На који начин човек може најбоље да се асимилује у „културу“ православља, па чак и да преузме друге националне обичаје, не губећи притом своју националност (на пример, ако је рођен у САД)? Како да пронађемо златну средину тако да узмемо добро и оставимо лоше у нашој култури? Отац Џон Вајтфорд говори о искуству примања православља у одређеном културном контексту.
Уопштено православље не постоји као такво. Нашу веру нам предају конкретни људи који припадају одређеној културној и верској традицији. Дакле, мислим да неофит може да прими конкретан израз вере само у оном облику у којем га је доживео и у контексту у којем се преобратио. Неки неофити иду дотле да практично покушавају да приме етничку припадност православне јурисдикције у коју прелазе. Чак сам чуо за случајеве да су људи русификовали своја презимена. Наравно, то је апсурдно и није ни потребно, ни корисно.
Кад сам први пут дошао у ближи контакт с православном вером, то је било у контексту руског православља. Никад нисам гајио илузије о томе да могу да постанем Рус, а нисам имао ни претерану жељу за тим. Кад су Словени примили православну веру, преузели су и многе особености православне културе Византије која им је донела веру, али су остали Словени и временом су веру учинили својом, тако да се појавила нова православна култура. Могли бисмо се вратити корак уназад и могли бисмо да разговарамо о јеврејској култури из апостолског доба и о томе у какву интеракцију су с њом ступали грчки неофити, тако да се на крају појавила грчка византијска култура. Дакле, иако нисам Рус и никад не бих могао да постанем Рус, моје упознавање с православљем је дошло у руском обличју, тако да сам руски православац и волим и ценим најбоље аспекте руске културе.
Све што постоји у било којој култури, а што противречи православној хришћанској вери, треба да нестане. Али све оно добро или врлинско што постоји у култури, може бити прихваћено.
Нема сумње у то да се Грци нису одрекли најбољих аспеката своје културе кад су примили хришћанску веру и Црква се обогатила грчком хришћанском културом која је тако настала. Исто се може рећи за Американце. Све оно што је добро и што постоји у култури коју имате у тренутку кад постајете део Цркве, треба да сачувате.
И сваку православну традицију треба да прихватамо у оном облику у којем она постоји, пошто је чињеница да у време у које живимо постоје многе православне традиције. Треба да се одупиремо искушењу да гледамо са висине на друге традиције које нису мање аутентичне, али се разликују од онога што нам је познато.
Једнога дана ћемо, ако Бог да, видети јарко изражену америчку православну културу, али покушаји њеног преурањеног наметања су донели лоше резултате и мислим да на тај начин не можемо да схватимо како православље мења културу. Руси нису једног лепог дана одлучили да ће се одрећи грчке културе и да ће створити руску верзију. То се десило само по себи, како је њихова национална Црква постајала све зрелија. Америчкој Цркви предстоји веома дуг пут.
Међутим, то уопште не значи да ми који говоримо енглески треба да служимо на страном језику. Сви богослужбени текстови су преведени на енглески и зато нема разлога да их не користимо.
Неофит треба да се труди да научи оно што може од најпобожнијих и најзрелијих православних хришћана с којима долази у додир у својој парохији и да се угледа на њих.
Наравно, не треба да се угледате на рђаве навике људи који су одрасли у Цркви. На пример, многи православни хришћани имају лошу навику да касне кад долазе у Цркву или да долазе нередовно. Немојте обраћати пажњу на лош пример ових људи и угледајте се на оне који раде оно што треба да раде.
Једно од искушења с којима се среће сваки неофит представља довођење ствари до крајности и зато треба радити на успостављању равнотеже. На пример, иако можемо и треба да учимо од монаха, док не одете у манастир не треба да покушавате да живите као да сте светогорски монах. Као прво, то неће уродити плодом и у једном тренутку ћете изгубити меру у вери. Усредсредите се на то да се трудите да живите као обичан побожан мирјанин и ако вас Бог, на крају крајева, доведе у манастир, имаћете много више шанси да тамо стекнете спасење ако научите да то радите уравнотежено, живећи у свету.
Увек треба да имамо на уму мудре речи светог Пимена Великог: „Све што је претерано потиче од демона“*
*) Бенедикта Ворд, преводилац (Benedicta Ward, translator), The Sayings of the Desert Fathers, The Alphabetical Collection (Kalamazoo: Cistercian Publications, 1975, 1984 revised edition), p. 185.
протојереј Џон Вајфорд
парох цркве светог Јоне (РЗПЦ), Спринг, Тексас
Извор: orthochristian.com (ауторови "Вести, коментари и размишљања", 25.08.2017.)
За портал "Живот Цркве" са енглеског превела: Марина Тодић
Recommended Comments
Нема коментара за приказ.
Please sign in to comment
You will be able to leave a comment after signing in
Пријави се одмах