Величина Бога и трагичност човека

Беседа у 11. недељу по Педесетници, о причи о милостивом господару и неблагодарном слузи (Мт. 18, 23–35)
Свештеник Николај Лудовикос

Приче које су изговорене из Христових уста имају посебну вредност, јер су аутентични извори, а не казивања трећих лица. Тим пре што је Онај Који говори par excellence — у највишем смислу — компетентан у духовној области. Удубљујући се у Христове приче, можемо да схватимо истине духовног живота повезане са Црквом и Царством Божијим.

Дакле:

„Царство Небеско је као човек цар који хтеде да се обрачуна са слугама својим.“

Господ нам овде каже: „Упоредимо Царство Божије са царем који је хтео да се обрачуна са својим слугама.“ И одмах ћемо приметити да Бог Себе поставља на место Цара, а они којима говори јесу слуге. Тиме се успоставља истински поредак ствари: у Царству Божијем постоји Неко Ко је Цар, а постоје и људи који су од Њега толико удаљени колико су слуге удаљене од цара.

А шта значи бити слуга? То је човек који се налази у туђем дому, а не на својој територији. Њему је дат приступ дому са неком утилитарном сврхом, али он никада не заборавља да дом припада другоме, који му је дозволио да у њега улази.

Ми, у суштини, уопште не знамо шта је Царство Божије. Не можемо га чак ни замислити

И други пут сам говорио да ми, у суштини, уопште не знамо шта је Царство Божије. Не можемо га чак ни замислити, јер на свету не постоји ништа што би нам на њега личило и са чиме бисмо могли да га упоредимо. Али га називамо речју „Царство“, јер ће тамо Бог успоставити Своју коначну и апсолутну власт.

Оно се не описује категоријом „власти“, о чему ће бити више речи касније, већ категоријама као што је, на пример, „милост“. У сваком случају, Бог је Неко Ко има власт, а ми смо сви пред Њим — слуге.

Дакле, погледајмо како долази Царство Божије. Овде Христос говори о Себи, јер ће Он подвући црту, Он ће судити васељени. Он долази да јој суди као Онај Ко има власт и нико од становника земље не може да Му каже: „Нећу Ти одговарати!“ Ипак, Његова власт је власт љубави, изузетне љубави, изузетне бриге, изузетне милости. Таква власт заиста постоји!

„…доведоше му једнога дужника од десет хиљада таланата.“

Обратите овде пажњу на речи „доведоше му“: овај слуга није дошао сам, него су га довели, као да започиње неки одлучујући судски процес. Дакле, некога уводе унутра и бацају пред судију, јер дугује десет хиљада таланата. То је огромна сума за оно време, упоредива са данашњим милионима евра.

„А будући да није имао чиме да врати, заповеди господар његов да продаду њега и жену његову и децу и све што има, и да му се плати.“

Он сам треба да буде продат као роб, а такође и његова жена и деца, како би се, колико је могуће, надокнадио бар део дуга.

У Христовим причама важни су чак и најмањи детаљи. Први сусрет са Богом изгледа као сусрет са неким ко је праведан и неумољив судија — бар нам тако на почетку ове приче изгледа. И није случајно што данас многи говоре и мисле о Богу као о Судији Који кажњава, Који захтева Своја права над оним што, како Он сматра, Њему дугујемо.

Али тај први утисак је варљив: коначна слика се толико разликује од овога, толико је запањујуће другачија, да нико не би могао да очекује такав развој приче ако би је прочитао само до овог места.

„Бог ће те казнити!“ Ове речи су симптом човекове удаљености од Бога

„Бог ће те казнити!“ Ове речи су симптом удаљености човека од Бога, одсуства личне везе са Њим, искуственог непознавања Бога: ја се удаљавам од Њега, не познајем Га, па, самим тим, ни Он мене не познаје.

Као на суду: улази неко непознат, оптужени, а непознати судија примењује на њега закон.

