Покајање није маска

Велик је однос између Бога и човека. Од тренутка нашег крштења ступамо у велики брак. На Божјој страни је све: утеха, уништење смрти, отварање Раја, вечност... На нашој страни су оклевања: сада Те желим, сада Те не желим. Бог је ту са Својом изазовном љубављу и жури да те загрли, али ти се окрећеш од Њега и бежиш...

Бог је свуда, али га не видите, јер су вам духовне очи замагљене грехом. Он је ту и чека... Он чека да одете к Њему, попут апостола Петра на морским таласима, али са вером и поверењем, и својом руком је спреман да вас држи ако почнете да тонете. Он чека, не жели да се меша у вашу слободу ако га не желите. Много пута се крије тамо где и не замишљате. Није да морате било шта да урадите да бисте га пронашли. Он вам се открива, али га не видите јер не желите. Он нам говори кроз тишину и на различите начине: „дах тихог ветра (и Господ је ту)“ (1. Царевима 19:11-12).

Тражи Га и наћи ћеш Га, не одбацуј Га. Што се више удаљаваш од Њега, то се Он више удаљава од тебе из љубави. Не разумеш Његову љубав јер ниси схватио да је Он на Крсту за тебе. Чак и да си једина особа на земљи, Он би учинио исто, јер Његова љубав досеже вечност.

Престани да вичеш на Њега, престани да Га јуриш док куца на твоја врата, престани да трчиш. Он чека... Направи мало простора, дозволи Му да постави део слагалице твог живота на његово право место. Дај Му простора и времена да то учини. Ова предаја се назива поверење чак и ако долази из беспомоћности. „Господе, верујем, помози моме неверју“ (Марко 9:24).

Да би се све ово догодило, морате Га чути када вам говори, Он вам говори стално, годинама. Чујте Га. Али зашто Га ми не чујемо? Зато што се много пута подесимо на погрешан начин...

Грешимо. Много пута покушавамо да споља изгледамо „свети“, али изнутра, у срцима, нисмо људи. Као да идемо из основне школе на универзитет. Како ћемо стати пред икону Господа или Пресвете Богородице током Акатиста, када не можемо да слушамо своје дете или да исправимо себе, борећи се са својим грешкама? Не покушавајмо да споља демонстрирамо светост, већ је освајајмо болом, борбом и аскетизмом, како би се „биће“ развијало у нама. Тада ћемо говорити о истинској трансформацији. Покајање није маска коју стављате када вам је згодно, већ трансформација личности кроз благодат Божију.

Духовна особа се не открива неким заданим стањима, већ малим, свакодневним, једноставним и спонтаним. Народ је мудро рекао да се добар капетан открива у олуји, ратник у рату, а спортиста на такмичењу. То је очигледно из „дијагноза“ које деца и унуци постављају понашању својих мајки и бака ван цркве. „Оче, можеш видети моју мајку сваке недеље у цркви, можеш је видети како се клања и прилаже, али мораш видети њено понашање код куће.“ Деца су најбоље судије јер имају чист и откривајући поглед љубави. Деца нам суде и судиће свету јер имају Рај у себи и желе да виде ову слику отелотворену у сваком од нас.

Мислимо да је са нама све у реду због наших спољашњих манира, али то је огромна грешка. Са нашом жељом да нас друштво прихвати, са познатим „Шта ће људи рећи?“ не постижемо ништа, то је као да копамо рупу у мору. Изгубљена срећа, изгубљено време. Као да смо градили на песку.

Спољашњи резултат ће бити или исцељење или демонски преокрет у зависности од унутрашњег извора. Прљава вода која тече из славине је последица загађеног извора. Ако је срце инертно и нечисто, то ће се манифестовати свуда: у мислима, у жељама, али и у делима.

Немојмо мислити да наше унутрашње биће, мисли, жеље не заслужују пажњу зато што их не испољавамо или их кријемо. Потребна је пажња. Трезвеност, молитва и аскетизам. У свим сферама! На онтолошком нивоу. Често одлазимо на исповест и сваки пут копајмо дубље да бисмо стигли до дна свог срца и свог бића. Тек тада ћемо очистити мутне воде да бисмо угледали Женика...

о. Спиридон Скутис

приредила: Ј. Г. (Поуке.орг)

извор