На путу вере

Како реагујемо

Сваки пут када у Цркви прослављамо неки празник, ми заправо прослављамо тајну нашег спасења. Циљ сваког празника јесте да прославимо Бога због Његовог бескрајног милосрђа, доброте и бриге коју показује према нама.

На сваком празнику ту Његову љубав сагледавамо из другог угла и у другој перспективи. Сви празници, међутим, имају један исти циљ: да отворе наш ум и наше срце како бисмо правилно разумели велику тајну побожности и тајну нашег спасења.

Основна порука коју данас прослављамо садржи нешто што нас, на неки начин, може раздражити и наљутити. Зашто?

Зато што ми обично немамо довољно стрпљења и спремности да покажемо разумевање када чујемо нешто што се супротставља нашем мишљењу, нашој вољи или нашем погледу на свет. А да и не говоримо о љубави, доброти и милосрђу.

Данас прослављамо светог, славног и свехвалног апостола Тому.

После Христовог Васкрсења, Тома је имао један став који је, чини се, доводио апостоле до крајњег стрпљења. Толико да су му, можда, у неком тренутку говорили:

– Доста више! Не можемо више да те слушамо! Остави нас на миру!

Данима су му говорили: – Видели смо Христа!

А Тома би одговорио: – Не верујем вам.

– Зар бисмо те лагали?

– Не верујем.

– Видели смо Га васкрслог!

– Ако не видим ране на Његовим рукама и не ставим свој прст у Његове ране, нећу поверовати. Јесте ли Га добро видели? Јесте ли Га пажљиво погледали? Је ли то заиста Он? Говорите ли ми истину или ми причате некакве приче?

Добро је што су Петар и остали апостоли били кротки људи и што их је Томино неверовање пре свега растуживало.

Јер, да су били као ми, Тома вероватно не би избегао понеку „васпитну меру“.

Како нас Бог води

Али Христос је и према Томи показао велико милосрђе и велико разумевање.

Исто оно милосрђе и разумевање које показује и према нама када се нађемо у сличној ситуацији.

Ми, међутим, често немамо такво милосрђе, разумевање и љубав према другима када се нађу у сличном стању.

Погледајмо зато кроз тропаре овог празника како наша Црква – како ми православни хришћани – прослављајући Христа, благодаримо Богу и славимо Његов однос према нама онда када се и сами понашамо попут апостола Томе.

Зар Тома није веровао? Није веровао!

И када о томе размислимо, морамо се запитати: Коме он није веровао? Колико је чуда видео? Колико је речи чуо? Колико је времена провео са Христом? А ипак – није веровао!

Али тропар нам каже: не смућујте се због тога! Томино неверовање било је на корист. Чак је и из онога што је изгледало као супротност произашла велика корист.

Само треба имати исправан ум и отворене очи да бисмо то видели.

А какво је добро могло да произиђе из Томине „невере“? Произишла је чврста вера.

Вера која више није била само реч, већ вера која је постала опипљива, непосредна, лична. Вера на коју човек може још чвршће да се ослони.

Зато један други тропар, не осуђујући Тому, говори о „доброј Томиној невери“.

Какво је благо било оно што је Тома тада тражио!

Каква је корист произашла из његовог питања!

Какво је доброчинство апостол Тома учинио целој Цркви!

И колико пута треба да прославимо Христа зато што је и апостол Тома био међу Његовим ученицима, како би се кроз овај догађај открила још већа корист за све нас!

Разумевање и различитост

Али зашто имамо толико користи? Зато што смо ми људи различити.

Разликујемо се по висини, грађи, изгледу и цртама лица. Али се исто тако разликујемо и по начину размишљања, по карактеру и по менталитету.

Начин размишљања једног човека није нужно бољи од начина размишљања другога.

Сви смо створени од Бога и свако од нас има своју личност и свој пут којим треба да иде ка Богу. Тај пут није исти за све. Свако иде на свој начин, али циљ је исти – приближити се Богу.

Не можемо променити своју природу, нити треба да оспоравамо дарове које нам је преблаги Отац, Бог и Творац, дао – били они већи или мањи.

Тома је говорио: „Ако не видим, нећу поверовати.“

Он није желео да слуша само речи. Желео је да види. „Хоћу да видим Његове ране.“

Хтео је да види ране на рукама, ногама и ребрима. А зашто? Не зато што је имао злу намеру. Он је желео да открије истину. Јер куда човек може да иде ако не зна истину?

Ако не тражимо истину, лако можемо поверовати у било шта.

Прошло је осам дана. Апостоли су из дана у дан покушавали да Томи објасне и помогну му да схвати. Али он није прихватао њихове речи. Чему нас то учи? Имамо човека који не жели да слуша. Али то не значи да треба да га ударимо. То значи да му требају разумевање, савет, усмеравање и помоћ. Каква помоћ? Пре свега – разумевање.

Али и стално подсећање да истину треба тражити искрено и без предрасуда. Истина се мора тражити позитивно, отвореног срца и без немара. Није исправно да човек буде равнодушан према питању: Ко је Христос?

Онај који каже: „Не занима ме. Не тражим. Остави ме на миру.“– очигледно не користи свој разум како треба.

Али као што не тучемо дете када поступи неразумно, већ га саветујемо, поучавамо и усмеравамо, тако треба да поступамо и са одраслима.

Не треба да их ударамо рукама, већ да их речима усмеравамо и да се молимо Богу да Он учини оно што ми не можемо.

