Јесте ли читали Солжењицина?

[Guest Оливера]

Александар Солжењицин

Руски писац, нобеловац и совјетски дисидент

Александар Солжењицин (руски: Александр Исаевич Солженицын, Кисловодск, 11. децембар 1918-Москва, 3. август 2008.) је био руски писац, драматург и историчар, добитник Нобелове награде за књижевност 1970. године. Био је члан Руске академије наука (од 1997. године) и Српске академије наука и уметности (од 1994. године).

Биографија

Студирао на Физичко-математичком факултету у Ростову на Дону, ванредно и у Институту за историју, филозофију и књижевност у Москви. Након напада нацистичке Немачке на Совјетски Савез добровољно се пријавио у војску, где је напредовао од обичнога војника до заповедника артиљеријске бригаде. Године 1945. је, због писама у којима је индиректно критиковао Стаљина, ухапшен као официр совјетске војске у Источној Пруској, те осуђен и заточен у сибирском логору, од 1953. у прогонству у средњој Азији. Након рехабилитације 1956. учитељ у Рјазану.

Умро је на данашњи дан 2008.

Добитник је Нобелове награде за књижевност 1970., чија је литература обележена искуством из сибирских логора у којима је провео девет година. На робију је одведен 1945. право с фронта, на којем се у Отаџбинском рату истакао као врхунски официр совјетских инжењеријских јединица. Прогањан је и касније, чак му је одузето и држављанство, па је емигрирао 1974., вративши се у отаџбину после две деценије. У децембру 1998. одбио је највишу државну награду, Орден светог апостола Андреја Првозваног, којим га је одликовао председник Борис Јељцин, рекавши: "Не могу да примим награду од врховне власти, која је довела Русију до садашњег погубног стања". Приповетком "Један дан Ивана Денисовича" у књижевност је увео тему Стаљинових логора, оставши јој веран у највећем делу опуса. На основу емигрантског искуства у западној Европи и у САД, испољио је јавни презир према вулгарном материјализму Запада. Остала дела: приповетка "Матрјонини дани", романи "У кругу првом", "Онколошка клиника", "Август Четрнаесте", "Црвени точак", "Русија у провалији", критичка аутобиографија "Борио се шут с рогатим", драме "Гозба победника", "Заробљеници", "Република Рада", "Светлост која је у теби", публицистичка дела "Лењин у Цириху", "Два век заједно I-II", сценарији "Тенкови знају истину", "Паразит".

Дело

Солжењицин је најистакнутије име књижевног отпора совјетском тоталитаризму. Познатим га је учинила приповетка "Један дан Ивана Денисовича", 1962., која се темељи на опису "обичног" дана "обичног" Руса у логорском заточеништву. Тема је до тада била табуизирана, али је прича показала и стилско умеће писца који се ослонио на традицију руске класичне прозе (Лав Толстој, Фјодор Достојевски). Умеће фабулирања очитовало се затим у "Догађају на станици Кречетовка " (1963.), а оријентација на "сеоску прозу" у стилу и идеологији у новели "Матрјонини дани" (1963), цртици о напаћеној сеоској жени која и у позамашној беди зна очувати високе моралне квалитете.

