Свето причешће

[Неша]

Јесте духовито, али знам и боље  ekstra

Тако размишља брате мој 80% православаца у Србији и то се намеће као мерило вере. Ево, Меда је изнео директне доказе. Одговори на њих.

Јел ти оче мислиш да сви који се не причешћују на свакој Литургији мисле исто као тих 80% ?

[marko_13]

Mrsko mi je sad da tragam - ko je zapravo Dimitrijević? Je li on teolog?

зар се не види по тексту? 

Daj nek mi neko ozbiljno odgovori šta je i ko on, trebaće mi... za rad... ovaj... ahem... ubuduće.  :cheesy:

Димитријевић је србиста и православни публициста...  ekstra

[Guest свештеник Иван]

Јесте духовито, али знам и боље  ekstra

Тако размишља брате мој 80% православаца у Србији и то се намеће као мерило вере. Ево, Меда је изнео директне доказе. Одговори на њих.

Јел ти оче мислиш да сви који се не причешћују на свакој Литургији мисле исто као тих 80% ?

Не, не мислим, али потребно је да се упитају коме певају све оне песме на крају Литургије, знаш на које мислим. Нису оне ту реда ради и не позива свештеник реда ради на Причешће. Литургија није лајтмотив .

[Милан Меденица :)]

Mrsko mi je sad da tragam - ko je zapravo Dimitrijević? Je li on teolog?

зар се не види по тексту?  ekstra

Daj nek mi neko ozbiljno odgovori šta je i ko on, trebaće mi... za rad... ovaj... ahem... ubuduće.  

већ ме боли стомак од смеЈа  :huh: :cheesy:

[Mиљан Танић]

Mrsko mi je sad da tragam - ko je zapravo Dimitrijević? Je li on teolog?

зар се не види по тексту?  ekstra

Daj nek mi neko ozbiljno odgovori šta je i ko on, trebaće mi... za rad... ovaj... ahem... ubuduće.  

већ ме боли стомак од смеЈа  :huh:

, kažite mi već jednom!  :cheesy: Nemoj da gnjavim Andreja za svaku glupost...

[marko_13]

Јесте духовито, али знам и боље  ekstra

Тако размишља брате мој 80% православаца у Србији и то се намеће као мерило вере. Ево, Меда је изнео директне доказе. Одговори на њих.

Јел ти оче мислиш да сви који се не причешћују на свакој Литургији мисле исто као тих 80% ?

Не, не мислим, али потребно је да се упитају коме певају све оне песме на крају Литургије, знаш на које мислим. Нису оне ту реда ради и не позива свештеник реда ради на Причешће. Литургија није лајтмотив .

Шта ћемо са - Примивши... на крају Литургије? Има ли смисла читати, ако нико жив не приђе или се још горе путир ни не изнесе?

[Милан Меденица :)]

http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Izazovi/VladimirDimitrijevicOdgovor.htm

Подсетих се овог текста...вреди га прочитати ekstra

како нешто ишта вреди што директно опонира Богу, Цркви и светитељима Божјим и одвраћа људе од светиње причешћа, уместо да их привуче?

Претерујеш...али стварно !

докажи.

Докажи ти да је овај текст директно опонирање Богу,Цркви,Светитељима и да одвраћа људе од Светог Причешћа !

ево ти метри доказа.

http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Izazovi/VladimirDimitrijevicOdgovor.htm

види га овај ''напамет'', опет је шлајмарисао по литургијским хришћанима који се труде и по владикама које раде.

а и овај сајт светосавље.орг је једно својеврсно чудо у Господу, прост човек да се замисли да ли је овај текст смислен и благословен пошто га нескривено дистрибуирају ...

елем, ''прозорљиви'' апокалипсе пуних уста говорећи о људима а не о Васкрслом Христу и светој Тајни причешћа Владимир Д. ''Верометар'' нас је све направио ''Иванима'' greengrin

фала Богу што није у мантији 0442_feel

мисим, није ваљда заборавио да је свештенство света Тајна која се односи и на монахе? 0205_whistling

о ''светом бифтеку'' (јел могуће да толико пости да му је искушење и прва асоцијација на свето причешће БИФТЕК?!) које је помињао негде у свом облапорном и скрнавом тексту, управо га светитељи и књига које толико (наводно) хвали, а уствари злоупотребљава, побија у постулату:

ОДГОВОРИ НА ПРИГОВОРЕ

против непрестаног Причешћивања Светим Христовим Тајнама

ПРИГОВОР 3

Неки људи приговарајући говоре да је циљ с којим Свети Оци поучавају непрестаном Причешћивању тај да се потпуно не удаљимо од Присаједињења Божанским Тајнама. Ако се неко са великим страхом и са страхопоштовањем ретко причешћује и са великим страхопоштовањем приступа Тајнама, онда се он достојно причешћује

http://www.verujem.org/teologija/nikodim_svetogorac.htm#p3

ПРИГОВОР 5

Неки приговарају говорећи да је Свето Причешће страшна ствар, и зато се од људи који се причешћују захтева свети живот, савршен и ангелски

http://www.verujem.org/teologija/nikodim_svetogorac.htm#p5

ПРИГОВОР 6

Неки по питању Божанског Причешћа наводе Причу: “Кад нађеш мед, једи колико ти је доста да не би наједавши га се избљувао га” (Приче 25, 16).

http://www.verujem.org/teologija/nikodim_svetogorac.htm#p6

ПРИГОВОР 8

Неки приговарају и говоре: “Зар ти који се често причешћују немају страсти чревоугађања, сујете, смеха, празнословља и многа друга слична? Како се они без обзира на све то често причешћују?”

