Епархија бачка

[Guest Светлана]

Прослава храмовне славе у Мартоношу



Овогодишња прослава храмовне славе једног од најстаријих храмова наше Епархије, саграђеног почетком XVII века почела је празничним бденијем које је служио презвитер Ђорђе Димић, парох суботички.

На сам дан празника служена је света Литургија, на којој је началствовао презвитер Миодраг Шипка, архијерејски намесник суботички, уз саслужење презвитера Ђорђа Димића, презвитера Јовице Мојсиловића и ђакона Бранислава Шијачића. После прочитаног Јеванђеља, присутном народу се обратио презвитер Миодраг Шипка, говорећи о животу светитеља, његовим делима добротољубља и милосрђа.

На вечерњем богослужењу и благосиљања колача и жита учествовало је неколико свештеника архијерејског намесништва суботичког.

Мартонош, 25.05.2009 - Презвитер Миодраг Шипка

http://www.eparhija-backa.rs/novosti/proslava-hramovne-slave-u-martonosu

[ribar]

Што вам се шапне на ухо, проповедајте с кровова!

29. мај 2009 - 14:20

Епископ јегарски Порфирије докторирао је теологију на Универзитету у Атини. Викарни је епископ Епископа бачког Г. др. Иринеја. Титула „јегарски" односи се на град Егер (на српском, Јегра) у Мађарској, који је историјски спадао под јурисдикцију Православног епископа бачког. Игуман је манастира Ковиљ, значајног духовног центра у близини Новога Сада. Наследио је академика Владету Јеротића на катедри за Пастирску психологију на Православном богословском факултету Универзитета у Београду, где предаје и Нови Завет. Председник је Савета Републичке радиодифузне агенције. Од хуманитарних делатности бави се, по благослову Епископа бачког Иринеја, вођењем заједница за рехабилитацију зависника, а води и Хуманитарни фонд Привредник, који је најстарија модерна институција код Срба за стипендирање талентоване а сиромашне деце. Фонд је крајем XIX века, у Загребу, основао значајни српски предузетник и банкар Владимир Матијевић; Фонд је укинут 1947. а обновљен 1993. у Новом Саду, од када је стипендирао 2000 студената.

Реакција Светог архијерејског синода поводом догађаја у Црној Реци многе је изненадила, како брзином тако и садржајем.

Призори бруталног насиља из центра за лечење болести зависности Црна Река су апсолутно супротни бићу Цркве. Једина могућа одлука и јавна  реакција  Синода  је онаква каква је дата у Саопштењу. Верујем да су оци  Синода имали у виду да овај појединачни  случај, преко одређених кругова који нису наклоњени Цркви а гласни су у јавности, може да компромитује остале многобројне човекољубиве социјалне црквене делатности.

Постојање Духовно-рехабилитационог центра није било непознато, како црквеној, тако и нашој широј друштвеној јавности. Неретко, говорило се о бројним младим људима који су имали проблем са дрогом, а прошавши кроз овај центар, излечили се. Није била тајна да се тамо, поред осталог, као метод лечења понекад примењују и батине. Нико, међутим, није могао ни замислити до којих размера бруталности то иде. Лично сам био у прилици да од неких младића који су напустили центар пре истека „терапије" чујем какве су тортуре пролазили. Будући да се ради о наркоманима, мислио сам да је у питању лаж, или, у најмању руку, преувеличавање. После снимака стравичне „физиотерапије", које сам видео на телевизији, био сам не само изненађен, него најдубље ужаснут.

При Манастиру Ковиљ, чији сте ви старешина, делује центар „Земља живих" у којем се, попут центра „Црна Река", лече наркомани.

Наркоманија је друштвена пошаст: то је разлог што и код нас, као и у свету, Црква и друге верска заједнице покушавају и на овом плану да буду уз оне којима је помоћ потребна. Поред Православне и Римокатоличке цркве, сличне центре код нас воде и друге верске заједнице-нпр, Пентикостална («Раскршће») и Суботарска («Рето центар» на Авали). Између ових центара постоје сличности и разлике. Основна разлика између нашег пројекта, који се зове «Земља живих», и пројекта који води Римокатоличка црква с једне стране, и осталих покушаја са друге стране, је у томе што ми гостопримство и сву негу у духу Јеванђеља пружамо бесплатно, а остале заједнице овим послом се очигледно баве на комерцијалној основи. На пример, месечни боравак у Раскршћу (Пентикосталци) кошта 300 Евра, а при самом уласку у камп плаћа се једнократна кауција у износу од 1000 Евра. Поменути центар Црна Река, у зависности од платежне моћи корисника, месечни боравак наплаћује од 300 Евра па навише...

