Одговор на "светосавску академију" у селу Брдарци

[Guest ЖРУ Администрација]

У новинама "Реч народа", које су новине пожаревачког краја осванула је 25. јануара вест о "светосавској академији" која се организује већ дуже време без благослова надлежног Архијиреја Његовог Преосвештенства Епископа браничевског Г. Г. Игнатија у Брадарцу код Пожарвца коју организује јеромонах Симеон из манастира Рукумије и Месна заједница мимо парохије и епархије  доводећи људе са стране без знања и благослова Епископа. Тако је ове на тај неблагословени скуп међу позванима био и г. Миодраг Петровић, познати хулитељ на Цркву, Патријарха српског, Епископе и свештенство који нису присталице секташења и партијашења у Цркви. Он је на том скупу изговорио "светосавску беседу" где је на крају свим снагама хулио на Патријарха и Српску Православну Цркву. Веома је битно напоменути да је веома нечасно и подло искоришћен лик и дело Светог Саве, а уз свет то медији и локална самоуправа јер се скуп приказује као црквени скуп. Достављамо вам писмо о. Александра Михаиловића који је као редовни читалац новина "Реч народа" написао реаговање читалаца, које није објављено у новинама (нико не криви уредништво новина, јер су они у новинама убацили само "добар део" беседе. Но, на неколико расколничких сајтова- Борба за веру, лажни сајт Епархије рашко-призренске... је објавио целу беседу где на крају г. Миодраг Петровић хули на Патријархаи Цркву). Самим тим се народ доводи у заблуду да не разликује шта је истина а шта секташка обмана.

Линк ка "беседи" http://borbazaveru.info/content/view/3282/1/ (расколнички сајт)

Одговор о. Александра Михаиловића из Пожаревца:

Postovana gospodjo Svetlana, retko kada polemisem putem medija,ali procitavsi Rec naroda od 25. januara 2011. god. i tekst o Svetosavskoj akademiji u Bradarcu  na str.11. nisam  mogao  a da se ne upitam i Vas da ne upitam. Najpre, lepo je  sto  uopste izvestavate o proslavi Sv. Save i sto mislite na svoje citaoce koji vole i postuju Sv. Savu. Stice se utisak kako je ta manifestacija u Bradarcu bila pod pokroviteljstvom zvanicne Crkve i nadlezne parohije. Medjutim, da znate, Bradarac nije , niti je u novije doba bio u nadleznosti manastira Rukumije u parohijskom smislu, a to sto su njegovi zitelji vezani za  taj manastir, to je  druga stvar. No  i  da jeste, skrenuo bih Vam paznju na nesto sasvim drugo. Naime, na Akademiji je ucestvovao  i g.Miodrag Petrovic bivsi naucni savetnik SANU a, covek koji je priredio Zakonopravilo Sv.Save i covek koji je i te kako poznat nasoj, barem crkvenoj javnosti. On slovi za znalca kanona i crkvenih pravila, a pojavljuje se u jednoj Kanonskoj Eparhiji SPC da govori o Sv. Savi, bez blagoslova i odobrenja mesnog i nadleznog Episkopa, dakle, ilegalno i ispod zita , kako bi rekao narod. No, da preskocimo to, kao i to da su  ga g.Gradonacelnik i svita iz  gradske Uprave onako naivno slusali. Bitno je sledece.G. Petrovic je u   besedi   klevetao Patrijarha srpskog G. Irineja i jos nekoliko Episkopa SPC. Vi naravno to niste objavili , ali  se  to culo i uslo u etar, uostalom , procitajte celu njegovu besedu na sajtu Borba za veru i videcete. Da li je to Svetosavska beseda? Javno osudjivanje Patrijarha g. Irineja i gotovo cele SPC. Gospoda Gradonacelnik i svita ukljucujujci i  o.Simeona to slusaju i aplaudiraju. Eto Petrovic nam  otvara oci i prosvecuje nas, on koji pise Hrist umesto Hristos i koji je dizao bunu  i hajku, zajedno sa o.Simeonom , protiv sopstvene i  rodjene Crkve u periodu kada je to moglo i  dok je  stari Patrijarh Pavle bio na samrti. Petrovic i  druzina  su rovarili  i cepali SPC putem raznih anticrkvenih sajtova, knjiga, tribina i pamfleta vec niz godina unazad, unoseci  smutnju i podbunjujuci narod. Proverite, procitajte i otvorite malo  njihove  sajtove, prelistajte  njihove knjige, brosure i videcete ko je vodio i ko jos vodi rat protiv sopstvene Crkve. Takvima  eto, na noge idu g.Gradonacelnik i Uprava , misleci kako je to sve u ime i pod pokroviteljstvom zvanicne Crkve i Pravoslavlja, konacno i Vi sve to ozvanicujute na naslovnoj strani. To je Vasa uredjivacka politika i Vase pravo, ne zelim da se mesam. Medjutim,ne mogu da zacutim i smatram da treba neko da Vam kaze da on ,tj. g. Petrovic  veze  nema sa zvanicnom Crkvom,niti  predstavlja Crkvu, niti je  pak,dosao na Akademiju  sa blagoslovom Crkve ,niti  u ime bilo koje parohije, vec u svojoj sopstvenoj reziji, samozvano i samoproklamovano. Bila je to gospodjo Urednice , po ko zna koji put, licna i samozvana manifestacija neposlusnog jeromonaha Simeona koji se uzgred jedva drzi da ne isklizne iz reda svestenstva, i njegovog gosta, poznatog huskaca i klevetnika ,smutljivog crkvorusitelja G.Petrovica. Poznajem celu ekipu, i ne samo ja. Oni se ne zaustavljaju od klevetanja  nase Crkve  u ime kanona i predanja, pravog poretka, Sv.Save itd. Godinama unose smutnju u Crkvu iznutra.Tribina u Bradarcu je bila manifestacija njihovog neukusnog i niskog klevetnistva, ruzenja i ponizavanja naseg Patrijarha G.Irineja, Vladika i cele SPC , sve  u ime Sv.Save. Vi bas to na naslovnu stranu, bravo. Narod  ce misliti, kako je sve u  organizaciji Crkve , jer tu su  zvanicnici, pa poznati hor , pa Darinka Matic, pa pise u novinama  i sve to pokriveno naslovnom stranom,nema problerma.Medjutim, ima.Pomenuti ljudi vec godinama prave probleme nasoj Crkvi i smucuju narod, sektase, prekidaju bogosluzenja,hule, lazu, napadaju, i zmisljaju, prave psihozu u narodu i razaraju bice nase Crkve. Na kraju,malo svrate i u  Bradarac, cak deseti, jubilarni put, da nas prosvecuju, kao da smo mi domoroci i varvari,te nam eto ,  otvaraju oci o Svetom Savi.Koriste fraze i trikove, osetljivost nasih ljudi za Sv.Savu i kroz to ubace seme razdora i zle smutnje, pljujuci po Patrijarhu i Vladikama, potpuno mirno, sa katedre, pozivajuci se na SANU,  i doktorar, dok narod, na celu sa Gradonacelnikom, naivno veruje da to tako treba i da je to Pravoslavlje.Toliko, postovana Urednice. Unapred znam da  necete objaviti ovaj tekst,kao sto znam da ce se povampiriti borci za veru, sa novim hulama i zlobnim reakcijama, ali to nije nista novo, njihova snaga  vec malaksava, jer je  Crkva jaca od njih i mi u Njoj. Uzgred da se ogradim. Ovo pismo je moje licno zapazanje i licni stav, potpuno dobrovoljan i na sopstvenu odgovornost.G.Petrovic i o.Simeon neka mi oproste, znam da ce im Sv.Sava oprostiti sto smucuju njegov narod, misleci da Bogu sluzbu cine.

