Медицина, али природна

[ego]

Натуропатија или природна медицина (код нас познатија као натурологија) ставља нагласак на урођене самоисцељујуће способности тела. Натуропатија примењује природне лекове попут лековитог биља, хране, поста, воде, ваздуха, масаже...

Један од наших чувених лекара који је прихватио овакав начин лечења био је др Петар Станковић. На почетку свог службовања годинама је радио као сеоски лекар у доста оскудним условима, за време краљевине Југославије. Они су га подстакли да потражи практична решења примењива у таквим околностима. У књизи "О природном лечењу и психичкој хармонији" износи драгоцена искуства из своје дугогодишње праксе. Живи пример најбоље сведочи о делотворности тих врло једноставних метода.

[ego]

Многима изгледа ово сувише просто и једноставно те радо говоре презриво о "бапским лековима". Јесте, сви природни лекови који нам обилато стоје на расположењу прости су и једноставни, те због тога се тако мало и цене. Зашто да буде просто кад може да буде компликовано, скоро би се рекло, да је гесло многих неупућених. Народна медицина није за потцењивање, јер се она базира на вековном искуству. Разуме се да треба прихватити само оно што се показало као корисно и потпуно нешкодљиво док сваку заблуду и сујеверје наравно треба одбацити. При природном лечењу, пресна храна је често заступљена и она заиста може чуда да ствара ако се благовремено и правилно примењује. Она често даје позитивне резултате и онда када је већ за свако друго лечење касно. Ево примера:

М. Н. Човек педесетих година већ дуже времена пати од ишијаса који га је последњих дана толико стегао да непомично лежи у кревету уз страшне болове који му се при најмањем покрету још више појачавају. Уобичајене лекове које је до сада узимао анеурин, новалгин, салицилне препарате и разна средства за масирање више не помажу. Наређено обустављање сваке врсте лекова и само пресна храна: воће, поврће и три јеловне кашике црног непросејаног брашна замућеног у некувано млеко заслађено медом. Већ после 24 часа знатно олакшање. Идућег дана устаје и шета по соби уз једва приметне болове, трећег дана већ излази и нормално хода без болова.

М. Л. Обострани ишијас уз неподношљиве болове. Већ од дужег времена пати али је садашњи напад напад најгори. Лекови не помажу. Мора да добије инјекције против болова, али и оне дају само краткотрајно и слабо побољшање, после чега болови бивају још јачи. Недељу дана парења на воденој пари и пресна храна и болесник је излечен.

Таквих и сличних случајева има безброј. Али има још много тежих и опаснијих обољења која се дају лечити тако једноставним методама природног лечења. За одређивање општег здравственог стања као и степена болесног оптерећења, од велике је користи метода одређивања дијагнозе по дужици ока - ИРИСДИЈАГНОЗА откривена и разрађена од мађарског лекара др Игњаца Пацеља. Ова врста дијагностике о којој већ постоји опширна литература све се више примењује нарочито у Немачкој, Француској и Америци. Она нам представља једно драгоцено дијагностичко средство јер нам омогућава да откријемо болест још много пре но што је постала манифестна и доступна уобичајеним методама клиничког испитивања и прегледа.

Цитат

[ego]

Посебну пажњу заслужује следећи случај:

Ј. С. После једне саобраћајне несреће жена педесетих година задобила је повреду кичменог стуба. Лежала је извесно време у гипсу и имала јаке болове у рукама и ногама. Лечена је од најпознатијих београдских специјалиста хирурга, ортопеда, интерниста и неуролога. Ови последњи поставили су дијагнозу MYELITIS. Лечена је најразноврснијим лековима, али се стање све више погоршавало. Нарочито су били несносни болови у глави, рукама и ногама који јој нису дали ока склопити. Разна умирујућа средства само би донела краткотрајна пролазна олакшања, после чега би болови постајали још јачи и упорнији а несаница још несноснија. Укочена, непомична лежала је у постељи док су је болови немилосрдно кидали. Коначно је конзилијарно утврђено да јој више нема спаса и да ће најдаље за 15 дана умрети. Остала је само на инјекцијама морфијума да би јој се прекратиле муке. У таквом се очајном стању налазила кад сам је први пут видео у јесен 1946. г. Наредио сам одмах генерално чишћење целог организма, потпуно обустављање морфијума као и свих других лекова. Клистирање, купање, сунчање (кроз прозор) и потпуно пресну храну, воће, поврће, некувано млеко и живо грубо самлевено брашно. Пошто су сви лекари који су је до сада лечили дигли руке од ње и огласили је као изгубљен случај који треба да чека смрт као ослобођење а немајући никакве друге наде ни излаза, пристао је муж на овај режим у погледу лечења и исхране, мада му је све то изгледало прилично фантастично ако не и бесмислено. Највише се плашио како ће болесница да издржи без морфијума кад због ужасних болова мора да јој да инјекције и пре и после подне, без којих се њен опоравак није више могао замислити, поготово што по мишљењу специјалиста остаје јој свега још две недеље живота.

Тачно и у свему се придржавајући међутим, горе назначених упутстава како у погледу чишћења тако и исхране, на највеће изненађење, болесница је већ после неколико дана помало могла да спава, болови су нешто попустили и помало је почела да покреће стопала и шаке што до тада уопште није могла. Из дана у дан на највеће изненађење, готово запрепашћење, болесница и поред обуставе морфијума могла је да спава, болови су попуштали а покретање појединих делова тела је све више напредовало. Равно три и по месеца издржавала је овај строги режим природног лечења, устала из кревета и прво почела да се креће по соби. У пролеће идуће године сишла је доле на улицу и пошла на Калемегдан. Била је здрава и могла је да иде. Педесет дана је тако ишла на Калемегдан да се прошета као потпуно здрава особа. То стање трајало је око годину и по дана. Пошто се у свему осећала здрава прешла је опет на ранији начин исхране и поред мог упозорења да са природном тј. пресном храном треба наставити. Није то морало да буде у тако строгој мери, али је месо, маст и јаја свакако требало избегавати.

