Мит о позитивном размишљању - хришћанска перспектива

„Зато што размишљаш негативно, привлачиш негативне догађаје. И зато ти је у животу све тако лоше. И зато ти се стално дешавају неке чудне ствари које се другим нормалним људима не дешавају. Зато што размишљаш негативно.

Све је у начину размишљања. Промени начин размишљања у позитиван и свет око тебе ће се променити, догађаји око тебе ће се променити, твоје срце ће се променити, ти ћеш се променити, цео твој живот ће се променити.“

Можда сте се сусрели са оваквим тврдњама. Шта је овде мит, а у чему опасност? Да ли је заиста тачно да наше размишљање утиче на то како доживљавамо стварност? И уопште, како је наше размишљање повезано са нашим стањима и догађајима око нас?

И овде, као што то обично бива, сваки мит почива на једном делу стварности. Постоје делови истине, а постоје и делови митологије. Хајде да то размотримо.

Шта је „негативно“, а шта „позитивно“ размишљање?

Шта су негативно и позитивно размишљање? Те „добре“ и „лоше“ мисли не настају ни из чега. Оне су последица и показатељ нашег унутрашњег стања.

То је као када носимо одређене наочаре – ружичасте или, рецимо, црне. Када ми је лоше, када сам у депресивном стању, када ми се догоди неки тежак догађај, када ми је тешко на души, онда су и моје мисли негативне, све видим у црном светлу и самим тим размишљам на неки негативан начин.

Када ми је добро, када сам, рецимо, имао радостан и топао сусрет, када сам лепо провео време са блиским пријатељем, када сам задовољан начином на који сам обавио свој посао и када ми је у души мирно, спокојно или радосно, или осећам задовољство због тога како је протекао дан, онда ће ми, највероватније, и мисли у том тренутку бити условно речено позитивне. Наочаре које носим биће пре ружичасте него тамне.

И то нас не боли.

Када нам је добро и када су нам мисли светле, ми се због тога не жалимо. Проблем са позитивним размишљањем почиње да нас мучи онда када нам је лоше, а мисли су нам мрачне.

Можемо ли променити своје стање тако што ћемо променити мисли?

Дакле, један од важних митова јесте идеја да ћу, ако променим начин размишљања – то јест, когнитивне конструкције, саму формулацију мисли које ми звуче у глави – аутоматски променити и своје стање.

Далеко од тога да је увек тако.

Јер, ако ме сада јако боли зуб и ја почнем позитивно да размишљам како је зубобоља заправо веома добра ствар, зато што ми организам сигнализира да сада треба да лечим зуб, па да без тог бола не бих отишао код лекара...

„Како је дивна моја зубобоља! Господе, славим Те што си ми сада послао јаку зубобољу!“

Пре свега, то би била лаж. Нећете моћи тако да говорите док вас зуб заиста јако боли, већ само у мирном стању, као што ја сада говорим. (Мене сада не боли зуб, ако се питате, па ми је зато лако да о овоме говорим.)

Друга ствар: те мисли ништа неће учинити са вашим болом. Оне га неће променити. Да, постоје посебне технике којима се психотерапијским средствима бол може донекле ублажити, али не и радикално променити.

И овде је важна ствар: мисли су повезане са нашим стањем, али мењањем мисли далеко од тога да увек можемо да променимо и своје стање. Најчешће не можемо буквално променити своје стање само тако што ћемо променити мисли.

Да ли мисли утичу на догађаје?

Идемо даље. Да ли је тачно да, када променим своје мисли, утичем на догађаје, да привлачим добре догађаје и привлачим лоше догађаје? На чему почива тај мит?

Сигурно сте приметили да једног дана изађете напоље у лошем стању и са лошим мислима. Све видите у мрачном светлу и идете улицом мислећи:

„Боже, како су ови људи страшно устројени.“

Идете улицом и сретнете неког човека који има страшан израз лица.

„Ето! Тачно! Помислио сам то – и ево, сада сам срео таквог човека. Моја мисао ми је привукла овог човека.“

Самоиспуњавајуће пророчанство. То је појам који је чак и проучаван у психологији. Моје мисли се материјализују.

„Помислио сам да су људи страшни и одвратни. И управо сада сам срео једног таквог одвратног човека.“

Поклопило се? Поклопило се.

А другог дана идете улицом и у добром сте стању. Можда вам се чак чини да све људе волите. И у том тренутку помислите:

„Какви су људи заиста дивни! Како је Бог створио ове људе, како су људи уопште чудесно устројени.“

Идете тако и одједном, на улици, у метроу или аутобусу, сретнете некога ко вам се насмеје.

„Ето, моје мисли се материјализују! Помислио сам да су људи тако дивни. Овај човек је чак то осетио и насмешио ми се.“

Поклопило се? Поклопило се.

Шта се заправо догодило? То је повезано са селективношћу опажања и усмереношћу пажње.

Када ми је лоше, све видим у мрачном светлу. Носим тамне наочаре, имам мрачне мисли и постоји посебна спремност да пре уочим нешто негативно.

