Господ говори: „Не судите, да вам се не суди!“ Ми, наравно, добро памтимо да нас Јеванђеље позива да никога не осуђујемо, али, нажалост, осуђивање другог човека један је од најчешћих грехова.
При том, овај грех често чинимо чак и несвесно. То је, такорећи, једна врста навике — стално некога осуђивати, стално судити некоме. Зато се о томе веома често говори и на исповести и на психолошком саветовању.
Чак и у свакодневном животу хришћанина често себи постављамо питање: „Како да научим да не осуђујем?“
Ствар је у томе што осуђивање има много, наизглед, позитивних страна. Када осуђујем, осећам се боље од онога кога осуђујем. Осуђујући, као да изоштравам своје моралне и етичке ставове и вредности. Осуђујући, понижавам другог човека и тиме га за себе чиним безбеднијим. Осуђујући, стичем могућност да не учиним оно што тај човек од мене очекује или тражи.
Ако, на пример, осуђујем просјака, могу да му не дам новац; ако видим да је алкохоличар, да је бескућник, могу да прођем поред њега и тако даље. Дакле, откривамо такве користи — несвесне користи — које осуђивање чине привлачним. А све те користи су грех. Јер нам све оне помажу да не волимо и презиремо човека. А Господ је сасвим јасно рекао: „Не судите, и неће вам се судити.“
Али шта је суд? Шта је то просуђивање о другом човеку? То је поређење. То је увек нека врста процене према одређеној скали. Човек је довољно добар или није довољно добар, човек је довољно зао или није довољно зао, довољно образован или недовољно образован и тако даље.
Ми имамо десетине различитих друштвених, етичких и моралних правила, и према сваком од тих правила можемо човека да процењујемо: „Ето, он је такав.“ А ако нам се неке вредности тих параметара већ чине лошим, грешним, недостојним, презира вредним, онда је то већ осуђивање у директном смислу те речи, онако како је обично разумемо.
Али како се одвикнути од тога да судимо човеку ако нам се та правила и норме чине обавезним, неопходним, без којих се не може? Па, наравно да се не може! Она су нам неопходна за живот једних са другима — у породици, на послу, у друштву. Правила су нам неопходна.
Али, правила су правила — шта ми радимо са том способношћу да процењујемо? Ми стално процењујемо друге, а, наравно, процењујемо и себе. И та функција процењивања замењује нам однос према човеку, замењује љубав, замењује саосећање, замењује пажњу према човеку.
Ми мислимо да показати пажњу према човеку значи проценити га. Показати бригу о човеку, на пример, значи одржати му одређену придику, изразити одређено незадовољство, рећи му: „Ето, знаш, ти поступаш лоше.“
Ми мислимо да је то брига о човеку. Од детињства смо навикли да процењујемо једни друге, а навикли смо и на то да други процењују нас. И то је лоша навика. То је лоша педагогија којој су нас учили и родитељи, а нарочито у вртићу и школи, где децу стално упоређују једну са другом.
Ево, на пример: „Маша добро ради домаће задатке, а Света их ради немарно.“ Или, на пример: „Ољи лепо иду цртице и кружићи, а Гали су криви.“ Или: „Ево Мише, који је веома лепо наместио кревет, а ти, Ољенка, не умеш лепо да наместиш кревет.“ Или: „Погледај како си се обукао, Митја, све ти вири! Погледај како се Наташа облачи — код ње је све уредно!“
Тако су нас учили од најранијег узраста, а ми и даље тако учимо своју децу — да упоређују. И то радимо готово несвесно. Јер почињемо да схватамо да поређење тера дете да више обраћа пажњу на себе, да више пази на оно што ради и на то како се понаша. То јест, на тај начин, помоћу процењивања у односу на другог, помоћу поређења са другим, ми, како кажемо, васпитавамо.
У ствари, ми манипулишемо дететом. Намeћемо детету начин односа међу људима у облику поређења и процењивања. И врло рано — већ је то јасно видљиво у млађем предшколском узрасту — и у цркви, и у школи, и код куће, деца радо користе ово процењивање.
„Јао, јао, питајте, молим вас, мене — ја сам већ прва завршила!“ Или: „Мени је боље испало!“ Или: „Погледајте како сам ја урадио!“
Дакле, деца користе поређење и процењивање, као и самопроцењивање — у овом случају самопроцењивање — не као средство личног развоја, већ као начин понашања у групи: да привуку више пажње одраслог, да заузму прво место, добију похвалу, добију бољу оцену у школи. И управо у млађем школском узрасту коначно се учвршћује овај тип понашања, у којем постоји стално поређење и процењивање: „Ја сам бољи од другог. Ја сам боље урадио. Ја имам петицу, а он тројку. Мој дневник је чист, а његов је прљав“ и тако даље.
Шта се дешава касније? Касније се све те оцене и сва та поређења пре свега преносе у област етике и морала, а затим и у област друштвеног статуса: „Ја имам боље образовање. Ево, ја сам завршио Московски државни универзитет, а он је завршио педагошки факултет.
Ми стално упоређујемо једни друге, стално процењујемо једни друге са становишта моћи, плате, одеће, аутомобила, куће, стана. И потпуно исто се односимо и у моралном смислу: „Па овај човек, он се понаша горе од мене. Он краде. Или пије.“ Видели смо свог школског друга чије лице јасно показује да је алкохоличар — и ето, он је већ алкохоличар, а ја још нисам.
Те наше несвесне реакције у трен ока пролете пред нашим очима, а ми чак не стигнемо ни да се осврнемо. То је наш уобичајени однос према другом. То је наше осуђивање као начин односа према другом човеку. На то смо навикли. Користимо се тиме, као што су се нама користили док смо били у млађем предшколском узрасту, тако се и ми сада користимо тим начином.
И са психолошке тачке гледишта, ову заповест „не судите и неће вам се судити“ могли бисмо овако да протумачимо: не упоређујте. Никога не упоређујте и не дајте оцене једни другима.
Наизглед, то нарушава главни принцип — принцип морала, јер се морал заснива на одређеним правилима и мерилима.
Тако је. Неопходно је процењивати своје поступке у складу са одређеним моралним правилима и вредностима. Али када човек, како су говорили Свети Оци, стекне навику у добру, онда му оцене више нису потребне, јер су те оцене већ у његовом срцу.
А ако срце живи љубављу, онда је љубав главно мерило. Ако волим, онда не морам да видим човекове грешке. Ако волим, онда не морам да примећујем колико је он лош, колики је грешник, колико је порочан. Ја га и даље волим, какав год да је. И тада ми неће бити потребни ни процењивање ни поређење, и нећу га осуђивати.
А ако сам макар мало упознат са тим шта је смирење, макар у виду прихватања свог живота, свог изгледа, своје судбине, онда и према другом могу да се односим са смирењем — у том смислу што уопште не морам да знам какав је он са становишта моралних и етичких правила. Нисам ја његов судија.
Али најпре треба научити да не процењујемо.
Протојереј Андреј Лоргус
приредила: Ј. Г. (Поуке.орг)
Recommended Comments
Нема коментара за приказ.
Please sign in to comment
You will be able to leave a comment after signing in
Пријави се одмах