Пречесто не обраћамо пажњу на детаље. Журимо, занесемо се, опијемо се мноштвом појединости и превидимо друге, на први поглед ситније и безначајније, које заправо носе ништа мањи набој или садржај. Нарочито сада, када су стихије савременог света изузетно динамичне и стављају нас пред загонетке безбројних изазова. Савремени човек нема времена да се удуби, да сагледа ствари и пажљиво их анализира, да их види у њиховој правој светлости и стварној дубини.
То чинимо не само у световним, већ и у духовним стварима. Када човек поверује у Христа и одлучи да Га следи уским путем до Његовог Царства, распламсан небеским огњем, препушта се том првом заносу и, испуњен благодаћу и истином, одражава и раздаје Божју светлост. А када заплови бескрајним морем богословља и својом малом лађом зађе све дубље у њега, када прођу таласи религиозног одушевљења, он постепено почиње да уочава друга, споредна питања, која му откривају нове хоризонте преображавајуће вере.
Ми, хришћани, знамо Десет Божјих заповести, које је Творац предао светом пророку Мојсију, кога је Син Божји благословио и осветио, али мало ко од нас довољно дубоко продире у њих и сагледава себе у њима, као у истинском огледалу свог духовног ритма.
Типичан пример за то јесте Трећа Божја заповест: „Не узимај узалуд имена Господа, Бога свога!“ Колико ретко на исповести, набрајајући своје личне грехове, обратимо пажњу на ову заповест. Са осталим заповестима се усаглашавамо, сматрајући их, по „људски, сувише људски“, важнијима, са више усредсређености и унутрашње пажње, али ову као да некако остављамо… по страни.
А то је велики грех! Јер, да није тако, Премудри Бог је не би узвисио у заповест која је дата одмах после прве две, које су темељне.
Тако често у различитим тренуцима свог живота изговарамо, без усредсређености и са очигледним немаром и непажњом: „Ох, Боже!“, „Господе, шта сам урадио!“, „Ех, Боже мој…“ и тако даље. А најпорочније је то што смо ово претворили у свакодневну навику, а да чак и не схватамо своје удаљавање од Бога.
Из сваког повода изговарамо Божје име и тако га не само обезвређујемо пред собом и другима, већ и сами гомиламо непотребне грехове. Чак себи допуштамо шале и досетке у разговорима са верујућима и неверујућима, познатима или готово непознатима. Тако упадамо у двоструко искушење.
А неки од нас чак мисле да ова заповест нема велики значај у духовном животу и да Свемогући, али Свељубиви Бог ипак милостиво гледа на оне који је преступају. Јер налазимо неосновано оправдање да се, пошто Га помињемо, ипак све освећује и да примамо Његов благослов.
Али у свом неисцрпном величанству, Сведржитељ одбија да се спусти на ниво обичне фразе. Не можемо Га помињати као све друге речи, као део узвика или просто као елемент наших душевних уздаха. Долазимо дотле да Га претварамо у обичан предмет разговора или споредни производ, у разменски (ситан) новац без нарочите вредности у односима са светом који нас окружује.
Онај који је створио васељену, Отац свега видљивог и невидљивог, Онај који постоји од искона и пребива у неприступачној светлости, најмање од свега то заслужује.
Нама је заповеђено да не помињемо Његово име „узалуд“, а то значи – без пажње, дубоког духовног промишљања и унутрашњег трепета. Јер Он је Бог неизрецив, неописив, страшан и милостив у својим делима.
Штавише, у Господњој молитви „Оче наш“ обраћамо Му се чисто и искрено: „Да се свети име Твоје!“
А свети се то име само и једино онда када Га изговарамо испуњени осећањем искреног страхопоштовања.
У својим поукама поклоницима који су му долазили, један од великих боговидаца XX века, свети Пајсије Светогорац, волео је да понавља да „хришћанин све треба да чини са страхопоштовањем!“ Не само у својим малим, тихим тренуцима молитве и заједничарења са Богом, већ и у односима са другим људима и светом који нас окружује – у свом обраћању Господу Богу, Пресветој Богородици и свим светима.
Према њему, то је знак светог дуга и истинског Божјег избора по Божјем промислу. Свако обраћање треба да буде попут свештенодејства.
Када говори о Трећој Божјој заповести, свети Николај Велимировић каже:
„Божје име треба да изговарамо ретко, по могућству само у молитви и увек са великим страхопоштовањем, јер је оно најсветије име, од којег демони са страхом дрхте, којим се благосиљају људи и њихова дела, које исцељује болести и освећује уста која га изговарају.“
(„Житије и речи“, стр. 166)
Све друго осим овога јесте удаљавање.
Божје име треба помињати са свесним, дубоким страхопоштовањем и осећањем за светињу. Јер оно је небески огањ који спаљује све чега се дотакне!
Оно је објашњење Необјашњивог, Који је и Сина Свога предао на жртву из љубави према нама, људима. Оно је Свето и Пресвето, Чисто и Пречисто!
Зато, нека ми, деца савременог хладног и непријатељског света, обавијени његовом сујетом, који смо у великој мери изгубили истинску вредност речи и њихову духовну снагу и дубину, приступамо имену Свемогућег и Свемилостивог Оца нашег са унутрашњим трепетом и пажњом, без немара – као истински Његови синови, а не само као усиновљени.
Аутор: Отац Јасен Шинев
парохијски свештеник у Древној цркви Успења Пресвете Богородице и цркви Светог Атанасија, Варна
Recommended Comments
Нема коментара за приказ.
Please sign in to comment
You will be able to leave a comment after signing in
Пријави се одмах