Врхунац првога раздобља су романи "Одељење за рак" (1968.), и "Први круг" (1968.), који су кружили у преписима, а објављени су први пут у иностранству. "Одељење за рак" је полуаутобиографски (бивши затвореник, искуство у одељењу за туморе у ташкентској болници) роман који уз средишњи лик Костогутова даје низ портрета совјетских бирократа, лекара и медицинског особља и разних пацијената. Истовремено дирљив љубавни роман (или – роман о нереализованој љубави), сатира на постстаљинистичку епоху и студија о људском понашању у екстремној ситуацији смртоносне болести, тај велики роман је у најбољим традицијама руске класике која људскошћу и животношћу превазилази савремена јој остварења западноевропске и америчке приповедне уметности. "Први круг" (асоцијација на први, "привилеговани" круг Дантеовога пакла) заснована је на пишчевом искуство првих година затвора, када је радио у Шарашки, научно-техничкој установи за логораше научнике. Главни лик, Гљеб Нержин, опет је утелотворење самог аутора, а приказане су и неке друге особе које су играле важну улогу у Солжењициновом животу (његова прва жена, пријатељ Лев Копељев, руско-јеврејски комунистички "верник", по струци германиста, дан у лику Лева Рубина). Многобројне нити овога дела имају тематску сродност с претходним делом: сатира је присутна на свим нивоима, а посебно у саркастичном портрету Стаљина, морална кушња у мешавини претњи и заводљивих понуда затворских власти. Реалистички је приказан живот изван логора за научнике и у њему. Но, као и претходни роман, и ово Солжењициново дело успева да понови чудо руске класичне прозе коју је Томас Ман не без разлога прозвао "светом": веру у победу храбрости и величину људскости, која је укорењена у хришћанском поимању битно спиритуалног достојанства људског бића.

Након романескних остварења, уследила је документарна, али и дубоко лична оптужба совјетског система концентрационих логора, "Архипелаг Гулаг", (1973-75.), велико тротомно дело темељено на преплитању личних искустава и мноштва писама, белешки и осталих докумената које је писац добијао од бивших сапатника, а која су скупљена и обрађена у околностима крајње конспиративности. Та је уништавајућа оптужба совјетскога система за пропаст и смрт милиона људи сломила и последње комунистичке апологете на Западу.

Брежњевљев СССР није могао поднети ни идеју да се о табуизованој теми пише, па је Солжењицин ухапшен и протеран из СССР-а. Најпре је живео у Швајцарској, затим у САД (Вермонт), да би се у 1990-им вратио у Русију, гдје је дочекан и као идеолог руске нације. У егзилу је настао низ романа који следе у руској књижевној свести опстали узор, Толстојев "Рат и мир", и ревидирају историјски модел какав су наметнули бољшевици, с гледишта руске нације, и то од "Августа четрнаесте", 1971., проширено 1983, преко "Октобра шеснаесте", 1984 и "Марта седамнаесте ", 1986 до "Априла седамнаесте", 1991. Заједнички им је наслов: "Црвени точак ". И док у концепцији "историјске епопеје" Солжењицин следи Толстоја, дотле њену структуру настоји модернизовати: сам своја дела назива "полифоничним" (Бахтинов појам за романе Достојевског), чему одговара различитост фрагмената од којих се у чвор (узел) целине везују фабуле о људским судбинама (претежно руских официра; ратни противници, Немци, остају углавном изван текста), документарни умеци, лирске дигресије. Језик је архаичан и кореспондира с намерама очигледним у његовом "Руском речнику језичног проширивања" (1995) – у смеру староруског лексика. Солжењицин је на тај начин истовремено модернизовао прозу (мешавина документарности, приказа историјских особа, исечака из штампе слична је поступцима у делу Јохна Дос Пассоса, док је употреба временских скокова и преплитање стилова и жанрова подсећа на Фокнера), а језичном архаизацијом је остварио посебну патину која не иде за моделом језичних игара карактеристичних за стерилност постмодернизма, него јој је сврха регенерација руског националнога бића у огледалу пишчевог дела.

Важнија су му публицистичка дјела: "Како да преуредимо Русију" (1991.), "Руско питање крајем XX века", (1994.), "Два века заједно", (2003). Како у иностранству, тако по повратку у Русију након слома комунистичкога система, Солжењицин је често донекле површно етикетиран као руски православни националиста, антисемита, антикатолички бигот, мрзитељ Запада, апологет царизма и славјанофилски ксенофоб. Иако су те оптужбе бесмислене, сам он сноси делимичну "кривицу" неким својим незграпним изјавама и површним генерализацијама. Но, снага је Солжењицинове критике у његовим јасним опажањима духовне празнине и кукавичлука који леже у срцу испразног секуларног хедонизма који доминира западњачким друштвима.