http://www.verujem.org/teologija/nikodim_svetogorac.htm#p8

ПРИГОВОР 9

У то време се причешћивала већина народа, а мањина није. Зато су божански оци и укоравали мањину да не би саблажњавала већину. Међутим данас када се не причешћује већина, сем неких малобројних, не треба да се причешћћују ни ти малобројни да се не би правили изгреди у цркви и да се многи не би саблазнили

http://www.verujem.org/teologija/nikodim_svetogorac.htm#p9

ПРИГОВОР 11

Многи приговарају говорећи да пракса Причешћивања није догмат вере који би обавезно требало поштовати

http://www.verujem.org/teologija/nikodim_svetogorac.htm#p11

ПРИГОВОР 12

Неки се саблажњавају од тога што не могу да нас убеде својим речима (имајући у виду да постоји забрана на непрестано Причешћивање), и у своју одбрану наводе три закључка: прво, говоре, каноне и заповести држе архијереји; друго ми не треба да испитујемо то што нам говоре архијереји, већ треба само простодушно да их слушамо; и треће наводе апостолску изреку “повинујте се учитељима вашим и будите покорни” (Јевр. 13, 17).

http://www.verujem.org/teologija/nikodim_svetogorac.htm#p12

ПРИГОВОР 13

Неки кажу: “Ево, ми испуњавамо заповест Господњу – причешћујемо се два или три пута годишње, и то је довољно за наше оправдање [на Страшном Суду]”

http://www.verujem.org/teologija/nikodim_svetogorac.htm#p13

а кад је нешто потом ''бифтека'' поменуо - ''Господе, поврати Србе'' већ сам се запитао јел мислио на повраћање пошто ми је такав утисак стекао док сам дотле стигао ...

и бедак ми да му кажем да се мој ђед одрекао славе пре три генерације, а у моју је ушао Господ том истом славом 

[marko_13]

Mrsko mi je sad da tragam - ko je zapravo Dimitrijević? Je li on teolog?

зар се не види по тексту?  0205_whistling

Daj nek mi neko ozbiljno odgovori šta je i ko on, trebaće mi... za rad... ovaj... ahem... ubuduće.  0442_feel

већ ме боли стомак од смеЈа  ekstra

, kažite mi već jednom!  greengrin Nemoj da gnjavim Andreja za svaku glupost...

Ја ти, чини ми се, одговорих...

[Милан Меденица :)]

а сад и појединачно, пошто инсистираш.

ПРИГОВОР 3

Неки људи приговарајући говоре да је циљ с којим Свети Оци поучавају непрестаном Причешћивању тај да се потпуно не удаљимо од Присаједињења Божанским Тајнама. Ако се неко са великим страхом и са страхопоштовањем ретко причешћује и са великим страхопоштовањем приступа Тајнама, онда се он достојно причешћује

Ми бисмо желели да упитамо оне који ово говоре да нам покажу одакле и на основу којих доказа су они знали намеру Христа и Светих? Можда су се они узнели на небо, као Павле, и тамо то чули? Али Павле је чуо неизречиве речи, које човек не може да изговори. А како су они то могли да кажу? А ако је то нешто друго, зашто то онда није записано у књигама наших Божанствених Отаца? А ако је написано, а ми нисмо нашли, онда их молимо да нам покажу где су нашли.

Само страх, с којим они приступају Тајни није по Богу, како каже пророк: “Дрхтаће од страха, где страха нема” (Пс.52, 6). Јер страх треба да постоји тамо где се преступају заповести, али не и тамо где постоји покорност и послушање. И страхопоштовање таквих није истинско, већ извештачено и лицемерно, јер истинито страхопоштовање поштује Господње речи и заповести и не пренебрегава их. То што говоре људи који ово приговарају нема за циљ да хришћане учини пажљивијим и са више страхопоштовања у односу на Свето Причешће, већ да их лиши одважности и потпуно одвоји од њега, па самим тим приведе духовној погибији.

Зато и Божанствени Кирил Александријски одговара тим тобоже пуним страхопоштовања: “Ако желимо вечни живот, молимо се да у нама обитава Давалац бесмртности, да се не удаљујемо од благослова [то јест Причешћа], како то раде неки немарни. И да нам лукави ђаво не сместио мамац и мреже у виду штетног страхопоштовања [у односу на Божанске Тајне. Али шта ти мени говориш: “Ево Павле пише да] ко једе Хлеб и пије Чашу Господњу недостојно, једе и пије себи на осуду. Дакле, ја испитујући себе, видим се недостојним Причешћа”. Али ја ти одговарам: “Када ћеш бити достојан? Када ћеш стати пред Христа? Ако се увек будеш бојао својих најситнијих прегрешења, онда [знај да будући човек] никада нећеш престати да их чиниш (“Ко ће знати све своје погрешке?”(Пс.18, 13), према светом Псалмопојцу), и тако ћеш заувек остати потпуно не Причешћен спасоносним Светињама.

Зато је разумније и благочестиво – живети сагласно закону Божијем, верујући да се благословеним Причешћем избављамо не само од смрти, већ и од болести” – душевних и телесних, које се налазе у нама, “јер Христос Који улази у нас и умирује у нашим чланцима закон плоти и оживљује страхопоштовање према Богу, умртвљујући страсти, не опомињући се наших прегрешења у којима смо, већ нас исцељује као болесне, ослобађа од уза скрушеног, подиже палог, као Пастир добри Који и душу своју полаже за овце”.

И он поново каже: “Свето Тело Христово оживотворава оне у којима се налази, и чини их вечним, сјединивши се са нашим телима. Под телом се не подразумева неко друго тело, већ оно које одговара природи Живота”, то јест Бога. “Оно има у себи сву [Божанску] силу с њим сједињене Речи и бива испуњено Његовом [Божанском] енергијом, посредством које се све оживотворава и одржава у животу. И пошто ствари стоје баш тако, то нека знају ти крштени [хришћани], који немарно одлазе у Цркву да се причешћују и који се на дуго време одлучују од Причешћа тиме изражавајући извештачено и штетно страхопоштовање. Нека знају да се непричешћивањем лишавају вечног живота, одбијајући да буду оживотворени. То постаје мамац и саблазан, иако се то удаљавање од Причешћа прикрива плодом страхопоштовања. И зато они треба да се труде свим својим снагама да се очисте од греха, да почну да живе богољубивим животом, и да храбро и с љубављу приступају Причешћу Живота. Јер чемо тако победити ђаволске обмане, и постаћемо причасници Божанске природе (Пет. 1, 4) и ућићемо у живот и у вечност”42.

