Медицина, али природна

[mila]

Его, је л' имаш линк за књигу Петра Станковића у електронском облику? Ако имаш, молим те да ми пошаљеш на пп. Нашла сам само неке оштећене линкове, ништа се не отвара.

[ego]

ОК 

[ego]

Тело се ослобађа распадних и неупотребљивих материја, што се стварају у току варења и метаболизма, преко црева, бубрега, плућа и знојних жлезда. Али у борби против штетних продуката у телу такође важну улогу играју јетра, слезина, крв и ретикулоендотелијални апарат. При прегледу болесника на првом месту морамо обратити пажњу на функцију екскреторних органа. Готово код свих болести утврдићемо да је та функција у већој или мањој мери поремећена, а да сами болесници нису начисто с тим.

...

Да би према томе приступили рационалном лечењу морамо најпре темељно очистити желудачно-цревни канал. У ту сврху нећемо употребити никакве пургативне медикаменте, већ ћемо болесника клистирати, с тим да за извесно краће или дуже време не добија никакву храну. После тога даћемо му зелено, недозрело воће и кашасту чорбу од грубо самлевеног пшеничног или кукурузног брашна. Свет обично мисли, а то гледиште често заступају и лекари, да је незрело воће врло штетно по здравље, да проузрокује пролив и запаљење црева, те да га због тога никако не ваља јести. То је, међутим, једна велика заблуда. Треба се присетити свог детињства или посматрати децу када нису под надзором, како се пењу на јабуку, крушку или шљиву и у сласт једу још потпуно зелено воће - тако да се човеку скупљају уста и сав се најежи и при самом погледу на њих - па да се у чуду морамо упитати, како дечји стомак може да свари такву храну и како одмах не наступе тешки цревни поремећаји са боловима и грчевима. Зелено воће је, међутим, много лакше сварљиво, јер је више подложно ферментативном дејству пробавних сокова него што је то случај код зрелог воћа, чија је калорична вредност због садржаја шећера већа, али сварљивост мања. Поред тога, зелено воће обилује још и витаминима, неопходним за правилну исхрану и изградњу нових ћелија. Код поремећаја у варењу и застоја у цревима једна зелена јабука може намах донети знатно олакшање. Појави ли се пролив ни најмање се не треба уплашити. Напротив, пролив је у том случају необично користан, јер се тим путем организам ослобађа великих количина распадних продуката, који ако остану у телу делују као аутотоксини, смањујући природну отпорност тела. С друге стране, грубо самлевено жито, пшеница, овас или кукуруз необично повољно утичу на цревну перисталтику, чиме се врши нека врста цревне гимнастике, а уједно се темељно очисте зидови црева од заостале нечистоће. Густа чорба начињена од таквог жита, поред своје високе хранљиве вредности и лаке сварљовости, уједно је и најбољи лек за готово све врсте гастроинтестиналних поремећаја.

Поред црева даљи важни фактор у чишћењу организма јесу знојне жлезде. Оне немају само терморегулаторну функцију, већ уједно служе за одстрањивање накупљених отровних материја. Док год опште здравствено стање није у великој мери нарушено, организам ће се на све могуће начине трудити да се са својим одбрамбеним снагама супротстави сваком штетном утицају, било извана било изнутра. Кожа, захваљујући својој посебној, врло сложеној и целисходној грађи, представља најважнији одбрамбени систем нашег тела, и то не само против спољашњих физичких и хемијских повреда, већ и у борби против унутрашњих болесних промена. Код тежих и дуготрајних обољења одбрамбени уређаји организма су у већој или мањој мери спутавани или паралисани, те је стога задатак правилног лечења да се они опет оспособе за рад. У циљу подстицања знојних жлезда на појачану акцију обично се употребљавају разна хемијска диафоретична средства. Али сва та хемијска средства, без разлике, поред жељеног знојења, изазивају и непожељно штетно дејство, нарочито на органима за варење и нервном систему. Подстицање диафоретичног ефекта код хроничних обољења већином је врло тешко и поред великих отровних доза употребљених медикамената. На основу личног искуства из сопствене праксе могу да кажем, да се парење на воденој пари у комбинацији са накнадним купањем, може сматрати најподеснијим начином за опште презнојавање целог тела. Наравно да се ово парење у сауни у погледу трајања и начина извођења мора индивидуализирати према сваком појединачном случају и врсти обољења, првенствено водећи рачуна о стању срца, плућа и крвних судова. Код највећег броја акутних грозничавих обољења, било заразних, било незаразних, постигнути резултати, већ након првог парења и купања, изнад су сваког очекивања. Температура опада, дисање постаје спорије и равномерније, болови ишчезавају, пулс се осетно побољшава, очи добијају ведрији израз, болесник се смирује и обично убрзо заспи. Нарочито у дечјој пракси, где млади организми располажу још увек великом животном енергијом, овај начин лечења је за најтоплију препоруку, јер уколико не постоји теже наследно оптерећење, постигнути успеси често су управо запањујући. Ангине, бронхитисе, бронхопнеумоније, гастроентеритисе, запаљења средњег ува, заушке, мале богиње, па чак и дифтерију лечио сам овом једноставном методом без употребе ма каквих лекова.