По свеукупном делу Солжењицин је један од најзначајнијих писаца 20. века, који је истовремено наставио традиције класичне руске приповедне прозе, најпре Толстоја, но иновиравши је низом поступака карактеристичких за европски модернизам. Иронија која прати његово дело је и последица различитог животнога искуства и погледа на свет у односу на већину савременика који су живели или живе у нормалнијим и лагоднијим животним условима: у доба када је стварао свој најопсежнији и најамбициознији прозни циклус, "Црвени точак", светском књижевношћу је доминирао (и још доминира) понешто тривијалнији приступ уметничком делу, уозбиљен у постмодернистичким фикцијама Умберта Ека, Томаса Панчона или Салмана Руждија.Већина неспоразума између Солжењицина и његових критичара проистиче из сукоба непомирљивих погледа на свет о човековом животу и судбини.

[Guest Оливера]

3. августа  је прва годишњица од дана смрти Александра Солжењицина. У подне, крај гроба великог писца, који је сахрањен на гробљу Донског манастира, окупиће се његови блиски, колеге и пријатељи, да одају почаст Александру Исаевичу. Телевизија ће овај дан посветити документарним и биографским филмовима  о животу и стваралаштву Александра Солжењицина.

http://www.vesti.ru/doc.html?id=307122

[Guest Оливера]

Aleksandar Solženjicin je bio vezan za Srbe

-intervju sa suprugom velikog pisca-

Sve češće kavge među političarima slovenskih naroda učinile su još aktuelnijim misli, ocene, ali i pozive velikog pisca i mislioca Aleksandra Isajeviča Solženjicina, koji je javno apelovao da se ne svađaju braća i da ne dopuštaju da ih drugi zavade. U ovim trenucima slovenske nesloge Solženjicinove ocene su kao zov otrežnjenja bratskim narodima i njihovim političkim liderima.

Nedavna smrt nobelovca Aleksandra Soležnjicina u Rusiji je, pogotovo među mladim ljudima, povećala interesovanje za čitanje njegovih knjiga. Tako je i širom sveta.

To su razlozi zbog kojih smo zamolili suprugu velikog pisca Nataliju Dmitrijevnu Solženjicinu (71) za intervju. Natalija je bila ne samo njegova supruga nego i prvi saradnik. Upoznali su se daleke 1968, a u braku su bili od 1973. Natalija Dmitrijevna je po obrazovanju matematičar, pa verovatno odatle potiče i njena izuzetna memorija i pedantnost. Žena je precizne misli i velike radne energije.

* Čitajući poslednja pisma vašeg supruga, primetio sam da je on intenzivno proživljavao sukobe među slovenskim narodima. Vidi se to i iz poslednjeg pisma objavljenog u „Izvestijama“ povodom priče ukrajinskih političara da je „golodomor“, tj. umiranje zbog velike gladi za vreme sovjetske vlasti tridesetih godina, bio genocid prema ukrajinskom narodu. Možete li reći nešto više o tome zašto je Solženjicin toliko patio zbog slovenske nesloge?

- Aleksandar Isajevič je smatrao velikom nesrećom raskol među Slovenima. Naravno da ta razdvajanja nisu prirodna i ona se događaju uz uticaj spoljnih sila. Jasno je da u Ukrajini postoji velika razlika između zapadnog i istočnog dela zemlje. Galičani po kulturi nikada nisu pripadali slovenskom svetu. Po krvi su kao i mi Sloveni, ali po duhu se razlikujemo. Ukrajinci iz istočnog dela su apsolutno naši rođeni, oni se, uostalom, tako i osećaju. To što se sada događa, što čini Amerika i delimično Evropa, što nastoje da odvoje Ukrajinu od Rusije, jeste zločin. Svako razdvajanje u kulturnom smislu naših naroda i otežavanje veza loše je za Rusiju, ali još gore za Ukrajinu.