На пример, у блиској особи у том тренутку видећу готово само њене мане. Постоји спремност да их уочим и усмерићу пажњу тако да их, условно речено, унапред тражим. То се дешава аутоматски.

И онда идем улицом, а поред мене је прошло 20, 30, можда 100 људи у вагону метроа. Али моја пажња се зауставила на једном од свих тих лица.

Није било тако да сам седео негде на Месецу и да ми је одједном ниоткуда пришао један човек. Не. Био сам негде и одједном сам га срео у гомили.

Селективно опажање је учинило своје и ја сам обратио пажњу – а то је кључно: обратио сам пажњу.

То значи да се моја пажња, од свег мноштва предмета овог света, људи око мене и свега осталог, зауставила управо на ономе што се у том тренутку поклапа са мојим осећањем и са мојом мишљу.

И онда кажем:

„О, наравно, моја мисао се материјализовала.“

А у стварности сам, од читавог мноштва онога што ме окружује, једноставно видео управо тај један део мозаика.

Другог дана сам ишао са ружичастим наочарима – условно користим позитивну конотацију – у добром расположењу, отвореног срца и добронамерно настројен према људима. И људе видим другачије.

Видим их другачије – али то не значи да су они другачији.

Моја пажња се закачи за неки знак у којем ћу пронаћи потврду својих мисли.

Зашто ми се та друга особа уопште насмејала? Како то функционише?

Идем отвореног срца, вероватно ми је лице опуштеније, вероватно више показује спремност за контакт, можда се и сам смејем, а уз то гледам људе. Неко на то реагује, неко прочита тај мој израз лица и узврати осмехом.

Да, дивно, лепо. Али то није зато што је моја мисао програмирала и контролисала спољашњи свет, већ зато што је дошло до селективности опажања и до стварне интеракције међу људима.

Зато, пријатељи, нисам ја тај који својим размишљањем управља стварношћу, већ моје унутрашње стање утиче на то како доживљавам стварност.

И пре бих рекла да својим размишљањем управљам својом пажњом – али и то „управљам“ треба ставити под наводнике, јер се то дешава ненамерно. 

У чему је још опасност „позитивног размишљања“?

У чему је још проблем са идејом о важности позитивног размишљања?

Као што сам рекла, размишљање је директно повезано са нашим стањем. Когнитивни ниво доживљаја директно је повезан са емоционалним нивоом.

Не можемо имати ситуацију у којој ми је, емоционално гледано, лоше, као у примеру са зубобољом, а да истовремено мислим позитивно. Аутоматски ћу позитивно размишљати онда када ми је емоционално добро.

И у чему је опасност ако себе приморавам да мислим позитивно?

И када је добро позитивно размишљати?

На пример, изгубила сам посао и због тога патим. То ми је болно. Сада ми је веома тешко. И то је заправо озбиљан проблем.

Морам да издржавам породицу, моја материјална ситуација је доведена у питање, као и моја професионална реализација. Не знам чиме ћу се бавити. Можда тренутно немам јасну представу где ћу се запослити.

Објективно сам у тешкој ситуацији.

И заиста ми је лоше. И заиста бринем због тога.

То је природно и нормално.

Даље, не желим нарочито да проживљавам тај бол. И то је разумљиво, природно и нормално.

И онда помислим:

„О, морам позитивно да размишљам о овоме. Зашто тако незадовољно реагујем? Треба све да прихватим као из Божје руке, треба да будем захвална, треба позитивно да размишљам. Хајде да сада тако размишљам. Да, вероватно је веома добро што сам изгубила посао, јер се Бог, вероватно, на тај начин брине о мени и припрема ми нешто боље. И вероватно је истина да сада треба да прихватим све то и да се некако томе радујем.“

И овде су могуће две варијанте.

Могу насилно да навучем на себе те позитивне мисли, иако се тако не осећам. Радим то присилно. И тада то заправо нису сасвим моје мисли. Покушавам себе да натерам да укључим позитивно размишљање тамо где се оно тренутно уопште не појављује.

И, пријатељи, ако приметимо ту извештаченост, онда ће то пре бити лош и непродуктиван начин суочавања са тешкоћом, јер је то лагање. То није нешто што ће ме заиста умирити.

Могу тако себе убеђивати, али је опасност у томе што тада нећу видети стварност и истину свог доживљаја. А због тога могу доносити и погрешне одлуке.

Шта онда радити?

Ако се заиста тако осећате и ако се такве мисли саме у вама рађају:

„Да, заправо је ово веома горко, али... можда у свему овоме постоји нешто добро, само ја то за сада не видим.“

Можда чак и то може постати молитва, када дођем и кажем:

„Господе, сада ми је веома тешко у овој ситуацији, али верујем да ћеш ми временом некако показати ово у другачијем светлу. Желим да ово видим другачије.“

То је много искреније.

„Желим да ово видим другачије, али за сада то не видим.“

И молим:

„Покажи ми како да ово видим другачије.“

И тада позитивно размишљање, можда, може доћи као резултат молитве – као нешто што се догоди када Бог промени мој начин гледања – а не тако што сам својим рукама насилно навукла на себе позитивно размишљање, иако заправо тако не мислим.

аутор: Марина Филоник

извор