Још као сасвим млад лекар, тек што сам био изашао из школских клупа, за време одслужења војног рока у једном месту близу бугарске границе, доживео сам случај који годинама нисам могао објаснити. Једног дана, кад је срески лекар баш био на путу по срезу ради цепљења деце против великих богиња, доведоше ми неко дете са свима знацима дифтерије. Тешко, храпаво дисање, страшан задах из уста и типичне сивкастобеле скраме, којима је била обложена сва слузокожа крајника и ждрела, нису ни за тренутак могли довести у сумњу дијагнозу. Како у месту није било јавне апотеке, а лекове и серуме једино је држао срески лекар, који беше на путу, то сам се, препуштен сам себи, нашао у једном безизлазном, готово очајном положају. Немајући куд, инстинктивно сам дошао на помисао, да би било најбоље да дете наднесу над лонац вреле воде, не би ли се скраме у гуши размекшале, те се тако омогућило лакше дисање. Стога сам рекао родитељима, да дете воде кући и да га одмах добро напаре, пошто га једино то, с обзиром на тешко стање, још евентуално може спасти. А ја сам, верујући да се дифтерија не може лечити без антидифтеричног серума, бејах убеђен да том детету више нема спаса. Потпуно утучен провео сам ту ноћ и идући дан, очекујући сваког часа да ће ми неко јавити да је дете умрло. Кад сам после два дана сазнао да је дете оздравило, од изненађења нисам могао доћи к себи. Толико сам био под утицајем тек завршених студија, нарочито бактериологије и серологије, да сам сматрао за највећи грех и злочин ако се једном дифтеричном болеснику одмах не убризга серум.   

Цитат

[ego]

Кад је реч о природном и каузалном лечењу, мора се узети у обзир и назеб. О назебу је већ толико писано и дискутовано, али се мишљења по том питању не могу лако довести у склад. По народном схватању, назеб је готово једини узрочни чинилац у етиололгији болести. Ми знамо, на основу ранијих излагања, да је он само један провокативни фактор, који хронично обољење претвара у акутно. Но самим тим што назеб може да делује само у случају ако је организам пријемчив, тј. већ оболео, он у ствари у знатној мери доприноси процесу оздрављења. Свет се већином толико плаши назеба да предузима цео низ заштитних мера, које се на крају све своде на што јаче утопљавање тела и брижљиво избегавање свих наглих температурних промена. Просто је смешно, колико се понеко боји ма и најмање промаје. Но уместо да се заштити, човек се само још више разнежи, а своје тело просто онеспособи да се на природан начин прилагођава временским променама.

...

Уместо што се плашимо назеба, ваљало би да уочимо његов велики лековити значај, и да се с времена на време намерно добро прехладимо. Нагомилани отровни продукти наталожени по различитим органима бивају, под утицајем наглих температурних промена, покренути из свог латентног стања. Одбрамбене снаге тела, активиране у знатно јачој мери него у редовним приликама, ступају одмах у дејство, с једне стране ради паралисања неповољног дејства спољашњег надражаја, а с друге стране у циљу уклањања депонованих штетних материја. Кијавица, повећана температура, лако катарално стање дисајних и пробавних органа, само су симптоми појачане акције телесног раскуживања. Ове појаве не треба сматрати болешћу и сузбијати као штетне, већ им ваља омогућити да иду својим током природног излечења. Зависно од јачине спољашњег надражаја као и од количине депонованих отровних елемената у телу, организам ће мање или више бурно реаговати. Како је данас скоро сваки човек у том погледу прилично оптерећен, то је саветно да се чешће провоцира мобилисање одбрамбених снага, како би се организам у више махова, а уз слабије потресе, очистио и освежио. Нашом уобичајеном медикаментозном терапијом ми сузбијамо баш оно од чега зависи стварно оздрављење. 

Том приликом, да споменемо само сифилис, неоспорно једно од најфаталнијих хроничних обољења. Шта све до сада није покушавано да се том злу стане на пут, а ипак само са врло проблематичним успехом. Ишло се увек за тим, да се одстране видне манифестације тог обољења, док се о правој суштини врло мало водило рачуна. Луетични симптоми, као и позитивна Васерманова реакција, знаци су активне борбе организма против отрова који се налазе у њему. Спирохета је та која ставља у покрет цео систем самоодбране тела, али само тамо и у оном организму који је оптерећен одређеном количином штетних материја. Где тог штетног оптерећења нема, не може ни спирохета изазвати луетичне промене. Практиковано лечење бизмутом, живом и арсеном, као и њиховим најразноврснијим препаратима, довело је до тога да нестају видљиве манифестације луеса, као и да се позитивна Васерманова реакција претвори у негативну. Но званична медицина се љуто вара ако мисли да је тиме сифилис излечен. Баш напротив! Организам, који је још до малопре располагао довољном снагом да на одређени штетни унутрашњи надражај реагује познатим луетичним променама с циљем да се ослободи својих отрова, сад је коначно онеспособљен да се брани. Разорно дејство арсена, бизмута и живе угушило је природну отпорност ћелија и само још појачало отровно оптерећење. Сифилис, као и све друге болести, без обзира каквим се све звучним именима ките, имају увек само један те исти узрок, који лежи у поремећеној исхрани ћелија и следственом таложењу отровних продуката метаболизма. Према томе морамо изричито нагласити, да је серопозитивна реакција знак много повољнијег здравственог стања него серонегативна, након издржане антилуетичне куре. Уколико је реакција организма бурнија и симптоми изразитији утолико је расположива животна енергија већа, а изгледи на оздрављење бољи. 

Децу треба већ од малена навикавати на чешће температурне промене, јер њихов млади организам, располажући још великом моћи прилагођавања, најлакше ће на овај начин очврснути и оспособити се за даљи живот. Новорођену децу можемо, без икаквих штетних последица, окупати у сасвим хладној води, као што се то и данас ради у појединим крајевима, нарочито по планинским селима. Терморегулаторна функција дечје коже овим долази до свог пуног изражаја већ од првог дана живота. Боса и готово гола, та се деца не боје ни кише ни ветра, ни снега и права је реткост да које од њих оболи. Има планинских крајева, где мајке своју децу зими купају напољу, на снегу. Свакако да при том и наследни моменти играју улогу, али ипак је важно да се челичење организма спроводи већ од првих дана. Одрастао човек, разнежен и размажен од малена, како у погледу исхране и начина живота, тако и према временским променама, може тек постепеним навикавањем да активира одбрамбене снаге свог организма до те мере да у потпуности могу одолевати утицају наглих температурних промена.

