Научили су нас да се стидимо управо онога што нас чини способнима да волимо: наше слабости.
Живимо у свету који од нас тражи да будемо снажни, самодовољни и независни. Да нам нико не треба, да не посустајемо, да не показујемо своје пукотине.
Али љубав почиње управо тамо где се завршава самодовољност.
Стилиос Рамфос то лепо каже: „Имам слабост према теби“, кажемо када желимо да кажемо: „Волим те“.
Не кажемо: „Имам снагу према теби“. Кажемо: „Имам слабост према теби“.
Јер када волиш, престајеш да будеш нерањив. Допушташ другом човеку да те дотакне, да те обрадује, али и да те повреди. Љубав те чини рањивим.
Можда зато апостол Павле и пише: „Јер се сила моја у слабости показује савршеном.“
Не зато што хришћанство идеализује бол или слабост, већ зато што познаје нешто дубље:
снага која никада није упознала слабост лако постаје власт; док снага која је прошла кроз слабост може постати нежност.
Можда зато не треба толико да се стидимо својих пукотина. Јер управо кроз њих много пута пролази истинска љубав.
Можда и сам Бог следи тај пут када жели да нас сретне. У тренуцима када си се сломио и отворио, када си плакао и засијао, у ЊЕГОВОЈ СВЕТЛОСТИ.
о. Ливиос
(фејсбук страница)
Recommended Comments
Нема коментара за приказ.
Please sign in to comment
You will be able to leave a comment after signing in
Пријави се одмах