Јесте ли читали Солжењицина?

[Guest Оливера]

1. 

Solženjicin - an?eo istorije

Suboti? Milan; Logos

NAJAVLJENO

Milan Suboti? je u ovoj kratkoj po obimu, ali vešto složenoj i uspešno izvedenoj knjizi predstavio klju?ne momente iz, nazovimo ga tako, slu?aja Solženjcin. Re? je o zanimljivoj, preglednoj i ...

2. 

Jedan dan Ivana Denisovi?a

Solženjicin Aleksandar; PAIDEIA

DIN 195 EUR 2.14 

3. 

Prelom

Solženjicin Aleksandar; PAIDEIA

RASPRODATO

4. 

Rusija u provaliji

Solženjicin Aleksandar; PAIDEIA

RASPRODATO

Rusija u provaliji sadrži 36 kratkih ogleda koji su u osnovi posve?eni jednoj temi: sudbini Rusije. Solženjicin polazi od ?injinice da su, raspadom Sovjetskog Saveza, mnogobrojne nacionalne manjine i ...

5. 

Dva veka zajedno

Solženjicin Aleksandar; PAIDEIA

RASPRODATO

Završavaju?i 1990. godine "April 1917." i sre?uju?i ogromnu gra?u koja je ostala izvan "Crvenog to?ka", odlu?io sam da deo te gra?e predstavim u obliku istorijskog ogleda o Jevrejima u ruskoj ...

6. 

Dva veka zajedno

Solženjicin Aleksandar; PAIDEIA

RASPRODATO

Drugi i poslednji tom ove zna?ajne studije posve?en je odnosima Jevreja i Rusa za vreme Sovjetskog perioda od 1917. do 1972. U trinaest poglavlja prikazana je gra?a koja se odnosi na udeo ruskih .

[Vizantiona]

2. 

Jedan dan Ivana Denisovi?a

Solženjicin Aleksandar; PAIDEIA

DIN 195 EUR 2.14 

??????!!!!! 195?...?? ?? ?? ????? ?? ??? ?????? ??????!!!!!

[Guest Оливера]

http://www.knjizara.com/

195 dinara, ili nešto preko dva evra...može se naručiti.

Interesantna je ova knjiga u najavi.

И миже се питати код издавача (Паидеиа) кад ће штампати поново...а свакаквог шунда има напретек.

[Vizantiona]

http://www.knjizara.com/

195 dinara, ili nešto preko dva evra...može se naru?iti.

Interesantna je ova knjiga u najavi.

? ???? ?? ?????? ??? ???????? (???????) ??? ?? ???????? ??????...? ????????? ????? ??? ????????.

?? ?? ???? ??, ?? ?? ??????? ???? 2008 ??? ???? ?? ?????????

[мирођија]

                   

                            ТЕШКА КАПИЈА  КРОЗ  КОЈУ  СВЕТ  МОРА  ДА  ПРОЂЕ

                  Морам  рећи  да  ме  је  много  година  мучило  питање  зашто  Русија

                  има  тако  несрећну  судбину.Зашто  је  морала  да  падне у  шаке ба-

                  дитима  који су  с њом  радили  шта  су  хтели?

                  Затим  су  прошле  деценије па  се, као што сам  већ рекао та слика

                  поновила у  целом  свету.И  схватио  сам.

                  То  је  уска,ужасно  тешка  капија  кроз  коју  свет  мора  да  прође.

                  Русија  је  једноставно прошла  као  прва.Сви  ми  морамо да  кроз тај

                  ужас  прокрчимо  себи  пут, и  то  не  значи  да  нас  је  Бог  напустио.

                                                                             

                                                                    Александар  Солжењицин

                  Двери српске  бр.35, 3/2007

                  Београд, Ваведење  2007

             

[Guest Оливера]

НА ГРОБЉУ ДОНСКОГ МАНАСТИРА ОДРЖАН ПОМЕН СОЛЖЕЊИЦИНУ

Објављено од стране Светигора на 3. август 2010.

МОСКВА, 3. августа - Помен Александру Солжењицину одслужен је на гробљу Донског манастира, гдје је сахрањен познати руски писац. Напуниле су се двије године од његове смрти.

