Власт Светог архијерејског сабора

[Знатижељник]

Хтио сам да питам како се у Српској Православној Цркви, па рецимо и у другим помјесним црквама, схвата положај и власт Сабора епископа? Да ли Сабор, као највише јерархијско тијело, израз јединства Цркве, може да доноси одлуке о свим питањима?

Моје неко мишљење је да Сабор има двије врсте одлука: обавезујуће одлуке које наступају даном доношења (непосредне одлуке); и одлуке које су у ствари молба архијерејима да их они изврше (нпр. епархијска управа је неприкосновено право епископа, не смије ту нико да му се мијеша) - посредне одлуке. Ове непосредне одлуке обавезне су одмах, док одлуке-молбе (посредне) у ствари би требао рјешавати само епископ, тј. оне не ступају на снагу као извршне (као нпр. да их је световна скупштина донијела, па су истог тренутка обавезне) него у ствари представљају препоруку, братско упутство архијереју да их изврши (пошто Сабор сматра да је то најбоље). Архијереј може и одбити да изврши ту одлуку (што доказује да одлука није скроз обавезујућа, као неке остале), али питање је само, да ли се одбијање одлуке може подвести под прекршај, тј. канонски преступ. Да ли Сабор може судити епископу уколико овај одбије да изврши одлуку Сабора (ову посредну)?

Примјер одлуке-молбе Сабора која ми је доступна је одлука из 2006. у вези Виловског, гдје се тадашњи владика Артемије умољава да га стави под црквени суд, као што га умољава и за неке друге ствари. http://www.spc.rs/files/u5/saborska-odluka-vezana-za-simeona-vilovskog.pdf Дакле, ја бих рекао за ову одлуку да она није одмах извршна, тј. не представља непосредну одлуку, него се њом само умољава епископ да спроведе нешто у дјело (што је по мени одраз братског поступања Сабора, јер Сабор сигурно сматра да је то неприкосновено право епископа). Рецимо, том одлуком није предвиђено да се Виловски стави под суд, него је само замољен епископ да га стави под суд (дакле одлука није непосредна, обавезујућа, као што би рецимо била било која одлука коју донесе световна скупштина).

Замолио бих учеснике да се изјасне да ли је овакво мишљење оправдано, односно да ли је таква двојност одлука присутна у Цркви?

Ево неких од ријечи епископа како доживљавају однос епископа и Сабора:

Цитат из једног писма епископа бачког Иринеја: ''Притом, узгред буди речено, ни наш брат ни ја никад нисмо минимизирали - а некмоли порицали - неприкосновеност епископа у својству главе месне Цркве „на месту Христовом и као слика Христова" (подсећам Вас да сам управо ја говорио у Сабору да епископ није чиновник Синода, па ни Сабора, што сте Ви потом често понављали) него смо увек заступали, и у овој ствари, начело богочовечанске равнотеже, хармоније и узајамности, у духу халкидонског догмата и 34. правила светих апостола.''

Епископ браничевски Игнатије: ''Што се тиче односа сабора и епископа, по мом мишљењу, и о томе треба водити рачуна у новом Уставу, а то је да сабор се не може схватити као тело које је изнад епископа будући да је Сабор тело који сачињавају епископи и да сабор не може ништа да донесе, што се тиче једне епархије, најпре без присуства тог епископа, а с друге стране сабор и други епископи не могу се мешати у унутрашње послове једне епархије осим у стварима које су суштински црквене, а то је литургијски поредак и уопште оно што се тиче вере, а све ово друго је у директној надлежности епископа.''

''Ја одлучујем. И цео Сабор да ми докаже.'' (управо ово је реченица коју сам ја можда схватио улогу одлуке-молбе, тј. око неких ствари Сабор само даје препоруке, а епископ одлучује. Само је питање да ли одлука епископа у том случају представља канонски преступ, јер епископова одлука је извршна, али да ли се епископ због те одлуке може ставити под суд. Или, да ли Сабор може поништити такву одлуку епископа и замијенити је својом, уколико је то само директна и непосредна надлежност епископа?).