При том назеби играју пресудну улогу. Њиховим посредством врши се у великој мери чишћење организма. Ма колико се брижљиво чували, ипак се нећемо моћи за дуже време заштитити од назеба, који ће тада у ослабљеном телу изазвати тешке болесне промене. Те промене биће израз очајне борбе између подстакнутих одбрамбених снага и нагомиланих отровних материја. Хронична обољења прелазиће у акутна, а ова ће бити утолико тежа и опаснија уколико је организам више разнежен и мање отпоран. Али ако се не клонимо назеба, већ га напротив чешће сами провоцирамо, тако што се намерно излажемо већим температурним променама, промаји, киши и ветру, онда ће штетне материје бити одстрањиване из тела на много лакши и једноставнији начин, а уједно ће отпорна снага организма све више да расте. Док неочекивани и нагли назеб у неотпорном и оптерећеном телу, ненавикнутом на веће температурне разлике, изазива тешко запаљење плућа, можданих опни, бубрега, дифтерију, шарлах и сл., својевољно и намерно изазвани назеб имаће за последицу можда једино какву јачу кијавицу, лако повишење температуре, пролив и губитак апетита. И кијавица, и повећана температура, и пролив, и губитак апетита, необично су корисни и лековити чиниоци који на благ и целисходан начин чисте тело од наталожених шљака.

Цитат

[PACTKO]

ОК  stadaradim

Ај пошаљи и мени. 1000000001010

[PACTKO]

М. Л. Обострани ишијас уз неподношљиве болове. Већ од дужег времена пати али је садашњи напад напад најгори. Лекови не помажу. Мора да добије инјекције против болова, али и оне дају само краткотрајно и слабо побољшање, после чега болови бивају још јачи. Недељу дана парења на воденој пари и пресна храна и болесник је излечен.

Цитат

Још нешто:Који део тела се пари?

[ego]

ОК 

Ај пошаљи и мени. algabacaju

ОК  gringrin

[ego]

Од свих до сада уобичајених метода природног лечења неоспорно је најподеснији систем који је засновао Немац Луис Куне, из Лајпцига. У својој књизи "Die neue Heilwissenschaft", која је до сада доживела већ више од сто издања и штампана на преко двадесет европских и ваневропских језика, Куне је своја лична опажања и открића систематизовао и разрадио један посве оригиналан метод лечења. Одбацујући свако медикаментозно лечење као штетно по опште здравствено стање, за њега и сваки оперативни подухват представља тешку насилну повреду организма.

...

Куне је дошао до закључка, да је неприродна исхрана главни чинилац који условљава болест. Услед те неприродне исхране долази до стварања различитих супстанци, "страних материја" како их он назива, које се затим таложе и одлажу на појединим особито предодређеним местима. Ове стране материје, које организам тежи да одстрани из себе, подложне су бржим или споријим променама код акутних, односно хроничних обољена. Оне на овај начин постају видљиве, јер проузрокују веће или мање деформације на различитим деловима тела.

...

Његов начин лечења, такозвана Кунеова кура, састоји се из парења, купања, сунчања, подесног природног начина исхране и дражења нервус симпатикуса. За парење конструисао је нарочити апарат на склапање, којим се према потреби може спровести опште или делимично парење. Али тај апарат није неопходно потребан, јер се врло лако може и импровизовати. У ту сврху могу се употребити тршчане столице, испод којих се стављају два или три већа лонца с кључалом водом. Болесник легне на столице и покрије се вуненим покривачима или ћебетима, који треба сем главе целог да га покрију са свих страна и да висе доле до патоса, како би се спречило одилажење паре. У почетку, ради лакшег и бржег знојења, и глава се закратко покрије ћебетом, но чим избије зној глава се открије. Потребна количина паре регулише се тако, што се више или мање померају у страну поклопци са лонаца који се касније потпуно скидају. После 10-15 минута, за које време је болесник лежао на леђима, он се окреће потрбушке, тако да му је сад предњи део тела непосредно изложен струјању паре. Обично после 20 минута, а често и пре, наступа обилно знојење. Код особа које се тешко зноје парење се може продужити до пола сата. Тешко и споро знојење увек је неповољан знак и указује на смањену природну отпорност према тешким хроничним обољењима.

Јасно је да код ових парења треба бити опрезан у погледу трајања и јачине, и да се морају подешавати према сваком поједином случају, како с обзиром на врсту болести, тако и у односу на општу конституцију дотичне особе. Код срчаних мана, тешких живчаних обољења као и опште малаксалости ова парења се уопште не смеју упражњавати. Код таквих болесника примењују се делимична млака купања. Иначе код свих других обољења, код којих је опште стање још релативно добро, ова парења дају изванредне резултате. Непосредно после парења болесник се окупа у млакој води, температуре од 20-27°C, али тако да су ноге и горњи део тела изван воде. За време тог купања, које треба да траје 5-10 минута, трбух се лако трља каквом грубом тканином.

...

Потребно је детаљно проучити цео систем лечења по Кунеу и практично га примењивати, па да се човек увери да су заиста вода, ваздух и сунце, удружени са подесном пригодном исхраном, много моћнији терапеутски фактори него што су сви лекови и лековити специјалитети с којима се данас званична медицина тако обилато служи.

Цитат

[ego]

Парење су још детаљније обрађивали утемељивачи натуропатске медицине Себастијан Кнајп и Луис Куне:

"The New Science of Healing: The Doctrine of the Unity of Diseases", Louis Kuhne

Steam baths - од 100. стране

"My Water Cure", Sebastian Kneipp

Vapours - од 73. стране

[ego]

