Jump to content

Знатижељник

Члан
  • Број садржаја

    31
  • На ЖРУ од

  • Последња посета

    Never

О Знатижељник

  • Рођендан 01/01/1

Profile Information

  • Пол :
    Небитно

Знатижељник's Achievements

Напише по коју

Напише по коју (3/9)

0

Форумска репутација

  1. Занима ме неколико питања у вези с апостолским прејемством код данашњих ''цркава''! 1. Које ''цркве'' данас имају апостолско прејемство? 2. Којим ''црквама'' признаје Православна црква апостолско прејемство? 3. Којим ''црквама'' признаје Католичка црква апостолско прејемство? Код протестантских цркава, ако која има прејемство (под тим подразумевам оне бискупе који проистичу рукоположењем од других бискупа, а који воде поријекло од бискупа прије реформације), замолио бих да се да списак њих.
  2. Какве има везе чин архиепископа с нарушавањем јединства СПЦ? Архијереј може имати чин викарног епископа, епископа, митрополита, архиепископа или патријарха. У патријаршијама не може бити више патријараха, а у архиепископијама не може бити више архиепископа. Пошто смо ми Српска патријаршија, имамо једног патријарха, али не забрањује да имамо више архиепископа. Уосталом, титула патријарха као архиепископа је титуларна, почасна, јер нема Архиепископије пећке, постоји само ставропигијална Пећка патријаршија. Такође, Охридска архиепископија је аутономна црква, нису тамо епархије као све остале непосредно окупљене у Сабору епископа СПЦ, тамо постоји Синод Охридске архиепископије. Мало више треба прочитати шта је то аутономија цркава, и видјети како је то у другим црквама. Није то СПЦ пало с неба да то тако уради. Г. Амфилохије такође носи почасну титулу, литургијског карактера, Архиепископа цетињског јер је то историјска титула црногорских владика. То је титулу било потребно вратити како би се учврстио положај канонске СПЦ доле у Црној Гори, и то може представљати сметњу само ономе ко жели да се СПЦ избрише из Црне Горе. Примјер почасне титуле је тај, што г. Амфилохије није Његово Блаженство већ Високопреосвештенство (обраћање митрополитима). Постоји и историјска титула архиепископа сарајевског и митрополита дабробосанског и егзарга цијеле Далмације, и чак мислим да сам негдје видио да се она користи и за данашњег митрополита Г. Г. Николаја. Јел он можда нарушава јединство СПЦ? Уосталом, никако не могу схватити како се ти артемијевци залажу за некакву најправославнију СПЦ, а жељели би да нема Г. Амфилохија (који је бранилац православља у Црној Гори) или архиепископа Јована (који брани православље од оне напасти МПЦ). Према артемијевцима, најбоље би било када не би било Цркве у Црној Гори (нека буде доле ЦПЦ) и у Македонији (нека буде МПЦ). И то је као нешто чему СПЦ треба тежити. СПЦ треба тежити проширењу, реалном, а не смањивању.
  3. Тачно је да правна лица или предузећа која оснива Црква имају одређене повластице када се ради о порезу, али то не значи да ти субјекти нису ни под чијим надзором. Сви субјекти морају пословати према закону и прописима које издају надлежна тијела, као и што та надлежна тијела (ревизија) има увид у финансијске рачуне пословних правних лица. Пословни субјекти епархије такође подлијежу свему ономе што може задесити и предузеће, у приватном или државном власништву. Када се ради о конкуренцији, исти ти субјекти које оснива Црква улазе у тржиште на коме су сви једнаки и конкурентни. Не држи епархија Делта холдинг и томе сл. па да би се захтијевала толика транспарентност у раду. Уосталом, увид у пословање епархије, као што сам рекао, имају надлежни органи предвиђени за то, и сигурно да се епархија не понаша доле као некаква мафија или томе сл. па да ради на црно, вара државу итд. Свако пословно лице има свој финансијски извјештај и завршни рачун, и сви они се шаљу на крају периоде надлежним тијелима на потврду/расправу/увид.
