Како смо живели, тако ћемо и умрети...

Живот не бројимо годинама, већ живим присуством. Нити календарима чије пожутеле листове окрећемо пред претњом смрти. Живот бројимо оним тренуцима у којима смо заиста живели, присутни у радостима и жалостима, у свитању и сумраку, које нисмо сакрили у неку фиоку својих кривица. Заједно, руку под руку, пораз и успех, сузе и смех, чврсто загрљени, сведоче о целовитости живота.

И усред ових мисли, данас прослављамо Светог Харалампија, једног човека, једног верника, који је достигао дубоку старост, а остао изнутра млад и животан. Са дечјим срцем које је цветало у његовом бићу. Јеси ли икада помислио како је то постигао? Очигледно зато што је знао разлог због којег живи, а тај разлог био је Христос. А када знаш разлог због којег живиш, знаш и зашто умиреш.

Шта је било важно то што су му претили, уцењивали га и мамили? Шта је било важно то што су покушавали да га сломе у старости? Његова душа је „цветала“ и била чврсто усмерена ка Христу. Ни на тренутак није помислио да Га изда. А такав поступак био би издаја читавог његовог живота. Како можеш да живиш када издаш сваки смисао и сваку вредност?

Издани живот је мртав живот

Христов мученик није лишен људских осећања, нити осећаја страха од смрти. Он није суперхерој са нељудским силама. Он је човек. Али љубав и приврженост не познају границе. Смрт поставља границе које они који воле не могу да поднесу.

Христов мученик, Харалампије, сведочи и потврђује једну велику истину: ако смо живели за једну љубав, на крају ћемо за њу и умрети. Јер како живимо, тако и умиремо.

архимандрит Павлос Пападопулос

приредила: Ј. Г. (Поуке.орг)

извор