Александар Солжењицин је иза себе оставио огромно наслеђе. Радио је до последњег дана свог живота и заједно са женом припремао је издање свог 30-томног издања сабраних дјела. Над његовим издањем сада ради његова жена Наталија Солжењицина.

Александар Солжењицин (11. децембар 1918. г. Кисловодск – 3. август 2008. г. Москва) – руски писац, публициста, пјесник, друштвени и политички дјелатник-живио у СССР, Швајцарској, САД и Русији. Лауреат Нобелове награде за књижевност (1970. године). Дисидент током неколико деценија (1960-1980) активно је наступао против политичког устројства СССР и политике њене власти.

Осим умјетничких књижевних дјела, која су додирнула, по правилу, оштра друштвено-политичка питања, такође је добио широку популарност, својим историјско –публицистичким дјелима о историји Русије 19-20 вијека, саопштава Росбалт.

Извор: Blagovest-info.RU

[tara8]

јесам, прочитала сам једну његову књигу и објавила на једном српском сајту утиске о њој crvenilo

Samo je mala šala u naslovu ovog teksta. Iz razloga što je ovo moj trinaesti tekst na ovom blogu našalila sam se da ću staviti bez straha samo Solženjicina, iako naravno daleko od toga da sam sujeverna. O ruskom mudracu i proroku Solženjicinu želim da pišem odavno, a nekako tek sada uzeh da zaista i napišem. Pisaću o njegovom romanu '' Jedan dan Ivana Denisoviča ''

Ivan Denisovič, oteran na prinudni rad uspešno se nosi sa svojim velikim mukama kao što je na primer muka koju možemo pročitati na strani br.7 gde piše : '' hoće njihovu 104.brigadu da tutnu s izgradnje radionica na novi objekat '' Socijalističko naselje ''. A to Soc naselje je golo polje, u snežnim strminama i, pre nego što se počne tamo bilo šta da radi, treba jame kopati, postavljati stubove i bodljikavu žicu zatezati zbog sebe - da se ne bi bežalo. Pa tek posle da se gradi.

Osuđenici su obeleženi brojevima; Ivan Denisovič je šć 854 i taj broj mu je ispisan crnom bojom na pohabanoj i uprljanoj zakrpi iznad levog kolena, uz to broj se nalazi i na džemperu - jedan na grudima i jedan na leđima.

U logoru postoji i BUR koje se svi plaše - барак усиленного режима - baraka zatvorske izolacije.

Svi čekaju da temperatura bude - 41, i tada ih neće da ih teraju na rad, ali u ovom danu Ivana Denisoviča to nije taj dan. Temperatura je - 40 i radiće se, itekako će se raditi.

Za jelo ima neki čorbuljak, Denisovič lovi krompire po njemu; logoraši su najsitiji u junu: sve se povrće potroši i zamenjuje se prekrupom. Najgore je vreme jul: seku koprivu u kazan. Od sitne ribe stižu samo kosti; meso je s kostiju raskuvano, raspadnuto, pa ga ima samo na glavi i repu. Denisovič neprekidno drobi zubima krhku mrežu ribljeg skeleta, isisava ga i ispljuvava na sto. On je od svake ribe sve jeo: bilo da su škrge, bilo da je rep: i oči je jeo kad su bile na mestu, a kad su plivale, izdvojene po manjerci, prekuvane velike riblje oči - nije jeo. Podsmehivali su mu se zbog toga.

A kad se brigadir razdere i objavi:

- Sto četvrta! Iz-la-zi! I odjednom, čitava brigada polazi prema izlazu. Sad se Denisovič setio da mu je broj izbledeo a to nikako ne sme da se desi jer kako će ga nadzornik iz daljine primetiti ako se broj ne vidi baš najbolje. Nema brige, u logoru su i tri slikara, slikaju besplatno za šefove slike i još smenjujući se, izlaze na raspored da crtaju brojeve. Slikar je i Ivanu D. obnovio broj na džemperu.

A tek pregled? Šta se može ujutru kod logoraša tražiti? Šta oni imaju? Bilo kako bilo, kad je mraz, na običnom pregledu, ne na onom večernjem, bio je dosta blag metod: logoraš je samo otvarao kaput, a kad je strožiji pregled moraju se i džemperi razvezati, i raskopčati košulje. Sve što imaš i ispod košulje - skidaj odmah tu na mrazu!