Није међутим, послушала. Навикнута од раније на обилату гурманску храну, а осећајући се здрава није више водила рачуна о препорученом начину исхране. Добила је једног дана грип који се прилично одужио и искомпликовао, те су постепено опет настале тешкоће у ногама, главобоља, губитак апетита и болови. Саветовано јој је да поново почне раније издржавану куру лечења, али наговорена са стране отишла је у Беч, посећивала разне познате специјалисте, но све без икаквог успеха. Ноге су јој се опет одузеле само овога пута без болова. Са тешком муком уз помоћ мужа може да се помакне са места. Жива је међутим и дан данас. Најзад сад се опет решила да прихвати раније лечење, сада после више од 10 година. Осећа се већ свежије и боље, но да ли ће моћи опет сама да устане и да се слободно креће без туђе помоћи, то је велико питање али није искључено, мада већ постоји оштећење срца, крвних судова, јетре и органа за варење. Иако је, научно лечена по принципима званичне медицине, требала да умре још пре више од десет година, жива је и дан данас, захваљујући природном лечењу које се од стране неупућених махом арогантних игнораната, сматра као ненаучно. Мислим да је ипак боље бити жив макар и ненаучно, него мртав строго научно. Sapienti sat.

Цитат

[ego]

Дете К. Ј. 4 год. већ четири дана има високу температуру око 40°C. Дечји лекар констатује грипозно запаљење плућа. На антибиотике не реагује. Температура стално висока, дете бунца, мајка очајава. Наредио сам да се дете одмах скине голо и сво завије у чаршав натопљен угрејаним соком од парадајза. Опште чуђење. Дете међутим, убрзо заспа, после једног сата настаде јако знојење, а после два сата температура је пала на нормалу и - није се више дигла. На радост и изненађење родитеља дете је оздравило и остало здраво. Дечији лекар специјалиста чуди се, али је принуђен да констатује да је дете заиста оздравило веровали или не - од парадајза.

Код разних фебрилних обољења нарочито код деце, облоге од парадајза често дају изванредне резултате, о чему сам се током 25 година моје лекарске праксе безброј пута уверио.

СЛУЧАЈ МАЛОГ ЛУКЕ

(Изјава његове мајке)

Лука, дете Љубомира Тошковића, браварског мајстора бродоградилишта са станом Београд, Ул. Н. Х. Христифора Тодоровског Карпоша бр. 60, рођен нормално 1946. године било је здраво и лепо развијено дете.

21. I 1949. год. добило је БеСеЖе вакцину, у дечијем диспанзеру на Чукарици. Одмах неколико дана после тога почео је да се жали да га боли глава а затим руке, ноге и стомак, а постао је нервозан љутећи се за сваку ситницу. 13. II 1949. отекну му очни капци а 15. II добио је температуру. Дечији лекар који је био позван констатовао је ангину и преписао сулфатиазол. Температура је опала, али се ускоро опет попела, па је са повременим осцилацијама трајала све до 1. III. Тога дана добио је "фрас" укочио се, заврнуо очи и изгубио свест. То се поновило три пута у току четири сата при чему је температура стално износила 39° и није спадала ни поред сулфатиазола. Ови напади дечијих грчева са губитком свести и трзајима трајали су са повременим прекидима три дана, када је 3. III однесен у дечју болницу на Дедиње. Тамо је др Љ. први рекао да је запаљење плућа, а после да се ради о туберкулози. Када смо му рекли да је дете добило БеСеЖе вакцину, рекао је да не зна шта је. У болници је остао три дана за које је време добио Пеницилин, Луминал и Калцијум. Температура је пала, али су напади "фраса" и даље остали. Носила сам га затим на нервну клинику где су рекли да је енцефалитис. Давали му Луминал и мешавину брома, но без успеха.

Дете сам после носила код др А. који му је дао 30 инјекција јод-прегл по један ccm. Пошто му то није помогло добио је инјекције Калцијум бромата две кутије, после чега му је 20 дана било добро. Но после тих 20 дана добио је такве нападе да су га тресли сваких 15 минута. Однели смо га затим на Универзитетску дечју клинику код др Т. који је пронашао код детета ангину и енцефалитис. Рекао је да ти напади долазе од крајника те да их стога треба вадити, но пошто је добио БеСеЖе мора се са вађењем чекати шест месеци. Због тога је дете отпуштено после осам дана иако су напади и даље трајали. Напади "фраса" понављали су се сваке ноћи по три пута готово у исто време. У међувремену се стање крајника погоршало те су скоро постали септични. Лечен је пеницилином те је температура ускоро спала. Но и даље се ноћу кочио и трзао, а повремено и преко дана уз губитак свести. У августу оперисани су му крајници, после чега осам дана није имао нападе, али их је после ових осам дана поново добио но сада много јаче него раније.

Однели смо га тада код др Ј. који је такође поставио дијагнозу енцефалитис и преписао луминал, само је наредио да се доза повећа, тј. уместо три пута да сад добије четири пута по 0,015 дневно. Уз то му је дао Ендојодин у инјекцијама и мешани бром у течности. После прве инјекције Ендојодина дете је почело да се заноси, да губи говор и малаксава. После друге инјекције сасвим се изгуби и опет поче температура 38 степени C. Пошто др Ј. више ништа није могао да му помогне, однели смо га поново на Дечју клинику код др Т. Тамо је био осам дана у полусвести. За свих пет недеља колико је био тамо добијао је стално Јод-Прегл витамнин Б-1 и редовно луминал. Код куће је затим још примио десет инјекција Јод-прегла и Б-витамина. Напади су сад били нешто ређи, али ипак још два-три ноћу.

Приликом отпуста из болнице односно Дечије клинике рекла ми је шеф одељења, да је медицина учинила све што је могла али да детету на жалост спаса више нема, те је најбоље да га носим кући. Додала је: "Молите Бога да што пре умре, јер и ако остане жив, биће кретен".

По повратку кући дала му је др Д. инјекције Магнезијум сулфата 10%. Од прве ове инјекције изишло му је по телу неко црвенило и било му је врло тешко. Био је толико млитав да није могао главу да дигне сам. Од других двеју инјекција било му је врло добро, није се више тако укочено загледао као дотле нити грчевито стезао песнице. Девет дана било му је потпуно добро. Но када је добио пету инјекцију, одмах се променио у лицу и ту ноћ добио је напад. Добио је затим још две, дакле, укупно седам инјекција. Стање се тада опет погоршало те је као и раније сваку ноћ добијао нападе и то увек у исто време.

Били смо још код др Ј. и др М. али без успеха.

Очајни и без икакве наде гледали смо беспомоћни како се дете мучи. Напади су се и даље наставили сваког дана и сваке ноћи.