  4. Владика Григорије је први човјек у Херцеговини и то сви знају. Многи га цијене због његових способности, како црквених, али исто тако и оних које показује у грађанском (секуларном) друштву. Владика Григорије, као што је наведено, један је од највећих трнова у оку тамошње мафије, нарко мафије, и на сваки начин га покушавају дискредитовати о оцрнити. Главну улогу у томе одигравају медији из Федерације БиХ који тенденциозно пишу о епархијским пословима, гдје се види да не познају организацију Цркве нити уопште који то органи управљају имовином итд. Владика Григорије доле нема ништа своје, свим тим пословним просторима управља епархија, односно њен епархијски савјет и епархијски управни одбор, као црквено-самоуправна тијела. Никада нисам ни чуо да је некада нека имовина приписивана на лично име владике Григорија, дакле спорно је по некима једино то што се епархија бави пословима. Ја лично не видим ништа лоше у томе уколико епархија има у власништву винограде, подруме за вина, хиподром, ресторанске објекте, пословне просторе и томе сл. И није тачно да то доле нико не надгледа, то су све правна лица, предузећа, која подлијежу надзору надлежних органа за то. Ја бих једину замјерку можда имао на те послове, уколико би се испоставило да у тим пословним просторима нема поштовања радника, не исплаћују им се редовно плате, честа су отпуштања и томе сл. Када би такве појаве биле присутне у тим предузећима епархије, ја бих тада имао замјерку јер бих сматрао да такво нешто није морално, али до сада никада за такве случајеве нисам чуо. Уосталом, није Епархија захумско-херцеговачка и приморска једина која има у посједу неке објекте, па то имају све епархије, само што ето када се о некоме константно пише, само се о њему чује.
  5. Аутокефалност неке цркве могу ''извојевати'' само канонски епископи на неком одређеном територију за који се тражи аутокефалност. Не може рецимо у Црној Гори рашчињени свештеник, који се прогласио за епископа, тражити аутокефалност, нити било шта црквено, јер је он ван Цркве. Данас, када би се у Црној Гори могла прогласити аутокефалност, то би једино могао тражити митрополит црногорско-приморски и епископ будимљанско-никшићки, као канонски епископи на простору Црне Горе. И када би добили аутокефалност, они би били епископи те аутокефалне цркве, а не тамо неки расколнички лопови. То исто важи и за Македонију и остале земље. Аутокефалност у њима могу затражити само канонски епископи, што не значи да ће је добити (уосталом, не иде се то тако напамет тражити, то се све саборно разматра и доноси се најбоља одлука).
  6. Ма пустите Зукорлића нека лупета шта хоће. Уз све дужно поштовање према било којем вјерском великодостојнику, али овдје морам рећи да је Зукорлић одавно острашћен према Србима и мрзи их из дна душе. Вјероватно онај комплекс предака који се дешава и у Босни и Херцеговини код муслимана. Ако ћемо право говорити, Свети Сава је оснивач школе код нас и као такав се слави, на страну то што је православни светитељ. Дакле, у грађанском смислу он је оснивач школе, и на некој приредби то се и обиљежава. Нико муслиманску дјецу не тјера да се крсте или иду у Цркву тај дан. Онај ко хоће ићи ће, онај ко се хоће прекрстити када свештеник чита молитву, он ће то и урадити. Све је ствар слободне воље. Али, понављам, у државно-грађанском смислу, Свети Сава је оснивач школа, и као таквог га држава прославља. Он је оснивач школа, не само за Србију, но и за ширу околину. А, наравно да православнима то пружа нешто још веће, будући да се истовремено ради и о оснивачу Српске цркве и најважнијем православном српском светитељу. Овакав празник може само сметати оним који Светог Саву гурају првенствено као православца, што ради Зукорлић, а заборавља на његову улогу за школе, и уопште његов допринос Европи и овим просторима.
  7. Нашао сам и један текст који је написао митрополит г. Јован (Зизјулас) који говори о томе када се Сабор смије умијешати у рад неког епископа (помјесне Цркве), што је мене, између осталог, и превасходно занимало: ''Много пута постоји тежња, а сигурно је да ће постојати и у будућности, да неки Сабор жели да се умеша у питања помесне Цркве. Са становишта православне еклисиологије, ово, наравно, не може имати никакве основе, јер тада имамо некакву светску власт и началство који су изнад помесне Цркве. Свети Кипријан Картагински је у 3. веку, поставио начело које је, у извесном смислу, изазовно: истицао је чињеницу да је сваки епископ слободан да уреди живот своје епископије, полажући рачуна само Богу. Ова независност помесног епископа се у многим стварима сачувала: епископ, на пример, рукополаже у Цркви оне које сам хоће, не питајући никога за мишљење итд. Постоје одређене ствари у животу Цркве које не могу бити смештене у границе помесне Цркве. Тако се поставља питање: како један епископ, унутар своје Цркве, може да