Да ли представља одлука Синода или Сабора у вези неке епархије мијешање у рад епископа, ако то питање које се регулише одлуком представља неприкосновено право епископа (односно, све оно што се не тиче црквеног, односно литургијског поретка)?

[Знатижељник]

Додао бих још да се одлуке, које сам горе претходно описивао, односе само на ''законодавну'' дјелатност Сабора, не улазећи у судске одлуке.

Отприлике, ја то видим као јасну подјелу ''надлежности'' између Сабора и епископа. Да се тачно зна шта је власт Сабора, а шта власт епископа. Оно што је у власти Сабора, тада Сабор доноси одлуке које су обавезујуће даном доношења. Док оно што је у власти епископа, Сабор замољава или препоручује својим одлукама неком архијереју, тј. не доноси ништа обавезујуће, него моли архијереја да то спроведе у дјело. (питање је сад, да ли се одбијање архијереја да изврши препоруку може подвести под канонски препуст, и непоштовање саборног јединства?)

То би отприлике било то да Сабор може епископу предлагати (=препоручивати) како да ради у своме дјелокругу, као што и епископ (пошто је и члан Сабора) може предлагати Сабору неке одлуке из његовог дјелокруга. То је онако најпростије што сам могао сажети.

[Знатижељник]

Наиђох на још један занимљиви цитат о схватању улоге Св. Арх. Сабора:

''На претходно разматрање се природно надовезује и расправа о схватању структуре Светог Архијерејског Сабора. Наиме, будући да је очигледно погрешно разумевање структуре Божије Цркве, у најпримарнијем смислу – као богослужбеног Сабрања, сасвим је очекивано неразумевање и структуре СА Сабора, који је богослужбено сабрање, а не парламентарна институција. Као и свако богослужбено Сабрање, и Сабор архијереја нужно има свог начелника око кога се окупља – патријарха (на исти начин и сабор автокефалних цркава има свог начелника – васељенског патријарха). Сваки Сабор почиње и окончава своје заседање Литургијом, што нашу мисао усмерава на чињеницу да смисао сабора и јесте дубоко литургијски – и Сабор је богослужбена стварност. Сада, можемо поставити питање, које ће нам помоћи да схватимо смисао и значај појма ''богослужбена стварност'': шта значи и зашто је битно за нас као хришћане да је Црква у самој својој сржи и периферији богослужење. Пре свега, сваком од нас је савршено јасно да је смисао Цркве богослужење, односно служење Богу, благодарење Богу, призивање Бога, дијалог са Богом... Међутим, примећујемо да постоји проблем у практичном усвајању ове чињенице, тј. у схватању другог дела питања ''зашто је битно за нас''. Најпростије објашњење које бисмо дали гласило би да све у Цркви мора бити служење Богу (= богослужење), јер ако служимо нечему што није Бог престајемо бити Црквом. После овога можемо наводити још низ веома битних факата који нам указују на значај богослужбеног карактера Цркве за нас: ...

Дакле, навели смо седам карактеристика, које нису и једине одлике живота у Цркви чврсто везане за богослужење. Другим речима, Црква престаје да постоји ако није богослужење, јер свака од наведених карактеристика (и остале, које нисмо наводили, нпр. Црква као Нови Израиљ, Горњи Јерусалим...) губи значај, ако не постоји богослужбено Сабрање, које је учествовање у Новом Завету, учествовање у васкрсавању творевине, учествовање у Сабрању Светог Духа, учествовање у сабрању које ишчекује и дочекује Христа, учествовање у сабрању око Христа, учествовање у свадбеној вечери Христа и Цркве, учествовање у Телу Христовом. Изостанак богослужбене димензије у било ком фрагменту Црквеног живота значило би и обесцрковљење живота у Цркви. Стога, Сабор архијереја по преимућству мора бити богослужбена стварност. Следеће што следи из оваквог закључка је и став да у уређењу Сабора главну улогу има богослужбена логика, потом можемо говорити о декоративном утицају културно – политичких тековина времена у коме живимо. Наиме, на многим местима смо наишли на формулацију „већином гласова Сабор је донео одлуку”, што није формулација православног Предања, већ појам из парламентарног уређења друштва. О питању: „шта је истина?” не може одлучивати квантитет, тј. „већина гласова” не подразумева нужност истинитости. Као најпростији пример, сетићемо се догађаја Великог Петка, где Христос бива распет „већином гласова”, а знамо да је осуда била неистинита. Са логичког аспекта, немогуће је мешати категорије квантитета и квалитета, које одређују различите димензије стварности, при чему квантитет није узрочно – последично повезан са квалитетом, тј. промена квантитета нема за последицу нужну промену кавалитета и обрнуто. Дакле, Сабор не доноси одлуке „већином гласова”, већ Духом Светим који преображава историјску стварност у Догађај вечног царства, и у коме на нови начин „разумемо са свима светима шта је ширина и дужина, и дубина и висина” (Еф 3, 18). Зато се апостолски сабор, а потом и сви сабори Цркве окончавају: „Јер угодно би Светом Духу и нама” (Дап 16, 28), а не: „Констатујем да је Скупштина већином гласова усвојила...”.

