Бог воли истинског човека са слабостима и грешкама...

Колико филтера је потребно да бисмо се сакрили од самих себе?

Зашто толики страх од времена које пролази преко нашег тела?
Зашто толика стрепња због бора, промена и његових трагова?
И зашто толика кривица због грешака и ожиљака на нашој души?

Можда зато што се не плашимо само тога да старимо.
Плашимо се да постајемо видљиви онакви какви заиста јесмо.

Зато стварамо слике. Исправљамо лица, скривамо године, бришемо несавршености. И не радимо то само на фотографијама. Радимо то и у свом животу.

Стварамо верзију себе која је другима прихватљивија и понекад на крају почнемо да служимо својој слици, уместо да живимо свој живот.

Али самоспознаја не значи да откријеш неког дивног себе скривеног у теби. Она значи да смогнеш снаге да се сусретнеш са стварним собом.

Са телом које стари.
Са изборима који се не могу исправити.
Са слабостима са којима се још увек бориш.
Са ожиљцима који нису нестали.

Потребно је толико бола и искушења да бисмо схватили да тек онда када прихватимо стварност, можемо да је и преобразимо.

На крају, духовна зрелост је управо то: да немаш потребу да избришеш оно што си проживео да би могао да заволиш оно што јеси.

Бог не воли нашу улепшану, обрађену верзију.

Он воли истинског човека, а тај човек има слабости, страсти, грешке, недостатке и пукотине.

Бог воли оно што смо били, оно што јесмо и оно што можемо постати.

 о. Ливиос 

(фејсбук страница)