Играње са Богом

Постоје ствари које деца инстинктивно разумеју. А оно што деца знају и разумеју вредно је разматрања. Она имају много чему да нас науче.

Једна од најприроднијих ствари које деца чине јесте игра. У зависности од тога како дефинишемо игру, она је међу првим активностима у које се упуштамо. Игра постепено постаје средиште дечјег живота и главно обележје њиховог постојања. Деца се играју — то је оно што деца чине.

Веома је занимљиво читати расправе о теорији игре. Зашто се деца играју? Теоретичари развоја (најпознатији међу њима Пијаже) сматрају да је игра суштинска за раст и сазревање деце. Моје лично запажање у вези са овим теоријама јесте њихова тежња да у игри открију неку корисност. Сва њихова објашњења настоје да пронађу сврху игре изван саме игре. Деца се играју да би нешто постала или нешто постигла.

Сви ми као одрасли вероватно памтимо крај детињства. Игра је постајала све мање могућа како су школа и „озбиљније“ активности постајале све захтевније. Већина одраслих није изгубила способност за игру. Али имају веома мало времена за њу и често је сматрају луксузом, па чак и бесмисленим губљењем времена.

Желео бих да предложим управо супротно. Игра је једна од најсуштинскијих људских активности и изузетно је важна у нашем односу са Богом.

Створени смо за игру јер и Сам Бог воли да се „игра“.

Ова последња тврдња ће, очигледно, захтевати додатно објашњење. До тога ћу доћи касније у тексту. Али најпре да се вратимо деци.

Шта деца заправо чине када се играју? Јасно је да се „забављају“, али њихова „забава“ често уме да буде веома озбиљна. Игра често има правила — заиста, нико не инсистира толико на исправном поштовању правила као дете у игри.

Али шта дете заправо ради?

Једноставно и непосредно речено, дете у игри учествује у ритуалним радњама. Ритуали имају правила, значење, сврху, па чак и понављање. То није детињасто — то је једноставно људски.

О овоме сам први пут почео да размишљам посматрајући децу у Цркви. За разлику од нервозне и несигурне уздржаности одраслих који тек упознају Православље, деца прихватају обредни живот Цркве као да су за њега рођена. Она разумеју целивање икона, поклоне, кађење, готово читаву Божанствену литургију, и то без иједног питања (као да све то схватају много пре него што уопште постану способна за говор).

За разлику од већине активности одраслих (нарочито савремених активности одраслих), обредни живот није толико покретан речима колико деловањем. И саме речи у њему су ритуализоване (некако попут дечјих песмица), а радње често саме говоре за себе.

Многи свештеници су у својим парохијама приметили малу децу која се „играју Цркве“. Видео сам децу (укључујући и једног мог унука) како узму неку малу играчку на канапу, почну да је љуљају и „каде“. Служио сам литургије на које је једно дете донело сопствену кадионицу како би и оно „кадило заједно“. Забринуте мајке понекад су ме питале: „Да ли је то у реду?“ Не само да мислим да је у реду — мени је то чак и драго и радујем се таквом друштву.

У нашем саборном храму у Даласу (како су ми једном испричали) постојао је један тинејџер са менталним потешкоћама који би излазио на солеју док је епископ кадио и махао својом „играчком“ кадионицом. Неки парохијани су били узнемирени, али их је архиепископ Димитрије (блажене успомене) уверио да је све у реду. Владичина прича о томе дала ми је сигурност да и сам будем стрпљив са децом.

Управо одрасли не разумеју литургију и ритуал. Неки одрасли, изгубивши истинску човечност, чак користе изразе попут „празан ритуал“. Попут многих других непријатеља Предања, они искорењују све истински људске начине живота у име некаквих „виших“ рационалних активности, измишљених тек у последњих неколико векова.