Али прича се, ипак, овде не завршава:

„Тада паде слуга тај и клањаше му се говорећи: Господару! причекај ме, и све ћу ти вратити.“

Он није био ни дрзак ни безобразан; поклонио му се. Другим речима, у овом слузи постојао је неки степен вере да овај властодржац има и другу димензију, поред власти и закона. Зато не жури одмах да захтева своја права, већ се најпре клања.

У томе се види његова вера. Вероватно је овај слуга чуо како му је неко рекао: „Погледај, делује неумољиво, али он није такав!“ Он то зна, клања се, љуби господареве ноге и моли га да се стрпи.

У античкој трагедији божанство, суд и закон су неумољиви. Чак и ако се неки трагични јунак, који је починио неки грех, покаје, он мора бити кажњен, јер је нарушио светски поредак.

Едип се на крају каје за оно што је учинио, али ипак зна да ће бити кажњен. Он се чак не усуђује да моли за милост. Јер ако Едип не буде кажњен, пољуљаће се светски поредак. Он је увредио неки моћни морални закон и мора бити кажњен.

А овде, у овој јеванђелској причи, светски поредак се потпуно мења:

„А господар се сажали на онога слугу, пусти га и опрости му дуг.“

Са ужасом је завршено, са страхом је завршено! Опростио му је дуг. Ко је то могао да очекује? Нико.

Неко ми дугује милионе — дужник пада на колена, клања ми се, а ја му опраштам дуг? То звучи сулудо. Помислио бих: „Да ли ми се он заиста искрено клања или се само претвара?“ И почео бих да испитујем његову искреност и рекао бих:

– Хајде, служи ми две-три године, да видим да ли си заиста толико предан мени као што данас показујеш, па онда… можда ти опростим и мали део дуга!

Али господар из приче не чини тако! И управо захваљујући овој милости ми смо данас живи, нарочито данас, када сви заједно не дугујемо милионе, већ милијарде…

Дакле, долази време одлуке и слуга одлази својим путем помилован, без икаквог испитивања.

Да ли смо ми способни за то?

Замислите да је неки монах из овог манастира направио неку огромну грешку, на пример, изазвао пожар у манастиру. Не знам како би тада поступио архимандрит Максим, настојатељ. Али да сам ја архимандрит Максим, рекао бих том монаху:

– Ти ћеш ми на делу показати своје покајање! Запалио си манастир, нанео огромну штету? Једним „извините“ овде се нећеш извући! Показаћеш покајање на делу!

А овде, у причи о слузи, не видимо ништа слично.

Дакле, видели смо величину Бога, а сада, настављајући причу, погледајмо трагичност човека.

„А када изиђе слуга тај, нађе једнога од својих другара који му беше дужан сто динара, и ухвативши га дављаше говорећи: дај ми што си дужан.“

Слуга је изашао, ван себе од радости, и можемо га разумети.

Радост коју Бог дарује овом човеку могла је бити употребљена на два начина. Први је да га доведе до скрушености и покајања, тако да каже себи:

„Да ли ја уопште заслужујем овакав дар? Шта сада да радим? Требало би да постанем као тепих — да будем тиши од воде и нижи од траве.“

Наше срце отврдне од дарова

То би било адекватно разумевање дара који сам примио. Али наше срце отврдне од дарова. И слуга каже себи:

„Кад је господар већ такав… сада се више ничега не бојим; кад је већ такав… будала, кад је тако добар.“

Чуо сам неке људе како говоре:

– Бог је велик! Зар ће се Он бавити мноме?

Постоје људи који су учинили нешто лоше, али одмахну руком и кажу:

– Зар ће се Бог бавити мноме? Ко сам ја уопште?

Ти си онај коме Бог опрашта десет хиљада таланата.

