На Господње питање: „Шта желиш, човече?“, ако одговор није „Тебе, Господе“, онда ће све остало, шта год да је, довести човека до идолопоклонства и до скретања са животног пута.
Да бисмо следили Христа, морамо Га разумети, дозволити Му да нам говори и слушати Га. „Ево, стојим на вратима и куцам. Ако ко чује глас мој и отвори врата, ући ћу к њему и вечераћу с њим, и он са мном“ (Откр. 3:20).
Да ли желимо Христа у својим животима? Да ли свако своје дело посматрамо кроз микроскоп Јеванђеља? Да ли живимо овај живот као припрему за царство небеско? Ако је одговор „да“, онда смо поставили темељ за изградњу нашег спасења. Ако је одговор „не“, чак ни наше присуство у храму током служби нам неће користити, јер у својим животима остајемо непокајани.
Много пута у нашој молитви тражимо да се Христос промени. Желимо да Христос види ствари онако како ми желимо, а не да ми видимо ствари у нашим животима онако како Господ жели.
Тако мала и једноставна питања, а опет тако тешко добити одговор на њих.
Шта желимо од живота? Шта желимо од нашег брака? Зашто имамо децу? Како видимо нашу децу и шта желимо од њих? Шта желимо од Христа? Шта спасење и царство небеско значе за моје егзистенцијално путовање? Зашто идем у цркву? Шта је то што тражим од Бога? Да ли Га желим у свом животу? Видим себе у огледалу... Старим, разбољевам се, не могу да радим свакодневне ствари. Смрт ме пажљиво посматра, али Господ је ту раширених руку да пожурим ка Њему. Шта на крају радим? Шта сам урадио у свом животу? Какав сам траг оставио?
Питања која постављаш, уздишући. Много пута не налазиш шта да кажеш, али љубав је увек одговор који одговара свим егзистенцијалним питањима која имамо у себи.
Сваки одговор је део слагалице која чини слику мог живота и пута. Али много пута се плашимо да одговоримо и зато падамо у депресију.
Да на живот гледамо као на припрему, да чинимо мале и добре ствари у нашим свакодневним животима.
Заиста, како бисмо проживели дан за који би нам рекли да је то последњи дан нашег живота?
Можда не можемо у потпуности волети све људе и своје непријатеље, али је довољно да се покајемо за своје грехе, да „видимо“ слабости у нама. Добили смо благослове и прилике да постанемо богови по благодати, делећи љубав и милосрђе својој браћи. Немојмо их одбацити. „Ако ко говори, нека говори као речи Божије; ако ко служи, нека служи као снагу коју Бог даје, да се у свему прослави Бог кроз Исуса Христа, коме слава и власт у векове векова. Амин“ (1. Петр. 4:11).
Схватимо живот озбиљно. Добровољно поставимо темеље да знамо шта желимо и куда идемо. Поставимо своје постојање у одређену орбиту. Не правимо акробације између страсти и врлина. Не можемо бити са Христом и са ђаволом. Одговоримо на ова питања не онако како бисмо желели, већ онако како Господ заповеда по Својој вољи.
И ови јеванђељски одговори постаће живот за нас, а благодат ће нам показати пут.
Не желим да постанем нешто што нисам, само желим да разумем себе. Само желим да упознам себе и волим Онога који ме је створио. Али кроз своје слабости, своје грехе, своје неуспехе, барем знам да ме Неко толико воли да Његова љубав не познаје границе. „Пре свега, имајте усрдну љубав једни према другима, јер љубав покрива мноштво грехова“ (1. Петр. 4:8).
Нека дође час када ћемо стати пред Господа са ранама покајања, а не са ранама које смо нанели другима.
Сваког дана Христос долази да нас запроси. Рецимо велико „да“.
о. Спиридон Скутис
Recommended Comments
Нема коментара за приказ.
Please sign in to comment
You will be able to leave a comment after signing in
Пријави се одмах