Vas pozdravljam i preporucujem da , kao novinar i Urednik, budete malo vise u toku.

S postovanjem,verni citalac Reci naroda svestenik Aleksandar Mihailovic.

[Guest - . . .-]

Веома подмукло раде и користе љубав нашег народа према Светом Сави. Отац Александар је заиста укратко рекао у чему је проблем. Верујем да г. Градоначелник појма нема код кога је био гост и сигурно је да је тамо дошао због месне заједнице, која је нажалост и један од организатора.

[Драгољуб Марјановић]

Престао сам да читам Петровићеву "беседу" код оног дела где оптужује "бившег" епископа Атанасија Јевтића као зачетника поремећаја у литургијском поретку СПЦ! Одједанпут ми је постало јасно да М. Петровић све ово што чини, чини из личне сујете и мржње према еп. Атанасију Јевтићу. Свима је ваљда позната полемика између њих двојице око облика имена Христос или Христ, где је М. Петровић, што је скроз парадоксално, заговарао овај други облик "Христ" као једнако утемељен и равноправан у предању са православним обликом "Христос", а овамо се гради велики борац против унијаћења и папства, и шта ти ја знам. Ту је зачетак сукоба између њега и Атанасија.

На крају се испостави да је управу био онај који је рекао да почетак сваког раскола и расколништва извире из гордости, зависти, мржње и сујете појединаца, који су спремни да поведу читав народ са собом у раскол и отпадништво од Цркве, и да у суштини истинска брига за добробит Цркве, иза које се расколници увек крију, оправдавајући свој грех, њима у ствари и није битна.

Артемије је типичан пример. Кад су му узели епархију, чин и достојанство, одмах се побунио и кренуо у отпадију оправдавајући се борбом против екуменизма. Као да је екуменизам у нашој Цркви појава од јуче. Није њему стало до Цркве и вере него до истеривања своје "правде", а то што цепа јединство Цркве, он о томе и не мисли.

[Guest - . . .-]

Шта рећи...

Мени довољно говори то да на овај неблагословени скуп који се организује мимо парохије и мимо парохијског свештеника долазе људи који трабуњају о канонима а сами их не поштују. Они гледају да их некако уклопе како њима одговарају а никако да схвате да је Црква та која доноси и укида каноне (који су променљиви у својој форми и исказују истине вере у ОДРЕЂЕНОМ временском периоду). Окамењавање вере је један од веома популарних облика верске десктрукције која је узела маха код оних који вери приступају као циљу а не као средству и опет делећи на двоје веру и знање (што иначе раде и атеисти). Циљ је задобити љубав Божију која ће једино остати у есхатону.

Миодраг Петровић на све начине се труди да облати своју Цркву не са намером да критика буде здрава и утемељена већ да људе одбије од Цркве и одведе у раскол.

[Zeebedee]

A kako bi bilo da konacno bez ustogljavanja objavimo otkud mrznja Miodraga Petrovica prema SPC. Koliko znam ovde ima ljudi koji to znaju i da je licne prirode.

Recimo Ludi pop Zarko mrzi Blazenopicivseg Patrijarha Pavla jer mu nije dao da se ozeni ponovo; i jedan tako trivijalan razlog je doveo do mrznje ka celoj SPC. Sta je Miodragov problem.

[Драгољуб Марјановић]

А шта тек рећи о Светом Сави како га је представио М. Петровић?! Па он је бар историчар и требало би да зна да се треба чувати од пресликавања савремених погледа и ставова на догађаје и личности из прошлости. По М. Петровићу испада да је Свети Сава био некакав мрачњак који је само гледао како ће да прокуне неког римокатолика и римског папу. У ствари гради представу о њему у складу са својим поимањима из савременог доба. А шта извори кажу? Доментијан који га је и лично познавао каже да је Сава слао епископа Методија у Рим! Да је тражио апостолски благослов од римског папе! Па Србија Светог Саве и светих Немањића је била верски мешовита земља. Стефан Немања крштен по католички, па касније само миропомазан. Читава приморска Зета је скоро била католичка. Света Јелена Анжујска ко зна да ли је и прешла формално у православље када се удала за Уроша првог, Данило бањски у њеном житију ништа о томе не пише, а пише да је поред православних зидала и помагала римокатоличке цркве и монахе. То М. Петровић и компанија не знају или не желе да знају. Али зато нам представљају Светог Саву по њиховом моделу, као неког савременог зилота, да би себи дали легитимитет.