Шта вас је навело да  оснујете азиле за наркомане при Ковиљском манастиру?

Можда звучи чудно, али наркоманија открива неутољиву и неугасиву метафизичку жеђ човекову за смислом и љубављу. Једино Бог може да задовољи и испуни ову потребу. Без Бога, код наркомана се више него код других види осећај усамљености и празнине. А ако човек не нађе Бога, он посеже за различитим сурогатима којима покушава да замени аутентични смисао. Сурогати су, међутим, само нека врста медикамената који на један краћи или дужи период могу да прикрију празнину. Дрога је свакако један од најпогубнијих и најварљивијих сурогата. Стога, кад неко постане наркоман, то је видљиви знак да он нема само психолошки, него и дубоки духовни проблем. Нажалост, искрено говорећи, наркоманима се код нас мало ко озбиљно и с љубављу бави. Они су углавном презрени. Једини начин да им се помогне јесте спремност да се с великом пажњом и саосећањем ослушкују њихове душе, егзистенцијални болови и дубоки вапај за смислом, а то значи да им се пружи безусловна, јеванђелска, христолика љубав.

Како ваш центар функционише?

Будући да је наркоманија, као болест зависности веома комплексна, неопходно је да се у лечењу једнодушно ангажују многи друштвени чиниоци. Пре свега, то је болест; то значи да се морају укључити стручњаци из области медицине, психологије, социологије... У том смислу, од самога почетка, ангажовали смо лекаре, психологе и психијатре који се баве болестима зависности. На пример, најмање једанпут у шест месеци у куће у којима живе штићеници, долазе медицински радници из Хигијенског завода у Новом Саду и тестирају их на ХИВ и хепатитис. Једанпут недељно организујемо психолошке радионице типа групне терапије уз помоћ тима психолога и драмских уметника. Имамо добру сарадњу са Одељењем за болести зависности Неуропсихијатријске клинике у Новом Саду, коју води проф. др. Никола Вучковић, који је и у Националном савету за превенцију. У последње време започели смо сарадњу са Министарством здравља. Дакле, било би претенциозно да се сматрамо самодовољним у настојању да се ухватимо у коштац са једним од најтежих проблема друштва данас. Скромно покушавамо оно што можемо, свесни да без поменуте стручне помоћи не можемо доћи до правих резултата.

Отац Сергеј из манастира Сопоћани замерио је нашем новинару што је снимак „пустио" у јавност уместо да га достави црквеним властима и да је објављивањем снимка нанео „велику штету" Српској православној Цркви, да је тиме показао да „није хришћанин и православац". Да ли је штета нанесена и ако јесте, ко је за штету одговоран?

Евидентно је да је и данас код нас Црква, по правилу, на мети беспоштедних критичара из редова такозване грађански оријентисане „поштене просвећене интелигенције". Из тих кругова често долазе захтеви за спречавање сваког озбиљног ангажмана Цркве у друштву - захтеви да се Црква повуче у кулу од слоноваче, у изолацију и неучествовање..., а са друге стране, позиви на апсолутно учешће, став о свему што се догађа, све до суђења („недораслом" „нецивилизованом", „грешном") народу. Деловала премало или превише, Црква је, дакле, увек изнова, под критиком својих старих познаника, искусних ветерана „политички коректног" антитеизма. Понекад је на тапету због премало, а понекад због превише активне улоге. По потреби, од случаја до случаја, Црква је или „урадила нешто што не треба", или „није урадила нешто што треба".

Може бити да ће неко из овако настројених кругова употребити снимке батинања наркомана у центру Црна Река као муницију и повод за напад на Цркву. У том случају, објављивање снимака могло би се схватити као свесно наношење штете Цркви. Проблем, међутим, не видимо у самом објављивању снимака, него у чињеници да је то реалност. То је оно што нас брине, то је оно чему треба тражити лека. Јер, није битно пре свега шта неко о нама мисли и говори, па и шта облављује, него је важно оно што ми јесмо. Дакле, ми својим мислима и делима сами себи наносимо штету или задобијамо корист, а Бог је онај који љубављу својом суди свима!

