Не треба саблазнити, већ довести код Христа

Христос посреди нас, драги моји читаоци!

           Данас Света Црква молитвено гледа лик свете равноапостолне кнегиње Олге. Спомен на њу није само историјски датум и није сувопарна хроника далеке прошлости, кад је светлост Јеванђеља пробила пукотину у ноћи паганске Русије. То је живо и духоносно огледало у које је свако од нас позван да се загледа. У животу кнегиње Олге се на диван начин оваплотио дубоки пастирски и људски позив који чујемо у апостолском зачалу: „никако ни у чему не дајући спотицање, да се служба не куди“ (2 Кор. 6:3).

Древна светоотачка мудрост нас непрестано подсећа на то да богословска реч поприма вечну снагу тек онда кад је искована у пећи праведног стајања у Истини.

Свака проповед, која није поткрепљена личним духовно-моралним искуством ризикује да се претвори у кимвал који звечи. Хришћанство није друштвени статус, није спољашња припадност и није скуп исправних формулација. Оно је непрестана литургија срца, на ком год попришту човек да се налази.

           Свештеничка служба је бескомпромисна беспрекорност. Ако је лик пастира помућен страстима и лицемерјем, сенка саблазни која пада не помрачује лично њега, већ затамњује Самог Спаситеља у очима оних који су немоћни духом. Служење начелника и руководиоца јесте свест о томе да свака сила одозго није дата ради самопотврђивања, већ ради пожртвоване заштите и заступања за поверене људе. Служење грађанина и трудбеника се састоји у честитости, верности речи и љубави према родном огњишту, јер се овим без речи, али непобитно доказује истинитост наше вере. И напослетку, служење сваког верника је свакодневни унутрашњи труд „клоњења од зла“ и изграђивања добра. Свака људска судбина је отворено Јеванђеље које људи из околине препознају и пре него што изговоримо прве речи о Богу.

           Данас се арена духовне борбе преместила у простор дигиталне буке. У овом океану бесконачних дискусија и исхитрених суђења саблазан поприма најтананије облике.

Колико често се духовна гордост маскира у „ревност за Бога“, разорни гнев у „борбу за истину“, а банална таштина у „сведочење о вери“!

Ако је првоврховни апостол био спреман да се добровољно одрекне законитих права само да не би збунио немоћног брата, с каквом пажњом ми треба да одмеравамо сваку реч коју шаљемо у свет! Спотицање се може препознати по плодовима. Ако оно што смо рекли у срцу ближњег не рађа покајничку тишину, већ увреду, јарост и отуђење од Цркве – згрешили смо против љубави. Свака реч захтева испитивање: који дух ме покреће у том тренутку – праведна љубав или жудња за тим да потврдим да сам у праву?

Себе и људе из околине треба заштитити од саблазни само провереним путевима аскетског делања: кротком мудрошћу која не тражи своје и која уме да попушта. Великодушним трпљењем које не узвраћа злом на зло и које превладава раздражљивост. Сећањем на Бога – осећајем непрестаног хођења пред очима Творца које кроти гневљивост и таштину. Богоугодним ћутањем – тамо где ће свака изговорена реч донети само поделу.

           Све ове врлине су се сјединиле у личности равноапостолне Олге. Поседујући несаломиву државну вољу, она је пред Јеванђељем повила главу с кротошћу ученице. Прошавши кроз несхватање ближњих и усамљеност у паганском окружењу, пронела је светлост вере кроз „много трпљења“, претворивши свој живот у беспрекорну проповед.

           Призивајмо у молитвама свету кнегињу Олгу како би по њеном заступништву и наша животна служба била беспрекорна и да нико, гледајући нас, не би посумњао у Христову Истину

ЛУКА (Коваленко)   
_{митрополит запорошки и мелитопољски
кандидат богословских наука}

Извор: t.me/lekarzpmluka

За портал "Живот Цркве" са руског превела: Марина Тодић

Насловна фото: света кнегиња Олга, извор: solba.ru