Надаље, у процесу чишћења организма и систематско гладовање заслужује пуну пажњу, јер представља један од најмоћнијих природних лековитих фактора. За варење, прерађивање и сагоревање хранљивих материја потребна је велика количина енергије, која мора бити утолико већа уколико је исхрана обилнија и нецелисходнија. Када се има на уму, да је неумереност у јелу и пићу једна од главних одлика данашњег човека, онда је јасно да ово дуготрајно злостављање и преоптерећивање пробавних органа није могло остати без штетних последица по опште здравствено стање. Прекомеран рад и стално напрезање желуца, црева и жлезданог апарата преко одређене границе, неминовно су морали довести до све јачег оштећења тих органа и све изразитијих поремећаја њихових функција. Узета храна, и поред своје високе калоричне вредности, све слабије се искоришћава, а неупотребљиви састојци све теже одстрањују. Због тога ћелије, као основне радионице за правилан рад и одржавање живота, прво не добијају у довољној мери и потребном хемијском саставу материјал, који треба да се оксидише и даље прерађује, а друго трпе од токсичног дејства заосталих отровних супстанци што круже у крви. Потраје ли таква неправилна исхрана годинама и деценијама, и не води ли човек рачуна о основним природним потребама свог организма, онда се тиме мења и цела конституција у смислу осетног слабљења свих животних функција и смањења природне отпорности. За такву нецелисходну исхрану умногоме је била крива, све доскора, и сама званична медицина, која је првенствено узимала у обзир калоричну вредност намирница према количини беланчевина, масти и угљених хидрата, не водећи готово уопште рачуна у којој се мери те намирнице могу сварити и искористити. То је имало за последицу да је преовладало мишљење, да је јака и обилна, а поготово месната и масна храна, најподеснија за јачање организма. Та заблуда ухватила је тако чврст корен у најширим слојевима народа, да је данас врло тешко доказивати свету, да је неопходна не само строга умереност у јелу и пићу већ и повремено тотално гладовање, ако хоћемо да одржимо наше тело у исправном стању и оптималној кондицији.

Скоро сваки дан ми се у пракси дешавало, да болесници с највећим неповерењем примају савет, да се за два до три дана уздрже од уношења сваке хране, како би лечење било успешније. Ретко ко да у потпуности примењује то упутство, а обично већ сутрадан родбина забринуто пита шта сме да једе болесник. Ако им се каже, да сем чаја за прва два до три дана болесник апсолутно ништа не сме да окуси, онда се чује увек једно те исто питање: "Од чега ће, побогу да живи, кад не једе?" Бесмислено је упуштати се тада у неке дискусије, јер нам ипак неће веровати, утолико мање што ће оближњи лекар, упитан за стручно мишљење, једва дочекати да критикује и омаловажава свог колегу како би себи подигао углед. Можда ни код једне друге професије не постоји толика нетрпељивост и завист међу колегама у погледу нелојалне конкуренције као у лекарском сталежу.

Ако болесник не може да једе, он првенствено тражи од лекара да му препише неки лек за отварање апетита. Безбројна стимулативна средства у својим најразличитијим облицима, које лекар данас тако обилато преписује за побољшање крвне слике и јачање апетита, у ствари нису ништа друго до отрови који трују и угушују природне прохтеве и одбрамбене снаге тела. Губитак апетита јесте једна од најзначајнијих заштитних мера организма, који се на тај начин буни и брани против насилног оптерећивања пробавних органа, нарочито за време болести, када се сва расположива енергија мора упрегнути у службу природног процеса оздрављења. Вештачким надражајем апетита и довођењем хране блокирају се велике количине енергије и спутава организам у својој природној тежњи да се раскужи и ослободи отровних продуката у себи.

Велики број људи пати данас од цревне атоније, ослабљене покретљивости и лењости црева. Ти покрети, што омогућавају пролаз цревног садржаја, стоје под управом живаца који се налазе у цревној слузокожи. Ови живци примају надражаје од цревне садржине, тако да ће од квантитета и квалитета хране зависити да ли ће ти живци нормално бити надражени, и да ли ће према томе изазвати нормалне покрете црева, перисталтику. Надражаји што потичу од неумесне хране изазваће ненормално реаговање цревних живаца и мишића, услед чега ће доћи до појачаних или смањених цревних покрета. Трају ли ови ненормални надражаји дуже времена, онда цревни желудачни систем све више губи од своје осетљивости, тако да ће све слабије и реаговати. Последица тога је да ће перисталтика постати све млитавија, услед чега ће успорени пролаз и застој цревног садржаја све више долазити до изражаја. Код употребе вештачких средстава за чишћење при хроничном затвору можемо уочити исту појаву. Док код првог и другог узимања лекова црева снажно реагују у смислу појачаних покрета и убрзаног пражњења, код вишекратно поновљене употребе резултат постаје све слабији, док ће на крају дотично средство остати без икаквог учинка. Повећаним дозама само ће се за извесно кратко време постићи жељено дејство, док ће напослетку наступити потпуна неосетљивост. Црева се никаквим вештачким средствима не могу довести у трајно исправно стање већ једино природним регулисањем хране.

Неуредно варење, лењост и застој у цревима могу проузроковати многа обољења не само у желудачно-цревном каналу, у виду катара, запалења, проширења, померања, чирева..., већ такође и на јетри, гуштерачи и бубрезима. Застој има за последицу труљење и распадање цревног садржаја, услед чега се у цревима стварају отровни гасови као и друга штетна хемијска једињења. Због поремећене функције цревне перисталтике ови отрови се непотпуно одстрањују, тако да један њихов добар део прелази у крв кроз зидове црева и доспева у све органе. Овим се врши аутоинтоксикација, самотровање организма што ће смањити природну отпорност а уједно изазвати дегенеративне промене на свима органима.

Због свега изложеног, гладовање јесте најподеснији начин природног растерећивања организма, како у терапеутске тако и у превентивне сврхе. Разуме се, гладовање се мора строго индивидуализирати у погледу трајања, према општем здравственом стању човека.

Пре десетак година имали смо и у нашој средини једног апостола гладовања, Руса Суворина, који је имао свој посебно разрађени систем лечења систематским гладовањем. Али како није био доктор медицине, беше на све могуће начине изложен непријатностима, тако да је његов рад на крају сасвим био онемогућен, иако су га његови многобројни излечени пацијенти много хвалили и рекламирали.

За топлу препоруку је књига др Стеве Џамоње, "Гладовање као лековити фактор", у којој је на врло леп и разумљив начин изнета суштина и велика терапеутска вредност систематског гладовања код великог броја најразличитијих обољења.