Све је то тако трајало до 19. XII 1949. године у 8 сати када сам срела др Петра Ј. Станковића коме сам ово све укратко испричала. Рекао ми је да одмах приступим природном лечењу и дао ми је уз то следећа упутства: Никакве инјекције, ни ма какве друге лекове детету не смем давати, већ одмах почети са редовним клистирањем два пута дневно са камилицом, свакодневно купање, затим сунчање кроз прозор у загрејаној соби при чему дете мора да лежи сасвим голо на кревету. У погледу хране морао је прекинути сасвим са досадашњим начином исхране а јести што је могуће више живу - пресну храну, разно поврће, воће, козје млеко, две јеловне кашике грубо самлевеног пшеничног брашна непросејаног са мекињама, помешаног са млеком и медом. Највише ме је изненадило када ми је рекао да детету дам живо брашно да једе. Одмах сам почела примењивати све онако како ми је рекао др Станковић, тачно и у свему придржавајући се његових упутстава, мада нисам имала велике наде да му такво лечење још може помоћи.

На наше највеће изненађење детету је међутим одједном кренуло на боље. Напади су постали ређи и краткотрајнији, а после три дана сасвим су престали. Није више вриснуо, није се више кочио ни умокрио. Дете се убрзо сасвим навикло на нов начин исхране. Место хлеба добијао је качамак. Клистирање, купање и сунчање јако му је пријало. Цео месец дана није имао ниједан напад. Тада нисмо имали козје млеко па смо му давали кравље. Напади су тада опет почели иако у мањој мери и трајали су сва три дана док је добијао кравље млеко. Када смо после три дана успели да набавимо опет козје млеко напади су одмах престали и никада се више нису повратили. Стање се код малог Луке из дана у дан све више поправљало, постајао је све свежији, расположенији, имао апетит и добијао у тежини. Ноћу је мирно спавао и никад се више ови страшни напади нису јављали. Две пуне године дете уопште није окусило месо јер је др Станковић нагласио да је то нарочито важно да му не дамо меса. Дете је потпуно оздравило и даље се дивно развило телесно и душевно.

Злокобна предвиђања шефа одељења Дечје клинике нису се испунила. Дете је и дан данас живо, здраво, чило и весело и ни од чега од тада више није боловало. Сада иде у четврти разред основне школе, скроз је одличан и најбољи у свом разреду. Пише већ песме и приповетке које се штампају у школским новинама "Први кораци".

Надам се да ће случај мог сина допринети да се најзад увиди штетно дејство БеСеЖирања и уочи велики значај природног лечења.

Овим овлашћујем др Петра Ј. Станковића, лекара који је лечио и излечио мога сина Луку да може овај случај слободно јавно изнети са пуним именима свуда тамо где буде нашао за сходно.

Београд, 15. маја 1957. г.

Мајка,

Фемка Ж., Љубомира Тошковића с. р.

Цитат

[ego]

К. Х. Жена стара 70 година. Мождана кап. Одузетост леве стране тела. Немоћно лежи у кревету, тешко говори. Десет дана добија само свеже јабуке. Идућих десет дана поред јабука и остало свеже, пресно воће и поврће. После три недеље жена је излечена, устаје, нормално хода и излази. Говори без тешкоћа.

М. Н. Жена шездесетих година. Изненада се срушила и изгубила свест. Мождана кап. Одузетост десне стране тела. После извесног времена делимично се освести но остају тешке сметње при говору, збуњено стање и општа узнемиреност. Од хране добија само пресно воће и поврће као и црно непросејано пшенично брашно помешано са некуваним млеком и заслађено медом. После месец дана жена је излечена. Устаје, излази, нормално хода и правилно говори.

О. П. Одузетост леве стране тела и тешке сметње при говору после задобијеног излива крви у мозак. Лежала 20 дана на II интерној клиници. Говор се поправио, али је одузетост леве руке и ноге остала и даље. Очајна и немоћна лежи у кревету. После 30 дана клистирања и пресне хране (воће, поврће, брашно) устаје из кревета и хода сама. - Итд. итд. итд.

Цитат

[ego]

Но зашто се од стране званичне медицине са багателисањем гледа на лекове које нам мајка природа тако дарежљиво пружа на сваком кораку? На нашим пољима тако лепо успева и купус и парадајз и бели лук и салата. По нашим ливадама издашно цвета најразличитије лековито биље које је Др Гостушки тако лепо обрадио у својој књизи (Лечење лековитим биљем Југославије). Сунце, ваздух и воду не морамо да увозимо из иностранства и да за њих дамо скупе девизе, а пшенично брашно се добија без рецепта.

Зашто се тако улудо бацају милиони и милијарде на разноразне фабричке лекове и специјалитете који се примењују и где треба а још више тамо где не треба, а чије је дејство махом само привидно у смислу сузбијања односно угушивања болести при чему се заборавља да "MEDICUS CURAT - NATURA SANAT" (лекар лечи а природа исцељује). Људи обично беже од онога што је просто и на дохвату руке а диве се ономе што је компликовано и неразумљиво. Наука им при томе често иде на руку. Стално се говори и пише о овим и оним научним открићима, о овим и оним проналасцима на пољу технике и медицине, но при чему се често злоупотребљава сама реч наука, свесно или несвесно прикривајући њен прави смисао и значај. Права, истинска наука је само она која води Истини и Општем Добру, док је све друго псеудонаука и заблуда. О злоупотреби лекова тзв. "медикаментозној страсти" говорио је др Душан Лазаревић из Крушевца на II конгресу лекара у Нишу и о томе написао један необично интересантан приказ.

Зашто одмах сећи, пећи и бости, зашто преписивати скупе иностране специјалитете, без неке стварне, хитне и неодложне потребе, ако се можемо корисно послужити једноставним природним лековима? Све само у вечитом страху да се такав неки подухват не би огласио као "ненаучан". Но за болесника је важније да оздрави макар и "ненаучно" него да умре "строго научно". Колико је само извршено непотребних операција крајника и слепог црева које би са мало труда, стрпљења и биолошког разумевања могле бити избегнуте. Не треба заборавити да у нашем телу нема сувишног органа који не би имао тачно одређену функцију, као и да свака операција ма како она наводно била лака представља потрес, удар и оштећење интегритета нашег организма, те да је оправдана само у крајњој линији када је живот у непосредној опасности а никаквим се другим средствима не може помоћи. То се исто односи и на антибиотике. И њих треба применити само тамо где је хитно и неодложно потребно. Не треба заборавити да они не лече, већ само сузбијају болест тј. делују против бактерија онемогућавајући им њихов даљи развитак, дакле бактериостатично, чиме међутим болест као таква још није излечена. Организам се тек онда мора борити да се очисти и опет поврати своју изгубљену унутарњу равнотежу. На последњем конгресу интерниста у Висбадену нарочито је указано на чињеницу да антибиотици изазивају поремећај микробиолошке равнотеже, те да се њихова употреба мора ограничити само на строго индициране случајеве, водећи при томе рачуна да ти антибиотици онемогућавају развитак и оним многобројним сапрофитним бактеријама које су корисне и неопходно потребне за нормално одвијање необично компликованог процеса метаболизма.