Aleksandar Isajevič je uvek smatrao da su Rusi, Ukrajinci i Belorusi vrlo bliski, srodni narodi. Da Ukrajinci iskreno žele da se odvoje, niko ne bi imao pravo da im to osporava. Ali, to nije tako, tamo narod želi da bude blizak sa Rusima. To je Solženjicin duboko proživljavao. Imao je ukrajinske krvi, nešto manje od polovine, i dosta rođaka Ukrajinaca. Mnogi naši prijatelji su Ukrajinci, mnogo je i mešovitih brakova... Zašto razdvajati ta dva naroda?

* U intervjuu nemačkom „Špiglu“, koji su preneli u mnogim zemljama, Aleksandar Solženjicin je rekao da je bombardovanje Jugoslavije definitivno otvorilo oči i onima u Rusiji koji su do tada nekritički bili „zaljubljeni“ u Ameriku. Možete li o tome reći nešto više?

- Nesporno je to što je rekao u intervjuu „Špiglu“. Zaista su tek posle bombardovanja Srbije mnogi u Rusiji progledali. Ispričaću vam kako sam ja doživela susrete i razgovore o Americi po povratku u Rusiju. U Moskvu sam stigla 1992. godine, nešto ranije od naše porodice, sa ciljem da pokušam da nađem mesto gde ćemo živeti. Bila sam poražena kakva je bila opšta zaljubljenost u Ameriku među našim prijateljima. Kad sam pokušavala da im kažem da sam 17 godina živela u Americi, i da je to zaista prekrasna zemlja, ali i da ima svoje velike probleme i da to uopšte nije raj, niko nije hteo da sluša. Čak i pametni ljudi su na Ameriku gledali kao na ikonu. Rusija je tako dugo bila iza železne zavese da naši ljudi nisu znali pravu istinu o Americi i Zapadu. Šta se dogodilo zbog toga što su nekritički slušali „čikaške dečake“, svi dobro vidimo.

Taj odnos se počeo menjati kad je propala „perestrojka“ i sve one promene koje su išle po savetima čikaških i harvardskih profesora. Posle toga su u Rusiji počeli opreznije da se odnose prema Americi, ali je tek bombardovanje Beograda i Novog Sada, mostova na Dunavu, u korenu promenilo odnos prema SAD.

* Koliko je porodici Solženjicin, vašem suprugu i vama, bilo potrebno vremena da saznate pravu istinu šta je to Amerika i zašto se Zapad tako odnosi prema Rusiji?

- Trebalo nam je godinu i po dana života u Americi da to shvatimo. Pre dolaska u SAD živeli smo u Švajcarskoj dve i po godine. Dolaskom u Ameriku shvatili smo da Zapad ne mrzi samo komunizam, nego Rusiju. Kada su nas proterali iz SSSR, na Zapad smo stigli sa ljubavlju prema demokratiji i Americi. Kasnije smo shvatili da nama smeta komunizam, a njima smeta i Rusija. Bez obzira kakva ona bila. Dok smo tamo živeli, bilo je mnogo susreta i razgovora i Solženjicin je pokušavao da im objasni da ne treba okrivljavati Ruse i Rusiju. Isticao je: „Ne mešajte Ruse i sovjetsku vlast“. Rusi nisu krivi za komunistički sistem, ali Solženjicina nisu hteli da čuju.

* Kad smo vas zamolili da se posle proglašenja samostalnosti Kosova vaš suprug obrati Srbima, odgovor je bio zaista vrlo brz. Tada je već bio bolestan. Da li je uspevao da prati sve šta se događalo na Kosovu?

- Aleksandar Isajevič je brzo odgovorio jer je duboko proživljavao sve što je vezano za Srbe. Jednom dnevno gledao je na TV vesti, uglavnom je slušao radio. Pažljivo je pratio šta se događa u svetu. Saopštila sam mu vašu molbu da se obrati Srbima i, jasno, sam je odlučio šta da kaže. Sve u vezi sa Kosovom smo zaista proživljavali, kao što i sada naša porodica proživljava dramatičnu sudbinu Srba koji su tamo ostali da žive.