Цитат

[ego]

Поред уздржавања од сваке хране, у процесу генералног раскужења организма и дисање заузима видно место.

...

Правилно довођење кисеоника обезбеђујемо боравком на свежем и чистом ваздуху, док је целисходно искоришћавање зависно од ритма, трајања и дубине дисања. Правилно дисање мора бити равномерно и дубоко, а не сме бити ужурбано. Уколико је дисање дубље и спорије, утолико је вентилација плућа боља. Свака болесна промена у телу одмах мења и темпо и јачину дисања. Не само органско обољење, већ и свака промена расположења, оставља трага на дисајном ритму. Како је према томе дисање у непосредној зависности од општег здравственог стања, а исто тако и обратно, здравље условљено правилним дисањем, то смо, с обзиром на могућност вољног утицања, у стању да целисходно подешавање начина дисања употребимо као лековити фактор.

Цитат

[ego]

Упоредо с телесним мора да иде и душевно чишћење. У том смислу морамо цео наш мисаони живот подвргнути строгој контроли и спречити приступ свакој нечистој мисли. Истовремено ваља преиспитати све наше побуде, жеље и намере ради њиховог процењивања према правим моралним вредностима.

Ако смо најзад очистили тело и душу од свих нечистоћа и неповољних уплива, онда треба приступити процесу обнове и јачања. У ту сврху употребићемо све оно што је позитивно, чисто и конструктивно, те у стању да нас доведе у склад с основном стваралачком енергијом. На првом месту долази у обзир храна, телесна и душевна.

Што се тиче телесне хране, она се првенствено мора састојати из жита, поврћа и воћа, у што природнијем облику, спремљено са што мање надражујућих зачина. Млечни производи и јаја долазе тек на друго место. Природна и подесна исхрана из основа се разликује од свега оног што се данас под тим појмом подразумева. Људи се обично хвале својим добрим стомаком и одличним здрављем ако могу да поједу велике количине најтеже хране без субјективних тегоба. По ресторанима често се можемо дивити понеком руменом господину који у највећу сласт смаже за ручак по три порције сервираних јела, заливајући све то обилно алкохолом. Обично му тада завидимо на одличном апетиту. Никоме неће ни на памет пасти да посумња у његово изванредно здравље. Уколико неко има бољи апетит, утолико се по општем мишљењу сматра здравијим. Напротив, уколико је неко осетљивији на стомак и теже подноси поједина тежа јела, утолико му се приписује нежније здравље. Међутим, и то је опет једна од фаталних заблуда данашњих схватања, која се човеку страховито свети.

...

Нормалан и здрав организам, који наследно није неповољно оптерећен, аутоматски реагује на сваки штетни утицај у смислу заштите и одбране. При уношењу неумесне хране пробавни органи побуниће се одмах у виду подригивања, болова, повраћања и пролива. Али уместо да то схватимо као опомену природе и израз здраве конституције, ми обично сматрамо да је организам оболео. Следствено томе, настојимо да различитим лековима, који су сви у суштини више или мање отровни, сузбијемо оно што нама изгледа као болест - подригивање, болове, повраћање и пролив. Пође ли нам за руком да те симптоме угушимо, онда мислимо да смо оздравили, док смо у ствари тек тада оболели. Нормална реактивна способност здравог организма спутавана је у свом дејству, тако да ће се на поновно уношење неумесне хране све мање испољавати напред назначени симптоми. На овај начин желудац ће временом без протеста примати и велике количине меса, јаја, зачина, алкохола и сл., али не зато што је толико здрав и јак да би и "камење варио", као што се обично каже, већ напротив, зато што је толико оболео и слаб да уопште није више у стању да се супротстави штетном дејству неподесних намирница. О тој непобитној чињеници требало би медицински стручњаци озбиљно да поразмисле и много више поведу рачуна када расправља о појединим здравственим проблемима.

Посве иста ствар је и са пушењем. Док је код непушача једна једина цигарета довољна да изазове акутне појаве тровања - гађење, несвестицу, главобољу, повраћање и губитак апетита - код пушача, који дневно попуши двадесет и више цигарета, те појаве неће наступити. Можемо ли због тога рећи, да је непушач болестан а пушач здрав?

....

Неумесном исхраном ми систематски трујемо наш организам, који се временом толико на то навикава да постаје неспособан за нормално реаговање, и зато подложан свима дегенеративним променама.

...

У душевну храну спада све оно што у нама може створити лепо и ведро расположење, усхићење, радост и дивљење. Ту на првом месту долази у обзир љубав. Она је за човека најсврсисходнија душевна храна, и као таква неопходна за правилан развитак и одржавање здравља. Та љубав, у својим различитим облицима, јесте један од најглавнијих стимулативних фактора у човечјем животу. Разуме се, овде се ради само о потпуно чистим осећањима, идентичним са самоодрицањем и пожртвовањем, која с пуним правом заслужује назив љубав. Она по свом интензитету може да варира од обичне симпатије па све до љубави према непријатељу.

Цитат

[ego]

А сада мало историје, какав је некад био позив сеоског лекара:

Што се пак његове струке тиче, мораће да се навикне на посве нове прилике. Њему пре свега нико неће доћи на почетку болести, него обично пред сам крај, кад ће он у зноју лица свога морати да се бори надчовечанским напорима да повереног му болесника спасе смрти. То му неће увек поћи за руком, па зато нека буде спреман и на најтеже разочарања. Он неће имати ни рентген ни микроскоп, ова најосновнија помоћна средства модерне медицине. Неће имати ни лаборанта ни асистента, све ће морати сам да ради. Перспективе нису нимало ружичасте, али ће се већ свикнути. Шта је све човек у стању да поднесе то ће тек видети.

