Епархија далматинска

[Guest]

[Guest]

[Guest]

[Guest]

[Guest]

[Guest]

[Guest]

[Guest]

[Guest]

ЧАСНЕ ВЕРИГЕ СВЕТОГ АПОСТОЛА ПЕТРА

На празник Часних верига светога апостола Петра (29.01.2012.г.) Његово Преосвештенство Епископ далматински Г.Г. Фотије служио је Свету Архијерејску Литургију у манастиру Крки уз саслужење свештеномонаха и свештеника Епархије далматинске. После Свете Литургије архимандрит Герман, игуман манастира Крке пререзао је славски колач пошто су Часне вериге крсна слава Епископа далматинског Г.Г. Фотија.

Епископ Фотије у својој беседи за трпезом љубави је говорио о празнику Часних верига и о мјесту и значају првоврховног апостола Петра у раној Цркви, поучивши присутне како треба да се угледају на светог апостола Петра да би пошли путем спасења, уским путем који води ка Царству Небеском.

[Guest]

[Guest]

[Guest]

[Guest]

[Guest]

Свети Григорије Палама

О МОНАШКОМ ЖИВОТУ

Свети Григорије Палама придаје велики значај путу монашког живота. Није довољно само живети у манастиру, много је важније живети по учењу светих Отаца. Манастир је сличан Рају у којем су живели Адам и Ева. Као што је у Рају постојало дрво познања добра и зла, али и лукави демон, исто тако је и у манастирма. Зато су монаси иако унутар светих манастирских зидова, у великој опасности, па према томе увек морају бити будни и пажљиви.

Монах мора да тежи да свог унутрашњег човека учини монахом. Само борављење на светом месту није довољно, већ треба трудом достићи унутрашње монаштво. Свети Григорије поставља питање: "како може унутрашњи човек постати монах," ако прво не умре оно спољашње и људско у нама? Управо то и символише монашење тј. одсецање косе прикликом монашког пострига. Следствено, свети Григорије Палама сматра да и до данас постоје бројни аскетски Оци који су потпуно посвећени и предани Богу. Неки од њих не желе да приме ни неопходну медицинску помоћ у случајевима болести. Наравно, не зато што презиру медицинску науку, већ због своје дубоке вере у Бога. Исто тако треба нагласити, да ни у ком смислу нису за поругу и подсмевање они монаси који нису достигли тако висок степен вере, како би имали потпуно поуздање само на Бога.

Наиме, у монашком животу све мора бити прожето смирењем и расуђивањем. Због тога је монасима потребно духовно руковођење на том уском путу како би избегли демонске замке. Суштински предуслов за исправан монашки живот и борбу, посебно за млађе монахе, представља руковођење од стране искусног старца, који ће их водити на духовном путу. Палама наводи пример светог Никифора Пустињака који је упражњавао исихију (тиховање). Никифор је почео своју духовну борбу као послушник највећих Отаца. Пошто се дуго година учио из њиховог благодатног искуства и сам је временом од њих задобио "искуство уметности над уметностима," а то је управо пребивање у исихији (тиховању). Касније ће и он сам постати велики учитељ исихазма и борбе против духова злобе у поднебесију. Као резултат великог духовног опита, свети Никифор је посебно младим монасима саветовао да никада не верују помислима, при чему је оним слабијима, којима је ум непрестано лутао подарио свој метод чувања ума и пребивања у исихији.

Као што смо рекли на почетку, монашки живот представља апостолски начин живота. Аскетизам у манастирима је сличан подвигу раних хришћана. У Јерусалиму су рани хришћани живели "постојано у молитвама и благодарењима", те су на тај начин први хришћани били праобраз истинског монаштва и светог небеског живота. И данас монаси иду управо тим путем. Подвизавајући се, они покушавају да се ослободе сваке расејаности и обмане овог живота, те сходно животу по заповестима Божијим достижу обожење, које је, пак, узвишеније од сваке земаљске философије. То је смисао и циљ монашког живота и њиховог подвига, који је ништа друго, већ следовање путу светих апостола и светих Отаца.

Овај начин живљења је на многим местима описан код светог Григорија Паламе, а тако се и данас подвизавају многи истински монаси и подвижници. Они који теже јединству са Богом, повлаче се у свештено тиховање да би се сачували од саблазни света и овог огреховљеног живота. Монах који ослободи своју душу од сваке земаљске узе, непрестаном молитвом узводи свој ум Богу. У том стању његов ум се спушта у срце и ту проналзаи и открива неизрециву небеску лепоту. У тој неизрецивој визији открива му се и сам Бог у нествореној божанској светлости. Ове духовне екстазе и истуљења су описане и на многим другим местима код аскетских Отаца. Ми овде желимо само да подсетимо на темељ и основу монашког живота, који се заснива на ослобођењу и просветљењу ума. Исихија је духовни опит јединствен како за монахе тако и за монахиње. На то указује свети Григорије Палама у више својих омилија, како би охрабрио и монахиње да следују овом путу, који је ништа друго до пут истинског јеванђелског живљења. Ум увек мора бити погружен у Бога: "созерцавај Бога јединога, учини Га својим посвећењем будући радостан у нади, трпељив у невољама, послушан надређенима, служећи једни другима у миру, сабраног ума и непорочног живљења, појући Господу у псалмима и песмама духовним, чувајујћи светост и непорочност душе и тела, обуздавајући сва чула и ум, пројављујући тако оно што је духовно и целомудрено читавим својим бићем и живљењем."

превод с енглеског:

Епископ далматински Фотије

[Guest]

НЕДЕЉА МИТАРА И ФАРИСЕЈА

У недељу о Митару и фарисеју (05. 02. 2012. год.) Његово Преосвештенство Епископ далматински г.г. Фотије присуствовао је светој Литургији у Шибенику, коју је служио шибенски парох протонамесник Милорад Ђурђевић.

Шибеник је ових дана доживео поларну зиму, па је због тога мали број верника уопште могао доћи до Саборне цркве у Шибенику.

Недеља о Митару о фарисеју је прва припремна недеља за Велики Часни пост. Црква нас данашњим Јеванђељем поучава да се само смирењем и покајањем задобија Царство небеско (митар), а никако гордошћу, осуђивањем ближњих и фарисејском побожношћу (фарисеј).