Посебно је упадљиво истицање претњи архијерејима одлуком Светог Архијерејског Сабора. Ако изузмемо словесни апсурд који је овде присутан (јер архијереји чине Сабор који Духом Светим промишља и доноси одлуке, па је према томе и одлука Сабора одлука сваког архијереја), увидећемо да је реч о инсистирању на примату Сабора над епископом. Ригорозна критика римокатоличког папизма се у овом случају не појављује као критика еклисиологије примата, већ расправа ко има примат – папа или Сабор. Православно Предање, пак, од почетка живи еклисиологијом у којој не налазимо заступање примата ниједној институцији, већ еклисиологију Евхаристије – која је једна и једина, иако се врши на више места у читавој васељени, јер је увек Збор око епископа, који стоји на месту Христовом. Будући да сваки епископ стоји на месту Христа, сви православни хришћани сабрани по целом свету служе једну Евхаристију, коју Духом Светим, Христос приноси Оцу (види дела светог Игњатија Богоносца). Имајући овакву веру за своје полазиште, православно Предање је и СА Сабор одувек видело као евхаристијски Догађај, који није ни изнад, ни испод епископа. Као пример православног концепта односа међу епископима навешћемо два апостолска канона: „Епископи сваког народа треба да знају Првог између њих и да га сматрају као главу, и ништа више од надлежног да не чине без његовог мишљења, него сваки нека чини само оно што се тиче његове епархије и њој подручних места. Али ни онај (Први епископ) нека не чини ништа без знања свих (осталих епископа). Јер тако ће бити једнодушност (слога) и прославиће са Бог, кроз Господа, у Светом Духу, Отац и Син и Свети Дух” (Канон 34), и „Два пута у години нека буде Сабор епископа, и нека (епископи) међусобно испитују догмате благочешћа и решавају настале црквене спорове” (Канон 37). Први од наведених нам сведочи о месту патријарха или архиепископа, и о његовом односу према осталима. Позивају се епископи да не спроводе ништа без знања првога, али се на исти начин позива први да не чини ништа без знања осталих епископа. Дакле, патријарх није изнад осталих епископа, нека копија врховног команданта, већ епископ који је први међу једнакима, који дела у својој епархији, увек сведочећи о својим делима другим епископима. Са друге стране и епископи о свом деловању морају промишљти са првим. Други канон нам сведочи о постојању институције Сабора, као месту заједничког промишљања епископа једне области. Посебно је битно да запазимо да ниједан од наведених канона не уноси логику „већи/мањи” – „изнад/испод”. Канони су могли дефинисати и ове недоумице, но чињеница да нису поменули могућност сукоба нас упућује у другом правцу, да није реч само о „рупи” која је пропуштена, већ вера да је Црква створена да буде једна и света и саборна, тј. да све службе немају за циљ само просто разграничавање и разрачунавање, већ изградњу Цркве. Не узима се у обзир могућност да епископ не послуша Сабор, јер епископ је у Сабору, па су према томе служба епископа и институција Сабора једна и иста реалност. Сабор не постоји без епископа, али ни епископ не постоји без Сабора. Према томе ниједна одлука Сабора није изнуђена већином гласова, како би приморала мањину епископа на неко дело, већ је одлука Сабора – одлука свих и сваког епископа у благомислију Светог Духа. Ако схватимо православну веру у Цркву, схватићемо да не можемо епископу претити са његовом сопственом одлуком. Одлуке које Сабор доноси сви архијереји једнодушно спроводе, свако према својим могућностима, и за то знају остали епископи. Уколико Сабор Светим Духом (а не прегласавањем) посумња да неки епископ није у једнодушности са осталима, Сабор ће и покушати да отклони или потврди сумње'' ...