И тако је савест овог слуге отврднула. Он излази, налази свог пријатеља који му дугује сто динара, односно, рецимо, десет евра — добро, нека буде педесет. Само толико! И, ухвативши га за гушу, почиње да га дави.

„Тада паде друг његов пред ноге његове, мољаше га и говораше: причекај ме, и све ћу ти платити.“

Исте речи! Зар није страшно то што му дужник говори управо исте речи које је он сам изговорио пре само неколико минута?

„А он не хтеде, него отиде и баци га у тамницу док не плати дуга.“

Није га послушао, и не само да га није послушао, већ га је ухватио и бацио у тамницу док не исплати дуг. Али како ће га исплатити у тамници? Неће моћи да га врати, јер нема могућности да ради.

Говорили смо овде да се Бог не оптерећује тиме да нам суди. Ко нам онда суди? Наши ближњи.

Али погледајмо шта даље стоји у причи:

„А другови његови, видевши шта се догоди, ожалостише се веома…“

Пријатељи му суде. Понекад кажемо: „Бог ће судити!“ Али, у суштини, једни другима ћемо судити ми, и то ће се догодити у есхатону — у последњи дан.

Бог ће само слушати и запажати:

„Јер огладнех, и не дадосте ми да једем…“ (Мт. 25,42).

А други ће рећи:

– Да, ми заиста од њега ништа нисмо видели.

Суд ће се одвијати међу нама. Ми ћемо сами судити, и управо је то најневероватније. Овде говоримо о суду који се назива: „Глас народа — глас Божији.“

Људи око слуге нису могли да поднесу такву неправду којој су били сведоци, иако се она лично није тицала њих:

„И дошавши, казаше господару своме све што се догоди.“

Овај тренутак је потресан, јер из њега произлази да Божија љубав у себи носи и правду.

То није љубав која жртвује саму себе да бисмо је ми газили и исмевали, већ љубав која увек даје више него што заслужујемо.

Она је љубав која се на чудесан начин дарује бесплатно, али не да бисмо јој се ругали.

Једно је примити овај огромни дар Божије љубави и рећи: „Ја ово не заслужујем!“ А друго је, примивши дар, рећи себи: „Добио сам бесплатно, али никоме ништа не дугујем!“

Тада овај дар категорички не заслужујемо. Нисмо га заслуживали ни раније, али ако га примамо са покајањем и љубављу као одговором, онда га пред Богом примамо достојно.

Ако Божију милост примимо онако како ју је примио слуга — ропћући и против Бога и против другога — онда је то најстрашније.

Из онога што је слуга потом учинио види се да се пред судијом заправо није клањао од срца

Из избора који је потом направио јасно се види да се, клањајући се пред судијом, заправо није клањао од срца.

Да се клањао с љубављу, схватио би величину дара.

Када волимо, осећамо да љубав која нам је дарована почиње да расте у нама. А када према некоме осећамо одбојност, оно што нам је он дао бесплатно не доживљавамо као дар, већ као нешто што смо му, готово као, украли.

Јесте ли то приметили?

Када нешто узмемо од њега и још му се смејемо, онда нас није брига за њега. А пошто нас није брига, осећамо се као да смо га преварили, као да смо му подметнули нешто лоше и као да нисмо дужни да му будемо захвални.

Говоримо себи:

„Требало је да та будала буде пажљивија!“

Вратимо се, дакле, јеванђелској причи.

Пошто је слуга, по сопственом мишљењу, тако „лукав и паметан“, доживљава потпуни неуспех. Мора поново да се појави пред господаром, а он му поставља питање које га разобличава:

„Зли слуго! сав дуг онај опростих ти, јер си ме умолио; није ли требало и теби да се смилујеш на друга свога, као и ја на те што се смиловах?“

– Само зато што си ме молио, опростио сам ти дуг! Ти то ниси заслуживао, нити си ми показао било какву оданост. Само гледајући твоју молбу, опростио сам ти цео дуг. Зар онда није требало и ти да се смилујеш своме пријатељу, који ти дугује тако мало? Поготово што ти сада он уопште није потребан, јер сам ти ја већ опростио дуг.