Извођење Верске наставе, као да није доживело потпуни  успех. О томе јавно говоре и поједине владике.

Желео бих да овде поменем покојног председника Зорана Ђинђића, који је својим личним осећајем за демократичност, одлучно допринео  да се овај предмет врати у систем јавног школства и тако укине терор мањине над већином. И сам је, како сам то дознао од сведока, био упутио своју децу да уче веронауку.

Што се тиче актуелне ситуације о заступљености катихизиса, могу  да  посведочим да у Епархији бачкој, којој припадам, број заинтересованих ученика управо расте, а не опада.

Уколико је, пак, и било проблема у извођењу наставе, пре свега због недостатка кадрова, социјалног статуса катихета исл, ти проблеми се решавају системским образовањем на Општем смеру Богословског факултета Универзитета у Београду, честим семинарима за наставнике, и, не мање важно, сарадњом са надлежним државним властима.

Више од две године, откако је патријарх Павле у болници, свако заседање Светог архијерејског сабора је предмет медијске пажње. Говори се о поделама унутар јерархије, по овом или оном основу, према старости на „стару гарду" и „младе лавове", територијално на „босанце" и „србијанце". Да ли расцепа има или не?

Гласине о наводном „тихом расцепу" у врху наше Цркве на србијанце и босанце, на млађе и старије, а онда и тврдње о постизању компромиса између подељених страна на последњем сабору, напросто нису тачне. Оне су или плод незнања и необавештености или, можда, и плод злих намера.

Ипак, неретко се преко медија оглашавају поједини архијереји саопштењима у којима се мање или више „увијено" међусобно „прозивају", а кроз саборска врата, која су по правилу за јавност затворена, „процури" да по многим питањима епископи имају дијаметрално супротне ставове.

Сабор наше Цркве чине епископи, који су слободни и различити људи, а не клонови или унифицирани, неслободни роботи. Оно у чему су сви јединствени и једнодушни јесте Православна вера и припадање Православној Цркви. Што се, пак, тиче начина организовања живота, као и односа према актуелним појавама на различитим пољима наше свакодневнице, природно, постоје разлике, а понекад и потуно супротна гледања. То ни у ком случају не умањује нити угрожава јединство. Напротив, богатство разлика отвара могућност за конструктиван дијалог у заједници љубави. Разлике ове врсте, уосталом, јављају се од самих почетака Цркве. Сусрећемо их већ међу апостолима, и оне су саставни су део историјске динамике хода Цркве кроз све векове.

По потреби, међу епископима данас постоји неформална, спонтана комуникација и размена искустава и идеја. Поред тога, сви епископи се и редовно састају два пута годишње на саборима у Патријаршији у Београду, између осталог, и зато да би различите ставове у вези са виталним питањима живота Цркве, кроз дијалог усагласили; да би дошли до заједничких, саборних решења која су датом моменту најбоља за Цркву и њену мисију у свету, у друштву. Према томе, супротна мишљења немају за циљ да поразе и у „полемици" елиминишу другога (ближњега), него су братољубива, брижна борба за сабрата и настојање да се благим речима ода поштовање личности, али уједно и чврстим аргументима покаже „корист"  или „штета" нечијег става, по појединца и заједницу. При том, увек смо свесни да сабор епископа није скуп „непогрешивих индивидуа", него заједница личности које имају и своје врлине и своје мане, али који се труде да, по дару Божијем, одговорно, кроз многе тешкоће и искушења воде кормило Цркве путем спасења.

Уобичајена реакција јерараха на извештавање медија о животу Цркве је критика, и то поприлично оштра.

Између медија, какви су данас, и Цркве, каква је од постанка, постоји одређени  несклад. Наиме, за Цркву је најважније, или једино важно, да свету пренесе оно што доприноси спасењу људи и творевине. Дајући упутства апостолима, Христос каже: „Што  вам говорим у тами, казујте на видику,  што вам се шапће на уши, проповедајте с кровова!". То је, укратко, медијски програм Цркве.