А Јован Зонара у објашњењу 2-ог Правила Антиохијског сабора43 каже: “Одвраћањем од Причешћа Оци овде нису назвали то да се не воли Божанско Причешће и да зато не постоји жеља за причешћивањем, већ удаљавање од Њега ради страхопоштовања или смирења. Јер ако би се неко удаљавао од Причешћа ради тога што не воли и гнуша га се, онда би он био осуђен не само на одлучење, већ на потпуну анатему”.

Довољно Божанствени Кирил и Јован Зонара су разобличили прикривено страхопоштовање немарних, које не доноси плод користи и спасења, већ рађа душевну смрт и потпуно лишавање вечног живота, који се задобија честим причешћивањем Божанским Тајнама. Јер онај ко заиста има страхопоштовања не само да не пренебрегава Господње речи и толика света правила – Апостолска, саборна и светоотачка, већ то не прихвата ни у својим мислима бојећи се суда и осуде ради немарности. О тим људима који имају истинско страхопоштовање говори Дух Свети преко пророка Исаије: “Али на кога ћу погледати? На невољнога и на онога ко је скрушена духа и ко дрхти од Моје речи” (Ис. 66, 2).

[Милан Меденица :)]

ПРИГОВОР 5

Неки приговарају говорећи да је Свето Причешће страшна ствар, и зато се од људи који се причешћују захтева свети живот, савршен и ангелски

У то да је Тајна Божанског Причешћа велика и страшна и да захтева свети и чисти живот – не сумња нико. Сама реч “свети” има много значења. Свет је само Бог, јер поседује природну светост, а не задобијену. Људи, удостојивши се светог Крштења, добијају светост по Причести Светом Богу. И називају се светима, јер су добили освећење благодаћу Светог Духа рођењем Одозго. Поред свега тога они увек добијају освећење од Божанских Тајни, јер се причешћују Светим Телом и Крвљу нашег Господа. И што се више приближавају Богу захваљујући испуњавању Владикиних заповести, толико освећенији иду ка савршенству. Колико се напротив они удаљују од Бога због остављања заповести, толико више се лишавају освећења, постајући робови страсти, и зло у њима се повећава. Јер зло није ништа друго, него лишавање добра.

Дакле, тај ко се удостојио рођења од Светог Духа, нема никакве препреке да се назове светим, а сагласно томе – света чеда Светог Бога по благодати су удостојена честог причешћивања Божанским Даровима. Зато и Божанствени Златоуст каже: “Свети Дарови треба да се дају светима, а не порочнима и нечистима”47. Желећи да покаже границу светости, он каже: “Да не приступи Причешћу нико од грешних. Иако, опростите нећу рећи “нико од грешних”, јер ћу прво себе удаљити од Божанске Трпезе, али ћу боље рећи овако: “Нико ко и даље продужава да чини грехе – нека не приступа”. Знам да смо сви ми достојни казне и да нико не може да се похвали чистим срцем. Али није невоља у томе што ми немамо чисто срце, већ у томе што немајући чисто срце не приступамо Ономе, Ко може да га учини чистим”48.

А Теодорит каже: “Међу онима који се причешћују Божанским Тајнама, неки се причешћују Христом као Агнецом – ти, који су задобили савршену врлину, а други као испаштаоци туђих грехова – ти, који се покајањем очишћују од порока греха”49. Иако они који нам приговарају сматрају да само савршени могу да се причешћују, Божанствени Оци не захтевају савршенство од причасника, већ исправљање живота кроз покајање. Јер као што у овом видљивом свету нема човека једног те истог узраста, тако и у духовном свету Цркве постоје различита стања људи, сагласно Причи о семену (погл.Мт.13, ). И ако саврешни приносе Богу – стоструко, средњи – 60, а почетници – 30, то јест свако по својој моћи. И нико не бива одбачен од Бога јер није принео стоструко.

Само ако добро поразмислимо, схватићемо зашто је некоме немогуће да постигне саврсенство без непрестаног причешћивања Светим Тајнама, јер без њега не може задобити љубав, а без љубави не може задобити послушање Владикиним заповестима, а без послушања се не може постићи савршенство. Како каже премудри Соломон: “Почетак премудрости је најискренија жеља за учењем, а брига за учење је – љубав, љубав је – чување њених закона, а поштовање закона је – залог бесмртности, а бесмртност приближава Богу, јер жеља за премудрошћу води ка Царству” (Прем.6, 17-20), Царству Небеском. Зато и свети ава Аполос, знајући да је Божанско Причешће сила која производи Божанску љубав, убрајајући га у заповест љубави, каже: “На те две заповести, то је јест на честом Причешћу и на љубави према ближњему, пише Закон и Пророци” (погл.Мт.22, 40).

Али да ли постоји потреба да се много говори? Да ли они који нам приговарају сматрају да треба да се причешћујемо једном у четрдесет дана као савршени или као грешници или несавршени? Ако се причешћујемо као савршени, онда треба да се причешћујемо чешће, према њиховим речима, а ако се причешћујемо као несавршени – треба да се чешће причешћујемо како би постали савршени, како смо претходно рекли.