„И разгневи се господар његов, и предаде га мучитељима док не врати све што му је дуговао.“

Овде видимо оно што бисмо назвали „Божијим гневом“.

Али Божији гнев је такође један особен облик љубави. Пошто се слуга није уразумио кроз милосрђе, сада ће морати на други начин да научи принципе „духовне граматике“.

Господар га је, каже Јеванђеље, предао мучитељима. Не чак ни у тамницу, већ мучитељима.

А шта то значи?

Да ће пожелети да умре, али неће моћи док не исплати цео дуг. Док све не врати.

Прочитајмо и последњу реченицу:

„Тако ће и Отац мој Небески учинити вама, ако не опростите сваки брату своме од срца својих сагрешења њихова.“

Од срца.

Јер данас је лако рећи „извини!“ Ако одете у Енглеску или Француску, на сваком кораку ћете говорити и слушати „извините!“ Ако Енглезу седам пута не кажеш „sorry!“, ништа ти неће дати.

Та врста извињења је део васпитања и културе, која се користи да би друштвена машина боље функционисала. Али то није жаљење из срца. А разлика између тога је огромна.

Исто је и са речима „хвала“ и „молим“. Ако не кажеш „молим“, зажалићеш због тога. Није лоше да човек изговара такве речи, али оне саме по себи нису повезане са срцем.

Да би се некоме опростило од срца, човек и сам мора да буде у стању смирења, покајања и скрушености. У томе је велика тајна.

Сам мораш да осећаш да си дужник. Ако осећаш да никоме ништа не дугујеш, онда ниси способан да опростиш од срца.

Нажалост, немогуће је да не грешимо једни против других; способни смо да нанесемо много зла једни другима. Али једном дође и тренутак помирења, које ће бити или истинито или лажно.

Ако је лажно, онда губимо утакмицу, јер се на тај начин, у суштини, ругамо сами себи, Богу и другоме.

А ако је то помирење истинско, ако долази из дубине нашег срца, шта онда добијамо?

Незамисливо много!

И хајде да овде преокренемо причу из приче како бисмо разумели шта тада добијамо.

Замислимо другачији крај приче.

Господар опрашта слузи дуг. Слуга излази и види свог пријатеља који му дугује сто динара. Јадник почне да бежи од њега куда га ноге носе.

– Дођи овамо! Куда бежиш? Знаш ли шта ми се данас догодило? Више никоме не дугујем ни једну драхму! И сада ти кажем да ни ти више мени не дугујеш ни једну драхму! А да ми дугујеш и много више, и то бих ти опростио! Уђи код мене, хајде да поново будемо браћа, јер смо толико времена били хладни један према другом због овог дуга…

И када би слуга то рекао своме ближњем, онда би се и њихови пријатељи обрадовали и поделили своју радост са господаром.

А господар би поново позвао слугу и рекао му:

– Не само да ти опраштам дуг, већ ти дајем у руке и оне таланте које си ми дуговао, да их од сада раздајеш другима! Буди мој економ!

Свети добијају не само опроштај, већ и дарове да би их делили са нама

Такви су светитељи.

Они добијају не само опроштај, већ и дарове да би их делили са нама.

А зашто?

Зато што направе тај мали корак.

А ми се стално заустављамо на путу, премештамо се с ноге на ногу. Саплиће нас самољубље, зауставља нас нарцизам и ми стално тапкамо у месту…

Тако је крај приче могао бити потпуно другачији.

Али није…

Зато Оци, као што је, на пример, свети Максим Исповедник, говоре да ће на крају суд бити извршен нама самима.

На коју ће страну превагнути тас сваке правде и истине — зависи од човекове слободне воље.

Овде ће превагнути моја лична слободна воља, односно, на коју ће страну кренути моје срце.

