Спасовданска Литија 2026.

Појас Пресвете Богородице је лични предмет Пресвете Дјеве Марије и као такав нам доноси благодат какву наш престони Београд и наша отаџбина Србија нису вековима видели и доживели. Пред нама је несумњиво догађај који ћемо заувек памтити и који ће остати уписан у историји Српске Православне Цркве. То је велики благослов Пресвете Богомајке који, по промислу Божјем, долази у наше време на све нас. Свака хришћанска душа у Србији ће осетити благодат и радост којом та светиња осењује све где год се налазила.

- Веома је важна чињеница да ће Појас Пресвете Богородице први пут бити пронет у Спасовданској литији у граду који Богородицу слави као заштитницу, а биће изложен у Вазнесењској цркви и храму Светог Саве. Богородичин појас ће, како је планирано, 20. маја свечано бити испраћен из манастира Ватопед на Светој Гори до брода у манастирској луци, који ће га онда одвести до луке у Солуну. Затим пут наставља до солунског аеродрома, где ће игуман Јефрем са светињом и свештеном пратњом авионом кренути за Србију. На београдском аеродрому светињу ће уз црквене и државне почасти дочекати Патријарх српски господин Порфирије са највишим црквеним и државним великодостојницима.

Чим Појас стигне у Београд биће однет у Вазнесењску цркву, где ће верни народ моћи да приђе и поклони се светињи. Постојаће и тренуци када се из практичних богослужбених разлога неће моћи прићи кивоту у којем се чува појас Пресвете Богородице. Сутрадан, на дан градске славе - Спасовдан, у порти храма ће бити служена света архијерејска Литургија, којом ће началствовати Патријарх. У току службе верни народ ће моћи да приђе светињи. У вечерњим часовима, у 19 сати, креће Спасовданска литија коју ће предводити Патријарх и у којој ће се кроз београдске улице до храма Светог Саве пронети Појас Пресвете Богородице ради освештања града и његових житеља. Када литија дође до Светосавског храма, светиња ће бити унета унутра и тада ће почети да се служе одговарајуће службе. Тада, као и наредних девет дана, Појас Пресвете Богородице ће бити изложен верном народу на помоћ, благослов, оздрављење тела и спасење душе у Храму Светог Саве. Свако ко жели моћи ће да приђе и поклони се Богородичиној светињи.

- Постоје бројна сведочења верника о помоћи и исцељењима повезаним са Појасом Пресвете Богородице. Црква таква искуства тумачи као чудесна - управо онако како их и називамо. У Светом Писму за Божје чудо често се користи и реч знамење. Кроз таква знамења открива се Бог, откривају се Његова љубав и сила, као и благодат Божја која је увек суштински извор сваког чуда. Међутим, да би се чудо догодило, потребна је и жива и искрена вера. Целокупна историја Цркве прожета је таквим непрекидним знамењима Божјим, која нам Господ, по својој безграничној љубави, шаље да нас укрепи и утврди у вери, управо упркос нашој људској слабости.

Свети Појас је, учи нас свето Предање, покривао утробу Пресвете Богородице док је у Њој обитавао још нерођени Господ Христос и зато се верује да је на њега пренета благодат исцељења. У манастиру Ватопед постоји древна традиција да се побожним поклоницима, на њихову молбу, дарују комадићи траке освештане на самом Појасу Богородице. И овом приликом у Београду ће се вернима, који то затраже, делити по комадић траке освештан на самом Часном Појасу Богородице.

ИСТОРИЈСКИ ПОДАЦИ О ПОЈАСУ

Часни Појас Пресвете Богородице, који се данас чува у манастиру Ватопеду, подељен је у три дела и представља јединствену светињу опсталу из овоземаљског живота Мајке Божје. Свето Предање нас учи да је Појас од камиље длаке саткала сама Богородица, а приликом њеног вазнесења на небеса, предала га је апостолу Томи: Узневши се у непорочној слави, Чиста Дјево, поклонила си апостолу Томи свој Свети Појас, поје се у цркви у оквиру отпуста на празник Полагања Часног Појаса Пресвете Богородице.

Чување Часног Појаса преузеле су две побожне жене из Јерусалима. Богородица је непосредно пре свог Успења наложила јеванђелисти Јовану да овим женама подели и њене две ризе. Дужност чувања њене одеће из генерације у генерацију настављала би по једна побожна, невина девојка која је потицала из њихове породице.

У време императора Аркадија, сина Теодосија Великог, Часни Појас је пренет у славну престоницу Византијског царства, Константинопољ. Положен је 31. августа у предиван мошчаник назван „Свети кивот“. Светиња је штитила престоницу и њене становнике од сваког непријатељског напада, несреће и демонске замке.

