Синусоида Добра

[Јован Чакарески]

Синусоида Добра

Не знам да ли ће ово писање бити здраво, али сам сигуран да ће ми у будућности, као побеђена препрека, помоћи да правилно живим и перципирам ствари.

Под ''правилно'' не подразумевам апсолутно, јер сви ми не можемо увек бити у праву. Синусоида је или у расту или у паду, али трагање за Добрим није узалудно губљење времена, робовање инфериорности.

Добро представља надсуштну потребу свакога од нас, јер оно као такво испуњава и открива смисао човека какав он треба да буде, без разлике да ли је он (човек) раније био уподобљен злу.
Правац наше синусоиде, често није у стању да иде навише, да се стреми апсолутно према Добру (али то се не односи на све људе генерално, пошто постоје такви људи који су се целосно уподобили Добру-Добром), јер наше стање није онакво какво треба да буде него је супротно, убијено и лажно, због чега смо и склони злу. Зар зло није извор лажи која убија и обрће истину?

Слободно можемо рећи ДА, али то што је најтрагичније је да ми ту лаж прихватамо као истину, и те вредности (лажне) негујемо више него ли оне истините (праве). Због тога наша синусоида не може увек да буде усмерена ка навише, према Добру (Доброме), лаж обмањује и усмерава надоле, али примамљивост истине и очај лажи враћају нас назад према коренима и зато пад није стање у којем треба да останемо, јер нас он неће испунити и вратити нам оно првобитно стање, и управо то је разлог да буде побеђен и да га једном заувек одбацимо.

Када се ослободимо, сада и овде, из ланца зла, схватићемо смисао нашег постојања. А данас смисао живота нам сведочи Света Тајна Евхаристије, она је та надсушна потреба свакога од нас. Када схватимо речи једног светитеља: Живи сваки дан тако да можеш приступити причешћу, онда ће наша синусоида бити целосно усмерена на горе, према Добру (Добром), и нећемо поново очајавати због смисла, нећемо опет стајати пред вратима собе плашећи се да уђемо, очајавати вани, него ћемо, из дубине нашега срца, силно рећи ДА и испунићемо се једном заувек благодаћу која ће нас, ако паднемо, опет позвати да наново и наново приступимо све до оног трена када јој се потпуно уподобимо и, побеђујући зло, бацајући иза себе ланце зла, у нашем правом, истинитом стању, ући у Вечну Собу испуњену несебичне Тројичне Љубави.

Тамо за Љубав не постоје ни тачке, ни зарези, ни упитници, ни узвичници, него она слободно тече из непресушног Извора који нас недостојне поји. Тамо нема разлога за тугу, очај, плач, него за радост јер ћемо вечно напредовати и никада нас више ланци зла неће приковати лажју.

Све ово пишем, не будући да ја верујем у ово, него зато што знам, али сам истовремено и често слеп, глув и нем и због тога ме још увек ланци вежу за лаж, коју увек, на крају пада и почетка мога пењања према висини презирем и трчећи бежим од ње уместо да је једном заувек одбацим.

Зато немојте у овим речима тражити утеху или наду, јер ако и њих не превазиђемо, нећемо никада победити, него почнимо живети у Истини и окусимо колико је Благ Господ.

Јован Чакарески

[timjančica]

neću tražiti ovdje nadu, o.k.  0304_smile4, mislim da je ipak dobar tekst.

[Guest O.Ugrin]

Pravoslavlje ne moze biti retardirano!!! Samim tim, ni sam izraz to ne moze biti; kao sto ni nesveti ne mogu izraziti Jedinog Svetog niti mogu u Njemu ucestvovati, kamo li Njega svedociti. Hristos se svedoci onim nasim najboljim... tim dvigom kao pokretom ka Vecnosti.

Mislite o tome - U.

http-~~-//www.youtube.com/watch?v=TkHEmL4uZsU