Јер ако дете не може да израсте у одраслог човека без телесне хране, тим пре душа не може да постигне савршенство без духовне хране. Мудраци кажу да се на детету виде три ствари: прво, само дете које се храни, друго, чиме се храни, и треће, шта га храни. И то чиме се он храни је – хранљива срж;то што га храни је – душевно тело; а чиме се оно храни је – храна. Тако каже Гаврило Филаделфијски, бива и у духовном рађању: “Онај који се храни је - крштени, поново рођен човек; то чиме се он храни су –Пречисте Тајне; а онај који храни је – Божанска Благодат, која те Тајне претвара у Тело и Крв нашег Спаситеља”. Зато Василије Велики каже, да тај ко се поново родио Крштењем, треба убудуће да се храни Причешћем Божанским Тајнама50. Ако се они причешћују као грешници, онда не треба ниједном да се причешћују у току четрдесет дана, па ниједном у години, како каже златоглагољиви Јован: “Како онај који има чисту савест треба да се причешћује сваки дан, тако и ономе који пребива у гресима и притом се не каје није безопасно да се причешћује ни на празник. Али ако се причешћујемо и једном годишње, то нас не избавља од наших грехова ако недостојно приступамо. Напротив, то нас још и више осуђује, јер иако приступамо само једном, ми и тада приступамо нечисто. Зато вас све молим: не приступајте Божанским тајнама само због празника”51.

И на другом месту он пише: “Пошто свештеници не могу да знају све грешнике и те који се недостојно причешћују Тајнама, Бог их често разобличује и предаје сатани. Због тога су они некад болесни, изложени сплеткама, невољама и несрећама, и томе сличном. И зато Павле указује, говорећи: “Зато су међу вама многи слаби и болесни и доста их умиру” (1Кор.11, 30).

“Како, - кажете ви мени, - бива то ако се ми причешћујемо само једном годишње?” Невоља је у томе што ми одређујемо удостојенсот за Причешће не према чистим помислима, већ временским периодом, и по томе што ти сматраш благочешћем ретко приступање Тајнама, не знајући да чак иако једном приступиш Светињама чиниш себи штету, а ако се достојно причешћујес па чак и често – задобијаш спасење.

Смелост се не састоји у томе да се приступа често, нити у томе да се приступа недостојно, - чак и ако се неко причешћује само једном годишње. Ми смо толико безумни и проклети, да чинећи хиљаде грехова у току године, не бринемо о томе да их исповедимо. И притом ми сматрамо, да нам је довољно да се не осмелимо да се често причешћујемо и да се самим тим не односимо понижавајуће према Телу Христовом.

Тако расуђујући, ми не схватамо да су и они који су разапели Христа – разапели Га само једном. Али да ли је грех због само једног пута мањи? И Јуда је једном издао Господа. Зар га је то спасло? Због чега ми то дело меримо временом? Мерило времена за Причешће треба да нам буде чиста савест”52.

И опет: “Кога да похвалимо? Оне који се само једном причешћују? Или оне који се често причешћују? Или оне који се ретко причешћују? Ни једне од поменутих. Већ оне који приступају са чистом савешћу, и чиста срца, и који воде беспрекоран живот. Такви нека увек приступају, а они који нису такви – никад. Јер приступају себи на суд и осуду, и муку и казну”53.

Али ти благословени не знају зашто се од оних који се причешћују захтева ангелски живот. То да свако ко се крстио и поново родио светим Крштењем, даје обећање да ће живети Ангелским животом – то је јасно, јер он принуђава себе колико може, испуњавајући Владикине заповести, на шта је и призван. То и јесте особина Ангелских чинова – да увек испуњавају Божанске заповести. Јер крштени и они који испуњавају Божанске заповести нису далеко од Ангелског живота. И још и због тога што се они труде да сачувају ту телесну чистоту бесплотних Ангела, по речима Апостола који каже: “Јер је наше живљење на небесима” (Фил.3, 20). То јест наш хришћански живот је – небески и ангелски. Али и Божанствени Златоуст каже: “Привуцимо к себи непобедиву помоћ Светог Духа поштујући заповести. И тада ни у чему нећемо бити мањи од Ангела”54. И још једном: “Онај који се спасава задобија двоструку благодат: он и оживотворава своју душу и постаје као птица, која лети небеским сводом”55.

[Милан Меденица :)]

ПРИГОВОР 6

Неки по питању Божанског Причешћа наводе Причу: “Кад нађеш мед, једи колико ти је доста да не би наједавши га се избљувао га” (Приче 25, 16).

На овај софизам нас је срамота и да одговоримо. Јер се Божанске Тајне не могу поредити са узимањем меда, јер се под тим према Григорију Синаиту подразумева умно созерцање. Ако они сматрају да се ова изрека односи на Божанске Дарове, онда ја дајем првенство самом Приповедачу Који ми каже: “Сине мој, једи мед, јер је добар и слат, јер је сладак грлу твојему. Тако ће бити познање мудрости твојој, кад је нађеш; и биће плата и надање твоје неће се затрти” (Приче 24, 13-14). Међутим ти људи би требало да нам кажу како они схватају речи “колико ти је потребно”. Јер ми немамо ниједну другу меру сем светих Апостолских Правила и целе Цркве Христове, који говоре да би се ми причешћивали ако је могуће и свакодневно или четири пута недељно, како мисли свети Василије и Божанствени Златоуст, или у крајњој мери сваке суботе или недеље и у остале празничне дане. Тако Апостол заповеда мужу и жени да се уздржавају једно од другог у те дане, како би се причешћивали Божанским Тајнама, говорећи: “Не забрањујте се једно од другога, већ ако у договору за вријеме, да се постите и молите Богу” (1Кор.7, 5). А Божанствени Тимотеј Александријски каже: “Неопходно се треба уздржавати у дан суботни и недељни, јер се у те дане приноси духовна жртва Богу” (Одговор 13).

Другим речима, нека се муж и жена чувају од супружничких односа у суботу и недељу, јер се у те дане узноси духовна Жртва, то јест служи се Божанствена Литургија, и они треба да се Причесте.