Žao nam je što su rukovodstva u Podgorici i Skoplju priznala nezavisnost Kosova. Ovo što mi preživljavamo sa Ukrajinom, a vi sa Crnom Gorom, zaista je teško. To su rođena braća. Teško je shvatiti da se tako bliski narodi raziđu samo zato da bi se negde otišlo (NATO i Evropska unija). Čak i ako smatraju da nešto među braćom nije u redu, treba razgovarati i ubediti jedan drugog, a ne rastajati se. Kako se može izdati brat i ići sa „tuđima čikama“!? Sve je to užasno. Političari moraju da razmišljaju da ne prave štetu svojim narodima tako što ih zbog trenutnih interesa razdvajaju. Mora se misliti na sudbinu celih naroda, pojedinaca i porodica, jer su takve podele uvek bolne i vrlo štetne.

* Kad su vam pre mnogo

godina predavali nagradu u „Izvestijama“, kazali su da ste bili u najboljem smislu te reči „informator“ velikog pisca. Da ste informisali Solženjicina o događajima, sugerisali mu šta bi bilo dobro da pročita... U to vreme ste imali decu i kao majka ste imali i druge obaveze. Kako ste uspevali da pratite sve događaje a ujedno da budete i dobra majka i supruga?

- Osim uloge majke i supruge i praćenja događaja u medijima, moj glavni zadatak je bio da sa mužem sarađujem u njegovom poslu. Sve njegove tekstove prva sam čitala i bila njihov redaktor. Dvadeset knjiga sabranih dela Solženjicina, koje smo objavili u Vermontu (SAD), sama sam prekucala na pisaćoj mašini.Svaku stranicu sam pročitala i davala mu sa svojim primedbama. Pisala sam crnom olovkom, a on plavom. Ako se saglašavao stavljao je plus, a ako nije, stavljao je minus i pisao zašto se sa mnom ne slaže. Te stranice smo sačuvali. To je bio posao koji sam volela. Činilo me je to srećnom.

Nema nikakve tajne kako sam uspevala sve to da napravim. Po prirodi sam brza. Osim što sam radila na pripremi knjiga, mnogo vremena sam posvećivala i deci. Moram reći i da se Aleksandar Isajevič takođe bavio decom. Učio ih je matematiku, fiziku, astronomiju, a ja sam se bavila ruskim jezikom. Život mi je bio srećan.

* Jeste li bili nekada u Srbiji? Naša redakcija vas rado poziva da budete naš gost u Srbiji...

- Nažalost, nisam nikada bila. Zaista bih rado došla u Srbiju, jer u našoj porodici imamo zaista tople osećaje prema srpskom narodu.

* Kakva će biti sudbina Fonda Solženjicina, šta će biti sa njim? Hoće li se posle smrti velikog pisca promeniti nešto u radu Fonda?

- Nastaviće normalno da radi, jer sam se i do sada ja bavila njime. Aleksandar Isajevič je dao Fondu sve svoje autorske honorare za „Arhipelag gulag“.

Fond ima dva zadatka. Prvi je da materijalno pomaže ljudima koji su bili u gulazima. U Rusiji više nema političkih zatvorenika, ali ima još mnogo ljudi koji teško žive, a nekada su bili u gulagu. U Moskvi je nešto bolja situacija, jer gradonačenik Luškov nije ukinuo povlastice koje su date devedesetih godina ljudima koji su bili u gulagu. Ali, po Rusiji još ima onih koji su prošli težak život gulaga i, nažalost, i sada teško žive. Naš fond pomaže 3.000 ljudi koje zovemo „penzioneri gulaga“.