донесе неку одлуку која утиче на живот неке друге помесне Цркве? Уколико не утиче на живот друге помесне Цркве, он може да чини по свом нахођењу, и нико у то не треба да се меша. Но, уколико то утиче на живот друге помесне Цркве, онда се јавља потреба за интервенцијом Сабора, у том смислу да Сабор не изражава само ту помесну Цркву, него и све друге помесне Цркве којих се тиче то што се дешава у једној помесној Цркви. Управо је овај проблем изнедрио установу Сабора у историји, а карактеристичан повод који је довео до потребе за овом синодалношћу, била је, заправо, света Евхаристија. Сваки епископ, дакако, има право да рукополаже; ово се не тиче осталих Цркава. Међутим, узмите пример када један члан помесне Цркве буде одлучен од светог Причешћа. Овај проблем је искрсао већ у 4. веку, и тако се појавило 5. правило Првог васељенског сабора, које јасно говори о ставу Сабора у вези са таквим догађајем. Шта се збивало? Многи хришћани су од стране своје помесне Цркве одлучивани од светог Причешћа, па су одлазили у неку другу Цркву и тамо се причешћивали. Друга Црква није могла да не узме учешћа у томе. Изгнаници су се често жалили да их је епископ одлучивао од светог Причешћа без неког ваљаног и правог разлога; због тога је одлучено да се саберу епископи те области, и то два пута годишње: у јесен и у време Четрдесетнице, односно у пролеће, како би разматрали такве случајеве одлучења од светог Причешћа. На тај начин се право одлучења од светог Причешћа преноси са помесне Цркве на Сабор, односно на друге помесне Цркве. Ово се не може сматрати мешањем Сабора у ствари помесне Цркве јер, понављам, једна помесна Црква по овом питању утиче на живот осталих помесних Цркава. Другим речима, када су проблеми заједнички и имају заједничке последице за све остале Цркве, тада се појављује потреба за установом Сабора А границе саборске власти се управо ту налазе. Помесној Цркви Сабор може да се наметне само у оним случајевима када нека одлука или делатност једне помесне Цркве утиче на живот осталих Цркава. Ово, дакле, представља златно правило синодалности.'' Даље слиједи наставак који говори о учешћу епископа у Сабору, и на који су начин одлуке Сабора обавезне и за оне Цркве, чији епископи се са њима не слажу, или нису присутни. ''Друго правило које одржава равнотежу између помесне Цркве и једне Цркве широм свеша, а да при том не води ка светској Цркви, јесте чињеница да су Сабори који доносе одлуке о свим питањима која се тичу општих интереса, односно „општег јединства", како каже Јевсевије састављени од епископа, и да у тим Саборима сви епископи учествују са једнаким правима. Ако епископ неке помесне Цркве буде искључен са Сабора, тада Сабор аутоматски преузима власт над том помесном Црквом. Једна помесна Црква, на пример, која је искључена са Сабора због тога што је искључен њен епископ, дужна је да прихвата одлуке Сабора, које су за њу туђе и наметнуте. Међутим, када и њен епископ учествује у Сабору, тада одлуке нису туђе нити су наметнуте. Оне у самој помесној Цркви бивају спровођене кроз њеног епископа. Тако је Црква успела да очува ту равнотежу: да власт Сабора никада не буде нешто што је изнад помесних Цркава, него да представља израз јединства помесних Цркава израз сабрања свих у једноме средишту. Како вели свети Игнатије Антиохијски, епископи „по свим крајевима васељене пребивају у вери Исуса Христа", односно сви се подударају у вери у Христа имају истоветно расуђивање, а то је изражено кроз Сабор. Према томе, Сабор не представља установу која је изнад помесне Цркве, него установу која изражава јединство, истоветност, Једномислије" и узајамност помесних Цркава. Нешто такво се, у смислу устројства и организације, постиже чињеницом да сви епископи равноправно и својевољно учествују на Саборима. Самим тим, одлуке Сабора нису стране животу помесних Цркава. Због тога, са еклисиолошког становишта посматрано, сви они Сабори који поједине епископе искључују из учешћа у њима, представљају изопачења осим уколико их на то нису присилиле историјске околности. Постојала су и постоје разна неоправдана изопачења такве врсте. Према томе, тежње ка „подржавању установе светске Цркве", како рекосмо, представљају такво изопачење. Уколико данас не постоји историјска могућност (нпр. због историјских условљености, у Васељенској патријаршији је немогуће сазвати