И Божанствени Григорије Солунски говори о празницима: “Први дан недеље, је такозвани дан Господњи56, јер је он посвећен Господу, Који је у тај дан васкрсао из мртвих, и предсказао Опште Васкрсење, уверивши нас у Васкрсење, када че нестати свако земаљско дело – недељни дан поштуј и не ради ниједан овоземаљски посао, сем оног најопходнијег. И нека се теби потчињени као и твоја породица одморе у тај дан, да би сви заједно прослављали Онога Који нас је искупио од смрти и Својим Васкрсењем васкрсао и нашу природу; да би се сетио живота будућег века и изучавао све заповести Господње. И да би се ти испитивао да ли си прекршио или пропустио неку од њих, [и ако јеси] да би се исправљао у свему. И да би тога дана био у храму Божијем, учествовао у богослужбеном скупу и Причешћу Светим Телом и Крвљу Христовом са искреном вером и неосуђеном савешћу. И да би започео строжији живот, и изменио се, припремајући се за примање будућих вечних добара. И на тај начин ћеш поштовати суботу не чинећи зло. А недељи додај и установљене велике празнике, чинећи тих дана исто што и недељом и уздржавајући се од истих ствари”57.

[Милан Меденица :)]

ПРИГОВОР 8

Неки приговарају и говоре: “Зар ти који се често причешћују немају страсти чревоугађања, сујете, смеха, празнословља и многа друга слична? Како се они без обзира на све то често причешћују?”

Тим људима одговара свети Александар Антиохијски: “Дешава се да се неки предају греху чак иако се ретко причешћују. Други пак причешћујући се чешће, чувају себе по правилу од многих зла бојећи се суда Причешћа. Дакле ако ми упадамо као сви људи у неке људске и опростиве грехе, или језиком, или слухом, или видом, или сујетом, или тугом, или гневом или било чиме сличним, укоравајући себе и исповедајући се Богу, причешћујемо се Светим Тајнама, верујући да ће нам Причешће Божнаским Тајнама бити на очишћење од тих грехова. Ако ми чинимо неке тешке, лукаве и телесне, и нечисте грехе и злопамтила смо у односу на ближњег, онда не треба уопште да приступамо Божанским Тајнама док се не покајемо на достојан начин.

Пошто ми као људи телесни и слаби, упадамо у многе грехе, Бог нам је дао различите жртве за остављање грехова, које нас када их приносимо очишћују како бисмо приступили Светом Причешћу. Тако је и милостиња жртва која очишћује грехе. Постоје и друге спасоносне жртве за отпуштање грехова, како каже пророк Давид: “Жртва Богу је дух скрушен, срце скрушено и смирено Бог неће презрети”60.

Ако ми приносимо Богу те жртве, онда чак иако имамо неке људске мане можемо приступити Светим Тајнама са страхом и трепетом, и умиљењем, и исповешћу, као што је то урадила крвоточива жена, плачуши и дрхтећи. Јер постоји грех на смрт, и грех на покајање, и постоји грех који захтева додавање пластера. Непрекидно покајање може све да исцели. Онај који приступа Светим Тајнама са страхом и трепетом, и исповешћу, и умиљењем добија опроштај, а онај који приступа без страха и с пренебрегавањем – добија казну. Такви не само да не добијају опроштај грехова, већ ђаво према њима има још већи приступ. А они који са страхом прилазе Божанским Тајнама, не само да се освећују и добијају отпуштање грехова, већ одгоне и ђавола од себе”.

Међутим без обзира на сва та неоспорна сведочења светих учитеља Цркве, неки се и даље не смирују и предлажу следећи приговор, говорећи:

[Милан Меденица :)]

ПРИГОВОР 9

У то време се причешћивала већина народа, а мањина није. Зато су божански оци и укоравали мањину да не би саблажњавала већину. Међутим данас када се не причешћује већина, сем неких малобројних, не треба да се причешћују ни ти малобројни да се не би правили изгреди у цркви и да се многи не би саблазнили

Они који ово говоре би требало да знају шта значи “саблазан” и “изгред”, и тада да приговарају. Јер саблазан је оно што човека удаљује од Бога и приближава га ђаволу. Тако Василије Велики каже: “Чињење греха отуђује [човека] од Бога, и присваја [га] ђаволу”61. Он такође каже: “Саблазан је све оно што је супротно вољи Божијој”62. И да бисмо рекли јасније – саблазан је свака препрека постављена на путу ради спотицања путника. Тако Пророк моли Бога да га избави од тога, говорећи: “Сачувај ме Боже од руку безбожничких, од насилника сахрани ме, који мисле да поткину ноге моје. Охоли ми намјестише замке и пругла, метнуше ми мрежу на пут, пређу разапеше ми”63. То јест, сачувај ме Господе од руку грешника, избави ме од неправедних људи, који су смислили да ставе под моје ноге нешто, како би ме оборили; горди људи или злодуси су ми поставили замку, како би ме ухватили, и конопцима и мрежама свезали моје ноге, постависвши на мом путу саблазни и препреке како би се спотакао.

Дакле, тада су малобројни саблажњавали многе на тај начин, увлачећи их у немар и преступање заповести Божије, а сада многи саблажњавају малобројне, увлачећи их на одступање од заповести – како поступити? Како су тада малобројни одсекли своју вољу и следили многе у испуњавању Божије воље, тако су и данас многи треба да одеску своју вољу следећи малобројне у испуњавању воље Божије. Али не тако да би малобројни престали да испуњавају Божије заповести само зато што су мањина, и ради већине почели да преступају заповести. Јер да су ствари тако стајале, тада су и пророк Илија, и апостоли, и толики други Оци, који су се подвизавали за истину требало да сакрију истину и крену за већином пошто је њих самих било мало.

Зато Василије Велики каже: “Ти који испуњавају вољу Господњу, треба да пројављују непрестану одважност, чак иако се неки саблажњавају”64. Иако неки и говоре да ти се ти који немају снаге причешћују, саблажњавајући их, нека они сами схвате да то бива [код тих људи] последица или зависти или мржње према брату.