После првих утисака и добијених обавештења младом лекару је дошло да одмах побегне. Јест, да побегне, најрадије и од самог себе, али куда? Да је само знао шта ће га чекати после толико година труда и муке, после толико непроспаваних ноћи пробдевених над књигом. Зар он већ сада не би био угледан домаћин, само да је послушао очев савет, и да је после свршених шест разреда гимназије ступио у трговину код кума у граду? Но то није била његова жеља. Хтео је знања, хтео је светлости.

Кад је у подне пошао кући на ручак, угледа пред кафаном једног малог, мршавог, брдског коњића са самаром. Поред коња стајао је средовечан сељак избразданог и сунцем опаљеног лица. Чим примети доктора учтиво скиде капу и без дугог увода замоли га да пође с њим у село, јер му је жена на порођају. Већ три дана како се замучила, па никако да се растави са дететом. Чуо је, вели, да је дошао нови доктор који је за порођаје много спреман. Доктор се, и поред зле воље, осећао поласкан. Сељак га замоли да пожури, јер ко зна да ли ће породиљу још живу затећи. Кафеџија га је задржавао да прво руча, али се лекару журило. У питању су била два живота па је сваки минут могао бити судбоносан. Спремио је брзо торбу са инструментима, жена му је у њу гурнула парче саламе и хлеба, па је кренуо. Пошто је небо постајало све мрачније понесе и кишобран, за сваки случај. Како никад није јахао на коњу, а самар је први пут у животу тек сада видео, реши да појаше тек кад изађу из варошице, да се деца, а и одрасли, не би смејали његовом невештом јахању.

Кад после пола сата хода избише на први брежуљак, доктор се толико заморио да је морао сести на један камен покрај пута. Сељак му посаветова да појаше коња. То међутим није ишло тако лако и поред тога што коњ беше миран и онизак. Тек што би ногу пребацио преко самара, изгубио би равнотежу. Да га сељак, брз и окретан, није дочекивао, изубијао би се по целом телу. Сељак је коња водио за узду. На уској стази по брдовитом путу, доктору, који се грчевито држао за самар, чинило се, као да ће онај бедни коњић сваког часа посрнути, а он главачке прелетети преко њега. Никад себи није изгледао смешнији. Ишли су тако дуж планинских коса узбрдо, низбрдо и опет узбрдо. Давно су већ протекла два сата од поласка, а речено му је било да ће најдаље за два сата бити на лицу места. Само да пређу још овај брежуљак и ону шумицу крај реке, па ће угледати кућицу. Највише још пола сата, па ће бити тамо. Пешице се за час стигне, вели сељак, и њему до варошице не треба више од сата.

Доктор ћути и слуша, он већ нема ни воље да му противречи, само га овај самар баш душмански жуљи да већ не зна ни како да се намести. Мало после морао је зауставити коња, није више могао да издржи. Кад стаде на земљу колена му поклецаше, једва је корачао. Ишли су ћутећи, покаткад брижно зурећи у небо по коме су се гомилали тешки црни облаци. Доктор осети на лицу прве капи кише. Благ поветарац што је ћарлијао планином претвори се у јак ветар. Олуја се приближавала. Дрвеће се из корена повијало. Шума хучала. Дан се ближио крају, и све је постајало страшно суморно, скоро језиво. Киша поче падати све јаче, тако да се ускоро претвори у страховит пљусак. Као да се небо отворило. Севале су муње што је само појачавало непогоду, која је беснела све силније и необузданије. Доктор и сељак застадоше, али заклона ни од корова. Кад је лекар покушао да отвори кишобран ветар му га готово истргну из руку. Увидео је колико је та справица јадна и немоћна у оваквој прилици. За трен ока били су мокри до голе коже. Вода се сливала са њих, а киша шибала немилосрдно, као да никад неће престати.

Доктор осећа како у њему нараста неки гнев, што се шири, као да ће му груди искидати. Ето, он ту стоји на киши, мокар и озебао, немоћан да се ма како помогне, а све то само зато што није имао новаца да остане у граду и да као господин доктор седи у својој раскошној ординацији, чекајући да му пацијенти сами долазе на ноге. Указивала му се слика његовог будућег живота и рада, суморна и тамна, баш као та мрко-сива брда што га окружују. Он је заиста лекарски позив изабрао из љубави према човеку, због жеље да му помогне. Но сада је увиђао колико је то тешко, како је он мали и слаб, и како су многе ствари у животу, на изглед тако просте и лаке, у ствари тешке и компликоване. Бивало му је све теже. Проклињао је час када се родио. Проклињао дан када је изабрао лекарски позив. Беше сличан детету коме су покварили најмилију играчку.

Пошли су. Лекар, љут и нервозан, поче грдити сељака и све више губити власт над собом. Није могао све сам прогутати, морао је на некоме искалити свој гнев. Сељак је ћутао. Разумео је он доктора, који можда никад није овако покисао. Па јест, није му ни замерити, он је господин, али навикнуће се он већ на ово. Постепено пљусак поче већ да попушта. Облаци су се полако разилазили, ускоро на западу указа се вечерње сунце, бледо, но ипак тако пријатно. Све је сад изгледало лепше и веселије. Изнад њих, високо на небеском своду, указа се чудесан призор. Дуга, огромних размера, у грандиозном луку, пружала се у најлепшим бојама с једног краја хоризонта на други.

Доктор застаде нем, задивљен јединственим призором. У граду се то необично ретко могло видети, јер је видик био заклоњен високим зградама. Сељак је посматрао ово "господско" уживање и смешкао се. Било му је мило што се доктор одобровољио.