Сабор у коме би све Цркве учествовале), не може бити ни Сабора. Међутим, ако би било могуће да сви узму учешће у Сабору, и ако се изаберу одређени епископи и поставе се као некаква власт над осталим епископима, тада се опасно поткопавају темељи еклисиологије и стварају се неправилности и изопачења. Наравно, одувек се постављало питање могу ли сви епископи учествовати у једном Сабору, чак и онда када нема спољашњих потешкоћа; због тога је излаз пронађен у наизменичном учествовању епископа у саборским телима. Наизменично по старешинству хиротоније учествовање епископа пружа могућност свим епископима да учествују у установи Сабора. Но, идеално стање је, свакако, оно када сви епископи учествују у сабрању. Због тога се Црква, када је то сматрала неопходним, сабирала на такозване Васељенске саборе, који су само из тог разлога задобијали већи ауторитет и значај него неки помесни сабор. Али, понављам, власт једног Сабора, па био он и васељенски, није у томе да се створи некаква установа која ће бити изнад помесних Цркава, него да се створи један орган који ће изражавати Једномислије" и јединство помесних Цркава. На такав начин треба да посматрамо Сабор. Толико што се тиче помесности, васељенства и католичности Цркве.''
  8. Сви они који врше хајку на митрополита су обухваћени оном реченицом, а таквих је велики број људи. Не би неки моралан тужилац уопште могао да потпише било какву пријаву против црквеног лица које говори ријечи Божје, таквог нечега код нас није било. Сви ти тужиоци су носиоци те мржње и рата у срцу, а овамо су као каква јагњад, представљају се као највеће жртве, и као какви расадници мира и равноправности.
  9. Ево једног интервјуа Високопреосвећеног: http://www.kurir-info.rs/vesti/amfilohije-crnogorci-me-progone-kao-hrista-70729.php Заиста је објаснио проблем који данас погађа Црну Гору, али и шире. Реченицом ''Они припадају оним за које је пророк у своје време говорио да причају језиком мира, а у срцу им је рат и мржња.'' је заиста ''погодио'' суштину, и рекао бих да се ова реченица може примијенити на све оне данашње тзв. организације за заштиту људских права чији је језик препун некаквих равноправности, а у ствари жели да створи друштво гдје би изопачене и обезбожене мањине доминирале над моралном већином.
  10. Наиђох на још један занимљиви цитат о схватању улоге Св. Арх. Сабора: ''На претходно разматрање се природно надовезује и расправа о схватању структуре Светог Архијерејског Сабора. Наиме, будући да је очигледно погрешно разумевање структуре Божије Цркве, у најпримарнијем смислу – као богослужбеног Сабрања, сасвим је очекивано неразумевање и структуре СА Сабора, који је богослужбено сабрање, а не парламентарна институција. Као и свако богослужбено Сабрање, и Сабор архијереја нужно има свог начелника око кога се окупља – патријарха (на исти начин и сабор автокефалних цркава има свог начелника – васељенског патријарха). Сваки Сабор почиње и окончава своје заседање Литургијом, што нашу мисао усмерава на чињеницу да смисао сабора и јесте дубоко литургијски – и Сабор је богослужбена стварност. Сада, можемо поставити питање, које ће нам помоћи да схватимо смисао и значај појма ''богослужбена стварност'': шта значи и зашто је битно за нас као хришћане да је Црква у самој својој сржи и периферији богослужење. Пре свега, сваком од нас је савршено јасно да је смисао Цркве богослужење, односно служење Богу, благодарење Богу, призивање Бога, дијалог са Богом... Међутим, примећујемо да постоји проблем у практичном усвајању ове чињенице, тј. у схватању другог дела питања ''зашто је битно за нас''. Најпростије објашњење које бисмо дали гласило би да све у Цркви мора бити служење Богу (= богослужење), јер ако служимо нечему што није Бог престајемо бити Црквом. После овога можемо наводити још низ веома битних факата који нам указују на значај богослужбеног карактера Цркве за нас: ... Дакле, навели смо седам карактеристика, које нису и једине одлике живота у Цркви чврсто везане за богослужење. Другим речима, Црква престаје да постоји ако није богослужење, јер свака од наведених карактеристика (и остале, које нисмо наводили, нпр. Црква као Нови Израиљ, Горњи Јерусалим...) губи значај, ако не постоји богослужбено Сабрање, које је учествовање у Новом Завету, учествовање у васкрсавању творевине, учествовање у Сабрању Светог