Ако се болесник од запаљења плућа излечи са пеницилином, онда тиме није стекао имунитет против те болести од које се после краћег или дужег времена поново може разболети, и то још лакше него први пут, јер пеницилин исто као и други антибиотици, не само што не јача, већ смањује природну отпорност организма. Из тог разлога увек је након њихове употребе неопходно потребно да се подесним лечењем опет јача тело и оспособи за одбрану.

У једном месту у провинцији већи број деце оболео је од грипозног запаљења плућа. Лечена су дуже време са пеницилином, пошто се температура упорно држала на висини. Најзад је под дејством пеницилина температура пала и деца су изгледала излечена. Но након месец дана поново су се разболела, овог пута од гнојавог запаљења можданих опни. Не реагујући више на антибиотике дванаесторо од њих је умрло. - Дакле памет у главу!

Далеко од тога да се потцењује велики значај открића антибиотика али им треба одредити њихов прави домет и строго прецизирану индикацију. Не треба губити из вида, понављам, да је њихова улога само бактериостатична, да се одбрамбене снаге организма посебно морају јачати а пронаћи и отклонити основни узрок који је довео до таквог једног стања да су се у организму створили повољни услови за настајање и развој патогених клица. Поново морамо указати на драгоцену помоћ коју нам при овоме пружа већ споменута ИРИСДИЈАГНОЗА (одређивање болести по дужици ока). Код свих хроничних обољења наиме налазимо у очима одређене знаке који указују на изразите поремећаје у органима за варење. Како у дужици ока сваки део тела има свој одређени сегмент, то се захваљујући том начину дијагностицирања може одредити који је орган услед општег поремећаја највише страдао.

Цитат

[ego]

Интересантно је да се скоро код свих душевних болесника наилази у дужици ока на знаке хроничног поремећаја варења и следственог самотровања организма.

Полазећи са тога гледишта вршио сам испитивања у психијатријским болницама у Београду и Ковину што ми је на жалост било омогућено у врло ограниченој мери. Било ми је дозвољено у Београдској болници да експериментишем са 4 и словима четири болесника. Радило се о шизофреничарима који су прошли већ сву уобичајену терапију, медикаментозу, инсулинским комама и кардиозолским шоковима (касније електрошоковима). И поред свег издржаног лечења били су потпуно изгубљени, тупи, неми, не интересујући се нимало за своју околину. По цео дан седели би или чучали на једном месту тупо гледајући преда се.

Полазећи од основног правила природног лечења "Qui bene purgat bene curat" (ко добро чисти добро и лечи), сва четворица добила су свако јутро по једну јеловну кашику карлсбадске соли и carboaninalis, док су од хране добили само јабуке и ништа више. Пошто нису имали ништа друго јели су јабуке по цео дан. Већ после недељу дана приметила се видна промена. Док су до тада по цео дан седели, стајали или чучали на једном месту не проговоривши ни једну реч, сад је њихово лице добило људски израз, почели су се кретати, шетати, интересовати се за своју околину и говорити. После три недеље њихово се стање толико поправило да је један могао бити отпуштен кући, док су остала тројица морала још неко време остати у болници јер се родбина тада није интересовала да их прихвати.

Другом приликом у Ковину вршена је дијетално-дезинтоксикациона терапија над групом од десет тешких душевних болесника од којих је осам било шизофреничара а два паралитичара. Као и у горњем случају и ови су добијали изјутра карлсбадску со и активни угаљ, а од хране само пресно воће, поврће и црно хлебно брашно помешано са чајем. За ову терапију узете су најтеже болеснице над којима су без успеха већ биле испробане све уобичајене методе лечења. Радило се дакле, о безнадежним, изгубљеним случајевима. У почетку су се буниле али су се током десетак дана сасвим навикле на нови начин исхране. Најтеже им је падало што нису добијале хлеба, већ само живо брашно али је у другој недељи и то ишло без тешкоћа. После три недеље овакве исхране резултати су били изнад сваког очекивања. Пресно воће, поврће и хлебно брашно имало је необично повољно дејство како на њихово телесно тако и на душевно стање. Изглед лица постао је свежији, очи светлије и израженије. Боја коже која је до почетка ове куре била жућкасто сива, готово земљана постала је сада младалачки свежа и румена. У психичком погледу болеснице су постале приступачне, разговорне, увиђавне и логичне, живо се интересујући како за свој сопствени положај и здравствено стање, тако и за своју околину. Извучене из душевног мрака и учмалости све се више побољшавало њихово психичко стање. Иако је успех био тако очигледан и свима упадљив није се овај начин лечења могао наставити, јер се, исто као и у првом случају, није наишло на потребно разумевање и подршку.

Цитат

[Макрина]

Хвала пуно на овим текстовима.Охрабрујуће.

Мене интересује,што се тиче кућног лечења особа,типа неуроза и схизофренија?Имамо овде примере људи о којима нико не води рачуна а болесни су.Отпуштају их из болнице са гомилом лекова а ко ће да води рачуна да ли их узимају ако нпр.живе сами??Глупости...

[ego]

facenew22222222

Мислим да је просто грехота што се оваква искуства данас тако олако занемарују. Доктор Станковић је тежио где год је то било могуће исцељењу, то јест потпуном отклањању болесних промена, уместо вештачком постизању равнотеже сталним узимањем медикамената, који углавном само потискују поремећај, а не решавају га.

Ови примери нам дају могућност још потпунијег и дубљег разумевања вечних Христових речи, које смо склони да олако занемаримо:

И кад уђе у кућу, питаху Га ученици Његови насамо: Зашто га ми нисмо могли истерати?

И рече им: Овај се род ничим не може истерати до молитвом и постом.

