Попадија Габријела Луга: „Рај треба да почне у породици“

Попадија Габријела Луга, мајка двоје деце и супруга пароха при храму Светог Јована Златоустог у Амстердаму, у Холандији, говори о радостима и изазовима живота у дијаспори, о сусретима са људима који искрено траже Бога, као и о породици, мајчинству и ненаметљивој, али важној улози попадије у црквеној заједници.

Интервју је дат у оквиру рубрике #vinereapentruviață (#ПетакЗаЖивот).

Александра Надане: Како данас видите улогу попадије у односу према породици, црквеној заједници и стварности која нас окружује?

Габријела Луга: У данашњим заједницама које су мање традиционалне и мање компактне, нарочито у дијаспори, улога попадије је можда мање видљива, али није постала ништа мање важна.

Чини ми се да је ненаметљивост прозор кроз који човек може да служи другима. Ако сам икада учинила нешто добро, Бог познаје скривене побуде сваког поступка. Само Он зна да ли је неко дело било израз чисте љубави или тек маска мога сопственог поноса. За мене данас улога попадије више није у томе да буде веома видљива и гласна, посебно у дијаспори. Разлика се прави у личним сусретима и у мањим групама, а одатле се њихов утицај преноси на читаву заједницу.

Каква је улога попадије код куће? Помало у шали, а помало озбиљно, често се каже да је улога попадије у дому да чезне за свештеником. Обоје радимо током недеље, а често увече отац држи веронауку, или обилази болесне и породице са новорођенчадима. Викендом је готово увек у цркви. Заједнички оброци су за нас прави догађај, толико да се деца радују и кажу: „Сада једемо као права породица!" Мислим да је то слика готово сваке свештеничке породице.

Зато сам често приморана да преузмем и неке његове обавезе у кући. У почетку ми је то тешко падало, чак до мере да сам осећала огорчење, али сам онда почела да се молим: „Господе, помози ми да више не осећам толико тежину свега!" Молила сам се и Господ ми је услишио молитву. Али такве молитве не треба изговорити само једном, већ свакога дана. У супротном, то је као када човек не доврши прописану терапију па се болест поново врати. Зато треба да молимо Бога да Он буде кормилар сваког нашег дана, како би нам даровао олакшање и још више хришћанског расуђивања.

^{Мајчинство као школа духовног сазревања}

Мајка сте двоје деце. Како доживљавате искуство мајчинства?

– Искуство мајчинства је, пре свега, искуство мог сопственог преображаја. Први велики дар који сам примила од Бога, после дара сопственог живота, јесте мој супруг. Кроз њега као да су ми се отворила врата Раја на земљи, и то и данас говорим са дубоким осећањем, јер сам преко њега спознала шта значи свакодневно живети у благодарности, шта значи да је „Бог љубав", шта значи не осећати се осуђиваном или критикованом и шта значи да те неко воли „упркос свему".

Поред њега учим шта значи остати недотакнут туђим реакцијама и увек чувати мисли усмерене ка Богу. Схватам и да искуство мајчинства не бих могла да носим са истом лакоћом и свесношћу да није било искуства очинства које живи мој супруг.

Потом су дошли наши дивни дарови – наша деца – и поставили су ме на једну врсту ваге. На једном тасу налазе се љубав, нежност, задивљеност док откривам њихове мале душе, мајчинска интуиција, нада у Божије старање и радост што их видим срећне и здраве. На другом тасу су страхови, умор, питања, несигурност у то да ли их правилно васпитавам и да ли добро управљам њиховим и својим емоцијама. Често се молим: „Господе, Ти си ми га даровао савршеног, а како да га ја одгајим за Тебе?"

И даље упознајем саму себе кроз свакодневне доживљаје са њима, поготово зато што су то двоје деце са два потпуно различита „упутства за употребу". Свако зна да управо наша сопствена деца умеју да дотакну најосетљивије струне у нама. Начин на који мислимо и реагујемо према њима показује где још треба да се исцелимо или да духовно узрастемо. А тражити помоћ, па и стручну, није некаква савремена помодарска појава, већ знак искрене жеље и потребе да добро буде и теби и твојој породици.

Рај на земљи треба да почне у породици! Деца треба да окусе љубав између родитеља, љубав родитеља према њима, сигурност дома, осећај да су виђена, прихваћена и потврђена од својих родитеља, како би касније могла здраво да граде сопствени животни пут, без тражења онога што им недостаје на погрешним местима. Али изнад породичног дома, важно је да знају да су код куће у свакој цркви – у једном заједничком дому свих који траже Бога; да где год се налазили у свету и ма какву грешку учинили, Бог их воли и увек их очекује.