Духа, учествовање у сабрању које ишчекује и дочекује Христа, учествовање у сабрању око Христа, учествовање у свадбеној вечери Христа и Цркве, учествовање у Телу Христовом. Изостанак богослужбене димензије у било ком фрагменту Црквеног живота значило би и обесцрковљење живота у Цркви. Стога, Сабор архијереја по преимућству мора бити богослужбена стварност. Следеће што следи из оваквог закључка је и став да у уређењу Сабора главну улогу има богослужбена логика, потом можемо говорити о декоративном утицају културно – политичких тековина времена у коме живимо. Наиме, на многим местима смо наишли на формулацију „већином гласова Сабор је донео одлуку”, што није формулација православног Предања, већ појам из парламентарног уређења друштва. О питању: „шта је истина?” не може одлучивати квантитет, тј. „већина гласова” не подразумева нужност истинитости. Као најпростији пример, сетићемо се догађаја Великог Петка, где Христос бива распет „већином гласова”, а знамо да је осуда била неистинита. Са логичког аспекта, немогуће је мешати категорије квантитета и квалитета, које одређују различите димензије стварности, при чему квантитет није узрочно – последично повезан са квалитетом, тј. промена квантитета нема за последицу нужну промену кавалитета и обрнуто. Дакле, Сабор не доноси одлуке „већином гласова”, већ Духом Светим који преображава историјску стварност у Догађај вечног царства, и у коме на нови начин „разумемо са свима светима шта је ширина и дужина, и дубина и висина” (Еф 3, 18). Зато се апостолски сабор, а потом и сви сабори Цркве окончавају: „Јер угодно би Светом Духу и нама” (Дап 16, 28), а не: „Констатујем да је Скупштина већином гласова усвојила...”. Посебно је упадљиво истицање претњи архијерејима одлуком Светог Архијерејског Сабора. Ако изузмемо словесни апсурд који је овде присутан (јер архијереји чине Сабор који Духом Светим промишља и доноси одлуке, па је према томе и одлука Сабора одлука сваког архијереја), увидећемо да је реч о инсистирању на примату Сабора над епископом. Ригорозна критика римокатоличког папизма се у овом случају не појављује као критика еклисиологије примата, већ расправа ко има примат – папа или Сабор. Православно Предање, пак, од почетка живи еклисиологијом у којој не налазимо заступање примата ниједној институцији, већ еклисиологију Евхаристије – која је једна и једина, иако се врши на више места у читавој васељени, јер је увек Збор око епископа, који стоји на месту Христовом. Будући да сваки епископ стоји на месту Христа, сви православни хришћани сабрани по целом свету служе једну Евхаристију, коју Духом Светим, Христос приноси Оцу (види дела светог Игњатија Богоносца). Имајући овакву веру за своје полазиште, православно Предање је и СА Сабор одувек видело као евхаристијски Догађај, који није ни изнад, ни испод епископа. Као пример православног концепта односа међу епископима навешћемо два апостолска канона: „Епископи сваког народа треба да знају Првог између њих и да га сматрају као главу, и ништа више од надлежног да не чине без његовог мишљења, него сваки нека чини само оно што се тиче његове епархије и њој подручних места. Али ни онај (Први епископ) нека не чини ништа без знања свих (осталих епископа). Јер тако ће бити једнодушност (слога) и прославиће са Бог, кроз Господа, у Светом Духу, Отац и Син и Свети Дух” (Канон 34), и „Два пута у години нека буде Сабор епископа, и нека (епископи) међусобно испитују догмате благочешћа и решавају настале црквене спорове” (Канон 37). Први од наведених нам сведочи о месту патријарха или архиепископа, и о његовом односу према осталима. Позивају се епископи да не спроводе ништа без знања првога, али се на исти начин позива први да не чини ништа без знања осталих епископа. Дакле, патријарх није изнад осталих епископа, нека копија врховног команданта, већ епископ који је први међу једнакима, који дела у својој епархији, увек сведочећи о својим делима другим епископима. Са друге стране и епископи о свом деловању морају промишљти са првим. Други канон нам сведочи о постојању институције Сабора, као месту заједничког промишљања епископа једне области. Посебно је битно да запазимо да ниједан од наведених канона не уноси логику „већи/мањи” – „изнад/испод”. Канони су могли дефинисати и ове недоумице, но чињеница да нису поменули могућност сукоба нас упућује у другом