Навешћу још нека размишљања др Станковића о важности превентиве и развијања природне отпорности:

У званичној школској медицини постоје извесне укорењене фаталне заблуде које се темељно морају кориговати ако желимо да се са успехом боримо против све већег броја тешких и најтежих хроничних обољења као што су туберкулоза, срчане болести, алкохолизам, рак, душевне болести и неурозе. Лекари се наиме, много више баве лечењем него спречавањем болести. Уколико се пак баве спречавањем то је оно само привидно јер се базира махом на сузбијању и потискивању а не на коначном отклањању болесних промена у организму. Медицина ће успешно моћи да помогне човечанству тек онда када се буде коначно преоријентисала у корист превентиве и увидела да је заиста боље спречити него лечити. При томе треба имати у виду да је човеку потребно природно здравље а не вештачко, односно привидно, створено угушивањем целисходних реактивних одбрамбених снага организма, полазећи од фаталне заблуде да су микроорганизми проузроковачи различитих оболења. Не треба се при томе одмах шокирати. Да се дакле разумемо: у потпуно здравом организму у коме влада телесна и душевна хармонија, патогене клице нормално не могу изазвати никакво обољење. То је чињеница. Тек ако је опште здравствено стање из било којег разлога већ поремећено, те тиме смањена природна отпорност, тек онда а не пре, могу заразне клице изазвати заразно обољење. Исто као што варница може изазвати пожар само и једино онда ако пада на запаљив материјал, а никако на влажну подлогу на којој би се угасила, тако исто заразне клице могу изазвати обољење само онда ако у нападнутом организму наиђу на повољан терен за свој развитак тј. на хранљиву подлогу која њима одговара. Но у потпуно здравом организму оне не наилазе на повољан терен за свој развитак те и не могу изазвати никакво обољење. Еклатантан доказ за то дао је велики немачки хигијеничар Петенкофер када је пред скупом запрепашћених лекара прогутао читаву културу свеже спремљених колеричних вибриона од више милиона клица и тим својим класичним епохалним експериментом целом свету показао да заразне клице саме по себи нису довољне да у здравом организму изазову болест. Но та иста количина заразних клица коју је Петенкофер драговољно прогутао да би свом великом противнику Роберту Коху и његовим присталицама доказао да је чврсто уверен да му те клице не могу нашкодити, та иста количина би ипак била довољна да зарази и убије читав пук војске, ако ти војници не би имали ону природну отпорну снагу организма коју је Петенкофер имао онда када је извршио овај јединствени експеримент у својој 75 години живота. Непоколебљива вера да му клице не могу нашкодити повећала је природну отпорност његовог иначе већ здравог и отпорног организма.

Природни имунитет се према томе, свестрано мора проучавати како би се изналазили сви они фактори који га стварају и потпомажу, јер је тај имунитет од највећег значаја за превентивну медицину, која на жалост и сувише радо прибегава вештачком имунитету уместо да свим расположивим средствима пропагира и форсира природну отпорност организма. С тим у вези потребно је да укажемо на једну необично важну чињеницу о којој се на жалост врло мало води рачуна, а то је утицај који на наше опште здравствено стање, првенствено на наш нервни систем имају разна превентивна цепљења, на првом месту вакцинација против великих богиња, заштитно цепљење против дифтерије, шарлаха, великог кашља, тетануса, тифуса, полиомиелитиса а у последње време, све масовније бесежирање. Овим цепљењем свакако је постигнуто да се број акутних инфективних обољења знатно смањио, па су чак многе заразне болести, које су некада представљале читаве морије, те биле страх и трепет за читаве народе, скоро потпуно ишчезле. Но, ту одмах треба напоменути да су хигијенске прилике у то време биле испод сваке критике, те и није никакво чудо да су заразне болести несметано могле да харају и да покосе своје жртве. Упоредо пак са културним уздизањем и здравственим просвећивањем нарочито у вези личне хигијене број заразних обољења се почео видно смањивати. Где нема повољног терена за развитак патогених клица тамо и не могу изазвати одговарајуће обољење. Показало се да су хигијенски услови живота од прворазредног значаја и да је чистоћа не само пола, већ цело здравље подразумевајући ту не само чистоћу тела већ истовремено и чистоћу душе тј. наших мисли и осећања. Томе придолазе и сви они чиниоци који утичу на ту чистоћу, као што су економске прилике, занимање, исхрана, клима, одевање, психичко стање и др.

Цепљењем, међутим уносе се у организам иако у малим количинама али ипак извесне дозе отровне материје у виду живих, ослабљених или умртвљених клица или пак њихових токсина, што такође, важи и за разне серуме. Да се при томе заиста ради о једном отровном оштећењу и то првенствено живчаног система посведочиће нам и ирисдијагноза (одређивање болести по дужици ока). О штетном дејству цепљења против великих богиња, дифтерије, бесежирања и сличних тровања говори и познати интерниста др Otto Wriz у своме делу: "Krankheitsbefund aus der Regenbogenhaut der Augen".

Уношењем у тело вакцина, серума и разних алопатских лекова човек постаје све више нервно лабилан и раздражљив, тако да и све чешће долази у сукоб са својом околином. Уз то модеран темпо живота и неприродан начин исхране разлог су општој несређености, незадовољству, нетрпељивости те свађалачко-борбеном расположењу, што све заједно спада између осталог и у основне ратотворне факторе, тако да и са те стране заслужује посебну пажњу. Велики, може се рећи скоро катастрофалан пораст тешких и махом безнадежних хроничних обољења, међу којима на првом месту рак и душевне болести има се у великој мери приписати баш тој општој несређености.

Наша стремљења морају стога ићи за тим да се у човеку створи таква једна психичка хармонија која ће нашим органима обезбедити складно и правилно функционисање те уједно тиме створити природни имунитет као најбољу и најсигурнију заштиту против свих штетних утицаја са стране. С тим у вези основни смер наших напора мора лежати не у сузбијању последица, већ првенствено у отклањању узрока држећи се принципа да је увек боље и лакше болест спречити него лечити. Наш је идеал не да саградимо што више болница, азила за умоболне и казнених завода, већ да створимо такве услове живота да има што мање болести и криминала. 

[ego]

... а од хране само пресно воће, поврће и црно хлебно брашно помешано са чајем.

Мада омекле житарице, пошто су одстајале потопљене у води, делују интересантније од живога брашна. 