U toku puta moraju se zatvorenici pridržavati strogog reda u koloni, i držati ruke pozadi. Kolona prolazi pored stambenog kvarta ( barake su logoraši montirali, a u njima žive slobodni građani ), pa prolaze pored novog kluba ( opet sve logoraši gradili, od temelja - do zidnog slikarstva, a filmove slobodni građani gledaju ) i izađe kolona u stepu...

Ovi ljudi praktično nisu ništa jeli a radili su, ovi ljudi bi zamenili i slobodu za parče hleba ili jedan dim cigare tj.ostali bi u logoru kada bi birali: logor i da dobiješ ovog momenta još malo hleba izvan uobičajenog sledovanja ili sloboda, ili izbor -logor i da dobiješ taj čuveni jedan ' dim ' ili sloboda oni bi mučni pre izabrali logor i malo više hleba i taj dim u tom trenutku. Toliko su patili, i sve uzdržali, sve istrpeli, neki i nisu...

Da ne bih prepričavala ceo roman, ko želi, naći će da pročita šta se sa Denisovičem dalje događalo tog dana, a to je bio samo jedan dan u Ivana Denisoviča u logoru. Samo jedan jedini dan.

Dok sam ja čitala, nisam mogla a da ne pomislim, a zašto ja toliko na nešto se stalno žalim; jesam li bila u ovakvom logoru? Nisam. Jesam li prošla Albaniju peške? Nisam. I ne daj Bože da niko više ne doživljava ovakve muke. Da se ne ponovi, da se ne ponovi ni ruskom, ni srpskom, ni jevrejskom, niti bilo kom drugom narodu. Izvinjavam se, ne mogu nabrojati baš sve narode...Suština je ista! To je sigurno.

овај текст је био објавлјен на сајту б92  crvenilo нема потребе да пишем да ли је био запажен, углавном, на б92 никад нисам могла да постанем ВИП на чуђење многих блогера, али то мени није било чудно facenew22222222

[Guest Оливера]

Могли бисте понешто да напишете за нас

mense0198626478946378946

[tara8]

da, naravno, pisacu za vas    :bla:

[Guest Оливера]

da, naravno, pisacu za vas  0110_hahaha  0110_hahaha

0110_hahaha :bla:

[xyz]

читала један дан у животу ивана денисовича прије неколико година (у хр је књига изашла уз јутарњи лист)... и од тада тражим архипелаг гулаг... нема га ни у библиотеци... штампан је крајем осамдесетих, ваљда посљедњи пут...  а у књижарама овдје није било ништа, до овог посљедњег паидеа&блиц издања ивана денисовича.... и није ми јасно.... толико се говорило о солжењицину кад се упокојио по медијима, да сам очекивала да ће се нешто појавити... али ништа...  читање на руском, за мене би био превелик подухват.  можда за неког није, па ево линка:  0409_feel http://lib.ru/PROZA/SOLZHENICYN/gulag.txt

[дибидусрус]

Још увек је велики број људи у Русији, и  Цркви који не воле Солжењицина.

[раб.аџија]

Помен Александру Солжењицину

Posted by radiosvetigora in Вијести

На четврту годишњицу од упокојења великог писца, 4. августа крај пишчевог гроба у Донском манастиру скупили су се његова родбина, пријатељи и поштоваоци његовог дјела да би му одали пошту, саопштава ТВ канал „Култура“, позивајући се на ријечи пишчеве удовице Наталије Солжењицин.

„Никога нијесмо позивали, на гробље су дошли они који га се сјећају“, казала је Наталија Дмитријевна.

Након помена окупљени су у дому „Руско заграничје“ који носи Солжењициново име, уз разговор и приче евоцирали успомене на писца.

http://radiosvetigor...com/2012/08/05/

Бесједа Његовог Високопреосвештенства Митрополита Амфилохија са Свете заупокојене Литургије Александру Исаијевичу Солжењицину

Tagged:

13:54 минута (2.39 МБ)

Бесједа Његовог Високопреосвештенства Архиепископа Цетињског Митрополита Црногорско - приморског Г. Амфилохија са Свете заупокојене Литургије коју је у сриједу 6. августа, у Цетињском манастиру служио поводом упокојења руског писца и публицисте, добитника Нобелове награде, Александра Исаијевича Солжењицина

http://www.svetigora.com/node/4059

http://www.youtube.com/watch?v=DOLb4pqE_QY

[Sanela]

Још увек је велики број људи у Русији, и Цркви који не воле Солжењицина.

