Крст себичности и крст љубави

И дозвавши народ с ученицима својима рече им: ко хоће за мном да иде нека се одрече себе и узме крст свој, и за мном иде.

Јер ко хоће душу своју да сачува, изгубиће је; а ко изгуби душу своју мене ради и јеванђеља онај ће је сачувати.

Јер каква је корист човјеку ако задобије сав свијет а души својој науди?

Или какав ће откуп дати човјек за душу своју?

Јер ко се постиди мене и мојијех ријечи у роду овоме прељуботворноме и грјешном, и син ће се човјечиј постидјети њега кад дође у слави оца својега с анђелима светима.

И рече им: заиста вам кажем: имају неки међу овима што стоје овдје који неће окусити смрти док не виде царство Божије да дође у сили. 

(Мк. 8, 34–38; 9, 1)

У овим стиховима Јеванђеља открива нам се много слојева и различитих нивоа. Речи „ко хоће“ представљају опомену и позив упућен нашој слободи. У другом јеванђелском тексту Христос каже: „ако ко хоће“ ( Мт. 16, 24).

Речи „ако ко хоће“, наравно, звуче нам помало необично, јер су упућене људима за које смо сигурни да ионако желе да следе Христа. Они су се окупили око Њега јер су видели како чини задивљујућа чуда, васкрсава мртве, са две рибе храни огромно мноштво људи. И уверени смо да су сви ти људи желели да буду тамо, да учествују у тако нечему невиђеном. Тим пре ако су желели да реше неке своје проблеме.

И данас можете видети да Црква привлачи огромно мноштво људи. Зашто? Па како би другачије било, када се у Цркви окупља народ, некоме она пружа утеху, у њој су тако лепи празници, а уопште узев, она је носилац традиције…

И тада су постојали људи који су желели да се пробију ближе Христу из разлога који нису додиривали њихову личност, који се нису тицали њиховог духа. Неко Га је тражио да исцели његово болесно дете, други да га Христос поново нахрани, као што је нахранио пет хиљада људи, трећи је желео да добије моћ ходања по води, као што је Он то чинио, четврти се надао да ће Христос помоћи Јеврејима да победе Римљане и стекну слободу.

Мноштво Га је гурало јер је свако желео да се пробије ближе Христу из неког свог разлога; свако је нешто желео од Њега. Свако приписује Христу значај из својих разлога, а не из оних са којима би се Он сложио. Зато нам и каже: „ко хоће“.

Речима „ко хоће“ Христос, у суштини, тражи јасноћу, наш стварни мотив: зар не желимо да будемо са Њим из неких својих разлога, свако појединачно?

На пример, можемо ићи у манастир да бисмо побегли од свакодневице и разонодили се; да бисмо задобили благодат, пронашли утеху; срели занимљиве људе; чак пронашли себи младожењу или невесту и тако даље.

То ме подсећа на старца Порфирија, који је говорио:

– Сви млади људи који долазе код мене стално ме питају са ким да уђу у брак, које занимање да изаберу, колико ће новца зарађивати. И нико не пита о духовним стварима. Деси се да од четрдесеторо људи један постави неко духовно питање: како пронаћи Бога, где је истина?

Зато Христос и каже: „ко хоће“. Он тражи лични однос:

– Лично, зашто сам ти Ја потребан?

Да ли се ико интересује ко је Он лично? Да ли нас уопште занима Он Сам?

„Ко хоће за мном да иде, нека се одрекне себе…“

Обратите пажњу на један детаљ: Христос каже „за мном“, а не „поред мене“, нити „испред мене“.

Није исто као када би они кренули у напад на Римљане, а Христос ишао за њима и васкрсавао мртве. Није исто ни као да Он иде поред њих, као што су неки говорили: „Маркс и Христос – заједно!“ Маркс, који би богатима одузимао, и Христос, који би тешио сиромашне.

Не. Он је рекао: „за мном“. Он је испред. А зашто? Зато што је Он Бог и Човек. И жели да ми идемо за Њим.

Погледајмо онда шта ће из тога проистећи. И од овог места почиње тежак пут.

„Одреци се себе…“ – ове речи нас плаше. А мене ове речи уверавају да Јеванђеље није људска творевина.

Нећете наћи ниједног човека који би желео да окупи људе како би постали његови следбеници, а затим им рекао: „Одреци се себе!“

Христу ми нисмо потребни.

Њему није потребно да неки манастир буде испуњен монасима; Он не жели да у Цркви буде што више људи.

У Јеванђељу постоје страшне речи које Исус говори дванаесторици апостола када су се многи удаљили од Њега:

– „Да нећете и ви да одете?“ (Јн. 6, 67)

То је реакција коју није било могуће очекивати; то, наравно, није реакција шарлатана или преваранта коме су следбеници веома потребни.

Одреци се себе. А зашто? Зато што се Он Сам одриче Себе.

Шта значи „одрећи се себе“?

Ако не објаснимо ове речи, оне нам могу изгледати сурово и ризикујемо да се разочарамо у овај позив.

Одрећи се себе у стварности је веома динамичан процес који нас доводи у једно предивно стање, у којем се ослобађамо огромног терета сталног самопотврђивања.

Јер је нарцизам огроман терет.