[Guest - . . .-]

Текст о Светосављу еп. Игнатија браничевског, у чију Епархију као хајдуци упадају они који уче народ та су правила и канони. Да није жалосно било би смешно.

Текст се зове Између морализма и национализма

https://www.pouke.org/news.php?do=view&id=6603

[Бартендаз]

А шта тек рећи о Светом Сави како га је представио М. Петровић?! Па он је бар историчар и требало би да зна да се треба чувати од пресликавања савремених погледа и ставова на догађаје и личности из прошлости. По М. Петровићу испада да је Свети Сава био некакав мрачњак који је само гледао како ће да прокуне неког римокатолика и римског папу. У ствари гради представу о њему у складу са својим поимањима из савременог доба. А шта извори кажу? Доментијан који га је и лично познавао каже да је Сава слао епископа Методија у Рим! Да је тражио апостолски благослов од римског папе! Па Србија Светог Саве и светих Немањића је била верски мешовита земља. Стефан Немања крштен по католички, па касније само миропомазан. Читава приморска Зета је скоро била католичка. Света Јелена Анжујска ко зна да ли је и прешла формално у православље када се удала за Уроша првог, Данило бањски у њеном житију ништа о томе не пише, а пише да је поред православних зидала и помагала римокатоличке цркве и монахе. То М. Петровић и компанија не знају или не желе да знају. Али зато нам представљају Светог Саву по њиховом моделу, као неког савременог зилота, да би себи дали легитимитет.

Не знам баш ту причу слања епископа Методија у Рим.Ја знам да је св.Сава кад је требало да иде у Француску,могао је 2 пута да оде код папе,јер му је побегао брод,он није отишао и чекао следећи.Не знам да ли сам баш лепо склопио причу,али суштину ћете схватити  prstgore

[Драгољуб Марјановић]

Не знам баш ту причу слања епископа Методија у Рим.

Читајте код Доментијана у његовом житију Светог Саве и светог Симеона. Доментијан је иначе био Савин ученик, па је ваљда знао шта пише.

Такође, Ђ. Слијепчевић, Историја Српске Православне Цркве, књига прва, Диселдорф 1978, стр. 74.

[Перезвон]

A kako bi bilo da konacno bez ustogljavanja objavimo otkud mrznja Miodraga Petrovica prema SPC. Koliko znam ovde ima ljudi koji to znaju i da je licne prirode.

Recimo Ludi pop Zarko mrzi Blazenopicivseg Patrijarha Pavla jer mu nije dao da se ozeni ponovo; i jedan tako trivijalan razlog je doveo do mrznje ka celoj SPC. Sta je Miodragov problem.

Брате кажи ако знаш, интересује ме. Такође, написао си на некој другој теми да се онај болесник Срђан не причешћује већ 7 година. Не било ти заповеђено, напиши још понешто и о томе. Нека ти је (и свима на форуму) срећно и спасоносно прослављање Светог оца нашег Саве!

[Mudrov]

0409_feel sam, ne mogu da dodjem sebi.

Zar se ovako govori o dr. Miodragu M.Petrovicu?

Ajde Zeebedee recizbog cega to MiodragM.Petrovic ''mrzi svoju crkvu''.

Ajde svi smo se pretvorili u uvo.

Pre nego pocnete da pricate o prof.dr.Miodragu M.Petrovicu, molio bih vas da procitate njegovu biografiju:

Др Миодраг М. Петровић, научни саветник

Рођен је 28. октобра 1936. године у Ратини код Краљева, од оца Милоша, земљорадника и мајке Анђелије, домаћице. Основну школу завршио је у родном месту. После мале матуре и завршеног четвртог разреда гимназије у Краљеву, уписао се (1952) у петоразредну Богословију светога Саве у манастиру Раковици, где је дипломирао 1956. године. Постављен је (1956) за службеника Црквеног суда у Краљеву, а по одслужењу војног рока премештен је (1959) да службује у Патријаршијском управном одбору у Београду. Тада се уписао у прву годину Богословског факултета у Београду. Исте године (1959) Српска црква га је послала, на основу размене студената, да студира на Теолошком факултету Атинског универзитета. Као стипендиста Грчке православне цркве дипломирао је прво на Теолошком факултету (1964), а затим, као стипендиста Министарства просвете Грчке, и на Правном факултету (1974) у Атини. Као студент теологије слушао је и полагао одређене испите на Филолошком и Филозофском факултету у Атини. У међувремену је, исто на Атинском универзитету, одбранио докторски рад (1970), за који га је новчано наградио Ректорат Атинског универзитета. За време студија у Атини предавао је српски језики националну историју у Допунској школи при Амбасади СФР Југославије. Као студент двапут је представљао православну омладину Српске цркве на међународним конгресима свеправославне организације Syndesmos у Бејруту (1961) и Хелсинкију (1964). По повратку из Атине поверено му је (1971) да води имовинско - правну службу у Патријаршиском управном одбору у Београду. Савет Богословског факултета у Београду једногласно га је изабрао (1973) за доцента, али Свети архијерејски синод Српске православне цркве није потврдио тај избор, са образложењем да нема новчаних средстава. На основу одлуке Филозофског факултета у Београду нострификована му је докторска диплома Атинског универзитета и дата (1979) титула доктора историјских наука. У Историјском институту САНУ ради од 1979. године прво у звању научног сарадника, затим од 1986. године у звању вишег научног сарадника, а од 1992. године у звању научног саветника. Научна истраживања врши углавном на пољу средњовековних византијских и српских црквенограђанских правних споменика, историје црквенодржавних односа у Византији и Србији. Посебно проучава и преводи на савремени српски језик Законоправило или Номоканон (звану Крмчију) светога Саве. Истраживао је грчке и словенске средњовековне рукописе по библиотекама најчешће на Светој Гори, у манастиру Свете Екатерине на Синају, Цариграду, Атини, на Патмосу и др. Залагањем оца Митрофана Хиландарца провео је (1987) три месеца студијског боравка у Франкфурту. Аутор је великог броја монографија, студија, расправа, чланака. Ктитор је храма Свети Јован Крститељ у Ратини.