Уз дужно поштовање и разумевање, врхунски, али и легитимни  интерес готово свих данашњих медија јесте профит, остварен кроз задовољавање интереса власника, оглашивача, политичара и сл. Поред тога, медији, водећи рачуна о наведеним интересима, моделују стварност, тачније, по речима једног савременог српског философа „служе као инструменти за конструкцију и дистрибуцију онакве слике стварности каква одговара центрима моћи". Имајући ово у виду, морамо бити свесни одређене задршке коју Црква има у комуникацији са медијима.

Значи, новинари јесу за све криви?

Ако желимо да будемо објективни, у контексту данашњег тренутка, проблем постоји на обе стране. Црква није однеговала довољан број људи који су вични раду са медијима; с друге стране, новинари, нажалост, често немају елементарна знања о Цркви. Добром вољом обе стране, и улагањем одговарајућег напора, проблеми се могу превазићи.

Именован је нови Синод. Да ли се са те стране може очекивати више добре воље него што је до сада био случај?

Што се тиче Цркве, чланови актуелног састава Светог Синода, имају, не само велико медијско искуство, него и знање о медијима. На пример, Митрополит Амфилохије већ више од деценије у подручној му епархији, има радио-станицу Светигора и истоимену тиражну богословско-популарну ревију; владика бачки Иринеј је буквално пионир учешћа јерархије у медијском животу, а у Епархији бачкој се, управо покрећу четири  радио и једна телевизијска станица. Владика Григорије, исто тако, покреће телевизију у Херцеговини. И у Епархији нишкој је кренуо црквени радио. Владика Фотије, у условима у  којима  живи и  ради, обнављајући разорену Епархију,  развио је изузетно богату издавачку делатност, укључујући и два часописа. Дакле, у Синоду су људи који осећају важност медија за мисију Цркве и спремни су за сарадњу...

Извор: Време

[Guest Светлана]

У Суботици одржана Трибина о наркоманији

12. јун 2009 - 13:34

У четвртак, 11. јуна текуће године, у просторијама Српског културног центра „Свети Сава", одржана је Трибина о наркоманији на тему: Школа живота. На самом почетку приказан је документарни филм Земља живих, Центра за лечење болести зависности, основаном по благослову Његовог Преосвештенства Епископа бачког Господина др Иринеја. После пројекције филма, учесницима Трибине се обратио протопрезвитер Бранко Ћурчин, који је у оквиру свога излагања говорио о погубним последицама зависности од наркотика, истичући значај оваквих заједница у животу младих људи који су пали под утицај дрогâ.

Отац Бранко је, између осталог, говорио и о начину рада ових центара који постоје у Епархији бачкој, а у којима је једно од основних начела позната изрека: ora et labora, тојест рад и молитва. У другом делу предавања, потресним личним сведочанствима о разарајућем утицају дроге говорила су три штићеника Земље живих. Својим питањима, многобројни слушаоци, сабрани у Задужбини Душана Радића, ово вече претворили су у дијалошку Трибину, показујући тиме велико интересовање и жељу да се и сами укључе у борбу против ове опаке болести данашњице.

http://www.spc.rs/sr/u_subotici_odrzana_tribina_o_narkomaniji

[marija]

Епископ Иринеј освештао крстове за храм Светог Лазара Косовског у Бачком Маглићу

2. јул 2009 - 14:08

Торжествена прослава Видовдана у Бачком Маглићу започета је свечаним празничним бденијем које је у овдашњој богомољи служио презвитер Миленко Поповић. На сâм дан великог празника отац Миленко је началствовао и на евхаристијском сабрању верних, после којег је одржан парастос српским војницима и војсковођама страдалим од Косова до наших дана.

После благосиљања славског кољива и колача, господин Томислав Игњатовић из Бачког Маглића предао је своје кумство новоизабраном куму храмовне славе, господину Миленку Чабрилу из Бачког Маглића.

Архијерејски намесник новосадски други протопрезвитер Милан Остојић, заједно са бројним свештеницима, ђаконима и верним народом, дочекао је Његово Преосвештенство Епископа бачког Господина др Иринеја пред будућим храмом Светог Лазара Косовског.