Шта је ово, упозорење, пука опаска, или можда разметање личном обавештеношћу? Црква нас учи да волимо човека, а мрзимо грех, зар у Русији постоји грех који се зове Солжењицин?

[раб.аџија]

А. Солжењицин – човек који је преживео смрт

03.08.2012

http://www.dverisrpske.com/

На данашњи дан 2008. умро је Александар Исајевич Солжењицин, уз Достојевског, други пророк православног реализма, добитник Нобелове награде за књижевност. Велики руски и светски писац године је провео у сибирским логорима, чије је ужасе описао у својој чувеној књизи „Архипелаг Гулаг“.

Двери су објавиле два броја посвећена Александру Солжењицину: један садржи текстове које су бројни интелектуалци писали о Солжењицину, а други садржи текстове самог Солжењицина.

На наступујаћем Сајму књигу у Београду, Двери ће изаћи са књигом посвећеном Александру Солжењицину.

Уместо воштанице, овом великом српском пријатељу који се истином и за истину борио до последњег даха, преносимо изводе из интервјуа објављене у часопису Двери српске, као и део из беседе изречене приликом уручења Нобелове награде за књижевност 1970. године.

Део из беседе Александра Солжењицина приликом доделе Нобелове награде за књижевност:

У разна времена се у разним земљама ватрено, и љутито, и истанчано спорило о томе треба ли да уметност и уметник живе сами за себе или да вечно памте своју дужност према друштву и да му служе, премда и непристрасно. За мене ту спора нема, али нећу изнова почињати да нижем аргументе. Један од најсјајнијих наступа на ту тему представља такође Нобеловска беседа Албера Камија – и њеним закључцима се радосно придружујем. Та, руска је књижевност десетлећима томе нагињала – да не загледа претерано сама себе, да не лепрша превише лакомислено, и не стидим се да ту традицију настављам колико могу. У руској књижевности смо се одвајкада сродили с представом да писац много тога може у свом народу – и мора.

Нећемо газити уметниково право да изражава искључиво сопствене спознаје и самопосматрања, занемарујући све што се у преосталом свету чини. Од уметника нећемо захтевати – већ ће нам бити допуштено да га прекоримо, да га замолимо, да га позовемо и примамимо. Та, он само делимично сâм развија свој дар, који му је претежно још рођењем већ готов удахнут – и заједно с талентом стављена је одговорност на његову слободну вољу. Рецимо, уметник никоме ништа није дужан, али је болно гледати како, одлазећи у самостворене светове или просторе субјективних хирова, стваран свет може препуштати користољубивим људима, каткад и ништавним, каткад и безумним.

Показало се да је наш ХХ век суровији од претходних, и у првој његовој половини није докрајчено све оно страшно у њему. Иста она стара пећинска осећања – грамзивост, завист, необузданост, узајамна злурадост - успут узимајући доличне псеудониме попут класне, расне, масовне, синдикалне борбе, кидају и растржу наш свет. Пећинско одбијање компромиса уведено је у теоретско начело и сматра се врлином ортодоксности. Оно захтева милионске жртве у бесконачним грађанским ратовима, оно нам у душу товари да нема општељудских постојаних појмова доброте и правде, да су сви они житки, променљиви, што значи да увек треба поступати онако како је пробитачно за твоју странку.

Свака професионална група, чим нађе погодан тренутак да уграби део, ма био незарађен, ма био излишан – сместа га граби, макар се и читаво друштво распало. Амплитуда бацакања западног друштва, са стране гледано, приближава се оној међи после које систем постаје метастабилан и мора се распасти. Све мање стешњено оквирима вековне законитости, безобзирно и победнички корача у читавом свету насиље, не бринући што је његова јаловост већ много пута испољена и доказана у историји. Тријумфује чак не просто груба сила, већ њено громогласно оправдање: свет преплављује безобзирна увереност да сила може све, а ко је у праву – ништа.