Још 200 корака. И ево их пред циљем. Указа се мала сеоска кућа, пола од дрвета пола зидана. Око кућице мало двориште ограђено прућем. У њему два пласта сена и неколико оваца. Велики, чупав пас, чим примети господара, весело залаја машући репом. Но кад пас приђе доктору, сељак се уплаши. Знао је да пас не да ниједном странцу ни близу да приђе. Зачудо, он само оњуши докторове панталоне, па се поче умиљавати око њега. Уђоше у кућу. Насред одаје гори ватра, изнад, на гвозденом ланцу, виси велики чађав бакрач, пун вреле воде. Најзад се човек могао мало огрејати и осушити, но за то није било времена. У суседној соби тихо је стењала измучена жена. Лежала је на земљи, на поњавама простртим преко сена. Око ње пет чупавих главица, петоро деце, све једно другом до увета. Сва боса и полуодевена, али им лица румена и пуначка. Крај породиље стајала је њена мајка, кршна планинка шездестих година. У углу собе назирао се разбој за ткање платна, ту је био још један сто и неколико троножних столица. То беше сав намештај што се, у полутами собе са малим прозорима, једва назирао.

Како да под оваквим околностима обави порођај? Где је попречни кревет, где је чисто рубље, где бабица, где осветљење? Како и где ће се жена окупати? Како ће се клистирати? Где се ту може асептично радити? На универзитету нико га није за такав рад припремио. Доктор је стајао у недоумици; није знао шта да ради, како да почне, а сви су гледали у њега као у спаситеља, који својим знањем и вештином треба да избави од смрти два живота. Није било времена за оклевање. Он брзо приђе жени и виде да једва приметно дише, пулс јој је с тешком муком напипао. Измучена тродневном борбом, лежала је сасвим малаксала, без свести. Срећом, доктор је у торби имао свој "паратус" шприц, те није морао губити време око искувавања. Одмах јој даде једну инјекцију за појачање рада срца, убрзо затим још једну, па још једну.

Док је чекао на дејство, повади из торбе све потребне инструменте и стави их у онај бакрач над ватром да се искувају. За осветљење је била права мука. Мала, уљана лампица светлела је таман толико да се назру само контуре ствари у соби. При таквој светлости није се могло радити. Прва се досети она стара жена, па донесе зубљу упаљеног луча. Сада је већ било боље. Лекар скиде мокар капут, засуче рукаве и опра руке. Деца изађоше у прву одају и поседаше око ватре.

По извршеном прегледу испоставило се да се детиња глава утврдила у самом излазу. Могао се дакле употребити форцепс. Но жена убрзо отвори очи и уз пригушене јауке поче се грчити у боловима. Напони су се понављали у кратким размацима, један за другим. Мало затим, зачу се један страховит, очајнички врисак и детиња глава излете као из топа. Онда, уз помоћ лекара, изађе и труп. На бледом лицу напаћене жене заигра осмех блаженства и среће. Са докторова чела капао је зној. Пошто је подвезана и пререзана пупчана врпца, баба узе дете, и на запрепашћење лекара, окупа га у сасвим хладној води, тек донесеној са извора.

Па сигурно ће добити запаљење плућа, нехотице помисли доктор, као што ће мајка неминовно добити сепсу после једног таквог порођаја, где је било немогуће држати се и најосновнијих начела асептике. Исто тако ће, свакако, и он сам, после оног пута по леденом ветру и киши, навући или запаљење плућа, или неки реуматизам што ће га целог живота мучити и подсећати на ово вече док год је жив.

Но, касније се утврдило, да дете, за дивно чудо, није добило запаљење плућа, нити је мајка добила сепсу, као што ни он сам, не само да није навукао никакав реуматизам, већ ни најмању кијавицу. Док је био у граду, на студијама, знало му се да мора одлежати бар три дана, ако би негде случајно покисао а не би одмах имао прилику да се пресвуче.

Пошто је ноћ већ увелико пала, а месечине није било, сељак га спопаде да ту преноћи, и доктор пристаде. Сви су сада били весели и задовољни. Доктор се сместио крај ватре, грејао и сушио одело. Разговарао је са сељаком. Питао га, каква је летина, трудио се да нађе неки предмет разговора у коме би се сељак лакше снашао. Ускоро му донеше врућу ракију. Пошто је никад раније није пио, хтеде да одбије, али бојећи се да их не увреди, узе чашу и поче пити. Онако уморном и промрзлом баш му је пријала. Затим му испржише неколико јаја и парче сланине, донеше још кајмака и овчијег сира, што је све, уз црни ражани хлеб, халапљиво појео. Чинило му се да још никад није тако слатко вечерао. По земљи разастреше му сено, преко пребацише две шаренице, а две му дадоше да се покрије. Целе ноћи укућани су на смену седели крај ватре, пазећи да се не угаси. Лекар је спавао тврдим, здравим сном уморног радника.

Ујутру сунце је већ високо одскочило, кад је, уз пратњу сељакова најстарија синчића, кренуо натраг. Пошто сељак није имао да му све у новцу исплати, даде му још карлицу кајмака и масног овчијег сира. Доктор је наградом био задовољан, а нарочито стога што се све лепо завршило. Мајка се осећала добро, дете је мирно спавало.

Цитат

[ego]

Натуропатска медицина је добиjaла на замаху током 19. века. Међутим, након открића антибиотика и осталих достигнућа модерне медицине, њени велики успеси су постепено потиснути у заборав. Бројни су пионири, чијим су трудом и залагањем постављане њене основе.

Себастијан Кнајп

Потицао је из скромне баварске породице и од малена је желео да постане свештеник. Рано је оболео од туберкулозе, од које му је настрадала мајка. И поред лекарске помоћи, постајао је све слабији и све је теже испуњавао школске обавезе. А онда је случајно дошао до приручника о лечењу водом, које је решио да примени на себи. Његово здравље се постепено почело побољшавати. На темељним лекарским прегледима, од којих је зависило хоће ли бити прихваћен за свештеника, показало се да је потпуно здрав. Као свештеник почео је помагати невољне и болесне.

"Ко је сам некада искусио невољу, може разумети и невољу свога ближњега. Нису сви болесни једнако несрећни. Јер ко има средстава и могућности за лечење, зна да његове тегобе нису дуготрајне. У првим годинама сам и сам видео на стотине и хиљаде таквих болесника, али сам их одбијао. Највише наше помоћи потребно је сиромашку, јадном и напуштеном, о којем не брину лекари, који нема лекова ни других средстава за лечење. Примао сам такве невољнике и увек сам помагао тој сиротињи којој су сви окренули леђа. Мислим да би ми било тешко и учинило би ми се несавесним и незахвалним залупити вратима пред таквим напуштеним бићем и одбити му онај извор помоћи који је мени у невољи донео здравље и спас." То су његове речи из увода књиге "Моја кура водом", коју је завршио 1886. године.