У својој проповеди, изговореној после освећења крстова за куполе храма који се гради по узору на Грачаницу, владика Иринеј је честитао сабраном благочестивом народу храмовну и сеоску славу, истакавши, између осталог, значај и смисао Часног Крста и крсне жртве као пута спасења, наводећи као пример светог Кнеза Лазара са свима мученицима српским и косовским. Том приликом, Епископ Иринеј је поздравио присутног бискупа Словачке Евангеличке Цркве, господина Самуела Врбовског.

Извор: Епархија бачка

[marija]

Црта - представа штићеника Заједнице "Земља Живих"

6. јул 2009 - 13:47

У петак, 3. јула. 2009. године, пo благослову Његовог Преосвештенства Епископа бачког Господина др Иринеја, у свечаној сали гимназије „Лаза Костић" у Новом Саду изведена је представа „Црта", у извођењу штићеника заједнице „Земља Живих". Ова представа настала је као стваралачки плод радионицâ примењеног позоришта Центра за позоришна истраживања „АпсАрт" из Београда, вођене у заједницама за лечење болести зависности у Бачком Петровом Селу, Ченеју и Вилову.

Представа је базирана на личном искуству актерâ овог збивања са циљем да се на жив и непосредан начин укаже на проблем постојања зависности у нашем друштву. Сврха представе је успостављање дијалога са публиком и информисање о проблему који постаје све очигледнији. Кроз причу испричану из прве руке и активно учествовање публике на завршетку представе, види се да проблеми не почињу са дрогом, него у разноразним животним ситуацијама у којима недостаје љубави.

Представа „Црта" је првенствено намењена младим људима који су под највећим ризиком да постану зависници, али и њиховим породицама и свим осталим члановима друштва.

„Црта" је изведена неколико пута; у просторијама Месне заједнице Бачко Петрово Село, у сали Градске бибилиотеке у Бечеју и у Народном позоришту „Тоша Јовановић". У свим местима, у салама испуњеним до последњег места, присутни су са уздасима пропратили представу.

Извор: Епархија бачка

[marija]

Прослава Ивањдана у Деспотову

8. јул 2009 - 11:44

Свечаним бденијем служеним у навечерје Ивањдана житељи Деспотова су започели молитвену прославу престолног празника Светојовановског храма саграђеног давне 1786. године. На сâм дан празника, Његово Преосвештенство Епископ бачки Господин др Иринеј служио је свету архијерејску Литургију, уз саслужење протопрезвитера Живице Нецина, умировљеног свештеника из Деспотова, презвитера Бранка Вујиновића, архијерејског намесника оџачког и ђаконâ Игора Игњатова и Ђорђа Стојисављевића.

У току свете Литургије, владика Иринеј је одликовао протопрезвитера Живицу Нецина правом ношења напрсног крста. После подне је служено вечерње богослужење са чином благосиљања кољива и славског колача на којем је началствовао протопрезвитер-ставрофор Живица Нецин.

Сабранима у деспотовачкиом храму беседом се обратио презвитер Ђорђе Ђурђев, парох каћки, и, том приликом, истакао потребу молитвеног обраћања светитељима и угледања на њих, на њихов врлински живот, као и велики значај нашег саборног и активног учешћа у светим богослужењима, која су основ хришћанског живота.

Овогодишњи кум храмовне славе, господин Драгиша Григоријевић предао је своје кумство господину Маринку и госпођи Божани Апић.

Извор: Епархија бачка

[marija]

Прослава Петровдана у новосадском насељу Слана Бара

13. јул 2009 - 8:42

У недељу, 12. јула 2009. Лета Господњег, житељи Слане Баре у Новом Саду свечано су прославили своју славу - празник Светих првоврховних апостола Петра и Павла. Молитвену прославу Петровдана свечари су започели светом Литургијом у храму Вазнесења Господњег, а затим се велики број свечара сабрао око Заветног Крста на Сланој Бари, у 19 часова, где је, уз саслужење протонамесника Бранка Ћурчина, чин благосиљања славског кољива и колача извршио протонамесник Славко Ћирин.

Кум овогодишње славе био је господин Мирко Ђетка са својом породицом.

Сабранима беседом обратио њихов парох отац Бранко Ћурчин, као и господин Остоја Симетић из Српског културног клуба, који је говорио о значају саборовања и зборовања за наш народ.

На крају су ученици Основне школе „Душан Радовић", извели пригодан културни програм за све присутне.