Зли дуси Достојевског – чинило се, провинцијска кошмарна фантазија прошлог века, пред нашим очима се размилеше по читавом свету, у такве земље где их нису могли ни замислити – и ево отимањем авиона, узимањем талаца, експлозијама и пожарима последњих година трубе о својој одлучности да потресу и униште цивилизацију! И то им сасвим може поћи за руком. Омладина – у оном узрасту када осим сексуалног још нема друго искуство, када за собом још нема године сопствених патњи и сопственог разумевања – усхићено понавља наше руске озлоглашене отрцаности XIX века, а чини јој се да открива нешто ново. Новопечену хунвејбиновску деградацију до ништавила она прихвата као радостан узор. Површно несхватање исконске људске суштине, наивна увереност срца што још нису поживела: само да о в е крволочне, грамзиве угњетаче, владаре отерамо, а следећи ће (ми!), одложивши гранате и аутомате, бити праведнији и саосећајнији. Није него!... А ко је поживео и схвата, ко би тој омладини могао приговорити – многи не смеју приговорити, чак се улагују, само да не испадну „конзервативци“ - опет руска појава, из XIX века. Достојевски ју је називао „робовање напредним идејицама“.

Дух Минхена никако није постао прошлост, није био кратка епизода. Чак се усуђујем да кажем - дух Минхена претеже у ХХ веку. Застрашени цивилизовани свет пред изненадном поновном навалом искеженог варварства није пронашао ништа друго да му супротстави осим уступака и осмеха. Дух Минхена је болест воље добростојећих људи, свагдашње стање оних који су се препустили жудњи за благовањем по сваку цену, материјалном благостању као главном циљу овоземаљског битка. Такви људи – а небројено их је у данашњем свету – одабиру пасивност и узмицање, само да живот на какав су навикли крене даље, само да се данас не крочи у суровост, а сутра ће се ваљда све некако средити... (Али никада се неће средити! – само ће одмазда због кукавичлука бити жешћа. Неустрашивост и одолевање нам долазе тек када се одважимо на жртве.)

А још нам прети пропашћу то што физички стиснутом, стешњеном свету не дају да се духовно стопи, не дају молекулима знања и саосећања да се пребацују из једне половине у другу. То је љута опасност: онемогућавање информација између делова планете. Савремена наука зна да је онемогућавање информација - пут ентропије, свеопштег разарања. Онемогућавање информација чини утварним међународне потписе и уговоре: унутар заглушене зоне није тешко сваки уговор преиначити, и још једноставније – заборавити, као да никад није ни постојао (то је Орвел изванредно схватио). Унутар заглушене зоне као да не живе житељи Земље, већ експедициони корпус са Марса, они ништа како треба не знају о преосталој Земљи, и спремно би кренули да је газе, свето уверени да „ослобађају“.

Пре четврт века је у великим надама човечанства рођена Организација Уједињених Нација. Авај, у неморалном свету и она је израсла у неморалну. То није организација Уједињених Нација, већ организација Уједињених Влада, где су изједначени и слободно изабрани, и насилно наметнути, и они који су оружјем преузели власт. ОУН користољубивом пристрасношћу већине љубоморно брине о слободи једних народа, немарно запостављајући слободу других. Удворичким гласањем она је одбацила разматрање приватних жалби – јаука, врисака и преклињања појединачних малих просто људи, премалених бубица за тако велику организацију. Свој најбољи документ током двадесет пет година – Декларацију о људским правима – ОУН није запела да учини обавезним за владе, условом за њихово чланство – препустивши тако мале људе вољи влада које нису изабрали.

Рекло би се: обличје савременог света сасвим је у рукама научника, о свим техничким корацима човечанства они одлучују. Рекло би се: управо од светске заједнице научника, а не од политичара мора зависити куда свет треба да иде. Тим пре што примери појединаца показују колико много би сви они заједно могли покренути. Али не, научници нису пружили уверљив покушај да постану важна самостална покретачка снага човечанства. Читавим конгресима они узмичу од туђе патње: удобније је остати унутар граница науке. Исти онај дух Минхена раширио је над њима своја обезвољујућа крила.

А какво је у овом суровом, динамичном, праскавом свету, на рубу његових десет пропасти – место и улога писца? Та ми уопште и не шаљемо ракете, не гурамо чак ни последња помоћна колица, и сасвим нас презиру они који цене једино материјалну моћ. Није ли природно да и ми такође узмакнемо, разуверимо се у непоколебљивост доброте, у недробивост истине, те да само поверавамо свету своја горка непристрасна опажања, како је безнадежно унакажено човечанство, како су се изродили људи и како је тешко међу њима усамљеним истанчаним лепим душама?