Osim toga, Fond ima pred sobom kulturne zadatke. Još dok smo živeli u prinudnoj emigraciji osnovali svo dve istorijske edicije: istraživanja novije ruske istorije i ruske memoarske biblioteke. Izdavali smo rukopise koje su nam slali emigranti. Neki od njih su odrasli u Srbiji zahvaljujući vašem kralju Aleksandru, koga Rusi nikada neće zaboraviti. Tada smo izdavali knjige koje nisu mogle biti štampane u Rusiji, a sada podržavamo autore čije knjige zaslužuju da budu štampane, ali ih izdavači ne objavljuju jer ne mogu da se komercijalno isplate.

* Nas bi interesovalo šta biste preporučili mlađim generacijama da pročitaju od knjiga koje je napisao veliki pisac?

- Preporučila bih „Jedan dan Ivana Denisoviča“. To je delo koje kod nas đaci čitaju u školi. Lako se čita i nije obimno - 120 stranica.

* Vodila se nedavno mala polemika oko naziva ulice koja bi trebalo u Moskvi da nosi Solženjicinovo ime. Znajući skromnost vašeg supruga, verujemo da se njemu takva polemika ne bi svidela. Šta vi mislite o tome?

- Meni se ta polemika sviđa jer se radi o ulici koja se zove Boljšaja komunističeskaja. Za mene ima jaku simboliku što se komunisti protive, na neki način ispada da je moj muž još živ i produžava sa njima borbu. Komunisti i dalje postoje, niko ih nije zabranio. To nisu više oni nekadašnji komunisti, ali ipak brane svoju ideologiju. Neka se onda Solženjicin i dalje sa njima bori.

KNJIGE MUZEJI

* Hoće li u Moskvi biti osnovan muzej Solženjicina? Pročitali smo u novinama da će u Solženjicinovom rodnom kraju biti muzej...

- Mislim da će i u Moskvi jednog dana biti muzej. Sada se o tome vode razgovori. Možda će u Moskvi biti centar Solženjicina. Ja bih bila za to da se sa time ne žuri. Sada postoji nekoliko muzeja kojima treba pomoći. Na primer, muzeju u Kislovdsku. To je grad u kojem se rodio Solženjicin. Postoji i muzej u Rjazanju. To je muzej jedne njegove priče. Postoji i muzej u školi u Matrjoni u kojoj je nekada predavao. Pre ili kasnije biće sigurno i u Moskvi. Ali, Aleksandar Isajevič se prema muzejima odnosio suzdržano, jer je smatrao da su njegove knjige njegov muzej.

* Kad sam se upoznao sa vašim sinom Stepanom, ispričao mi je da u školi u Americi nisu mnogo učili istoriju naroda na Balkanu i u tadašnjoj Jugoslaviji. Od oca je saznao istoriju belogardejaca, koji su uživali gostoprimstvo srpskog kralja i naroda u Srbiji. Kako su deca prihvatala očevu priču o beloj emigraciji koja je došla u Srbiju?

- Aleksandar Isajevič je zaista mnogo govorio sinovima o istoriji našeg naroda onakvoj kakva je zaista bila, a ne kako su je interpretirali boljševici. Decu smo vrlo rano privikavali na posao. Stariji sin je već u desetoj godini počeo da kuca na pisaćoj mašini. Dve-tri knjige sećanja koje smo objavili prekucao je sam na mašini. Tako je ujedno vežbao i da pravilno piše i da govori ruski. Mnogo su čitali ne samo knjige svog oca nego i knjige emigranata koji su živeli nekada u Srbiji. Znate, kao što postoji mala porodica, tako postoji i velika. Srbi su nama jako blizak narod, deo su naše velike porodice.

http://www.novosti.rs/code/navigate.php?Id=12&status=jedna&vest=151980&title_add=Sol%C5%BEenjicinu%20u%20%C4%8Dast&kword_add=solzenjicin%2C%20aleksandar%20solzenjicin

[Guest Оливера]

Moskva

Interesovanje za stvaralaštvo ruskog pisca i nobelovca Aleksandra Isaijeviča Solženjicina (1918-2008) ne jenjava ni gotovo godinu dana posle njegove smrti. Osim foto izložbe u Moskvi, koju je priredila piščeva porodica, ovih dana premijerno je izvedena u Permu opera „Jedan dan Ivana Denisoviča“ kompozitora Aleksandra Čajkovskog. Nastavljeno je i objavljivanje 30-tomnih sabranih dela ruskog klasika.