Дакле, ми не треба да пренебрегавамо Божије заповести ради тога да не би саблазнили људе, како каже Златоуст: “Ми треба толико да се бринемо о томе да не саблазнимо људе колико је то потребно, како им не би давали повод да нас окривљују. Ако им не дајемо повода, а они нас и даље осуђују – просто ни због чега, - онда нама остаје да се смејемо и плачемо због њихове неразумности. Ти се труди да се понашаш лепо пред Богом и људима. Ако ти поступаш добро, а неко те осуђује, не брини се нимало због тога. Тако је и Христос говорио о онима који се саблажњавају: “Оставите их: они су слепи који воде слепе” (Мт.15, 14). Јер ако смо ми сами узрок саблазни онда тешко нама. А ако нисмо, онда греха немамо. Такође је написано: “Јер се име Божије због вас хули у незнабошцима” (Рим.2, 24). Како поступити? Ако ти радиш то што треба да радиш, а неко због тога хули, онда ти не чиниш грех, већ је грех на њима, јер они хуле Име Божије.

Ми не треба да обраћамо пажњу када неком богоугодном делу претходи то да оно за некога постаје саблазан. Ми треба да се узнемиримо када нас други не приморавају да се противимо Божијој вољи. Јер реци ми молим те ако сад док ми разговарамо, ја желим да разобличим пијанице и неко од њих се саблазни, зар ја треба да престанем да говорим о њима? Не, у свему треба знати меру. Када једна лепа девојка није хтела да се уда, већ је заволела девственост и постала монахиња, многи су богохулили и бранили оне који су је томе привели. Зар су ти људи онда требало да одбију да је пострижу? Наравно да не. Јер они нису урадили ништа противно Богу. Напротив, они су учинили богоугодно дело.

Дакле, ми смо у сваком делу дужни да следујући Божијим законима не дамо никакав повод за саблазан, како не бисмо били окривљени и како бисмо од Бога добили дар човекољубља”65.

Ево шта можемо да кажемо о саблазни. Што се тиче изгреда, то је дело које се врши ван сваког чина. Ако се чин и закон Цркве састоји у томе да се хришћани који се налазе на Божанственој Литургији а који нису под епитимијом - причешћују, онда како смо раније рекли, очигледно је да изгреде чине они који се не причешћују, преступајући самим тим законе Цркве. Зато и пророк Авакум каже: “Сунце и мјесец стадоше у стану свом” (Песма 4)66. Другим речима, Сунце правде – Христос Бог наш – се узнео у висину на Крсту, а месец – Црква – се утврдила у свом чину, то јест у вољи и заповестима Божијим, од којих је претходно отпала.

Дакле они који не поштују заповести Божије, чине саблазни и изгреде, а не они који се подвизавају по мери својих снага ради чувања Владикиних заповести.

[Милан Меденица :)]

ПРИГОВОР 11

Многи приговарају говорећи да пракса Причешћивања није догмат вере који би обавезно требало поштовати

Иако често причешћивање није догмат вере, већ Владикина заповест, која се налази у многим порукама нашег Господа, нарочито у следећем: “Ово чините у мој спомен” (Лк.22, 19), то јест непрестано и сваки дан, док постоји овај свет. И зато се она као Владикина заповест мора поштовати непрекидно, о чему смо говорили у првом делу књиге.

Међутим, ти који приговарају на овај начин, самим тим показују да желе да оголе догмате и оставе их опустошеноме од сваког црквеног опредељења и установљења. Али ми их питамо: на чему ти догмати могу да буду засновани? Зар нам Божанствени Златоуст није рекао, да људски живот захтева правилне догмате, а догмати захтевају чист живот; а чист живот се рађа и достиже захваљујући божнаским заповестима, светим законима Цркве и честим предањима и опредељењима Божанских Отаца? Дакле ако напустимо света правила, Владикине заповести и остало, нестаће и чистог живота. А када нестане чистог живота, тада ћемо изгубити и правилне догмате, и остаћемо опустошени и у мраку.

Немам времена да набрајам хиљаде примера светих, који су претрпели муке и умрли за црквене поставке и правила. И међутим постоје неки толико бестидни људи, који не само да не страдају за истину већ јој се и противе и дрско одбацују Владикине заповести, стављајући препреке пред оне који се причешћују, без икакве кривице или повода. То је веома дрско понашање, ако се само сетимо да Господ чак ни самог Јуду није одбио од Причешћа, иако је знао да је порочни сасуд зла.

Сваки дан Христос прима све оне који се причешћују и оне који су достојни очишћује, просвећује и освећује, а недостојне одмах на почетку предаје грижи савести, а затим их милосрдно прима уколико се исправе. А ако се не исправе, онда их предаје различитим болестима, по речима Апостола: “Зато су међу вама многи слаби и болесни, и доста их умире” (1Кор.11, 30).

Ти благословени, и не знајући стање оних који се причешћују, већ само ради тога да би очували бесмислен обичај, који је установљен на штету души, праве препреке православним хришћанима за Божанско Причешће.

Међутим упитајмо Великог Василија да нам он каже истину: “Следи ли о божанствена и света главо или није ли опасно напустити било коју Божију заповест? Да ли је дозвољено спречавати онога коме је дата та заповест да је испуњава или треба послушати оне који то спречавају, посебно уколико је тај неко ко забрањује дугогодишње Божије чедо? Или се та помисао чини само пријемчивом, а у ствари је противна Божијој заповести?” На то свети одговара: “Господ је рекао: “Научите се од Мене, јер сам Ја кротак и смирен срцем” (Мт.11, 29), очигледно је да се и у свему другом треба учити од Њега. Тако се и у датом случају сетимо Самог Господа нашег Исуса Христа Јединородног Сина Бога Живог. Када Му је Јован Крститељ рекао: “Ти треба мене да крстиш, а Ти ли долазиш к мени?” – Он је одговорио: “Остави сад, јер тако нам треба испунити сваку правду” (Мт.3, 14-15). [То јест неопходно је да Ја испуним свако дело које оправдава човека]. И како је Он с негодовањем одговорио Петру, када је овај покушао да одговори Господа од страдања, које је Он пророчки предсказао својим ученицима на путу у Јерусалим: “Иди од мене сотоно; ти си ми саблазан; јер не мислиш што је Божије него људско” (Мт.16, 23). И опет када је Петар одајући част Владици Христу, одбио да му Он опере ноге, Господ му је опет рекао: “Ако те не оперем немаш дијела са Мном” (Јн.13, ).