[ego]

Захваљујући великом труду руског професора и доктора медицине Јурија Сергејевича Николајева, строги пост или гладовање је педесетих година прошлог века усвојено као званичан метод лечења у тадашњем СССР. У књизи “Гладовање ради здравља” описао је изузетне резултате који су постизани на руским клиникама применом ове методе. Њом су успешно лечене и многе душевне и психосоматске болести, па и шизофренија. У књизи су описани бројни примери, а неки од њих су наведени на теми: Колико дуго се сме гладовати?

За разлику од поста на пресној храни, који је примењивао др Станковић, који је доста лакши и приступачнији, али и дуготрајнији метод, строгим постом су постизани још бржи и изразитији позитивни резултати.

Између два светска рата и у краљевини Југославији је примењивано гладовање у лечењу, првенствено захваљујући руском емигранту Алексеју Суворину, који је у књизи "Метода Суворина: Оздрављење помоћу глади и хране" описао доста случајевa излечења. Ову методу је такође заступао управник земунске болнице др Стеван Џамања. Сопствено становиште је темељно изложио у књизи "Лечење гладовањем".

Ево неколико примера из књиге Суворина:

Архитекта А. Катеринић (Београд) оболео је од тешке неурстеније: почео је лако да се замара, изгубио вољу за рад и способност радити, главобоља, несаница. Отпочео је гладовање. Очигледна несугласица: иначе је била замореност, а човек томе још додаје замореност од лечења! Па ипак резултат: после 22 дана гладовања г. Катеринић је постао чио, свеж и весео, пун снаге, ради лако и са успехом. Потпуна душевна обнова! И ево што је он говорио са јавне трибине о разлици између недовољне исхране (пост у обичном смислу те речи) и потпуног гладовања:

"Последње време мога бављења у Русији ја сам се хранио врло рђаво и на ногама су ми се појавиле ране, које нису пролазиле ни од каквог лечења. Лекари су ми рекли да је то од рђаве исхране. У Србији сам почео да се боље храним, ране су прошле, али су остале мрље. Када сам отпочео гладовање, ја сам помислио: "Шта ће бити са мрљама? Да се не претворе оне сада опет у ране?" Десило се пак сасвим за мене нешто неочекивано: нестале су и мрље!"

Дакле, од недовољне исхране се ране појављују, а од потпуног гладовања нестају чак и мрље од рана! Ово је ипак потпуно разумљиво: при гладовању у организму се јавља процес дубоког прочишћавања, који организам нема снаге да отпочне док траје рад стомака, иако смањен.

Лети 1925. г. у јуну у Бугарској завршио је четрдесетодневни пост рударски инжењер И. И. Берладин коме су задебљање срца и проширење аорте већ правили тешкоће у његовој служби у руднику, која тражи да човек много ходи, а неки пут пузи у подземним ходницима - у ваздуху, који је отрован разним гасовима.

Ето његов сопствени исказ о томе гладовању, који је особито интересантан још због тога, да су осећаји прве недеље поста били врло тешки и нису обећавали успех. - У прве дане г. Берладин није тачно испунио моја упутства: клизме су замењене пургативом, счега г. Б. је и имао првих дана ове тешкоће: главобољу, вртоглавицу и др.

Затим следи исцрпан дневник. Након опоравка субјективан осећај је био умногоме бољи:

Сада је већ 3 недеље од тренутка, кад сам завршио гладовање. Осећам се као млад човек, способан трчати и скакати. Прошла је моја дремљивост и слабост. Ја сам бодар, свеж и способан за рад. Меса не једем. Једем поврће, млеко, пиринач, воће.

У току првих 11 дана добио сам 8 кг тежине. Уплашио сам се и решио да будем опрезан. Сада пазим да тежина моја неће премашити 70 кг.

Дакле моја велика захвалност вама драги Алексије Алексијевићу!

Накнадна лекарска испитивања су показала да стање његовог срца не показује никакве аномалије.

Детаљан приказ овог случаја навео је у својој књизи и др Џамања:

У лето 1925. године, у јуну, у Бугарској, завршио је четрдесетодневни пост руски рударски инжињер И. И. Берладин, који је боловао од задебљања срца и проширења аорте. Куру гладовања је надзирао Алексеј Суворин. За све то време, Берладин је водио дневник...

[ego]

Пост – превенција и лек

Период поста требало би да буде не само период уздржавања од намирница углавном животињског порекла, него и од свих лоших и негативних мисли, осећања и поступака. Док вероватно нико не сумња да нам уздржавање од лоших дела може донети само користи, неки се ипак питају – какву корист нам може донети уздржавање од хране?

У оквиру природне медицине, такозване натуропатије, а посебно руске натуролошке школе (чији су неки представници, као Малахов и Назаров, прилично познати и код нас) доста се експериментисало са гладовањем као начином лечења. Тај приступ се у пракси показао као прилично успешан, а неке резултате је потврдила и званична руска медицина. Основна поента овог метода је откриће да организам, када му понестане хране, почиње да троши телесне резерве, али најпре употреби отпад – нагомилане масти, отпадне материје, цисте, туморе и слично. Када су болесне, животиње се инстинктивно уздржавају од хране. И сами сте можда из личног искуства запазили да вам се баш не једе много када сте прехлађени или грипозни; напросто, то је одбрамбена реакција организма који своју енергију, уместо да је троши на варење хране, усмерава на убрзавање метаболизма (повишење температуре) и појачан рад имуног система.

Природни механизам самоодбране

Имајући у виду ове резултате, истраживачи су се упитали: ако се уздржавање од хране показало као природни механизам самоисцељења организма, да ли смањење количине унете хране у принципу може користити организму? Тако је у низу експеримената утврђено да гладовање помаже продужавању живота организама и опадању болести, од квашчевих гљивица до мишева. Научници верују да оскудица у хранљивим састојцима уводи организме у својеврсно стање самоодржања преусмеравајући енергију која је неопходна за раст и размножавање на успоравање старења, а све то траје док не почну поново да се уобичајено хране и множе... У једном недавном експерименту, научници Универзитета Јужна Калифорнија успели су да десет пута продуже век квашчевих гљивица, користећи поред осталог и метод изгладњивања. И прошлогодишње истраживање Универзитета Минстер, овог пута на људима, показало је да код старијих особа смањење уноса калорија за једну трећину може да побољша памћење. Претпоставља се да смањен унос калорија смањује и количину слободних радикала у организму, а то су хемијска једињења која доводе до оштећења ћелија и упалних процеса.