Након овог цитата већ ми је мало јасније на који начин ради Сабор и каква је улога према епископу. Заправо, одлука Сабора се схвата увијек и као одлука епископа, тако да када Сабор одлучује о некој ствари (чак и оним које су неприкосновене надлежности епископа) он има право на то, јер одлука Сабора у ствари представља одлуку епископа.

Овдје се такође даје и објашњење у вези онога што тзв. артемијевци називају прегласавањем, под изговором да се одлукама Сабора увијек противи значајан број владика, па то као одузима благодат Светог Духа том Сабору. Овдје је просто објашњено да то није истина, уосталом, и канонима је јасно речено да када неки епископи опонирају, да важи глас већине.

[Милан Меденица :)]

а овде је и функција Сабора

https://www.pouke.org/forum/index.php/topic,4146.msg109627.html#msg109627

[Знатижељник]

Нашао сам и један текст који је написао митрополит г. Јован (Зизјулас) који говори о томе када се Сабор смије умијешати у рад неког епископа (помјесне Цркве), што је мене, између осталог, и превасходно занимало:

''Много пута постоји тежња, а сигурно је да ће постојати и у будућности, да неки Сабор жели да се умеша у питања помесне Цркве. Са становишта православне еклисиологије, ово, наравно, не може имати никакве основе, јер тада имамо некакву светску власт и началство који су изнад помесне Цркве. Свети Кипријан Картагински је у 3. веку, поставио начело које је, у извесном смислу, изазовно: истицао је чињеницу да је сваки епископ слободан да уреди живот своје епископије, полажући рачуна само Богу. Ова независност помесног епископа се у многим стварима сачувала: епископ, на пример, рукополаже у Цркви оне које сам хоће, не питајући никога за мишљење итд.

Постоје одређене ствари у животу Цркве које не могу бити смештене у границе помесне Цркве. Тако се поставља питање: како један епископ, унутар своје Цркве, може да донесе неку одлуку која утиче на живот неке друге помесне Цркве? Уколико не утиче на живот друге помесне Цркве, он може да чини по свом нахођењу, и нико у то не треба да се меша. Но, уколико то утиче на живот друге помесне Цркве, онда се јавља потреба за интервенцијом Сабора, у том смислу да Сабор не изражава само ту помесну Цркву, него и све друге помесне Цркве којих се тиче то што се дешава у једној помесној Цркви. Управо је овај проблем изнедрио установу Сабора у историји, а карактеристичан повод који је довео до потребе за овом синодалношћу, била је, заправо, света Евхаристија. Сваки епископ, дакако, има право да рукополаже; ово се не тиче осталих Цркава. Међутим, узмите пример када један члан помесне Цркве буде одлучен од светог Причешћа. Овај проблем је искрсао већ у 4. веку, и тако се појавило 5. правило Првог васељенског сабора, које јасно говори о ставу Сабора у вези са таквим догађајем. Шта се збивало? Многи хришћани су од стране своје помесне Цркве одлучивани од светог Причешћа, па су одлазили у неку другу Цркву и тамо се причешћивали. Друга Црква није могла да не узме учешћа у томе. Изгнаници су се често жалили да их је епископ одлучивао од светог Причешћа без неког ваљаног и правог разлога; због тога је одлучено да се саберу епископи те области, и то два пута годишње: у јесен и у време Четрдесетнице, односно у пролеће, како би разматрали такве случајеве одлучења од светог Причешћа. На тај начин се право одлучења од светог Причешћа преноси са помесне Цркве на Сабор, односно на друге помесне Цркве. Ово се не може сматрати мешањем Сабора у ствари помесне Цркве јер, понављам, једна помесна Црква по овом питању утиче на живот осталих помесних Цркава. Другим речима, када су проблеми заједнички и имају заједничке последице за све остале Цркве, тада се појављује потреба за установом Сабора А границе саборске власти се управо ту налазе. Помесној Цркви Сабор може да се наметне само у оним случајевима када нека одлука или делатност једне помесне Цркве утиче на живот осталих Цркава. Ово, дакле, представља златно правило синодалности.''