Кум славе господин Мирко Ђетка је приредио вечеру за бројне госте у просторијама Месне заједнице.

Извор: Епархија бачка

[marija]

Слава храма Светих апостола Петра и Павла на Алмашком гробљу у Новом Саду

13. јул 2009 - 8:27

Евхаристијским сабрањем верних, којим је, уз саслужење презвитерâ Владана Симића, Милоша Стојановића и Жељка Латиновића, началствовао протонамесник Бранко Ћурчин, данас је на Алмашком гробљу у Новом Саду, прослављен престолни празник храма Светих апостола Петра и Павла.

Дан раније, у навечерје Петровдана, у задужбини блаженопочившег епископа бачког Платона Атанацковића, служено је вечерње богослужење на којем је беседио протонамесник Бранко Ћурчин, и, између осталог, обраћајући се присутнима, рекао следеће: „Драга браћо и сестре, нека је сретно навечерје Петровдана, и нека је благословено ово наше сабрање којим прослављамо велике Божје ревнитеље, који су, у сваком животном смислу, пример труда и љубави за Божју ствар и сведочанство Васкрслога Христа.

Не зна се ко је већи - да ли Петар или Павле! Ипак, они су јединствен пример како треба ревновати и волети Христа.

Ове године дочекујемо славу на један изузетан начин, и стога морам да честитам оцу Владану што се потрудио се да напише књигу о овоме храму. То је велики благослов за све нас који овде служимо, за Нови Сад и нашу Цркву. Уложен је велики напор да се начини књига о овој цркви и њеном ктитору, владици Платону Атанацковићу. Свакако да отац Владан, који се потрудио и да овај храм изгледа овако лепо и богоугодно, није могао све, осим оних који су овде били служашчи, поменути у својој књизи, али зато нека Бог помене све који су се на било који начин у ову светињу уградили.

Нека вас Бог све благослови! Нека Вам је сретно навечерје великог празника, и да дâ Бог да се сутра сви на светој Литургији саберемо и сретнемо са живим Богом кроз свету Евхаристију и да се радујемо ради Христа Васкрслога, кога су свети апостоли Петар и Павле тако непоколебиво исповедали и сведочили..."

После литијског опхода и помена ктитору, служитељима и благоукраситељима Петропавлове цркве на Алмашком гробљу, извршен је чин благосиљања славског жита и колача који су припремили кумови овогодишње храмовне славе, презвитер Владан Симић, настојатељ храма, и његова породица.

Потом је отац Жељко Латиновић поучио све учеснике овог свештеног сабрања речима своје надахнуте беседе: „У име Оца и Сина и Светога Духа! Часни оци, драга браћо и сестре, на данашњи празник Шесте недеље по Духовдану, дан у којем празнујемо Свете првоврховне апостоле Петра и Павла, желим, пре свега, да честитам куму, настојатељу овог светог храма, презвитеру Владану и његовој породици: госпођи Татјани и синовима Драгутину, Милану и Димитрију.

Да Бог дâ да он и дом његов служе још много година у овом храму и свим храмовима наше свете Цркве.

Честитам и оцу Бранку, началствујућем на светој Литургији, који нас је молитвама својим узносио до престола Цара небеског и Трпезе Његове са које се данас нахранисмо.

Чули смо из Апостола и светог Јеванђеља, из повести о гадаринским бесомучницима, колико може бити достојанство човеково. С једне стране, ова двојица бејаху у крајњем понору у којем може људско биће да се нађе, јер, нажалост, отпавши од Господа постадоше сарадници нечастивог и сâми пали духови настанише се у њима, а, са друге стране, видесмо смо колика је сила и слава Господа који их је исцелио и одагнао духове поднебесја.

После исцељења, они су спознали шта је једино битно за човека и, не говорећи ништа, када су остали хтели да их отерају одатле, они су желели само да седе крај ногу Господњих и да буду у близини Његовој. А шта је друго и потребно човеку, него ли бити уз Господа?

Управо то нам је рекао и свети апостол Павле, говорећи у трећем лицу, не желећи тиме ничим да покаже да је то његово дело или заслуга, да га је Господ удостојио да се нађе, како сам каже, не знајући да ли у телу или ван тела, на трећем небу, где виде славу Божју. Њега који је био прогонитељ Хришћана и који је мислио да службу Богу чини прогонећи Цркву Христову, Господ је призвао Себи, чиме се обистинила реч Господња да ће неки од последњих бити први.