Iako je izložba o Solženjicinu stala u samo jednu salu Državnog literarnog muzeja, sadrži mnoštvo eksponata koji kazuju o životu klasika i borca za ljudska prava. Među njima su i unikatne fotografije slavnog pisca, uključujući one iz detinjstva i sliku njegove kuće u podmoskovskom Trojici Likoviju iz 2007.

Postavka je prebogata Solženjicinovim delima izdatim na 34 jezika, među kojima dominiraju retka i malo poznata izdanja.

Književna slava Aleksandra Solženjicina počela je 1962. kada je u časopisu „Novi svet“ izašla povest „Jedan dan Ivana Denisoviča“.

[бошкојуговић]

http://forum.vidovdan.org/viewtopic.php?f=24&t=325&hilit=Солжењицин

[marija]

http://forum.vidovdan.org/viewtopic.php?f=24&t=325&hilit=??????????

pa lepo bi bilo boško pošto ve? kao moderator na Vidovdanu to možeš, da anm postaviš neki tekst o A. Solženjicinu  :smiley:

[Guest Оливера]

3.08.2009.

Svi vodeći ruski listovi i TV kanali obeležili su u danas  godinu dana od smrti velikog pisca, nobelovca Aleksandra Solženjicina. Njegova supruga Natalija Dmitrijevna, koja je sa Solženjicinom proživela punih 40 godina, najavila je da priprema za štampu dnevnik velikog pisca.

- U dve debele kožne sveske Solženjicin je zapisivao misli u toku četvrtine veka, dok je radio na rukopisu “Crvenog točka”.To nisu klasični dnevnici pisca, tamo gotovo da nema reakcije na događaje koji su ga okruživali. On je zapisivao samo razmišljanja i mučenja vezana za roman. Radi se o Dnevniku R-17, revoluciji 1917. godine. Ja ću dati samo neka pojašnjenja bez kojih pojedina mesta mogu biti nerazumljiva čitaocima - kaže Natalija Dmitrijevna.

Ona je bila najverniji saradnik Aleksandra Solženjicina i pomagala mu je na redigovanju rukopisa.

je kod redakture koristila crnu olovku, a Aleksandar Solženjicin plavu.Često su i polemisali šta je ispravnije...Ti redigovani rukopisi su sačuvani u njihovoj porodičnoj arhivi.

- Još dok smo živeli u Vermontu 1992, kada je Jeljcin doputovao u SAD, telefonirao nam je na kuću - seća se ovih dana piščeva udovica. - Govorio je sa Solženjicinom oko 40 minuta. Možda se jednog dana objavi stenogram tog razgovora.

Ona potvrđuje da je tada Solženjicin savetovao Jeljcinu da vrati Kurilska ostrva Japanu, ali da za to traži veliku materijalnu kompenzaciju.

- Sećam se da se Jeljcin jako začudio da mu ruski patriot daje takav predlog - kaže Natalija Dmitrijevna. - Zatim su se sreli u Moskvi 1994, mesec dana pre početka prvog rata u Čečeniji. Solženjicin se dobro pripremio za taj razgovor, sastavio je teze naivno verujući da će ga Jeljcin pažljivo saslušati.

Za Putina je Solženjicin, međitim, smatrao da je čovek koji želi sa sačuva Rusiju od raspada. Solženjicinova udovica tvrdi da je njegov članak “Kako organizovati Rusiju”, koji je napisan 1990. godine aktualan i danas.