После свега овога, на ум ми долази мати Силуана – за коју сам уверена да ју је Бог примио на једно веома лепо место у Рају – са својом молитвом: „Господе, исцели у мом детету оно што сам ја ранила." Полазећи од те наизглед кратке и једноставне молитве, а тако испуњене љубављу и смирењем, и сама се молим за своју децу, предајући их Богу, Пресветој Богородици и њиховим анђелима чуварима сваки пут када их остављам у школи, када их доводим кући и слушам њихове приче, понекад и тужне, или када их увече успављујем.

Управо ме је мати Силуана научила како да се молим и како да сваку болну ситуацију претворим у простор личне молитве. Имам још много тога да научим, можда читавог живота, јер они неће заувек остати деца. Одрастаће и једног дана одлетети из породичног гнезда, а важно је да њихов лет буде испуњен одговорношћу и поверењем.

Које су биле радости и изазови које сте проживели током година откако живите у Холандији?

– Могла бих да почнем једним запажањем, а то је да многе радости долазе тек након што прођемо кроз изазове или их успешно савладамо. Једна од првих радости била је наше уклапање у овдашње друштво. Иако није било једноставно, интеграција се одвијала природним током. Холандско друштво је отворено и гостољубиво и нисмо осетили дискриминацију, о којој се међу исељеницима толико говори.

Деца овде имају бројне активности које подстичу укључивање у заједницу и њихов правилан развој, и тако је било у сваком граду у којем смо живели. Дете се посматра као целовита личност, подстичу се његове иницијативе и према њему се односи са поштовањем, док се истовремено од њега очекује да и само показује поштовање према другима. Тако деца постају одговорна и од најранијег узраста уче да преузимају одговорност за своје изборе.

У првим годинама школовања многе активности организоване су око речи „заједно": samenleren (учимо заједно), samenspelen (играмо се заједно), samendoen (радимо заједно), sameneten (једемо заједно), samengaan (идемо заједно), samenwerken (сарађујемо), samenopruimen (заједно распремамо). За Холанђане свако има своје место у друштву и охрабрује се да га пронађе. Мало је оних који се осећају неугодно или сувишно, а ниједно занимање се не сматра мање вредним.

Велику радост представљали су и сусрети са људима који су долазили у цркву тражећи Бога искрено и аутентично, а не из навике или неких споредних интереса. Радост ми доносе и сусрети са људима од којих желим да научим врлине. Ту су и радост заједничке молитве у храму, радост светих богослужења, дивна заједница која се временом формирала, као и радост што видимо колико људи трага за Богом, нарочито откако је отац пронашао храм са већим простором за богослужења.

Постоје и оне једноставне радости: дивно пролећно време када је све у цвећу (истина, много пада киша, али шта бисмо без ње?), дружења на којима учим да везем, читалачки клуб који се састаје једном месечно, као и омладинско удружење „Непсис", у чијем раду учествујем.

Један од изазова био је веома дигитализован систем, на који сам се теже навикла. Међутим, временом сам и сама схватила да је он успостављен како би одговорио потребама људи у свету који живи све бржим темпом.

Ту је и здравствени систем, на који се жале и сами Холанђани, јер лекари опште праксе за многе тегобе углавном преписују парацетамол, док се упут за специјалисту добија тек после више поновљених захтева.

Такав приступ ме је у многим случајевима подстакао да тражим природне начине лечења, за које се данас све чешће налазе и научна образложења.

Начин на који се овде схвата појам слободе такође је веома занимљив. Слобода се сматра једним од темеља националног идентитета, истовремено као друштвени идеал и лична одговорност. Она подразумева личну независност, толеранцију и равнотежу између индивидуалних права и друштвене кохезије.

Холандија је широм света позната по својим прогресивним политикама у етичким и друштвеним питањима, као што су права ЛГБТ особа, контролисана употреба лаких дрога и еутаназија. Управо то нас подстиче да својој деци, на њима разумљив начин, из хришћанске перспективе објаснимо шта је морално.

Иако су у друштвеним односима веома отворени, Холанђани су истовремено и веома повучени када је реч о приватном животу. Нарушавање личног простора сматра се непоштовањем. Они веома цене право сваког човека да мисли, говори и поступа онако како жели, све док тиме не нарушава права и слободе других.

Религија се углавном сматра приватном ствари и не очекује се да има пресудан утицај на политику или јавни живот. Друштво је постало све секуларније, а нагласак је стављен на заједничке грађанске вредности и хуманизам.

Упркос свим слободама које постоје, овде важе и веома строга друштвена правила, као и снажна одбојност према ароганцији и разметљивости. Холандска изрека „doe maar normaal, dan doe je al gek genoeg" („Понашај се нормално – и то је већ довољно необично") одражава морал који почива на скромности, једнакости и здравом разуму.

Али, ако бих једном реченицом описала основни изазов живота у овој земљи, онда бих навела оно што сам прочитала у једној туристичкој брошури: „Холандија је земља која вас изазива да се сами снађете." И заиста је тако. Услуга и могућности има много, али је на сваком појединцу да их сам потражи како би могао да их користи.