„Господ мој и Бог мој“

Очигледно је да су се апостоли молили за Тому.

И једнога дана Христос је поново дошао.

Стао је међу њих и рекао Томи: – Томо, пружи свој прст и стави га у Моја ребра.

Тома је пружио руку. Видео је Христове ране на Његовом Телу.

И те ране ћемо једнога дана сви видети – у дан Другог и славног Доласка Христовог.

Видеће их и они који верују и они који не верују. Видеће их и пријатељи и непријатељи.

Видеће их и анђели и демони. Сви ћемо видети ране Христове.

А када их је видео, Тома је почео да богословствује. Шта значи богословствовати?

То значи ући у дубину тајне вере.

Тома је у том тренутку изговорио: „Господ мој и Бог мој!“

Другим речима: „Ово је Творац света. Ово је мој Бог.“

Онај исти Који је био са нама, Који нас је учио, а ми смо имали тако малу представу о Њему – много мању него што је требало да имамо.

Када започнемо свој пут трагања за Христом, обично имамо само малу представу о ономе што нам говори Јеванђеље.

На почетку га доживљавамо као лепу књигу, пуну прекрасних речи. Али то је премало.

Јеванђеље није само приручник за морални живот. У њему су „речи вечнога живота“.

Зато у Јеванђељу треба да тражимо одговор на питања:

Шта значи Христова смрт?

Шта значи Његово Васкрсење?

Шта значи Тајна Божанствене Евхаристије коју нам је Христос предао на Тајној вечери?

Шта значе Његово пречисто Тело и Његова Крв?

Зашто нам Дарови којима се причешћујемо дају живот вечни?

Свештеник, причешћујући верне, говори: „Причешћује се слуга Божији драгоценим и светим Телом и Крвљу Господа Бога и Спаситеља нашег Исуса Христа, на отпуштење грехова и на живот вечни.“

У овом спасоносном трагању није довољно само да имамо добру вољу.

Морамо се трудити са усрђем, ревношћу и осећањем одговорности – пре свега према себи – јер је реч о вечном животу.

Најважнија питања која човек може да постави јесу:

Како ћу победити смрт?

Како ћу живети вечно?

Како ћу заувек бити са Богом?

Какав ће бити мој вечни крај?

Хоћу ли бити у Царству Божијем или негде другде?

А где другде?

Боље је да ту реч и не изговарамо, јер је страшна.

Пошто је апостол Тома имао искрену жељу да пронађе истину, један други тропар нам говори да се његова „тешка убеђеност“ на крају претворила у послушност.

То, међутим, не значи да је Тома постао лакомислен или лаковеран. Није постао човек којим може да управља свако ко пожели. Напротив. Он је стекао праву веру и добро духовно расположење. Постао је другачији човек – бољи и благословенији него што је био пре тога.

„Дошао сам да се прилагодим твојој мери“

Сваки празник је празновање Божијег милосрђа.

То је прослава Његове доброте, љубави и бриге за нас.

Прослава Његове бриге за наше спасење и за наше добро – овде и у вечности.

Када се Христос јавио Томи, као да му је рекао:

„Ради како желиш, Тома. Нећу те приморати да верујеш без трагања. Ако желиш да видиш – види. Ако желиш да додирнеш – додирни. Ја сам дошао због тебе. Нисам дошао због Себе. Дошао сам да се прилагодим вашој мери и да помогнем свима.“

То је велико и бескрајно смирење Бога Славе.

Бог се „спустио“ до наше мере. Постао је човек. Ушао је у наш живот. Узео нас је за руку да би нас повео путем спасења.

Зато каже: „Ако желиш – дотакни Ме.“

Ако желиш да тражиш – тражи. Стави руку у ране. Испитуј колико желиш. Ал после тога – упознај Ме и разуми. Ево шта Христос жели од нас.

Зато је овај велики и дивни празник наша Црква установила непосредно после Пасхе.

Да би нам рекла: Тражи!

Не остај само на месту на које си навикао.

Немој говорити: „Такав сам ја. Не могу да се променим.“

Човек треба свакога дана да се мења набоље. Као што телесно расте и развија се током живота, тако, још више и још брже, треба да духовно сазрева. Свакога дана треба да усмерава свој живот ка добру.

Како се молимо?

Како користимо здравље које нам је Бог дао?

Како управљамо својим средствима?

Како водимо свој дом?

Како управљамо пословима и свим оним што нам је поверено?

Потрудимо се да све то увек буде на наше добро.

На исти начин треба да усмеравамо ка светој Божијој вољи и свој разум, своје срце, своју вољу, своје жеље, своје трагање и своје одлуке. Све треба да буде усмерено ка спасењу и ка разумевању Божијег милосрђа. А то, на крају, значи да разумемо целу тајну Божанске икономије (Θείας Οικονομίας). Да разумемо да је Христос, Бог Славе, дошао у свет ради нас.

Постао је човек. 

Смирио се.

Послужио нам.

Отворио нам очи.

Предао је Себе за нас да би нас Својом силом, благодаћу и милосрђем приближио Себи.

Да би нас увео у Своје Царство.

Нека нам зато овај велики празник буде повод да још више тражимо Христа, да Га још дубље упознајемо и да Га још снажније заволимо.

И да са апостолом Томом, из дубине свога срца, кажемо:

„Господ мој и Бог мој!“

Амин.

Аутор: Умировљени митрополит Никопољско-превезке Мелетије

извор