Протојереј Стивен Фримен: У друштву књиге

Читајући, прокрчио сам себи пут ка Православљу. Стога, иако сам изнео нека упозорења у вези са читањем („Учити читати“), тиме не желим да умањим његову корист. Напротив, важно је да током година живота научимо како да читамо. Добро питање (можда чак и суштинско) јесте: „Зашто ово читам?“ Постоји нешто попут начела да памтимо само оне ствари које представљају одговоре на наша питања. Пука информација нема за шта да се „закачи“ у мозгу. Она уђе и истече, често за онолико времена колико је потребно да се положи испит из тог предмета. У таквом сусрету не може бити никаквог „овладавања“ знањем. Међутим, када читамо тражећи одговор (и пронађемо га!), у извесној мери постајемо књига коју смо прочитали или, у најмању руку, она постаје део нас. Ви сте одговор на своја питања. Ако нас одговори које пронађемо не промене, онда они имају мало или нимало удела у нама.

Имајући на уму такав критеријум, лако је увидети да смо на тај начин заправо прочитали веома мало књига. Заиста, велики је благослов ако икада пронађемо такву књигу.

Теофил свете успомене, епископ александријски, дошао је једном у Скит, а братија, окупивши се, рече ави Памву: „Кажи једну или две речи епископу, да би се његова душа назидала на овом месту.“ Старац одговори: „Ако га моје ћутање не назида, нема наде да ће га назидати моје речи.“

Реч Божија се образује и уобличава (у нама) у нашем ћутању. Наше ћутање је огњиште у којем се Крст утискује у душу. Оно је туга покајања и тишина унутрашњег стида (оног здравог). Ћутање у присуству Божијем јесте звук питања које је у потпуности уобличено. Христос нас упућује да иштемо, тражимо и куцамо — да чујемо питање у самом средишту нашег бића.

У веома маштовитом опису стварања, Свети Дионисије Ареопагит описује како ништавило на почетку ускаче у биће посредством ероса, своје жудње, док созерцава лепоту и доброту Божију. Наравно, нема логичког смисла описивати прелазак из ништавила у биће, али његов опис снажно наглашава моћ жудње, питања и чежње саме творевине.

На известан начин, истинско питање нашег срца има веома сличну улогу. Ми увек иштемо, тражимо и куцамо, али шта иштемо, кога тражимо и пред чијим вратима стојимо? Ако можемо да одговоримо на то питање, то је већ дело благодати.

Постоји и други облик читања, вероватно најчешћи. Читамо ради друштва. Постоје књиге којима се изнова и изнова враћамо. То је веома речита појава. На известан начин, допада нам се како се осећамо док читамо такву књигу (ако под осећањем подразумевамо прилично широк распон емоција). То је више од забаве — то је својеврсно дружење — књига као пријатељ. Ако погледате које сте књиге прочитали више од два пута (осим ако сте још сасвим млади), онда можете видети нешто о томе какве пријатеље највише волите. А то вам, исто тако, говори нешто о вама самима. То би нас сасвим могло упутити на природу питања наше душе.

Када сам имао 15 година, мој старији брат ми је поклонио књигу есеја Лава Толстоја (О грађанској непослушности и ненасиљу). Био је то читалачки поклон усредсређен на питање рата (он је одлазио у Вијетнам). За мене је неочекивани исход био сусрет са неким ко је Исуса заиста схватао озбиљно и држао Га за реч. Нисам сигуран да сам икада чуо некога да проповеда о Беседи на гори (што много говори). Чини се да је Толстој сматрао да су пето и наредна поглавља Јеванђеља по Матеју само срце Светог писма. Замислите некога ко мисли да заиста треба да волите свога непријатеља! То ме је навело да први пут читам Свето писмо — и то са питањем: „Господе, шта треба да чиним?“

Друга књига коју сам добио на поклон била је Мистично богословље Источне цркве Владимира Лоског. Већину онога што сам читао нисам разумео. Било је то, пре свега, једноставно искуство читања књиге озбиљног (православног) богословља, за коју ми се чинило да се мање бави идејама, а више дубином самог писца. Није било толико важно шта је књига говорила, колико оно што је представљала: увод у „душу“ Православља. Ово последње искуство тешко је описати. О њему размишљам као о тренутку у којем „бездан дозива бездан“ и у којем је моје срце једноставно било освојено Православљем као местом на којем ћу пронаћи оно за чим је моје срце чезнуло. Вреди напоменути да се то догодило више од двадесет година пре него што сам био примљен у Цркву.

Ових дана углавном читам ради друштва — књигу уз коју ћу заспати, књигу ради забаве, књигу коју ме је неко замолио да прочитам. Књига коју сам прочитао више пута него било коју другу јесте Казивања једног боготражитеља. У њој за мене нема никаквих нових информација. Једноставно волим да проводим време на путу са боготражитељем.

Сећам се само малог дела свега што сам прочитао, што много говори о томе колико сам током година површно читао. Читати површно није исто што и читати лоше. Мало тога што сам прочитао нанело ми је штету — можда зато што никада нисам оклевао да престанем да читам нешто што ми се чини проблематичним. У најмању руку, то ме је сачувало од сваког искушења да изучавам философију.

Пошто сам читањем прокрчио себи пут ка Православљу, могу да кажем да ме је читање углавном довело до његовог прага. Православна вера се не налази у књигама. Више од свега, она се налази у песми. Читајући књигу, ми не сједињујемо свој ум, срце и тело. Појање је, међутим, устројено управо тако да то чини. Химнографија и текстови Православља представљају непревазиђену ризницу. Већина богослова Цркве били су такође песници и химнографи. Потребно је да појемо у присуству Божијем (Онога који и Сам пева нама — Соф. 3, 17). Појање је заједница ума, душе и тела, дар који нам је дат ради истинске целовитости нашег бића.

Свети Августин је написао: „Певање припада ономе ко воли.“ Прочитао сам то негде, али знам то напамет.

Извор, фото: glory2godforallthings.com

Превод са енглеског: редакција портала "Живот Цркве"