Ја ћу сам себи судити и сам себе осудити.

Сам ћу открити шта сам, шта сам бесплатно примио и шта сам од себе дао.

Можда ће неко питати:

„А шта ако је слуга имао добру намеру? Шта ако је желео да опрости, али није могао?“

У реду. Претпоставимо да је веома желео, али није могао да пронађе у себи снагу да опрости дуг.

Али онда би то у причи било јасно: ако се у њему водила борба, не би ухватио свог дужника за гушу, не би га одмах бацио у тамницу, већ би одложио своју одлуку и рекао му:

– Остави ме сада. Сада сам, из неког разлога, срећан. Дођи, обрачунаћемо се други пут!

Али то само под условом да се у њему заиста водила духовна борба.

Међутим, из ове приче не видимо да се у њему таква борба водила.

Да се водила, вероватно би поново отишао господару и питао га:

– И ја желим да чиним као што ти чиниш, али не могу! Помози ми! Реци ми, како ти волиш до те мере? У чему је твоја тајна?

И Бог, Господар, почео би да га учи овој небеској тајни: како да свога ближњег не поистовећује са злом које му је нанео, са његовим грехом, са његовим грешкама.

О грешкама другога у Патерику читамо следећу причу.

Један ава је био болестан и затражио је мало меда, а брат који се бринуо о њему погрешио је и уместо меда дао му уље које се сипа у кандило.

Ава га је напола попио и срушио се мртав на земљу.

Брат, схвативши своју грешку, узвикну:

– Убио сам те, аво! Опрости ми! Шта сам то урадио!

А у следећем тренутку види како ава мирно устаје и каже му:

– Ништа страшно! Преко тебе или преко неког другог, требало је да попијем ово!

Каква је то велика мудрост — не кривити друге за своје невоље!

Када се укључимо у процес анализирања конкретне ситуације у којој смо се нашли и почнемо да опраштамо другоме, постепено ћемо открити да нам други човек, у суштини, није учинио ништа тако страшно.

Схватићемо да нам је заиста мало људи нанело зло — ако схватиш да се онај који ти је нанео зло налази у тешким околностима, ако погледаш његов проблем, видећеш да је он можда претрпео више него ти.

Ретко ко нам заиста наноси зло.

Наравно, постоје људи који наносе зло просто тако — зло ради самог зла. Ђаво наноси зло бесплатно; „Омрзнуше Ме ни за шта“ — тако је једном рекао Христос (Јн. 15,25).

Али такви су ипак у мањини.

Већина људи ствара проблеме својим ближњима, а да то дубоко у себи не жели. Знате ли колико људи желе да воле, а наносе зло управо желећи ту љубав?

Колико родитеља жели да помогне својој деци, а наносе им штету, иако то не желе?

Већина људи наноси другима зло из незнања.

Зато не смемо дозволити такво незнање у духовним стварима. Тражимо због тога помоћ и од духовног наставника, и у Светим Тајнама, и у молитви.

Свакога дана се боримо да проникнемо у тајну Божије љубави која нам је дарована!

И не бојмо се да ће нас то учинити незаштићенима.

То је управо оно на шта мисли Јеванђеље када нам шаље неке за нас „чудне“ поруке:

„И ако неко хоће да ти узме кошуљу, подај му и хаљину“,
„Ако те ко удари по десном образу, окрени му и други“ (Мт. 5,40.39).

Они који ће нам судити због нашег духовног нерада биће наши ближњи

Знајте да ћемо, ако не преузмемо на себе овај духовни труд, за то одговарати.

Мали смо у духовном погледу и можда за нешто друго нећемо одговарати, али за то што уопште нисмо размишљали и трудили се над собом — за то ћемо заиста одговарати.

А они који ће нам судити због таквог нашег духовног нерада, као што смо већ разумели, биће наши ближњи!

Свештеник Николај Лудовикос

извор