Велику је пажњу посвећивао превентиви и јачању имунитета. Препоручивао је за јачање босоного ходање по росној трави и то не само током лета, већ преко целе године. Наглашавао је један од првих услова за примену хладних купки у лечењу: "Кад улазимо у воду, тело мора бити потпуно топло." Гнушао се свих оних доктора, травара или исцелитеља који су скривали своја знања само да би их наплаћивали. Створио је ефикасан и једноставан систем лечења и свету поново открио исцелитељске моћи воде, лековитог биља и саме природе. Врло је цењен за живота у Немачкој и западној Европи, то је остао и дан данас.

Његова књига "Моја кура водом" доступна је на интернету:

"My Water Cure", Sebastian Kneipp

Код нас је први пут издата у давном 19. веку под називом "Моје лиечење водом прокушано кроз више од 35 година и написано, да се по њем лиече болести и сачува здравље".

Луис Куне

Рођен од болесних родитеља, Куне је још од своје ране младости био нежног здравља, често је боловао, а нарочито је био слаб на плућима. Лечио се код многобројних лекара, али је код њих увек налазио само привремено и делимично залечење, да би болест касније још јаче напредовала. Временом се његово стање толико погоршало, да му је чак и живот био озбиљно угрожен. Плућа су му била делимично већ разорена а у желуцу се почео развијати рак од кога му је и отац умро. Не нашавши лека у алопатској медицини, прешао је на хомеопатско лечење, али ни ту није био боље среће. Најзад почео је на себи примењивати природно лечење по методама Присница, Хана, Шрота и других. Ту је, истина, нашао побољшања својој бољци, али не и коначно излечење. Гајећи већ од малена нарочиту љубав према слободној природи и њеним манифестацијама, почео се сада још живље интересовати за природне делотворне факторе што одржавају живот и здравље, као и за узрочне моменте који изазивају болест.

Куне је своја лична опажања и открића систематизовао и разрадио један посве оригиналан метод лечења, који му је помогао да се потпуно опорави. Његов начин лечења, такозвана Кунеова кура, састоји се из парења, купања, сунчања, подесног природног начина исхране и дражења нервус симпатикуса.

Веровао је да све болести потичу од доживотног таложења штетних материја у организму, наслеђених или стечених, што се у зависности од предиспозиција и наслеђа одражава на различитим органима. Сматрао је да те депоноване материје понекад могу чак да деформишу тело, рецимо, узрокујући кривљење кичме. Према Кунеу, како се отпадне материје таложе у телу, потискују се према областима из којих се више не могу елиминисати и узрокују органске поремећаје и болести. Такво оптерећење чини тело неспособним за нормалну елиминацију и апсорпцију хранљивих материја, услед чега долази до таложења отровних наслага и масноћа, које се јавља најпре око стомака, кукова и бутина, а касније се постепено потискује према горњем делу тела и према екстремитетима. Терапија се заснива на биљној исхрани и елиминацији наталожених отпадних материја и токсина путем знојења или преусмеравањем назад према пробавном систему, одакле се потом излучују.

У Лајпцигу је 1883. године основао завод, где је лечио хиљаде болесника од разних болести. Чињеница да су ту долазили као у последње уточиште пошто их је званична медицина прогласила неизлечивим и да су затим успешно лечени, неоспорна је потврда делотворности и целисходности његове јединствене куре.

Куне је имао смелости да се ухвати у коштац са врло тешким болестима и то са изненађујућим успехом. Лечење се првенствено састојало из промене режима исхране пацијената преласком на вегетаријанство и престанак употребе шећера и соли, упоредо са честим и редовним парењем и купкама.

Доктор Петар Станковић је имао изузетно позитивно мишљење о могућностима ове терапије и често је у разним видовима примењивао у својој пракси:

https://www.pouke.org/forum/index.php/topic,11282.msg371000.html#msg371000

Куне је написао књигу "Нова медицинска наука" о основним принципима природног лечења у којој је сабрао искуства из свог дугогодишњег рада. У њој је дао прву свеобухватну теорију о узроцима настанка болести. Књига је доступна на интернету:

"The New Science of Healing: The Doctrine of the Unity of Diseases", Louis Kuhne

Пун текст се налази и овде:

http://www.archive.org/stream/universalnaturop00lust/universalnaturop00lust_djvu.txt

Код нас је издата под називом "Нова лиечбена знаност или наука о јединствености свих болести и на истој се оснивајуће јединствено излечење без љекова и без операција: поучна књига и савјетник за здраве и болесне".

Бенедикт Луст

Након што га је у младости излечио отац Себастијан Кнајп, Бенедикт се заинтересовао за природне методе лечења. По повратку у Америку отворио је продавницу здраве хране и покренуо часописе о хидротерапији и природном лечењу. Завршио је медицинске студије. Оснивач је Америчке натуропатске школе у Њујорку, прве школе натуропатске медицине у свету. Такође је основао Америчку натуропатску асоцијацију, прву професионалну организацију натуропатских лекара. Објавио је Универзалну натуропатску енциклопедију лечења без лекова, 1918. године.

Познат је као отац натуропатије у Америци. Учествовао је са Луисом Кунеом у стварању чувене књиге о принципима природног лечења "Нова медицинска наука". 

Сабрана дела Бенедикта Луста:

Collected Works of Benedict Lust ND, Founder of Naturopathic Medicine

Више се о утемељивачима натуропатске медицине може наћи овде:

The Naturopaths

[DYNABLASTER]

Gavez, leci i cukljeve 0442_feel

http://gavez.wordpress.com/gavez-symphytum-officinale/