Ако треба више помоћи души примерима нама блиских људи, сетимо се Апостола који каже: “Шта чините те плачете и цијепате ми срце? Јер ја не само свезан бити хоћу, него и умријети у Јерусалиму готов сам за Име Господа Исуса” (Дела 21, 13). Ко може бити славнији од Јована? Или ко може бити искренији од Петра? Или ко други може да има помисли са страхопоштовањем више од њих? [Јер су они обојица били покренути осећањем стархопоштовања, тако што један није хтео да крсти Господа, а други није хтео да му Господ опере ноге. Међутим без обзира на то они нису могли да наговоре Христа].

Знам да ни свети Мојсеј ни пророк Јона нису избегли Божију казну јер су Му одбили послушања, следујући својим расуђивањима. Нека нам сви ти свети буду пример да не треба ни противуречити вољи Божијој, нити спречавати друге да испуњавају Божију заповест, нити слушати оне који спречавају њено испуњење. Ако нас је Божија Реч из ових примера научила шта не треба да допустимо, онда тим пре треба у свему осталом да подражавамо свете, који су једном рекли: “Треба се више повиновати Богу него људима” (Дела 5, 29), И на другом месту: “Судите је ли право пред Богом да вас већма слушамо неголи Бога? Јер ми не можемо не говорити што виђесмо и чусмо” (Дела 4, 19-20).

И поново каже Василије: “Не треба спречавати онога који испуњава вољу Божију, уколико он то ради по Божијој заповести или са циљем, сагласно заповести Божијој. Такође онај који испуњава заповест не треба да слуша оне који га спречавају, чак и ако су они прави Божији пријатељи, већ треба да остане при својој одлуци”74.

Такође: “Ако неко испуњава заповест Божију, али не по здравом настројењу [то јест не с правилним циљем и без истинског расуђивања] међутим по свему видљивом следује у потпуности учењу Господњем, таквога човека не треба спречавати. Јер тај човек тако поступајући неће нанети себи штету. Понекад се дешава да људи од тога имају користи. Међутим добро је таквог човека поучити, како би и његово расуђивање одговарало достојности подвига”75, како би он испуњавао заповест са богоугодним циљем. И још: “Не треба следити људска предања, када се нарушава Божија заповест”76. И још: “Не треба дати првенство својој вољи у односу на вољу Господњу, већ у свакој ствари треба тражити и творити вољу Божију”77.

А Божанствени Златоуст каже: “Који љуби оца или матер већма него мене није мене достојан” (Мт.10, 37). Дакле, када чинимо неко богоугодно дело, сваки који нас у њему спречава нека нам буде непријатељ и противник, чак иако је то отац или мајка или било ко други”78. Игњатије Богоносац каже: “Свако ко ти говори нешто супротно ономе што ти је Бог заповедио, чак иако можеш да му верујеш, чак и ако пости, и чини чуда, чак и ако пророкује, нека буде у твојим очима као вук у овчијој кожи, који убија овце”79. А Божанствени Мелетије Исповедник каже:

Не треба слушати монахе

Као ни презвитере

Када су њихове речи - безаконе

Када су њихови савети - на зло.

И не само “пезвитерима”, “монасима”!

Не уступајте ни пред самим епископима,

Ако раде нешто некорисно за душу

И говоре, и мисле

Јер ће одједном почети подмукло да вас убеђују80.

[Милан Меденица :)]

ПРИГОВОР 12

Неки се саблажњавају од тога што не могу да нас убеде својим речима (имајући у виду да постоји забрана на непрестано Причешћивање), и у своју одбрану наводе три закључка: прво, говоре, каноне и заповести држе архијереји; друго ми не треба да испитујемо то што нам говоре архијереји, већ треба само простодушно да их слушамо; и треће наводе Апостолску изреку “повинујте се учитељима вашим и будите покорни” (Јевр. 13, 17).

На ова три дела приговора ми нећемо ништа сами коментарисати, како не бисмо изазвали неку забуну и смутњу. Али сматрамо да је по душу штетно и ако потпуно прећутимо. Да се нико не жали хајде да размотримо шта [у вези са тим] кажу свети.

На прву примедбу одговара Василије Велики говорећи: “Ако Сам Господ, Кога Отац љуби, и у Коме су све ризнице премудрости и тајне, Који има сваку власт, и Који је добио сваки суд од Оца, - ако Он Сам каже: “Он ми даде заповијест шта ћу казати и шта ћу говорити” (Јн.12, 49), као и: “Што Ја дакле говорим онако говорим као што ми рече Отац” (Јн.12, 50), и ако ни Свети Дух не говори од Себе, већ говори само оно што чује од Њега81, - колико више је за нас благочестиво и безопасно тако мислити и поступати!”82. Другим речима, ми не треба да преступамо Божије заповести, већ да их покорно слушамо.

А Божанствени Златоуст на примеру саме архијерејске хиротоније показује да су архијереји потчињени Божанским канонима и заповестима. Он каже: “Тако како је архијереј – [првосвештеник у Старом Завету] – био вођа народа, било је неопходно да он на својој глави има знак власти, којој се потчињавао (јер ако власт није ничим ограничена онда је она неподношљива, а када има симбол неке друге власти над собом, то показује својим потчињавањем закону); зато Закон наређује да глава архијереја не буде откривена, већ да би била покривена и да би вођа народа знао да има другу Главу. Зато се и у Цркви на хиротонији јереја – [овде светитељ има у виду архијереје, говорећи о свештенству уопште, јер само архијереји носе на глави богопредане симболе, према Дионисију Ареопагиту] – на његову главу ставља Христово Јеванђеље, да би спознао онај који се рукополаже да добија истинску јеванђељску тиару, и да би спознао да иако је он вођа свих, дужан је да делује по јеванђељским законима, све држећи у својој власти, али и сам под влашћу закона, бивајући за све законодавац, али имајући и законодавца над собом – јеванђељски закон.