^{Поновно откривање Православља кроз лица новокрштених}

Откако живите у Холандији, да ли сте доживели нешто што Вас је посебно дирнуло и што бисте желели да поделите?

– Мене највише дирну људи који траже Бога све док не дођу до православне цркве. Неки долазе код оца зато што држи недељне катихезе на холандском, енглеском или румунском језику, неки дођу у храм након што прочитају новински чланак, а неки из радозналости, у пратњи пријатеља. Али тренутак њиховог крштења они проживљавају са толиком радошћу и заразном дубином осећања да тада кажем себи: „Ето, морала сам да дођем у ову земљу да бих видела како Православље, са ведрином и светлошћу на лицу, живе они који су до јуче били странци Православној Цркви."

Наравно, свуда се могу срести и врлински људи и они који то нису; све зависи од тога шта човек тражи и шта жели да види. Али могу да кажем да од људи из земље која нас је примила можемо много тога вредног да научимо, толико да понекад саму себе затекнем како размишљам да су већи хришћани од мене.

Иако је процес секуларизације довео до опадања верске праксе – а овде пре свега мислим на протестантске, а нарочито римокатоличке цркве, које остају све празније – у понашању многих људи ипак препознајем трагове „првобитне лепоте". За мене је то знак да је Бог у душу сваког човека усадио чежњу за лепотом и складом, односно чежњу за Самим Собом.

^{„Буди оно што јеси, у живом односу са Богом"}

Шта бисте поручили једној попадији која је тек на почетку свог пута?

– Ни у најсмелијим мислима нисам могла да замислим живот који данас живим. Сећам се колико су ме питања обузимала када сам сазнала да ће мој супруг бити рукоположен. Имала сам толико брига, јер сам око себе виђала попадије које су увек биле у првом плану – певале за певницом, водиле административне послове у парохији, бринуле о храмовној слави, организовале активности са децом и још много тога.

По природи сам више повучена. Тада сам добила савет који ме је умирио: „Буди оно што јеси." А ја бих томе додала: „Буди оно што јеси, у живом односу са Богом." Схватила сам да Бог не жели од мене да будем неко други, да копирам нечији пример или да се претварам да сам другачија него што јесам.

Временом сам открила на који начин могу да служим у парохији, пре свега кроз образовне и културне активности. Кад год ми се роди нека идеја, најпре питам оца како благосиља да поступим, а његова реч ми увек доноси мир. Било ми је потребно неколико година да донекле схватим која је моја улога као попадије, али не улога попадије уопште, већ управо моја.

Имамо и холандске кумове, па када ме понекад замоле да им објасним нешто из богослужења или црквених обреда, деси се да морам искрено да признам да не знам. Они се тада зачуде и кажу: „Како не знаш, па ти си свештеникова жена!" У почетку сам се осећала као да нисам дорасла тој улози, али сада сигурно знам да није моје послушање да знам и радим баш све.

Наравно, упутим их оцу, али се истовремено и молим да им Бог открије оно што ја не умем да им објасним. И сваки пут када ме савладају умор, безнађе или недоумица, молим Бога да Он учини оно што ја не могу. Не једном сам осетила како се све запетљане нити расплићу онда када све препустим Њему.

Још један савет који сам добила, а који сам у потпуности разумела тек после једног непријатног, али поучног искуства, јесте да попадија не може свакоме да повери оно што је мучи, па чак ни особи коју доживљава као рођену сестру. Велика помоћ може бити друга, искуснија попадија, која ће је упутити и посаветовати у различитим животним околностима.

Попадија која тек ступа на овај пут не треба да гради никаква очекивања нити да унапред ствара читав животни план само на основу супруговог рукоположења, јер то лако може довести до многих разочарања. На међународним сусретима попадија, које организује група Света Нона, имам радост да упознајем приче о складним породицама које ме надахњују, али и тугу да чујем сведочанства попадија које су, служећи својим мужевима, изгубиле саме себе. Зато са пуним уверењем могу да кажем да равнотежу у свештеничкој породици не обезбеђује попадија, већ свештеник, јер је добар управитељ парохије пре свега добар управитељ сопствене породице.

Попадија ће чути и похвале, али и речи осуде. Веома волим поуку из Патерика која нас учи да останемо као камен и пред лепим и пред ружним речима. Треба примати похвале без гордости, а осуде без узнемирења. Ако ми је први део било лакше да прихватим, други је сличан заповести о љубави према непријатељима. Као што нас учи и Свети Силуан, треба да се молимо: „Господе, опрости му и приведи га покајању." Таква молитва, међутим, могућа је једино благодаћу Божијом.

Извор и фото: basilica.ro

Превод са румунског: редакција портала "Живот Цркве"