И ако се ослонимо на Њега, постаје нам много лакше.

Само је потребно да се ослонимо на прави начин. А сада ћемо видети какав је то начин.

„Узми крст свој и за мном иди…“

Шта значи узети свој крст, одрећи се себе?

Ево, поново видимо неке тешке речи, зар не?

Управо зато су се многи књижевници и фарисеји, који су разапињали друге, а не себе, када су ово чули, разгневили и на крају Га погубили, како би себи вратили пређашњу удобност.

А шта је крст?

Сви ми у овом животу страдамо и подносимо различите муке. Можда је то наш крст?

Не.

Када се човек истински одрекне себе, он бива удостојен необичног крста — Христовог Крста.

Али постоје и крстови које носимо зато што се нисмо одрекли себе.

Већини од нас су ти крстови познати — то су проблеми који нам настају управо зато што се нисмо одрекли себе, управо зато што су наше жеље једини унутрашњи закон који заиста признајемо.

Видите да поред Христа висе разбојници, разапети не зато што су се одрекли себе, већ управо зато што се нису одрекли свог „ја“.

У једном од њих, који се ипак одрекао себе на крсту, одмах је дошло до промене и чуо је речи:

„Заиста ти кажем: данас ћеш бити са мном у рају.“ (Лк. 23, 43)

Када смо разапети на крсту себичности, са једном једином мишљу о својим проблемима, увек желимо да тај крст пребацимо на некога другог.

Веома желимо да га пребацимо на туђа рамена, како би неко други био разапет уместо нас.

Зато и видите да у друштвеном животу свако пребацује кривицу на другога:

– Овај преко пута је крив! Богати су криви! Сиромашни су криви! Свештеници су криви! Монаси су криви! Влада је крива! Друга влада је крива!

На крсту осећамо бол, али га заслужујемо. Заслужујемо страдање.

Патимо и остајемо без утехе управо зато што с правом патимо.

Данас се свако с неким сукобљава, а при томе још и јадикујемо:

„Ах, како смо постали овакви?“

Постали смо овакви зато што немамо оно благословено самоодрицање када човек носи други крст — крст љубави.

Ја се добровољно разапињем јер волим.

Желим овај крст, зато другима говорим „да“.

Желим да они буду отворени према мени, желим да са њима чиним једно.

То је оно позитивно кретање душе на које мисли свети апостол Павле када каже:

„Јер будући слободан од свих, свима себе учиних слугом.“ (1 Кор. 9, 19)

То је Крст љубави!

Али док не стекнеш ову унутрашњу равнотежу, неће бити нимало лако.

Да ја страдам не ради себе, већ због своје љубави према другом?

У првом случају страдам остајући слеп, мучим се и на крају схватам да је то стање без излаза.

А онда једног дана схватам Божју љубав према мени, разумем да ме Он воли без икаквог услова и тада ми се откривају смисао и чудо Оваплоћења.

Заправо, постоји здрава и света хетерономија која настаје када човек схвати колико је утешније узети Крст љубави према другом и носити га, колико ће Божје благодати и благослова тада доћи у твој живот.

А уместо тога, данас се готово сви осећају као жртве; свако себе доживљава као жртву.

То је опасан осећај који може довести до нежељених последица. И већ можемо видети примере.

Неки мушкарци са капуљачама су пре неки дан ушли у један супермаркет у Солуну и, претећи, украли намирнице, а затим их поделили потребитима.

Ако се такве тенденције буду шириле, та тежња ка „социјалној правди“ претвориће се у огромну друштвену неправду.

Можемо ли бити сигурни да ћемо имати довољно разборитости да одузмемо од онога од кога треба? Да ли ја знам коме треба одузети, а коме дати?

Одузимање је насилна радња коју не треба чинити.

Човек се изнутра не мења када му се жеље испуне.

Јер човек је незасит.

Сиромашни човек заслужује да буде нахрањен ако је гладан, да му се обезбеди оно што му је неопходно за живот — то је веома важно.

Али ако му даш власт, а претходно га за њу ниси припремио, постаће гори од оних који га сада, вероватно, угњетавају.

Човек мора изнутра да се промени. Сиромашан није добар зато што је сиромашан, нити је богат лош зато што је богат.

Без икакве сумње, уз богаћење су повезане велике опасности и многи богати људи обично не напредују нарочито у духовном животу.

Али, упркос томе, постоје изузеци и човек може да се покаје.

Једино је несумњиво: начин његовог исцељења није у томе да му се одузме богатство и да се пошаље у логор.

Христос нам говори:

– Дај оно што имаш!

У томе је огромна разлика, јер у другом случају постоје и слобода и љубав.

Христос каже:

– Ако имаш нечега у изобиљу, ти тиме ускраћујеш сиромаха.

То је љубав која те позива да даш, да сам пожелиш да то учиниш ради свога брата.

То је наша зрелост у Божјој љубави; то је такође крст, али крст љубави.

Крст захваљујући којем се окрећем од своје себичности, престајем да се клањам свом „егу“ и мало-помало проналазим Његову истину.

Проналазим утеху коју раније нисам налазио, задобијам благодат, Самога Бога, јер ме Он тамо чека.

Према томе, овај крст је спасоносан.

Свештеник Николај Лудовикос

https://www.pravoslavie.ru