Када не постоји жив и здрав однос са Христом

Када не постоји жив и здрав однос са Христом, душа лако почиње да се испуњава страховима, предрасудама и сујеверјем; схватањима која јој наизглед пружају сигурност, али је у стварности држе заробљеном.

Човек почиње свега да се плаши. Да ли је можда нешто погрешио, да ли је можда рекао нешто што није требало, да ли ће га „нешто снаћи“, да ли неки знак значи нешто лоше, да ли ће га Бог казнити. И, а да тога није ни свестан, уместо да живи у Божјем присуству, почиње да живи у страху од Бога.

Али то није Христова слобода.

То је бескрајна кривица која човека поробљава у болесној религиозности, формализму и морализму.

Вера која се рађа из страха не дозвољава души да дише. Чини је сумњичавом, уплашеном, заробљеном у обрасцима, „морањима“, забранама и спољашњим знацима. Човек престаје да гледа на Бога као на Оца и почиње да Га доживљава као строгог надзорника који чека његову грешку.

Христос, међутим, није дошао да од нас начини уплашене људе. Дошао је да нас ослободи.

Истински однос чини те истинитијим. Не тражи од тебе да сакријеш оно што јеси, већ да исцелиш оно што у теби није истинито и да процветаш као човек који заиста можеш да постанеш.

Божјој љубави нису потребне предрасуде да би опстала. Није јој потребно сујеверје. Није потребно да сваки догађај тумачиш као претњу или казну.

Јер тамо где је Христос, нема потребе да живиш у страху.

Постоји простор да се радујеш животу.

Да се смејеш.

Да волиш.

Да погрешиш и устанеш.

Да будеш оно што јеси, без играња улоге како би доказао да си „добар“.

Да станеш пред Бога онакав какав јеси, без маски, без страха да можда ниси вредан.

Суштина је у томе да човек пређе са: „Плашим се да ће ме Бог казнити“ на: „Верујем да ме Бог воли.“

А када човек заиста упозна Христову љубав, тада мало-помало престаје да свуда тражи знакове којих ће се плашити и почиње свуда да види прилике да воли, да расте, да осећа, да слави Бога, да се смири и понизи, да се нада, да учи, да живи.

архимандрит Павлос Пападопулос

извор