И, ето, њега, који испрва није био близу Господа, и који је, можемо слободно рећи, био међу последњима, прослављамо у данашњи дан у нашој светој Цркви као првоврховног апостола, заједно са светим апостолом Петром који је, како чусмо из речи које је записао свети јеванђелист Матеј, први исповедио Христа као Господа.

На питање Господње шта људи мисле о Њему, ученици му пренесоше да једни кажу да је пророк Илија или Јеремија, други да је Месија, а трећи да он само заварава народ. А када их запита шта они мисле, Симон, син Јонин, иступи и посведочи оно што је неопходно да буде сведочанство свих нас, да бисмо, следујући светим апостолима Петру и Павлу, заједно са свима светим апостолима, ушли у живот Цркве и постали хришћани. Он је рекао, а дај Боже да и ми то исповедамо целога свога живота, сваким дахом, сваким кораком, и свим бићем својим: „Ти си Христос, Син Бога Живога!"

Прослављајући Господа и исповедајући да је он Син Бога Вишњега и Спаситељ света, призивамо благодат Духа Светога да буде са свима нама, молитвама светих првоврховних апостола и свих светих у све векове. Амин".

Извор: Епархија бачка

[marija]

Сабор светих апостола - престолни празник цркве Апатину

15. јул 2009 - 11:14

По први пут откако је освештан апатински храм, у њему је прослављен његов престолни празник - Сабор Светих Апостола. Свету Литургију служио је презвитер Драган Штевић, уз саслужење презвитера Синише Тривића и ђакона Младена Глушца. После заамвоне молитве извршен је трократни опход око храма, а на западним вратима одржан помен свим ктиорима, приложницима и дародавцима његовим.

По датом отпусту уприличено је скромно послужење за присутни верни народ.

Свечано празнично вечерње, са почетком у 19 часова, служио је Његово Преосвештенство Епископ бачки Господин др Иринеј, уз саслужење презвитера Милоша Ловрића, архијерејског намјесника сомборског, презвитерâ: Срђана Перића, пароха сомборског, Александра Лазића, пароха српскомилетићког и ђакона Младена Глушца. У току вечерњег богослужења освештан је и преломљен славски колач.

Том приликом, присутном верном народу бесједом се обратио Епископ бачки Иринеј, истакавши, између осталог, „светост Божју као суштаствено својство Његово које зрачи на све оно што је са Њим у заједници и вези, и што је вољно и спремно да прима зраке љубави Његове". Владика је говорио и о апостолима које ми прослављамо не као апсолутизоване, проглашене за некакве супермене, хероје, полубогове, него управо као оне који су се одазвали призиву љубави Божје и кроз заједницу љубави са Њим и сами почели да зраче божанском љубављу .

За славско предложење побринуo се кум Joвица Кораћ са породицом, од којих је кумство преузела породица Николе Рамбата.

Исте вечери, у апатинском парохијском дому, Епископ бачки Иринеј сусрео се са представницима градских власти и члановима Црквене општине Апатин.

Прослава храмовне славе завршена је трпезом љубави у ресторану Бање "Јунаковић".

Извор: Епархија бачка

[чтец Филип]

Његово Преосвештенство Епископ бачки Господин др Иринеј началствовао је јуче свештеним евхаристијским сабрањем вернога народа Божјег у храму Светих Архангела у Ковиљу. Предстојатељу Цркве Божје у Новом Саду и Бачкој саслуживао је игуман ковиљске Светоархангелске обитељи, Његово Преосвештенство Епископ јегарски Господин др Порфирије, заједно са свештеницима, ђаконима и многобројним учесницима овог торжественог литургијског славља.

Надахнутом архипастирском беседом, Епископ Иринеј је поучио своју паству следећим речима:

„Драга браћо и сестре! Слушајући реч светога Јеванђеља, можемо да запазимо да се на данашњи дан, уствари, читају по два одељка из посланицâ апостола Павла и светих Јеванђеља. Разлог томе је једноставан: данас је и двоструки празник.