правцу, да није реч само о „рупи” која је пропуштена, већ вера да је Црква створена да буде једна и света и саборна, тј. да све службе немају за циљ само просто разграничавање и разрачунавање, већ изградњу Цркве. Не узима се у обзир могућност да епископ не послуша Сабор, јер епископ је у Сабору, па су према томе служба епископа и институција Сабора једна и иста реалност. Сабор не постоји без епископа, али ни епископ не постоји без Сабора. Према томе ниједна одлука Сабора није изнуђена већином гласова, како би приморала мањину епископа на неко дело, већ је одлука Сабора – одлука свих и сваког епископа у благомислију Светог Духа. Ако схватимо православну веру у Цркву, схватићемо да не можемо епископу претити са његовом сопственом одлуком. Одлуке које Сабор доноси сви архијереји једнодушно спроводе, свако према својим могућностима, и за то знају остали епископи. Уколико Сабор Светим Духом (а не прегласавањем) посумња да неки епископ није у једнодушности са осталима, Сабор ће и покушати да отклони или потврди сумње'' ... Након овог цитата већ ми је мало јасније на који начин ради Сабор и каква је улога према епископу. Заправо, одлука Сабора се схвата увијек и као одлука епископа, тако да када Сабор одлучује о некој ствари (чак и оним које су неприкосновене надлежности епископа) он има право на то, јер одлука Сабора у ствари представља одлуку епископа. Овдје се такође даје и објашњење у вези онога што тзв. артемијевци називају прегласавањем, под изговором да се одлукама Сабора увијек противи значајан број владика, па то као одузима благодат Светог Духа том Сабору. Овдје је просто објашњено да то није истина, уосталом, и канонима је јасно речено да када неки епископи опонирају, да важи глас већине.
  11. Наравно, знам да су канони доношени као одговор на тада неке актуелне проблеме у Цркви. Него, само сам рекао, више као пошалицу, да су као ''унапријед написани'' за садашњу ситуацију.
  12. Овдје се савршено види како су мудри били свети оци који су могли предвидјети какви ће се све ствари дешавати и како ће отпадници покушати да заварају народ и одврате га од Цркве. Канон као да је пророчки написан за ове артемијевце.
  13. Када год избије некаква криза у Црној Гори, проблем се преусмјери на Митрополију и митрополита, то је тако одавно тамо пракса, једна политичка лукавштина. Али, шта се може када доле у ствари више и не владају Срби Црногорци нити тзв. Црногорци, него Албанци. Нема више доле црногорске власти, и то је већ свима јасно. Напад на г. Амфилохија је посљедица залуђености народа, народа који не схвата уопште шта је Црква, народа који Цркву доживљава као вјерног сапутника државне идеологије и томе сл. Тако медији пуне доле главу глупостима, и ту се испуњава она позната да сто пута изговорена лаж постаје истина. Џабе нама објашњавати да Црква Христова није нека регистрована вјерска заједница, кад су они залуђени тиме како Срби преко СПЦ врше репресију над њима. Ко је схватио, схватио је, ко није, и неће.
  14. Сачувај Боже!!! Јадно и жалосно ово дијете, какве обезбожнике има за ''родитеље''. Надам се да ће само дијете имати срећну будућност, другачији животни пут од ове двојице содомских грешника, и да ће кренути путем вјере у Бога.
  15. Одавно је наш народ захватио тај изопачени начин размишљања о својој Цркви, па и о самом свом народу. Одавно се код неких људи учврстило секташко мишљење у њиховој глави о погледима на свијет и на национално и вјерско питање. Некима је важније поштовати тзв. људска права, а морал ко шиша, а још гори су они атеисти, јер су то обезбожени људи, као и да нису људи. Таквих појава има свугдје, има их свуда по Србији (то је видљиво по разним организацијама за тзв. људска права, тј. неморал), а по Црној Гори је то нешто још горе, доле се поред тога жели створити нација, на лажима и на некаквој измишљеној пасјој вјери. Рекао бих да се о националном питању и опстанку понајвише размишља у Републици Српској, па и код Срба у Црној Гори, односно тамо гдје су Срби угрожени. И Срби у Србији су угрожени, постаће мањина у властитој држави, али то још неки не схватају, али такво нешто не треба дозволити нити Црква нити њен вјерни народ. Сва срећа па да имамо нашег митрополита Амфилохија који се хришћански бори с тим обезбоженим људима, расадницима зла и подјела у српском народу.
×
×
  • Креирај ново...