Пост чува срце

Наравно, пост није гладовање, али јесте посебан режим исхране у коме настојимо да једемо мање и свесније него иначе. А да искључивање намирница животињског порекла и превише беланчевина (углавном месних) из исхране може да буде кључ кардиоваскуларног здравља, показала је екипа др Дина Орниша (Dean Ornish), који је са сарадницима спровео истраживање названо “Процена утицаја стила живљења на срце” у заливској области Сан Франциска. Претходно је амерички Национални програм за снижавање холестерола препоручио кардиоваскуларним болесницима дијету са веома мало калорија и масти, али она, нажалост, није дала готово никакве резултате. Орнишова дијета није ограничила количину унетих калорија, али је још драстичније ограничила количину намирница животињског порекла. У основи, исхрана је била потпуно вегетаријанска (воће, поврће, интегралне житарице и мала количина орашастих плодова). Ова дијета се у сваком погледу показала далеко бољом од Националног програма за снижење холестерола. Код испитаника је дошло до веома великог смањења како укупног холестерола, тако и “лошег” ЛДЛ холестерола.

Оно што је важно

Оно што је важно за оне који би хтели да здравије посте јесте следеће: тај режим исхране који чува кардиоваскуларно здравље - воће, поврће, интегралне житарице и мала количина орашастих плодова – готово је идентичан традиционалном посту, (можемо рећи и - здравом посту) код наших очева и дедова, који за разлику од „модерног“ поста у својој исхрани нису користили прерађену индустријску храну (бели хлеб, слаткише са рафинисаним шећером и слично).

Текст је објављен и у броју 25 часописа „Храна као лек“

http://www.zdravahrana.com/prirodne-terapije/ishrana-kao-terapija/post-%E2%80%93-prevencija-i-lek.html

[ego]

Воћна дијета

Воћна дијета је супериорна у односу на остале дијете зато што је воће, поред поста, најбољи чистач организма. Ензими из воћа ће дигестирати храну а панкреас, који непрекидно лучи сокове када једемо кувану храну, добиће заслужени одмор. Витамини, минерали и антиоксиданси ће преплавити сваку нашу ћелију а воћни шећер из свежег воћа ће напајати енергијом наша тела.

Стигло је лето а са њим и трешње, јагоде и брескве. Тек убрано воће обилује хранљивим соковима који дају снагу и милују душу.

Сочни плодови нам дарују сву лепоту и сласт Сунца које их је несебично даривало током пролећа. Зато воћну дијету називамо Сунчаном дијетом, јер су се плодови умивали на Сунцу месецима и сада су спремни да нас испуне Сунчевим искрама живота.

Ботанички, у воће спадају не само слатко и бобичасто воће, већ и поврће као што су парадајз, краставац, маслине и коштуњаво воће као сто су ораси, бадеми, лешњаци као и семенке, укључујући и клице семенки. Овога пута, говорићемо о свежем сезонском воћу.

Зашто воће, а не сокови

Приликом дијете на соковима или води, метаболизам ће се успорити да би сачувао енергију, тако да је и чишћење тела успорено. Код дијете на воћу дигестија је очувана, тако да је и чишћење боље. Воће не ствара слуз, што је још један знак изузетне чистоће.

Можемо бити на воћној дијети један дан у недељи и тако обновити наше тело, али такође можемо детаљније очистити наше тело од токсина ако будемо на воћу 7 до 10 дана.

Прва 3 до 4 дана долази до чишћења, а праву радост здравог тела и духа ћемо осетити у наредним данима, тако да је јако битно издржати тај почетни период. Могу се јавити умор, главобоља, обложен језик, задах из уста, вртоглавица, емотивне кризе, болови у телу, али не брините, то су само мале кризе које указују да је процес чишћења у току.

Наиме, процес чишћења покреће токсине из дубљих делова тела, и пре него што буду избачени, они циркулишући у крви праве мале сметње. Тело ће искористити све органе за елиминацију - кожу, црева, уста, синусе и бубреге (урин) - да би елиминисало токсине.

Како је наш дигестивни систем активан а калоријски унос мањи, осетићемо глад, а док осећамо глад наше тело ће црпети енергију из телесних масних наслага, па ћемо и изгубити у тежини.

Ми контролишемо глад, немојмо дозволити да она контролише нас.

Правила воћне дијете

1. За време једног оброка увек једите једну врсту воћа.

2. Направите паузу од 1 до 2 сата измедју различитог воћа.

3. Једите само када сте гладни.

4. Не треба вам пуно воде када једете само воће јер оно има довољно течности.

Да сијамо и зрачимо

Многе промене се дешавају када смо на воћној дијети. Очи постају јасне и сјајне. Кожа постаје чиста и баршунаста. Вид се побољшава и боје постају интензивније. Како се уши прочишћују, слух се побољшава па можемо постати осетљивији на прејаке звуке. Чула мириса и укуса постају истанчанија. Врло мало воде нам нам је потребно за хидрацију, јер нас воће напаја. Мокраћа је чиста и без мириса. Природан мирис тела је јако пријатан.

Др Слађана Велков

Текст преузет из бр. 67 часописа “Здрав живот”

http://old.zdravahrana.com/prirodne-terapije/ishrana-kao-terapija/vona-dijeta.html

[ego]

Тако су актуелна размишљања и искуства др Петра Станковића сa почетка претходног столећа, на основу којих је са изванредном проницљивошћу темељно изложио (зачудо, још увек) тајне успешног лечења и превентивног деловања.

[ego]

Дошавши до сазнања да је број тешких и најтежих хроничних обољења из дана у дан све већи, и да алопатска медицина, и поред свих тековина модерне науке, није кадра да им успешно стане на пут, не можемо више затварати очи пред стварношћу, већ морамо потражити нове путеве за обезбеђење људског здравља.

Ако прелистамо медицинске књиге, почев од давно минулих времена па све до нашега доба, видећемо да се готово у свима, на више или мање скривен начин, очитује вековна тежња да се пронађе један универзални, апсолутни лек, који би се са успехом могао употребити против свих постојећих болести. Тај животни еликсир по природи својој био је кроз векове врло разнолик, толико разнолик да се често ишло из једне крајности у другу. Могле би се написати читаве књиге о томе шта све људи до сада нису употребљавали као јединствени и опште делотворни лек против свих могућих болести. Па и дан данас, кад нас фармацеутска индустрија са жилавом истрајношћу без престанка обасипа најразноврснијим лековима и лековитим специјалитетима, толико многобројним да им лекар и поред најбоље воље и труда не може упамтити ни имена, а камоли дејство и примену, ипак се поједине фирме свим средствима труде да на светско тржиште избаце такав један универзални препарат, који би био у стању да лечи не само једну болест, већ једновремено десет, двадесет па и више најразличитијих обољења.