Даље слиједи наставак који говори о учешћу епископа у Сабору, и на који су начин одлуке Сабора обавезне и за оне Цркве, чији епископи се са њима не слажу, или нису присутни.

''Друго правило које одржава равнотежу између помесне Цркве и једне Цркве широм свеша, а да при том не води ка светској Цркви, јесте чињеница да су Сабори  који доносе одлуке о свим питањима која се тичу општих интереса, односно „општег јединства", како каже Јевсевије  састављени од епископа, и да у тим Саборима сви епископи учествују са једнаким правима. Ако епископ неке помесне Цркве буде искључен са Сабора, тада Сабор аутоматски преузима власт над том помесном Црквом. Једна помесна Црква, на пример, која је искључена са Сабора због тога што је искључен њен епископ, дужна је да прихвата одлуке Сабора, које су за њу туђе и наметнуте. Међутим, када и њен епископ учествује у Сабору, тада одлуке нису туђе нити су наметнуте. Оне у самој помесној Цркви бивају спровођене кроз њеног епископа. Тако је Црква успела да очува ту равнотежу: да власт Сабора никада не буде нешто што је изнад помесних Цркава, него да представља израз јединства помесних Цркава  израз сабрања свих у једноме средишту. Како вели свети Игнатије Антиохијски, епископи „по свим крајевима васељене пребивају у вери Исуса Христа", односно сви се подударају у вери у Христа  имају истоветно расуђивање, а то је изражено кроз Сабор. Према томе, Сабор не представља установу која је изнад помесне Цркве, него установу која изражава јединство, истоветност, Једномислије" и узајамност помесних Цркава. Нешто такво се, у смислу устројства и организације, постиже чињеницом да сви епископи равноправно и својевољно учествују на Саборима. Самим тим, одлуке Сабора нису стране животу помесних Цркава. Због тога, са еклисиолошког становишта посматрано, сви они Сабори који поједине епископе искључују из учешћа у њима, представљају изопачења  осим уколико их на то нису присилиле историјске околности. Постојала су и постоје разна неоправдана изопачења такве врсте. Према томе, тежње ка „подржавању установе светске Цркве", како рекосмо, представљају такво изопачење. Уколико данас не постоји историјска могућност (нпр. због историјских условљености, у Васељенској патријаршији је немогуће сазвати Сабор у коме би све Цркве учествовале), не може бити ни Сабора. Међутим, ако би било могуће да сви узму учешће у Сабору, и ако се изаберу одређени епископи и поставе се као некаква власт над осталим епископима, тада се опасно поткопавају темељи еклисиологије и стварају се неправилности и изопачења. Наравно, одувек се постављало питање могу ли сви епископи учествовати у једном Сабору, чак и онда када нема спољашњих потешкоћа; због тога је излаз пронађен у наизменичном учествовању епископа у саборским телима. Наизменично  по старешинству хиротоније учествовање епископа пружа могућност свим епископима да учествују у установи Сабора. Но, идеално стање је, свакако, оно када сви епископи учествују у сабрању. Због тога се Црква, када је то сматрала неопходним, сабирала на такозване Васељенске саборе, који су само из тог разлога задобијали већи ауторитет и значај него неки помесни сабор. Али, понављам, власт једног Сабора, па био он и васељенски, није у томе да се створи некаква установа која ће бити изнад помесних Цркава, него да се створи један орган који ће изражавати Једномислије" и јединство помесних Цркава. На такав начин треба да посматрамо Сабор. Толико што се тиче помесности, васељенства и католичности Цркве.''