Не повређуј друге да би се осећао боље

Колико год да си био повређен, решење није да и ти, заузврат, повређујеш друге како би се осећао боље.

Можда си рањен, али не дозволи да твоја рана постане нервоза и гнев, раздражљивост и злоба према другима, нарочито према људима који ти ни за шта нису криви. Боље је да повичеш Богу него другима. Бог може да поднесе наше негодовање и нашу нервозу, јер нас дубоко и непроменљиво воли и види наше ране. Други човек, међутим, можда нема ни стрпљења, ни духовне снаге, ни љубави да поднесе наше непријатељско понашање, па тако можемо нанети велику штету нашем односу.

То је лудост коју чинимо када кажемо: „Ако нећу да планем на своје, на кога ћу?“ Али то је трагична грешка. Не претварајмо своје најближе у вреће за ударање. Они нам ни за шта нису криви. Једно је поделити своју бол, своју муку и искушење са вољеном особом, а сасвим друго истресати на њу своју нервозу и викати зато што ти се догодило нешто што нема никакве везе са њом или са неком ситуацијом коју она нити је изазвала, нити може да исправи.

Падни на колена и реци све Богу. Заплачи и завапи. Изнеси Му своје жалбе, излиј своје негодовање, исплачи се пред Њим. То ти говорим зато што, шта год да кажеш Богу, ма колико тешке речи биле, све је то ништавно пред Његовим бескрајним загрљајем.

Када се исплачеш, када Богу „кажеш све“, онда заћути. Заћути да би чуо Бога. Заћути да би осетио Његову утеху. Заћути да би Он Својим додиром ублажио твој бол. Молитва може толико благотворно да делује у нашем животу да, када бисмо знали колико је велико њено дејство, учинили бисмо је главним делом свог живота. Али, нажалост, често занемарујемо њен благотворни утицај у свакодневици, и у малим и у великим животним питањима.

Задивљујуће је колико нас Бог слуша. Не испуњава сваку нашу молбу, али нас чује. И добро је што не испуњава све што тражимо, јер многе ствари које желимо нису за наше вечно добро. Али размислимо о овоме: слушамо ли ми Бога у својој молитви? Бог слуша нас. А слушамо ли ми Њега? Уме ли да ућутимо како бисмо чули Његов одговор, или толико говоримо – и споља и у себи – да у нама заглушимо Божји глас?

Како год било, увек памти да постоји Неко ко ће те чути, ко се неће окренути од тебе чак ни онда када говориш у нервози и без поштовања, чак ни онда када говориш у раздражености и гневу.

Увек памти да постоји Неко ко ће саслушати твој бол, пред ким можеш да се сломиш и да излијеш све што носиш у себи, а Он ће ти узвратити прихватањем и загрљајем, опроштајем и љубављу. Од тебе зависи да ли желиш да чујеш Њега. Али кажем ти: добро је да Га послушаш. Да чујеш шта ти говори, шта открива твом срцу. То ће бити за твоје добро, лек за твоју рану и снага за твоју борбу.

Тада, веруј ми, твоја суза неће остати узалудна. Постаће храна која ће те учинити јачим и мудријим. Јер те сузе неће бесциљно падати на земљу, већ ће натапати твоје срце утехом и прихватањем. Биће то сузе које су прошле кроз „прочишћење“ Његовим додиром, Његовом благодаћу, Његовим вечним позивом и Његовим вечним прихватањем, које си окусио негде тамо – у својој нервози, свом плачу и негодовању... клечећи пред Његовом иконом.