Појави ли се такав један лек, потпомогнут великом и систематски спроведеном рекламом поризвођача, онда се он убрзо почиње употребљавати по клиникама, болницама као и у приватној пракси. Лекари, захваћени магијом организоване рекламе, губе тако свој критички дух, поготово кад тај лек за релативно кратко време уклања субјективне тегобе болесника те му на било који начин доноси олакшање, ма то било само и привидно. Тај лек једва што се испилио из творничких лабораторија, а већ се о њему пишу читаве расправе и студије. У рекламним проспектима назначен је већ цео низ научних радова познатих медицинских стручњака, у којима се овај нови препарат кује у звезде и топло препоручује за најразноликија обољења. Но слава таквих универзалних специјалитета је изузетно краткотрајна. Опијеност и одушевљење после првих успеха убрзо попуштају када се почињу јављати први недостаци и штетне последице употребљеног препарата. Али чињеница да се лекари тако лако могу занети каквим вешто рекламираним леком, само је доказ исконске тежње да се из хаоса безбројних, више или мање делотворних лекова, издвоји један чије би дејство у свако доба било апсолутно и код сваке болести ефикасно.

Да би један лек био успешан он мора бити уперен против самог проузроковача обољења. Ако то није случај онда се не може говорити о правом лечењу, већ једино о уклањању или прикривању знакова болести, што чини суштину симптоматске терапије. Ако болеснику каквом опојном дрогом ублажимо бол, проузрокован његовом болешћу, онда смо му тиме за извесно време само олакшали патње, али никако излечили саму болест.

Овде се одмах мора нагласити, да су за такву лечења у многоме криви и сами пацијенти, који се ретко кад обраћају лекару на самом почетку болести, већ махом тек онда кад болест својим симптомима у знатној мери угрожава њихову радну способност и опште здравствено стање.

На селу је најобичнија ствар да лекар види болесника тек онда кад му већ прети непосредна животна опасност. При овом болесник, а још више његова родбина, толико су нестрпљиви, неувиђавни и неразумни, да од лекара захтевају и очекују да просто васкрсне мртве. Болесници врло нерадо дају чак и најосновније меморијске податке, јер сматрају да лекар који пуно пита нема довољно стручне спреме. Он јесте доктор, па према томе мора баш све да зна. Тешко њему ако за неколико минута не постави тачну дијагнозу, а најдаље за два до три дана не излечи болесника. Под таквим околностима спровести каузалну терапију не само да је врло тешко, већ је готово и немогуће, нарочито младом лекару, који хоће да примењује методе дијагностике и терапије, научене за време својих студија и практичних радова на универзитетским клиникама. Очито је код сељака врло јако развијена привредна свест, док је здравствена још увек на врло ниском ступњу.

Разболи ли се неко од укућана, онда се из страха од непредвиђених материјалних издатака, најпре испробају домаћи лекови по савету разних баба, тетака и бивших болничара. У нади да ће болеснику бити боље, тако пролази најдрагоценије време. Увиди ли најзад породица, да је болеснику из дана у дан све горе и горе, и да му је живот већ озбиљно угрожен, онда немајући куд, обрате се лекару за помоћ. Као што дућанџија продаје своју робу, тако исто лекара сматрају за трговца, који продаје здравље. Ако плати преглед, и према издатом рецепту набави лекове, онда болесник као с правом очекује да оздрави за 24 часа. Не оздрави ли за то време, па чак ни сутра, а најдаље до прекосутра, онда по његовом мишљењу лекар не зна ништа или га је просто преварио. Сва објашњења о природи болести и њеном трајању, као и упутства у погледу неге и исхране, за болесника увек су само од споредне важности. Главно му је да за купљени лек у најкраћем року ишчезну све субјективне тегобе. Ако је у питању болесник с високом температуром, јаким боловима, проливом или повраћањем, онда он од лекара само тражи да му смакне температуру, сузбије болове, пролив или повраћање. Све друго за њега је апсолутно споредно. Он хоће на првом месту да се ослободи онога што га непосредно тишти. Према томе, сами болесници натерају лекара да примењује симптоматску терапију, док за узрочно лечење ретко кад налази на потребно разумевање и стрпљење.

...

Само се по себи разуме, да се опште здравствено стање на овај начин не може поправити него само још више погоршати. Остане ли лекар доследан основним принципима узрочне терапије, слушајући при том једино глас своје савести, те без обзира на васпитање, предрасуде и захтеве својих пацијената, приступи природном лечењу са генералним чишћењем организма, онда ће његова пракса из дана у дан копнити, док ће му остати веран само мали број разумних и интелигентних болесника. Огромна већина напустиће га и потражити "бољег" доктора, који ће у пуној мери изаћи у сусрет њиховим жељама. Преписујући скупе иностране препарате и специјалитете, у које лаичка публика, због папрених цена и раскошне амбалаже, има више поверења, он ће седативним и антисептичним средствима за најкраће време да отклони све субјективне тегобе болесника. Највећи део болесника, немајући појма о правој суштини своје болести, а још мање о целисходном лечењу, задовољиће се тренутним побољшањем и хвалиће тога лекара на сав глас. Ако их након извесног времена задеси каква нова и тешка болест, која остаје отпорна према свим преиначавањима алопатске вештине, те својим дуготрајним током све више разара и исцрпљује њихов организам, тек онда се таквим болесницима отварају очи, али је често тада већ прекасно. Потиснуто и привидно излечено акутно обољење претворило се у хронично. Расположиве одбрамбене снаге организма, паралисане разним медицинским отровима, не могу се више супротставити болесним променама у телу. Све нове количине унетих лекова само још више трују већ ослабели организам. Од степена те затрованости као и од јачине преостале животне енергије зависи, да ли ће са успехом још моћи да се спроведе чишћење и растерећење, па да ли ће тело према томе моћи да издржи процес преобраћања хроничне болести у акутну, а акутне у коначно оздрављење.

Цитат