Dodao bih da je on toliko skroman da mnogi ne znaju, da zivi pored stadiona na lionu, i da se greje na smederevac samo u jednoj sobi,dok je u drugoj u pletenim carapama, prevodi zakonopravilo, u sobi bez tepiha sa milion knjiga.

Sramota.

[Mudrov]

Pricate o besedi, i dajete komentare o tome,a besede nema, kao RTS 90tih godina, koja je komentarisala zbivanja o opoziciji, ali nikada nismo znali o cemu je rec, jer nisu pre toga objavili nikakvu informaciju.

Миодраг Петровић

БЕСЕДА О СВЕТОМ САВИ

Свети Сава је Србима оставио у аманет две основне обавезе, без којих се прави хришћански живот и опстанак у Србији не могу ни замислити.

Прва обавеза је – православно исповедање вере, које се потврђује свесрдним служењем црквенодуховним вредностима.

Друга обавеза је – учвршћивање помоћу правоверја, народносне свести о самосвојности, самобитности. Та свест треба да нараста до мере општег сазнања о томе да су Срби међусобно, по речи Светога Саве, „своји“, што ће рећи „својта“, па као такви дужни су да служе не само Цркви него и Отачаству – Србији.

Кад се те две обавезе рашчлане, долази се до закључка о томе да се прави смисао живљења састоји у слављењу Бога; у изграђивању мира; у развијању братољубља; у пружању помоћи социјално угроженима и обесправљенима; у неговању свете обавезе да се супротстављамо безакоњу и сваком насиљу; у настојању да царује правда и у Цркви и у Држави.

На основу свега тога може се основано рећи да је учитељска служба Светога Саве, уопште, веома разуђена. Да би се она до краја сагледала и другима представила, потребно је много времена, а време предвиђено за данашње излагање у трајању од око 7 минута приморава ме да се у најсажетијем виду задржим на једном само пољу његове учитељске службе. То поље је, у ствари, и најважније, најживотније, јер се односи на исповедање и чување правоверја и канонског поретка у Српској православној цркви исто онако како то важи за васцелу Једну, Свету, Саборну и Апостолску Цркву као истиниту установу Божју. Исповедање правоверја је најважније и зато што представља залог за опстанак државе Србије као наследнице Немањићке Србије.

Свети Сава нам је предао веру и сву црквену праксу онако како их је и сам примио. Уједно нас је задужио да и ми, и сви потоњи српскога рода, неизмењено то предамо будућим нараштајима.

Али пошто сви видимо, ко више ко мање, да се данас, на жалост, намножио број прекршитеља вере и поретка у Цркви Христовој, неопходно је најпре да се подсетимо обавезујућих светоотачких речи које је Свети Сава унео у Законоправило:

·  „Апостолска вера је неизмењива; целовита да остане...“ (канон 1. Шестог васељенског сабора).

·  „Пригрливши примамо и држимо света правила апостола светих, и шест васељенских сабора, а са овима и помесних, још и светих отаца наших, као надахнута од једног истог Светог Духа...“ (канон 1. Седмог васељенског сабора).

Као што се о води или ваздуху највише говори онда кад су загађени, тако се и о правоверју највише говори онда кад је угрожено.

Kaда би нас данас походио Свети Сава, са тугом би почео да исправља најпре заблуделе у вери, заблуделе архипастире и пастире који управљају Црквом, али и државне челнике који недовољно воде бригу о томе да народу буде боље у сваком погледу, а нарочито да га ослободе осећаја правне несигурности.

Зато је незаобилазно да овде, ради Светога Саве и Цркве коју је основао у Србији, макар у назнакама само, дотакнем неколика питања из нашег црквеног живота, која последњих година демонстративно пркосе учитељству и архиепископству Светога Саве, односно разбијају јединствени богослужбени, догматски и канонски поредак што нам је предао са обавезом да га неизмењено предамо онако како смо и примили. Од складног или нескладног управљања људи у Цркви умногоме зависе и кретања у управљању Државом.

·  Као први Србин архимандрит у својству игумана манастира Студенице, а у складу са Студеничким типиком, Сава је био игуман свих игумана у Србији. Следствено томе, и богослужбена пракса у Студеници била је образац осталима за једнообразно богослужење. Убрзо је и манастир Жича понео исту улогу. Последњих година, међутим, и Суденица и Жича постале су образац, боље рећи – зараза за разбијање наслеђеног једнообразног богослужбеног поретка. Уведена је пракса у Епархији жичкој да се новорукоположена свештена лица на обуку шаљу у манастир Студеницу. А тамо се Света литургија служи на новотарски, незаконит начин начин, противно важећој саборској одлуци о томе. Зачетник поремећаја у литургијском (и не само литургијском) поретку јесте бивши епископ Атанасије Јевтић. Плод тога је шаренило и дубоко изражена подељеност не само међу свештенством, него и међу обичним верницима, лаицима. Некоме је стало да и на тај начин разбија Српску православну цркву.

·  Српска православна црква је донедавно имала једног само архиепископа, као наследника оног првог, тј. Светога Саве. Данас, на жалост, поред тог једног и јединог канонског, као поглавара, појавише се још два: Охридски Јован и Црногорскоприморски Амфилохије. Па и то је својеврсни вид разбијања Српске православне цркве.

·  При разбијеном једнообразном богослужењу и при постојању три архиепископа лакше су поједини челници Српске православне цркве искорачили да све отвореније говоре у прилог екуменизма који је, у ствари, у служби глобализације света, а против Једне, Свете, Саборне и Апостолске цркве. Такође, отворено теже унији у духу наказне измишљотине о Римокатоличкој и Православној цркви као „два плућна крила“, са крајњим циљем да папа римски ужива примат (првенство) у читавом хришћанском свету.