- Solženjicin se nikada nije razočarao u Rusiju i nije požalio što se vratio u domovinu. On je bio sretan jer je uvek želeo da se vrati i kasnije umre u domovini. Bio je razočaran u to kojim je putem Rusija krenula i kako je napravljena privatizacija, koja je vodila raspadu zemlje - objašnjava Natalija Dmitrijevna.

PREMIJER Rusije Vladimir Putin je nedavno zamolio Nataliju Dmitrijevnu da predloži kako da se u školama bolje izučavaju dela Aleksandra Solženjicina. Udovica velikog pisca smatra da je nerealno očekivati da svi đaci čitaju tešku knjigu “Arhipelag Gulag”, već da se izdvoji nekoliko delova te knjige koje bi nastavnici predavali učenicima na dva, tri časa.

http://www.naslovi.net/search.php?q=aleksandar+sol%C5%BEenjicin

[Зоран]

Ништа нисам прочитао од Солжењица а толико сам слушао о том човеку. 1405_love

[marija]

????? ????? ???????? ?? ????????? ? ?????? ??? ?????? ? ??? ??????. 1405_love

http://www.fileden.com/files/2009/7/2/2496503/Aleksandar%20Solzenycin-%20Rijeka%20bez%20u%C5%A1%C4%87a.pdf

RIJEKA BEZ UŠ?A A.S pa izvoli klapklap

[Зоран]

????? ????? ???????? ?? ????????? ? ?????? ??? ?????? ? ??? ??????. klapklap

http://www.fileden.com/files/2009/7/2/2496503/Aleksandar%20Solzenycin-%20Rijeka%20bez%20u%C5%A1%C4%87a.pdf

RIJEKA BEZ UŠ?A A.S pa izvoli

????? ????????  1405_love

[marija]

:smiley:

ja sam napravila elektronsku biblioteku, knjige su mi postale luksuz  1405_love

nezgodnije je čitati..ali šta da se radi..parola snađi se klapklap

[Зоран]

:smiley:

ja sam napravila elektronsku biblioteku, knjige su mi postale luksuz  1405_love

???? ? ?? ????? ?????????? ??? ?? ?. ??????????? ????? ?????.

[Guest Оливера]

Ako te zanima imam link za e kupovinu. Onda proverim kod izdavača cenu, i nećeš verovati, knjiga je bila jeftinija u on-line knjižari, nego kod izdavača. :smiley:

[Guest Оливера]

МОСКВА, 10. септембар 2009. – Солжењицинова дјела ће се изучавати на часовима књижевности у старијим разредима руских школа, пише часопис La Repubblica.

Министар образовања и науке Андреј Фурсенко потписао је налог да се у школски програм, у предмет књижевност унесе књига Александра Солжењицина „Архипелаг ГУЛАГ“. Како каже аутор чланка, руски ђаци, већ изучавају Солжењицинова дјела „Матронино двориште“ и „Један дан Ивана Денисовича“. Планирано је изучавање и других дјела лауреата Нобелове награде за књижевност, који је 20 година био у прогонству.

Заштитници људских права подржали су иницијативу Владе, Владимир Путин је прије неколико мјесеци прихватио предлог пишчеве удовице Наталије Солжењицин, да се изда скраћена верзија „Архипелага ГУЛАГ“ како би младима олакшали читање. Наравно, за ученике ће се штампати специјално издање, које ће бити скраћено у односу на оригинал три пута.

„Изучавање те Солжењицинове књиге олакшаће рјешавање проблама, који узнемирава наше друштво око покушаја да се схвати наша прошлост“, прокоментарисала је Наталија Солжењицин.

http://www.blagovest-info.ru/index.php?ss=2&s=7&id=29587

[Guest Alefshin]

Ја искрено нисам, али сам за уживањем и од корица до корица ишчитао одличан број Двери( после је изашао и други који нисам читао) о овом великом руском писцу.

Дакле, какав је утисак оних који су га читали, нарочито мислим јел`те на Архипелаг Гулаг.