Има људи који улепшавају свет без буке...

Постоје људи који улепшавају свет без буке. Није им потребно много речи, нити упечатљива дела, да би ширили светлост. Сама њихова присутност постаје утеха, њихово ћутање непрестана молитва, њихов живот пример како треба живети.

Таква је Пресвета Богородица.

На празник Њеног Успења, не стојимо само пред тајном уснућа једне Мајке. Стојимо пред лепотом која не пропада. Пред лепотом душе која је научила да воли не тражећи ништа заузврат, да верује не захтевајући, да ћути не удаљавајући се, да трпи не очврснувши.

Лепота Пресвете Богородице није била спољашња. Била је пре свега унутрашња: благост Њеног погледа, чистота Њеног срца, Њена смиреност која ју је учинила способном да каже „да“ вољи Божијој, чак и онда када није разумела цео пут и његов циљ. Била је то Њена љубав која је у себи обухватала и радост и бол, и Рођење и Крст, и присуство и губитак.

Да бисмо и ми стекли нешто од Њене кротости, када свет око нас постане суров.

Нешто од Њеног трпљења, када одговори касне.

Нешто од Њене смирености, када нас егоизам позива на сукоб.

Нешто од чистоте Њеног срца, када се у нама нагомилају страхови, злоба и опсесије.

Нешто од Њеног поверења, када се пут пред нама не види.

Пресвета Богородица не тражи од нас да постанемо нешто што је страно нашој природи. Она нам показује шта човек може постати када дозволи да му се срце испуни Богом.

Да постанемо мало тиши у себи.

Мало нежнији према људима.

Мало великодушнији у праштању.

Мало истинитији у љубави.

Мало спремнији да и ми, усред тешкоћа свог живота, кажемо једно: „Нека буде.“

И можда, мало слободнији од „кутија“ које смо сами направили и у које често покушавамо да стрпамо свој живот.

Од „кутије“: „Морам увек да будем јак.“

Од „кутије“: „Људи морају да се понашају онако како ја очекујем.“

Од „кутије“: „Ако се није догодило онако како сам планирао, онда сам доживео неуспех.“

Од „кутије“ поређења, у којој гледамо живот другога и заборављамо да будемо захвални за свој.

Од „кутије“ савршенства, која нам не дозвољава да опростимо чак ни себи.

Од „кутије“ туђег мишљења, која нас често наводи да живимо живот који је стран нашем срцу.

И још од оне најдубље „кутије“: наше потребе да све буде сређено, предвидљиво и под контролом.

А ипак, живот не може увек да стане у кутије.

Ни односи.

Ни љубав.

Ни радост.

Ни бол.

Ни Бог.

Можда нас управо зато Пресвета Богородица учи још нечему: слободи вере, односно поверењу. Да немамо потребу да унапред знамо цело путовање, сва његова стајалишта, сапутнике, непријатеље и пријатеље. Да умемо да оставимо мало простора за неочекивано, за другачије, за чудо.

И тада можда почињемо да дишемо слободније и истинитије.