Ради тога, тенденциозно или у незнању, и једна и друга страна, римокатолици и поједини православни Срби, представљају Светога Саву као екуменисту и човека који је са папом римским, наводно, неговао пријатељске односе. Стварност је, међутим, другачија. Сава је римокатолике, зване Латине, сматрао за јеретике, о чему непобитно сведоче три списа против латинске јереси, које је унео у Законоправило (главе 49-51).

Утолико су за сваку осуду изјаве патријарха Иринеја у прилог екуменизма, пацифизма и „златне прилике“ за сусрет са папом у Нишу 2013. године. За осуду су, такође, учешћа православних свештених лица на римокатоличкој божићној миси у Београду 2010. године, у току које се, како је пренела телевизија, трикратно љубе надбискуп Станислав Хочевар и епископ српски Атанасије, а једно лице нижег црвеног чина љуби надбискупу руку. При свему томе, најпоразније је то што та свештена лица из састава Српске православне цркве на римокатоличкој миси слушају гласно читање Символа вере са јеретичким додатком „филиокве“, тј. учествују у молитви на којој се исповеда да Дух Свети исходи и од Сина!

Са таквим исповедањем вере римокатолици су постали дуалисти, због чега су названи „новим богумилима“ и „бабунима“.

Многи свештени канони су прописали да се православни верник, због заједничког мољења са јеретицима или иноверницима, одлучи од Цркве.

Зато је и такво заједничко мољење у служби разбијања Српске православне цркве.

·  Ради заштите правоверја међу Србима Свети Сава је видовито и унапред, тј. много пре појаве Турака на Балкану, у Законоправило укључио и спис о измаилћанској односно Мухамеданској вери коју не назива вером него „службом“ (глава 61, 21; в. и гл. 64). Без тог списа питање је да ли би данас било неисламизираних Срба.

·  За Светога Саву је незамисливо било да правоверни Србин уђе у јеврејску синагогу и активно учествује у некаквом празничном или верском обреду јудејском, како су то недавно (9.12.2010. године) учинила два Иринеја – поглавар Српске православне цркве и епископ бачки, палећи свеће на њихов празник ханука. Јер, тако нешто изричито забрањују неколика Апостолска правила, од којих 74. правило код Светога Саве гласи: „Ако који хришћанин донесе уље у жидовско збориште, или у храм јеретички или погански, на празник њихов, или кандило или свећу ужеже – да се одлучи“ (од Цркве). Али и то заједничко празновање са Јеврејима води раслабљивању, боље рећи разбијању Српске православне цркве.

Једно као наук могу православни да приме од римокатолика и других вера, а то је – да попут њих ништа од своје вере не жртвују.

·  Свети Сава свакако није могао да замисли ни то да ће се у Српској православној цркви догодити да Сабор архијереја осуди епископа, окривљеног без утврђене кривице, без саслушања и у одсуству, како је недавно поступио са епископом рашкопризренским и косовскометохијским др Артемијем. Тако нешто тешко противречи црквеним правилима (1. и 2. правило Седмог помесног сабора у Цариграду 394. године). Црквеним правилима противречи, такође, и то што Сабор њега, пошто му је неканоски одузео управу над епархијом, низводи на степен монаха (2. правило Десетог помесног Сабора у Цариграду 879.године).

Зашто Сабор архијереја тако поступа? Зато што су то захтевали моћници овога света; зато што епископ Артемије војује против екуменизма као свејереси, и против доласка папе римског у Србију.

Није ли и „случај Артемије“ показатељ ко и за чији рачун ради на раслабљивању Српске православне цркве? Али, како се на делу показује, суд Божји и суд правоверног српског народа, и не само српског, јесте нешто друго од изречене одлуке Светог архијерејског сабора.

Нису ли напред наведена неканонска чињења у Српској православној цркви отерала благослове које је Свети Сава душебрижнички оставио своме народу?

Вера и учитељска наука Светога Саве, која ни по чему није другачија од јеванђелске, апостолске и светоотачке, обавезује нас да се братољубиво, спасоносно опходимо према правоврној браћи нашој; да никога не мрзимо – ни непријатеље ни иновернике, јер су и они створења једног јединога Бога Творца.

Забрањује нам да попут Латина прибегавамо решењима у складу са оном њиховом водиљом: „Циљ оправдава средство“, што их је много пута навело на свесно чињење стравичних злочина над православнима. Забрањује нам да падамо у фанатизам, својствен мухамеданцима који у својој „светој“ књизи Курану верницима налажу да се против „неверника“, тј. хришћана боре, прогањајући их и мучећи све док се не иселе. На шта нас Свети Сава обавезује у односу према јеретицима и иноверницима? На једно само – да не мешамо своју веру са туђим верама, него да останемо чврсти, непоколебиви у Једној, Светој, Саборној и Апостолској Цркви Христовој.

Беседа изговорена о Савиндану 2011. године у Брадарцу код Пожаревца

[Mudrov]

Posle ovoga teksta o ''slucaju Artemije'' koji cu poslednji postaviti,mozete da secirate profesora, i da vidimo ko mu sme izaci na megdan.

Eno ga u klinickoj crkvi svake nedelje i praznika.

Aутор текста Миодраг Петровић 

четвртак, 13 јануар 2011 10:26

*

Дешавања у вези са питањем „случај Артемије“ дугогодишња су, бременита и мало коме непозната. У томе се исувише далеко стигло тако да сада више треба размишљати о изазваним последицама него о измишљеним узроцима тог случаја. Јер, о узроцима су више мислили утицајни појединци из црквених и политичких кругова. Овима, као утицајним, спонтано су се придруживали људи који су им подређени, не размишљајући тада довољно о могућим штетним последицама од тога, како по Цркву тако и по Државу, с обзиром на болно питање судбине Косова и Метохије. А то питање се, стицајем многих неповољних околности, неминовно преламало и преко плећа епископа Епархије рашкопризренске, др Артемија. Силом наметнутих политичких и дипломатских решења у вези са Косовом и Метохијом, а на штету Срба, као у кључалом казану нашао се и епископ Артемије. У тако сложеним и тешким околностима било шта и било како да је предузимао, држећи се аутономних, црквеним канонима загарантованих, архијерејских права, неизбежно је било да са једне или више страна наиђе на осуду. У тој и таквој дубљој позадини треба тражити праве узроке за сва поступања утицајних политичара и црквених људи, као и за све црквене одлуке и казне до сада изречене против епископа Артемија.