Но ми ни то бекство немамо. Једном се лативши речи, нема више измицања: писац није незаинтересовани судија својим земљацима и савременицима, он је сукривац за све зло почињено у његовој домовини или од стране његовог народа. И ако тенкови његове отаџбине облију крвљу асфалт туђе престонице – тмасте мрље занавек су затрацкале пишчево лице. И ако је кобне ноћи у сну удављен лаковеран Пријатељ – на пишчевим су длановима модрице од тог конопца. И ако његови млади суграђани надобудно декларишу превагу разврата над скромним радом, препуштају се наркотицима или отимају таоце – тај се воњ меша с пишчевим дахом.

Хоћемо ли смоћи дрскости за изјаву да нисмо ми одговорни за гнојне чиреве данашњег света?

Изводи из интервјуа са Александром Сложењицином:

Александре Исајевичу, какав је ваш укупни утисак о развоју Русије последњих година? Мислим на период владавине председника Путина у поређењу са Горбачовљевим и Јељциновим временом.

У време Горбачова одбачени су сам појам државности и свест о државности. (То и јесте било извориште оних његових многобројних капитулација и беспоговорних спољнополитичких уступака који су му донели праву салву похвала на Западу.) Под Јељцином је у суштини настављен исти тај курс, само још додатно отежан несагледиво великом пљачком Русије, њеног националног блага, као и потпуном неактивношћу, несупротстављањем хаосу у држави, па чак и подстицањем тог хаоса. Када је Путин дошао за председника – истина не одмах – почели су да се предузимају супротни напори да би се спасла та дубоко еродирана државност. Истина, неки од тих покушаја у почетку су деловали мање-више козметички, али су потом почели дубље да захватају. Међутим, морамо имати на уму сву тежину наслеђа које су Путину оставили његови претходници. Јасно је да је у Русији остало још много тога што није извучено из провалије. Опште стање народног живота и даље је веома тешко и много тога још није уређено, још је све некако хаотично.

НИН, Београд, 11. мај 2006, стр. 48.

Да ли смо стварно сведоци реалног „сукоба цивилизација“ (хришћанске и исламске)? Да ли су у праву многи који сматрају да је хришћанство на Западу одумрло и да је заправо реч о сукобу између религиозног и секуларног друштва? Шта у таквој ситуацији треба да ради Русија?

Светски сукоб би се пре могао дефинисати као сукоб Трећег света и „златне милијарде“ становништва. То је општеисторијски сукоб између богатих и сиромашних, општељудско незадовољство сиромаштвом. (Саудијска Арабија и сличне земље начелно гледано нису изузетак, будући да оне само користе ту западњачку разобручену секуларност као згодну мету. Та тријумфалистичка секуларност и изазива највеће негодовање у муслиманским земљама. Русија се пред нашим очима ослобађа таквог вида секуларности, а сасвим је јасно да тешко да може бити сврстана у „златну милијарду”.)

Теоријом „сукоба цивилизација“ заправо се прикрива суштина: а та суштина је огроман јаз, права провалија између сиромашног и богатог становништва Земљине кугле.

Чак и ако имамо у виду ово очигледно слабљење хришћанског утицаја и офанзиву исламизма – ипак на досад постигнутом нивоу друштвене свести не видим могућност да избију верски ратови било глобалних, било континенталних размера.

У сваком случају, Русија не сме бити увучена ни у какве глобалне сукобе.

НИН, Београд, 11. мај 2006, стр. 50-51.

О ПАТРИОТИЗМУ

Патриотизам је циљно и непопустљиво осећање љубави према својој отаџбини, са спремношћу жртвовања за њу и сношење њених недаћа. Истовремено: служење Отаџбини које не сме бити сервилно, нити подразумевати слагање са њеним неправедним претензијама. Наш, руски патриотизам не сме ићи до националистичког „само наша раса, само наша вера”, не сме се дизати изнад нашег смирења пред небом. Лично, не могу да сматрам „руским патриотизмом“ онај који је спреман и на закључивање малодушних савеза са својим уништитељем – комунизмом“.

Светигора, Цетиње, Усековање 1998, стр. 104.