Игра је основни облик људског учења, делатност кроз коју усвајамо обрасце неопходне за живот. Као што рано дечје брбљање постепено омогућава детету да научи да понавља звукове одраслих око себе, тако и игра успоставља исти процес за друге активности. И изгледа да се такав начин учења протеже чак и на божанске ствари.

Они који изговарају изразе попут „празан ритуал“ (нешто што слушам читавог живота) заборављају да је управо Бог први даровао обред Израиљу. Та основна прича о вери стоји насупрот савременим интуицијама. Јер ми претпостављамо да се стварне и истинске ствари налазе у уму. Мисао и осећање сматрамо местом узвишеног и светог. А ипак, управо је обреду у Светом Писму дато то место.

У завршним поглављима Књиге Изласка речено нам је да је Мојсије провео четрдесет дана на гори у присуству Господњем. Током тог времена показан му је „образац“ свих предмета Скиније. Дат му је и „образац“ богослужења — обред Израиља. Хришћанско разумевање, још од времена Новог Завета, увек је у тим обрасцима видело праобраз Христа и Његове Пасхе. Јеванђеље је било сакривено у обрасцима који су дати Мојсију.

Отишао бих корак даље и предложио да је Бог научио Мојсија како да „игра Пасху“. Јер као што дечје игре наговештавају њихов каснији живот (лутке, играње породице и слично), тако су и обреди Израиља били праобраз тајне Царства откривене у смрти и васкрсењу Христовом.

То да су ти обреди били праобраз није ништа ново — али мој предлог да их сврстамо у категорију „игре“ може звучати шокантно. Разлог за то лежи у томе што „игру“ замишљамо као нешто безначајно, као умањену активност која умањује важност онога чиме се бави. Али то је дубоко искривљено разумевање игре. Као главно занимање деце, игра је једна од најважнијих људских активности. Не потцењујемо значај дететовог учења да хода. Игра је подједнако суштинска — а можда служи и већој сврси него само учење.

Погрешно је сматрати да је игра искључиво област детињства. Човек никада не престаје да се игра. Иако савремена култура игру доживљава као нешто неозбиљно, па чак и расипничко (јер се највећа вредност придаје продуктивности), ипак трошимо огромне количине новца управо на игру.

Наравно, није свака игра иста. Неке игре су површне, па чак и разарајуће за нашу човечност. Велики део „игре“ у нашој култури гладној смисла представља тек бледу замену за аутентичне обреде вере. Није нимало бесмислено када људи примећују готово религиозни статус јавног спорта у многим деловима света. Такве игре покушавају да испуне дубоку религиозну потребу у срцу савремене културе. То што толико остају далеко од истинске трансценденције, не успевајући чак ни да досегну племенитост саме игре која се игра, само је део трагедије савременог света.

Али „игра“ Божанствене литургије јесте нешто друго. Тамо је присуство Божије толико дубоко да оклевамо да употребимо реч „игра“ како бисмо описали обредну игру богослужења. А ипак, ми заиста јесмо деца која, иако су превазишла откривење дато на Синају, ипак настављају да указују изван себе ка нечему што се тајанствено пројављује у обредном дејству евхаристијског сабрања.

Свети апостол Павле каже:

„Кад бејах дете, као дете говорах, као дете мишљах, као дете размишљах; а кад постадох човек, одбацих што је детињско. Јер сад видимо као у огледалу, у загонетки, а онда ћемо лицем к лицу; сада знам делимично, а онда ћу познати као што бих познат“ (1 Кор. 13, 11–12).

Зрелост о којој он говори, када ће детињасте ствари коначно бити остављене, није ствар овога века — она припада будућем веку, када „ћемо познати као што смо познати“. Али у овом веку ми и даље остајемо деца, „играјући Пасху“, све док сама Пасха не обухвати читаво наше биће и не уведе нас у пуноћу зрелости наше човечности.

Протојереј Стивен Фримен

Извор, фото: glory2godforallthings.com

Превод са енглеског: редакција портала "Живот Цркве"