Оно што је таквим одлукама и казнама изазвано нагони нас да сада, са разлогом, више размишљамо о последицама, а мање о узроцима „случаја Артемије“. Последице су бројне и веома штетне не само по Цркву него и по Државу.

Којом од последица изазваних донетим одлукама Светог архијерејског синода, двају администратора Епархије рашкопризренске и, најзад, Светог архијерејског сабора може Српска православна црква да се похвали?

    * Драстичним смањењем броја свештених и монашких лица у тој црквеној области?

    * Изјавом верника у тој епархији и ван ње да их раздор међу епископима одвраћа од вере, што се и преко телевизије преноси?

    * Мешањем полиције у поредак и живот Цркве?

    * Опште стеченим утиском да је црквеноканонско право мањкаво и недовољно за доношење правичних одлука, па је због тога неизбежно призивање физичке силе како би се те одлуке спровеле у дело?

    * Непоштовањем, односно неспровођењем редовног црквено-канонског и уставног поступка при изрицању казнених мера?

    * Упорношћу тужитеља, изазваном нетрпељивошћу до уништења?

    * Небригом да се сваком човеку приступа душебрижнички, лекарски спасоносно, а не утркивањем у оптужбама за које можда нема довољно стварног покрића?

    * Благонаклоним гледањем на истурање нестручних званих „верских аналитичара“ да довијањем, односно Цркви несвојственом комбинаториком, импровизовано и необјективно, понекад чак и у пророчком стилу, обавештавају јавност о битним црквенодуховним питањима?

    * Препуштањем да на црквени живот пресудно утичу самозвани стручњаци за црквено право и, што је још горе, предводници у демонстративном кршењу непрекршивих правила црквених Отаца?

    * Методом да се најпре преко грађанских гласила јавног обавештавања створи слика о оптуженоме и кривицама што му се непроверено приписују, све са циљем да лакше прође унапред позната коначна црквена одлука?

Зашто се, због свега тога, не омогући епископу Артемију да у редовном црквеносудском поступку, у складу са Свештеним канонима и Уставом Српске православне цркве, одговори на оптужбе? Црквено канонско право је писано у духу човекољубља и братољубља. По бризи о човеку, оно умногоме надмашује чак и оне најсавршеније грађанске законе данас цивилизованог света.

У „случају“ око епископа Артемија, дакле, уколико би се непристрасно применило црквеноканонско законодавство, не би било подела међу епископима, свештенством, монаштвом и верницима; не би се потезало за полицијом; не би се за испомоћ користиле импровизоване услуге „црквених аналитичара“. Ако се утврди да је заиста крив, верујући народ ће то разумети и никаквих, вероватно, подела или раздора по том питању не би било. Владао би мир и канонски поредак у Цркви. А Држава не би имала разлога да се уплиће у црквени живот. Избегли би се гнев и осуда од стране грађана због таквог њеног уплитања. Овако се и од нецрквених људи чује уверење да се у „случају Артемије“ у дубљој позадини ради о политичким више стварима, а мање о црквеним суштинским питањима.

Редовни црквеноканонски и уставни поступак у случају око епископа Артемија није спроведен вероватно из бојазни да се оптужбе, изречене против њега, неће потврдити као основане. При таквој сумњи или сазнању, негодовање тужитеља траје и пројављује се кроз нове оптужбе и претње, које се протежу чак и на свакога онога ко се усуђује да га правда. Мржња и жеља за осветом и понижењем до потпуног уништења било ког човека, представља тешко обољење од којег човекомрзац сам мора да се лечи; други од тога не може да га излечи.

Али на редовни црквенокански поступак и евентуално преиначење већ донетих исхитрених одлука против епископа Артемија одговорни и не помишљају. Последња саборска одлука у новембру 2010. године, којом је Епископ противно свештеним каноима низведен у раван монаха, није донета једногласно. Од присутних епископа на Сабору, седморо их је било против и шесторо уздржаних. Пошто се јавно саопштава, и пренаглашава, чињеница да су на крају ипак сви епископи потписали такву одлуку, неко ће се ту замислити – да ли подједнаку вредност могу да имају потписи вољно и невољно потписаних епископа? Не толико у очима људи колико пред Богом. Зато се оправдано намећу неколика важна питања, као на пример:

    * Је ли при таквој разједињености епископа могло да се у Сабору каже оно што је за Апостоле важило: „... испунише се СВИ Духа Светога, и говораху ријеч Божију са смјелошћу“ (Дап 4, 31), или: „Јер угодно би Светоме Духу и НАМА...“ (Дап 15, 28).

    * Је ли при таквој разједињености епископа у Сабору могло да се помисли на смисао праксе коју су, са разлогом, увели Оци на Васељенским и Помесним саборима, а то је – да сваки од њих у једнини потписује саборске одлуке овако: „Одлучивши потписах“ (следи име и назив епархије). Ово зато што пред Богом нема колективне одговорности. Пошто је при доношењу одлуке о епископу Артемију било и других саборских одлука, епископи који су били против његовог низвођења на степен монаха требало је, приликом потписвања, то и да назначе, без чега се оставља утисак да је по том питању постигнуто јединство са Духом Светим, а није.

