За шта је потребна проповед

„Јер ми не можемо да не говоримо о ономе што смо видели и чули“ (в. Дап. 4, 20). Тако су одговорили свети апостоли Петар и Јован када су им Јудеји строго забранили да проповедају Јеванђеље. Они су без страха наставили своју мисију. Управо је због проповеди тога дана пострадао свети апостол Петар. Ништа мањи отпор проповедању Јеванђеља није доживео ни апостол Павле, па је зато у својој посланици написао: „А ми проповедамо Христа распетога, Јудејима саблазан, а Јелинима лудост“ (1. Кор. 1, 23). И он је истога дана пострадао мученичком смрћу.

У свим временима постоје људи који са радошћу прихватају проповед Јеванђеља и они који јој се противе.

Они који са радошћу прихватају све што је речено у Јеванђељу одмах настоје да то остваре у свом животу. Зао и гневан човек труди се да постане добар, развратан – целомудрен, шкрт – дарежљив, мрачан – радостан, горд – смирен, себичан – онај који воли људе.

Тако је, на пример, преподобни Антоније Велики, чувши у младости речи Јеванђеља: „Ако хоћеш савршен да будеш, иди, продај имање своје и раздај сиромасима, и имаћеш благо на небу“ (Мт. 19, 21), одмах, без оклевања, све то испунио и започео строг пустињачки живот, како би постао сличан Богу у кротости, смирењу и љубави. Блажени Августин се обратио Христу и напустио свој развратни живот након што је прочитао речи апостола Павла: „Ходимо честито, не у пировању и пијанству, не у блуду и распусности, не у свађи и зависти“ (в. Рим. 13, 13). И сваки истински хришћанин, када чује јеванђелске речи, труди се да макар у нечему, па и најмањем, подражава Христа.

А онима којима је проповед Јеванђеља саблазан или лудост, нарочито када чују реч о Крсту (о потреби покајања и борбе са својим страстима), почињу да прогоне хришћане. Други, пак, тумаче јеванђелске речи тако да не морају да се одрекну себе и боре против својих страсти. Они уче о спасењу само вером, без дела (без подвига). Тако настају расколници, јеретици и секте. И данас многи отпадају од Цркве или се боре против ње не због високих моралних или патриотских идеала, нити због недостатка реформи које гордо и с мржњом јавно захтевају од највишег свештенства, већ зато да би им било лакше и удобније да угађају својим страстима.

Свети Јован Златоусти учи да не само свештенство, већ сваки хришћанин може бити проповедник. Најважнија проповед, коју могу да врше и мирјани, јесте – како нас учи Златоусти – проповед без речи, самим светим начином живота. А речју може да проповеда само онај ко добро познаје Свето писмо, ко је изучавао догматику, аскетику, историју Цркве и логику. Али, опет, то не смеју бити само теоријска, већ и практична знања. Онима који нису научили да обуздавају свој гнев, похоту, среброљубље и друге страсти, Златоусти саветује да је боље да ћуте, јер ће у противном њихова проповед постати антипроповед која ће ожалостити и удаљити од Цркве многе људе.

Данас, када преко интернета постоји могућност да се проповеђу обухвате огромне групе људи, наша проповед је најчешће слаба или чак потпуно немоћна управо зато што се речи не поклапају увек са конкретним делима. „Поучавати речима је лако“, примећује светитељ, „али докажи своје беседништво конкретним добрим делима.“ А то је веома тешко. Лако је осуђивати, водити интернетске расправе и са злим сарказмом исмевати оне који не деле твоје мишљење, али смирити се, показати трпљење, истинску несебичну и нелицемерну љубав и чувати црквено јединство – то не може свако.

Зато се помолимо светим првоврховним апостолима Петру и Павлу да не толико речима колико конкретним добрим делима постанемо истински проповедници. И да се, као и они, упркос жестоком отпору, не бојимо да проповедамо Јеванђеље. Да бисмо и ми могли, попут апостола, да кажемо: „Јер ми не можемо да не говоримо о ономе што смо видели и чули.“

Амин.