Зато један одважан древни муж (његово име је Игњатије), просијавши у свештенству и мучеништву, у посланици неком архијереју каже: “Ништа да се не ради без твоје воље, али ни ти ништа не ради без воље Божије. Зато архијереј има на глави Јеванђеље – као знак да се налази под његовом влашћу”83.

Што се тиче другог, то јест тога да ми не треба да испитујемо архијереје, учитеље и духовнике, већ да их у свему слушамо, на то одговара Василије Велики: “Руководећи у речи – [био то учитељ или архијереј] – треба увек уз много размишљања и испитивања, а са циљем да угоди Богу, и да ради, и да говори, јер он треба да буде испитан и посведочен и од стране оних којима је поверен84”85.

Такође: “Они који слушају познајући Божанско Писмо, треба да испитују то што говоре учитељи. И то што је у складу са Писмом треба да прихватају. а то што им је страно – да одбаце. А тих учитеља који инсистирају на таквом учењу се треба одвраћати”86. Такође: “Они који не познају много Писмо, треба да спознају карактеристичне особине светих по плодовима Духа [Светог]87. И треба прихватати те који их имају [у својству светих], а одвраћати се оних који их немају”88. Такође: “Не треба се тек тако и без испитивања бавити онима који се само претварају да говоре истину. Треба на основу сведочења Писма препознавати свакога, [предаје ли тај учитељ истину или лаж]”89. И такође: “Неопходно је сваку реч или дело проверити на основу сведочанства Богонадахнутог Писма, како би добри учитељи били признати, а лукави – посрамљени”90.

На трећи део приговора одговара Божанствени Златоуст: “Анархија је увек зло, она је – корен многих невоља и узрок нереда и пометње. А ништа мање зло није ни непотчињавање руководиоцима. Али можда ће неко рећи да постоји и треће зло – када је сам руководилац зао. То и ја знам. То зло није мало, већ је много горе од анархије. Јер је боље не бити ни под каквом влашћу него се потчинити злу. Јер се у првом случају цчовек често спасава и често се налази у опасности, а у другом је увек у опасности јер га воде у пропаст.

Али како је Павле рекао: “Повинујте се учитељима вашим и будите им покорни”? претходно рекавши: “Гледајте на свршетак њихова живљења, и угледајте се на вјеру њихову” (Јевр.13, 7), а затим је рекао и: “Повинујте се учитељима вашим и будите им покорни”. [То јест Павле се у почетку осведочио да су ти учитељи верни у свему, и већ после тога каже: “Гледајте добар плод њиховог добродетељног (врлинског) живота и проповеди, и угледајте се на њихову веру”].

А шта рећићете ми ако је руководилац зао (овде и надаље – лукав), да ли се њему треба потчињавати? У ком смислу ти кажеш “зао”? Ако се то односи на веру – остави га и бежи – не само од човека, него и од ангела који је сишао с неба. А ако се то односи на његов живот онда не буди радознао. Послушај шта каже Христос: “На Мојсијеву столицу – [на учитељску катедру Закона] – седоше књижевници и фарисеји”. Рекавши претходно много тога страшног о њима, Он нам затим говори: “На Мојсијеву столицу седоше…Дакле, што вам они заповедају да поштујете, поштујте и радите; али што они чине не чините” (Мт.23, 2-3). Другим речима, они се користе почашћу, [имају право да уче], каже Он, али им је живот нечист; али ви не обраћајте пажњу на њихов живот већ на њихове речи.

Јер нико неће имати штете од њихове нарави. Зашто? Зато што је она свима очигледна и зато што сам учитељ, чак и ако је хиљаду пута зао, никада неће учити злу. Што се тиче вере, ту зло није свима уочљиво да и учитељ не одбија да тако и учи. Зато “не судите, да не будете осуђени” (Мт.7, 1) се односи на начин живота, а не на веру.

Зато је и Павле у почетку представио [пастире као истинске у свему], а затим рекао: “Повинујте се учитељима вашим”91.

И на другом месту: “Ти кажеш да је тај човек кротак и имајући свештенички чин веома благоразуман, а ради то и то. Не говори ми о томе да је он кротак, разуман, благочестив, свештеник. Ако хоћеш нека то буде чак и Петар или Павле, или ангео који је сишао с небеса, - чак ни тада нећу обратити пажњу на значај особе. Јер ја не читам закон слуга, већ Царски закон. Када се читају Царске речи, сва значајност слуга треба да нестане.

Зашто ми наводиш примере овог или оног? Бог ти неће судити за немарност таквих слугу, већ за неиспуњење Његових закона. Ја сам ти заповедио, рећиће [Он теби у судњи дан], и ти си требало да се потчиниш, а не да наводиш пример другога или да будеш радознао у погледу злих дела другог.

Јер је и велики Давид сагрешио страшним грехом, али да ли то значи реци ми да нама већ сада није опасно да грешимо? Зато ми треба да будемо опрезни и да ревнујемо само за подвиге светих, а немарност и нарушавање закона – [који и њима као људима могу да се десе] – треба с трудом избегавати. Јер нам неће судити исте такве слуге као и ми сами, већ Сам Владика, - Њему ћемо дати одговор за све што смо у животу урадили”92.

Ето како кажу свети. Ми браћо моја, уколико нас је Господ позвао на мир треба да се покоравамо архијерејима, и духовницима, и учитељима ради њиховог чина који они имају од Бога. Ако неко од њих ради нешто неразумно или нас спречава у богоугодном делу, онда не престајмо да га молимо за то да се испуни воља Божија, да би мир, једномислије и сагласност царовали међу нама, да би постојала љубав између пастира и оваца, између архијереја и хришћана, између свештеника и мирјана, између руководиоца и потчињених како не би било саблазни, постреса, раскола, подела. Јер све то разара насше душе, и наше куће,и наше Цркве, и свако друштво и нацију. Краће речено: да би сви ми били једно тело и један Дух, сви – с једном надом, на шта смо и призвани, и да би Бог мира био с нама.