Ако се уз све то има у виду и канонско начело о томе да се за кривице саборска одлука доноси „ПОШТО СЕ САСЛУША ОКРИВЉЕНИ“ и, што је вeома важно, у његовом „ПРИСУСТВУ“ (канон 1. и 2. Седмог помесног сабора у Цариграду 394. године, в. Пидалион, Атина 1886, стр. 375-376), али и то да се епископ не низводи на степен монаха, сходно наредби Отаца Десетог помесног сабора у Цариграду 879. године, који у 2. канону наглашавају: „...Установљујемо да надаље неко ко је уврштен у архијерејски и пастирски каталог не низводи себе на место оних који се паствују и кају. Уколико се пак неко усуди да то учини, после изрицања и разјашњења овде саопштене одредбе, тај, лишивши себе архијерејског чина, нека се не враћа више на пређашње (достојанство) које је таквим поступком поништио“ (Пидалион, стр. 296-297; уп. Н. Милаш, Правила Православне цркве, књ. II, Нови Сад 1896, стр. 295-296); ако се, дакле, све то има у виду, онда се оправдано поставља питање канонске ваљаности последње саборске одлуке о низвођењу епископа Артемија на степен монаха. Такво низвођење води изругивању епископског достојанства.

Смисао наведеног канона не своди се искључиво на забрану појединцу епископу да себе низведе у раван монаха. Црквени Оци тим каноном, у ствари, дају до знања да нико, па ни Сабор архијереја не може тако нешто да учини. Јер, уколико би се радило о кажњавању кривца епископа, таквоме место није међу монасима; он у том својству увек важи за потенцијалну опасност по црквени поредак. Уколико би Сабор архијереја, дакле, и хтео себи да припише такво недопустиво право, то би водило у апсурд по којем је он (Сабор) тај који се низвођењем епископа у монаха шегачи са ЕПИСКОПСТВОМ као узвишеном црквеном установом.

Тумачећи наведени канон, Светогорци Агапије и Никодим забрану низвођења епископа на степен монаха доводе у раван канонске забране да епархијски епископ подноси оставку (исто, стр. 297), јер и подношење оставке је вид ниподаштавања епископског достојанства.

Али не ради се више ту искључиво о епископу Артемију као јединки, него је уопште реч о изузетно важној и узвишеној црквеноканонској установи која се зове ЕПИСКОПСТВО. Према томе, на његове тужитеље пада тешка одговорност за исхитрено и противно канонима омаловажавање те установе. Ово тим пре што „случај Артемије“ почива још увек на оптужбама само. Морало је да се иде до краја, а то значи да се оптужбе детаљно и непристрасно провере, потврде и јавности обзнане. Без таког поступка остављен је простор за озбиљне сумње, које и јесу, у ствари, семе раздора у црквеној плироми. Терет одговорности за такво стање у Српској православној цркви не пада на невине, него на виновнике, и то одговорност превасходно пред Богом.

Ако се таква саборска одлука, изречена против епископа Артемија, сматра коначном и неопозивом, без икакве могућности да буде преиспитана, и ако упорно треба истрајавати на омаловажавању епископског достојанства, онда за утеху, Бога ради а не људи, нека се чују речи псалмопевца Давида: „Једни се хвале колима, други коњима, а ми именом Господа Бога својега. Они посрћу и падају, а ми стојимо и не колебамо се“ (Пс 20, 7-8). Јер моћ Цркве Христове не почива на утеривању страха у њене чланове, ни на упливу политичара или призивању полиције у помоћ, већ на Јеванђелској и Светоотачкој ИСТИНИ, без које су љубав и јединство међу хришћанима, у ствари, ЛИЦЕМЕРСТВО.

Плод таквог лицемерства је мешавина и прихватање „многих истина“, оличених у „многим хришћанским црквама“ које, обједињене, чине ЕКУМЕНИЗАМ. Данас није мали број међу члановима Православне цркве оних који себе хоће што пре да виде у том таквом сливу различитих хришћанских, па и нехришћанских, вероисповести. Али ти противрече учењу исказаном у СИМВОЛУ ВЕРЕ о томе да верујемо: „У ЈЕДНУ, СВЕТУ, САБОРНУ И АПОСТОЛСКУ ЦРКВУ“; не у две или више. Основна одлика ЈЕДНЕ ЦРКВЕ је та што зна за један само ПУТ, за једну само ИСТИНУ и за један само ЖИВОТ (Јн 14, 6), тј. зна за ХРИСТА и Његову Јеванђелску науку коју су проповедали, протумачили и засведочили Свети Апостоли, правоверни Оци, Учитељи, Исповедници, и Мученици. Одступање од те ИСТИНЕ води у ЕКУМЕНИЗАМ, који је Свети Јустин Ћелијски са разлогом назвао – СВЕЈЕРЕС. Јер, Христос је глава ЈЕДНЕ ЦРКВЕ; није основао више цркава; недељив је. Та ЈЕДНА ЦРКВА се свакодневно моли за јединство и умножење правоверних људи.

Исту веру тог великог српског и свеправославног богослова, Светог Јустина Ћелијског, исповеда и његов ученик епископ Aртемије, због чега га и сматрају великом сметњом на путу ка захукталом екуменизму.

Пошто ће неко са гневом и осудом да ми приговори на ово што др Артемија и после саопштене саборске одлуке о његовом низвођењу са епископског достојанства на степен монаха називам епископом, дужан сам да за то наведем неке од разлога:

    * Зато што свештени канони не дозвољавају да се епископско достојанство омаловажава на начин како је то учињено са њим;

    * Зато што у историји Цркве Христове није мали број оних епископа који су се епископски понашали и после неканонски донетих саборских одлука о њиховом извргнућу; богослужили су, подржавани од правоверног народа Божјег, за шта Свети Јован Златоусти служи као изразити пример;

    * Зато што код нас није дирано у епископско достојанство чак ни онда кад епископ јавно јеретички наступа, или недоличним животом саблажњава многи народ, што није тешко, ако треба, и доказати;

    * Зато што је имао пуно канонско право и обавезу да Епархију рашко-призренску брани као невесту, не дозвољавајући да му буде истргнута и неканонски, за његова живота, предата на управу другоме;

    * Зато што већу одговорност осећа пред Богом, него пред људима;

    * Зато што у његовом веровању и живљењу много црквености има у строго православном духу;

    * Зато што је од стране његових тужитеља изостало оно обавезно канонско братољубље у искрености;

    * Зато што је својим полувековним свештенослужењем Српској православној цркви био од велике користи;

    * Зато што је достојанствено и смерно епископски поднео сву лавину тешких оптужби, које још увек нису доказане;

    * Зато што саборска одлука о његовом извргнућу није нашла потврду у душама правоверног народа Цркве Христове;

    * Зато што су за заживљавање такве одлуке неопходне додатне присиле, претње, утеривање страха наспрам сваког верника који с правом тражи и очекује да се правично хришћански поступа.