После неколико година, царица Пулхерија, Аркадијева ћерка, подигла је велелепни храм Халкопратион у који је положен Часни Појас. Царица га је својим рукама украсила златним концем и он се као такав и дан-данас може видети у манастиру Ватопеду.

У наредном веку, мада се не зна када тачно и на који начин, Часни Појас је пренет у град Зилу у Кападокији, јужно од Амасије. У Константинопољ је поново враћен у време цара Јустинијана Првог (527-565), задужбинара Свете Софије. Његов наследник Јустин Други са својом супругом Софијом обновио је храм Халкопратион при којем су подигли и капелу посвећену Светом кивоту. Свети Појас је чуван на Часној трпези.

Многа чуда су се десила код Часног Појаса Пресвете Богородице у Константинопољу. Захваљујући њему излечила се Зоја Зауци, супруга цара Лава Шестог Мудрог (886-912), коју је мучио некакав нечисти дух. Када је патријарх положио на њу Часни Појас, мучење је одмах престало.

Цариградски патријарх Герман Први (715-730) помиње у песничком заносу да Часни Појас вечно задржава свој божански миомирис, доносећи исцељење и чинећи да они који му притичу смерно и са вером осете неизрециву радост. Тако и Јосиф Химнописац (око 816-866) велича ову њену свету реликвију, јер Појас Богородичином благодаћу освећује верне који долазе да му се поклоне са страхопоштовањем и уздиже их изнад пропасти, ослобађајући их сваке болести и жалости.

Око 1150. године Часни Појас се налазио у Великој палати у Цариграду, у храму Светог архангела Михаила. Највероватније је исечен, а његови делови су пренети у остале храмове.

У 12. веку, тачније у време владавине цара Манојла I Комнина (1143-1180), званично је успостављен празник Часног Појаса 31. августа, док се раније обележавао 2. јула, када и празник Полагање Часне ризе Пресвете Богородице у Влахерни.

Након крсташког освајања Цариграда 1204. године и по завршетку Четвртог крсташког похода, неки делови Појаса бејаху украдени током ове варварске најезде и пренети на запад. Срећом, нису сви делови били изгубљени. Поуздано се зна да је један део Часног Појаса остао у Цариграду, а по ослобођењу Цариграда од латинске власти 1261. године, које је извојевао цар Михајло Осми Палеолог, Појас је чуван у Влахернској цркви.

Списи непознатог руског ходочасника који је боравио у Цариграду између 1424. и 1453. године представљају последње сведочанство о чувању Часног Појаса у овом граду. Није познато шта се са Појасом догодило по паду Цариграда 1453. године. Највећи део Часног Појаса који је до данас опстао се чува у нашем манастиру, у који је доспео након многих пустоловина у којима се обрео.

Константин Велики исковао је крст који је носио са собом у ратне походе како би тиме заштитио себе и своју војску. Овај крст је у средини садржао делић Часног Крста. Такође су на њему постојале преграде у којима беху положене свете мошти најзначајнијих хришћанских мученика, као и један део Часног Појаса. Константинов крст је пратио и остале цареве при поласку у рат. У једном походу на Бугарску, цар Исак Други Анђео (1185-1195) бива поражен од бугарског владара Асена. Тада је један свештеник бацио у воду царски крст како га непријатељи не би оскрнавили. Међутим, они су га одмах пронашли и предали бугарском цару Асену.

Бугари нису били у добрим односима са Србима. Штавише, њихови односи су се само погоршавали. Око 1330. године бугарску војску поразио је у једној бици Свети Краљ Стефан Дечански. Царски крст прешао је у српске руке. Четрдесет година касније, Свети кнез Лазар је поклонио манастиру Ватопеду крст Константина Великог заједно са честицом Часног Крста, делом Часног Појаса и осталим светим моштима. Иза Часног Крста налази се овај натпис на српском језику: Ја, Лазар, у Христу Богу кнез Србије и цар Грчке, уз непорочан Појас Пресвете Богородице, приносим и ово силовито оружје као дар манастиру Ватопеду, који се налази у саставу моје царевине. Од тада се Појас чува у олтару католикона - саборног храма манастира.

За време Туркократије братство манастира је одлазило у литије носећи Часни Појас на Крит, Македонију, Тракију и у Малу Азију ради освећења и укрепљења подјармљеног  грчког народа, као и ради ослобађљња сваке заразне болести.

Извор: Радио "Слово љубве"