Верујући и секуларизам (II део)

Његово Високопреосвештенство архиепископ њујоршки и митрополит све Америке Сава (Испер)

           Шта можемо очекивати када ослаби дух побожности и освећујућег живота; када се занемари дух молитве и сведе на пуко вршење обреда; када молитвени живот буде замењен радом и организацијама; када се занемари духовна димензија; када верни изгубе осећај за грех и забораве покајање; и када, као последица свега тога, ишчезне – или буде потиснута – есхатолошка димензија хришћанске вере?

           Тада Црква постаје установа овога света и губи саму суштину свога постојања. У најбољем случају, претвара се у хуманитарну организацију, можда чак и веома угледну, али губи своје призвање да освећује човека, да га узводи ка Царству Божијем и тако приводи спасењу.

Једна од опасности секуларизма јесте у томе што он мења ум без принуде.

Он ограничава човеково размишљање на оно што је чулно и опипљиво, те због тога чланови дома Божијег – деца Цркве – почињу да журе за путевима и методама људи овога века, чак и у црквеним службама и делатностима. Тако их видимо како стреме блиставим достигнућима на рачун самог човека. У својим плановима предност дају оснивању институција и обезбеђивању њиховог опстанка, са намером да служе човеку. Међутим, занемарују управо човека коме желе да служе све док изградња институције не буде завршена. Потом откривају да и сама институција захтева стално унапређивање и подршку, исцрпљујући напоре оних који су за њу одговорни. Тако сиромашни, рањени, напаћени, очајни и ожалошћени остају заборављени. Где је онда жива и делатна љубав која треба да се оваплоти у делу?

           Могуће је и да покушају да осавремене пастирску и духовну службу следећи методе овога света: планирање, прорачуне и бескрајне састанке. Бог се заборавља, а душе више не очекују Његов благослов на дело које настоје да изврше. Тада рад постаје искључиво људски подухват, док они који га обављају остају уверени да служе Богу. Духовна димензија може ишчезнути а да то нико и не примети, а Црква постаје један „сектор" који се можда назива „духовним", али само поред низа других области које су човеку потребне. Шта остаје од њене суштине ако постане као и сви други и ако више није она која усмерава, даје смисао и дарује живот?

Заиста, када изгуби суштину свога постојања и почне да подражава друге секторе, Црква делује или немоћно или извештачено. Она тада губи своје првенство у односу на друге световне установе и организације, које је могу надмашити у постизању постављених циљева, јер су специјализованије и професионалније.

           У својој књизи За живот света  отац Александар Шмеман каже: „Црква је у свету, али није од света. Само зато што није од света, она може открити 'будући век', оно што превазилази овај свет." Шта заиста остаје од Цркве ако изгуби ту улогу? Тада преовладава активизам, који припрема терен за појаву фундаментализма као реакције на губитак смисла.

           Када активизам надвлада у Цркви – то јест када пастирске активности или практично сведочење потисну дух молитве и покајања – нарушава се равнотежа и тежиште се помера ка подражавању палог света. Делатности тада постају циљ саме себи. С друге стране, када Црква из своје службе уклони делатну пастирску бригу, када се у свом размишљању и служењу удаљи од света и изолује од њега, када се задовољи очувањем исправне вере без хришћанске љубави и подражавања Христу, када не настоји да непрестано загрли свет и тражи његово спасење – тада пада у фундаментализам. У ствари, и секуларизам и фундаментализам представљају облике удаљавања од духа Јеванђеља и страшну издају истинског хришћанства.

           Узећу пример из Римокатоличке цркве, јер се она са савременим секуларизмом и модерношћу суочила пре других у западној Европи. У годинама непосредно након Другог ватиканског концила, упркос свим његовим позитивним странама, Римокатоличка црква запала је у веома снажан талас активизма. Италијански језуита, отац Ђовани Мартинети, пророчки је описао њено стање у својој књизи Разлози да се данас верује (Ragioni per credere oggi):

           „Постконцилска Црква изгубила је своје мистичко лице и постала Црква непрестаног дијалога, организација, саветовања, конференција, сабора, одбора, академија, странака, група за утицај на јавно мњење, функција, структура и реструктурирања, друштвених експеримената и статистика. Тако је Црква постала, више него икада раније, црква људи – то јест ентитет без идентитета."

           Пред крај свог живота, Мајка Тереза донела је одлуку која је изненадила волонтере укључене у њена добротворна дела. Наредила је затварање свих банковних рачуна међународног тела које је подржавало рад њене монашке заједнице, као и укидање састанака међународне групе која је помагала њене хуманитарне активности, када је сазнала колико су огромни постали трошкови тих окупљања.

           Они у којима делује Дух Божији задивљују свет својим ставовима и понашањем. Али какво је то хришћанство које се прилагођава свету и његовим гресима, уместо да га буди из његове немарности и застрањења?

           Постоји велика разлика између бриге за човека, саосећања са њим и учествовања у његовој патњи како би био уздигнут изнад те патње ка спасењу, и прихватања његовог греха. Хришћанин воли болесника, а не болест. Хришћанин живи из вечног живота, а не из секуларног живота; другим речима, он обасјава земаљски живот светлошћу вечности. Он не своди свој живот, његове потребе и његов циљ на ограничене године које проводи на земљи.

Зато се мисија Цркве састоји у томе да заједно са собом уздиже свет тамо где је некада био и ка ономе за шта је створен; да подсећа свет на живот на који га је Бог призвао – не само проповеђу већ и делом; и да пројављује дејство и истину Божијег Оваплоћења у људској историји, отеловљујући Његово присуство у самом срцу света у коме живи.

           Ако се у животу и служењу хришћана не виде Божије дејство и плодови, не постају ли они тада тек једна секуларна друштвена организација, лишавајући свет преображења на које је призван?

           Када Црква у свом служењу не оставља простор за исихастички живот – или за оно што се данас назива духовношћу – и када готово сву своју бригу и снагу усмерава на активност, она постаје секуларизована. Другим речима, губи своју везу са Небеским Царством, посредством којег је позвана да преображава земаљски свет, кроз његово преображење у свом аутентичном делу, које мора бити надахнуто присуством и дејством Светога Духа.

           Секуларизација Цркве лишава човека благодати да заиста постане дете Божије, а не само по имену. Тада људи почињу да траже смисао свога живота на другим местима, а на њима се испуњавају речи пророка Јеремија: „Оставише Мене, извор воде живе, а ископаше себи кладенце, кладенце испуцале, који не могу држати воду" (Јер. 2,13). Навешћу два примера.

           Зар није могуће да црквени медији, када се нађу у рукама људи који не живе молитвено и нису духовно будни, постану средство за истицање успеха и хвалисање њима, уместо да подстичу гледаоце и читаоце да негују дух љубави, служења и даривања?

           И зар није могуће да циљ „пастирских" активности буде померен ка прикупљању новчаних средстава, уместо да оне буду практично средство духовне подршке вернима, које им помаже да у заједници искусе радост, братску солидарност, напредовање у врлинском животу и делотворније живљење љубави?

           То су нека од скретања у која можемо лако упасти, а да тога нисмо ни свесни. У мери у којој у нама, деци Цркве, расте молитвени живот – а посебно наглашавам реч живот – постајемо свеснији и буднији да не бисмо изгубили из вида циљ. Тада слаби утицај духа овога света у нама и ми заиста постајемо Црква Христова.

Извор, фото: фејсбук страница Metropolitan Saba Esper

Превод са енглеског: редакција портала "Живот Цркве"