А шта је оно о чему је требало његови тужитељи добро да размисле пре учесталог доношења одлука којима, како се показује, није у суштини постигнуто све што се желело. Јер, он богослужи и у складу са канонским учењем остаје доживотно у дубокој духовној свези са Епархијом рашко-призренском и косовско-метохијском.

Требало је, дакле, најпре предвидети ту евентуалност да се епископ Артемије заиста неће унедоглед повиновати неканонским одлукама, донетим у његовом одсуству, без прописаног црквеноканонског и уставног поступка и без доказаних, као истинитих, олако и исхитрено изречених оптужби.

При таквој евентуалности, требало је озбиљно размислити о могућим последицама, које нису морале бити изазване, као на пример:

    * Да ће се око епископа Артемија свијати непредвидљив број верника;

    * Да ће га подржати неко од епископа, не само из крила Српске православне цркве;

    * Да му може прићи непредвидљив број свештених и монашких лица;

    * Да му се могу приклонити и звани „старокалендарци“;

    * Да ће свакако размишљати и о томе да му словесно стадо не остане без архипастира и др.

Је ли Српској православној цркви немогуће било да друкчијим, што ће рећи канонским, одлукама избегне настало стање?

Коме је од архијереја у Српској православној цркви потребно да се о њој ствара утисак као установи прогањања и кажњавања, а не љубави, мира, слоге и Царства Божијег на Земљи? Ако у „случају Артемије“ треба да превладава дух претњи и кажњавања, поставља се питање – где ће томе бити крај? Јер, са кажњавањем треба почети од епископа који су у сабору били против, или уздржани, наспрам одлуке (не само последње) против епископа Артемија, па све до оног обичног верника који слуша његове проповеди и учествује на богослужењима.

Али све што се збива, за наук треба да нам служи. По промислу и допуштењу Божјем бива и оно што се у Цркви догађа. За сваку недаћу или искушење мудри верујући људи умели су да кажу и запишу: „Због прегрешења наших допусти Бог...“, као и оно: „Нема греха који може да надвлада Божје човекољубље“. Поучен Божјим човекољубљем, и човек треба да постане човекољубив.

Миодраг М. Петровић

Научни саветник Историјског института САНУ, у пензији

[Guest - . . .-]

А ево стигао је и одговор човека који организује трибине на туђим Епархијама без благослова Епископа а после соли памет о канонима и правилима:

Проф. др М. Петровић: Осврт на клеветничко писање антицрквених сајтова "Верујем" и "Живе речи утехе"

КО ЈЕ „ПРАВЕДНИ МИЛОЈЕ“?

„Праведни Милоје“ је псеудоним. Овај је на екуменистичком сајту „Верујем“ започео тему „Миодраг Петровић расколнички идеолог“ у рубрици „Православље и савремени изазови – јереси, секте, култови“. За први наслов, „праведни Милоје“ срочио је, као „Поруку“, текст који је пустио у јавност 22. јануара 2011. године.

Не пратим шта се све преко разних сајтова објављује. Текст „праведног Милоја“ донели су ми познаници и то са закашњењем.

Дужан сам, међутим, ради јавности, не да одговарам на хаотично срочен текст пун којекаквих измишљотина, него да откријем право име његовог изумитеља.

Дакле, под наведеним псеудонимом крије се Жељко Познановић. Са њим ме је пре десетак година упознао пуковник Борислав Гроздић. Овога сам тада питао – ко је Жељко Познановић? Пуковник ми је рекао да је Ж. Познановић дошао из Хрватске и да се бави писањем. Уз то ми је открио да га је чуо, кад га је једном приликом позвао телефоном, како је некоме у кући, док је подизао слушалицу, опсовао Бога. А од Познановићевог имењака Жељка сазнао сам како истиче да му је Православље на другом месту. А он сада нека објасни јавности – шта му је на првом месту. По писању рекло би се да му је неистина и сејање смутњи на првом месту, због чега и наступа под псеудонимом „праведни Милоје“. Одбијао ме је такав његов унутрашњи свет. И управо због тога сам избегавао разговор са њим. Колико му је то пало тешко види се и по тексту који је смушено и, вероватно, по наруџбини срочио тек после 10 година од јединог нашег виђења. Али ја не могу да га због тога мрзим, јер је створење Божје као и ја. Мрзим, међутим, неистину којом је испуњен. И, сада није проблем само он, тако употребљен, него и уредник сајта „Верујем“, јер и један и други су се определили да служе „оцу лажи“, под заводљивим називом „Верујем“. Напад од таквих, дакле, представља својеврсно признање сваком оном кога нападају.

Провидна је крајња намера сарадника на сајту „Верујем“, као и оркестрирана порука са антицрквеног и крајње саблажњавајућег сајта „Живе речи утехе“, објављена 26. јануара 2011. године под насловом: „Одговор на 'светосавску академију' у селу Брадарцу“. Критика те врсте, која је пилићарског нивоа, више је за увесељавање него за придавање било каквог значаја. Ако иза такве хајке постоји нечија лукава задња намера, још више ћу се радовати у истрајавању на путу једне Истине, оличене у Богочовеку Христу. А сајтови какви су „Верујем“ и „Живе речи утехе“ кратког су даха; угушиће их нико други до сопствена неистина помоћу које су, за кратко време, на жалост, произвели многа зла у Српској православној цркви. На крају ће се та зла неминовно окренути против оних који су их и произвели, јер су Истина и Правда неуништиве категорије вечности.

[Mudrov]

Svaka cast sto ste objavili tekst, i hvala.