Пре свега, данас је недеља, основни празник Цркве у седмичном циклусу светих богослужења. Оно што је Васкрсење Господње, Пасха Господња, у годишњем празничном циклусу, то је недеља у недељном циклусу. То је главни, врховни празник, јер њиме благодаримо Господу за све дарове које нам је даровао и дарује спасавши нас Својом смрћу и Васкрсењем за живот света.

Други празник, поред недеље, посвећен је светим архангелима Господњим Гаврилу и Михаилу и свим осталим анђелским силама небеским. Као што постоји јесењи празник светих анђела у новембру, у којем се нешто више истиче лик светог архангела Михаила, али се паралелно са њим помиње и прославља архангел Гаврило, тако се на данашњи дан на прво место ставља свети архангел Гаврило, али, опет, не сâм него са другим светим архангелима и са свима осталим небеским бестелесним силама. Тај празник је уствари један од више празникâ посвећених светим анђелима. Њима, а посебно архангелу Гаврилу, посвећен је и дан одмах после Благовести. Данас прослављамо многобројна чудеса, јављања, присуство и дејство архангела Гаврила у историји спасења људскога рода, најпре у старозаветном периоду, пре Христовог Рођења, - о чему смо могли чути из одломака Светога Писма Старога Завета читаних на вечерњем богослужењу, - а потом и у Новом Завету, где је главно оно јављање архангела Гаврила којим је он најавио Пресветој Богородици Рођење Спаситеља света.

Понекада се дешава да људи чистога срца, препорођеним видом своје душе, могу угледати и невидљиве свете анђеле. Јер, они су у историји Цркве, кроз коју јеванђелска и апостолска епоха траје непрекидно, присутни у њеном животу и у Тајни спасења људскога рода и творевине Божје.

Сâм појам анђелâ није свагда и свакоме јасан. Многи не могу да схвате шта то Црква подразумева када говори о анђелима. Има, штавише, и оних који мисле да су свети анђели, односно њихово поштовање у Цркви, неки облик остатака религијског многобоштва. Ако читамо разне теорије и упоредне историје светских религија, мртвих и живих, некадашњих и данашњих, наићи ћемо и на хипотезе о међусобним утицајима, о томе како су у многим религијама присутна веровања у извесна натприродна бића која нису ни богови ни људи него нешто између, и тако даље, и томе слично. Све је то далеко од онога што, учествујући у животу Цркве, искуствено и непосредно можемо да сазнамо о светим анђелима, који су наша невидљива бестелесна браћа, слуге истога Господа и наследници истога спасења које Христос дарује свету.

Реч анђео, када се преведе на српски, значи весник или гласник. У Светом Писму наилазимо на различиту и вишеструку употребу ове речи. Она се односи како на бестелесна, духовна бића тако и на људе као духовна и материјална бића у исто време. Сви они који преносе и сведоче вољу Божју, у Светоме Писму се називају анђелима, односно весницима или гласницима воље Божје.

Тако за светога Јована Претечу - управо због његове улоге да припреми Долазак Господа Христа у историји и да буде Његова претходница, гласник или весник који Га најављује и сведочи о Њему, непосредно Га показује и, чак, крштава својим рукама - старозаветно пророштво каже: „Ево ја шаљем анђела својега пред лицем твојим, који ће припремити пут твој пред тобом" (Мал. 3, 1: Мат. 11, 10; Марк. 1, 2 и Лук. 7, 27). Дакле, и људи могу бити анђели Божји, тојест гласници и извршиоци воље Његове, анђели у телу. Главни такав Анђео - Онај Који не само што сведочи и јавља вољу Божју него је и извршава на најсавршенији начин, извршавајући спасење света - јесте Богочовек Господ Христос, проречен у Старом Завету и као Анђео Великога Савета (Ис. 9,6), што ће рећи Гласник Свете Тројице у историји спасења. И Он Сâм врло често говори о Себи као о Ономе који је послан од Оца небескога; и данас смо чули те Његове речи у Јеванђељу. То значи да Он не долази само у Своје име него превасходно у име Божје, у име Оца небескога: долази као Анђео, као Гласник или Весник спасења и као Дародавац и непосредни Извршитељ Тајне нашега спасења.

Али назив анђела односи се паралелно на бестелесна бића која је Бог створио пре стварања човека. Наравно, када говоримо о духовности и бестелесности тих бића, она је условна и релативна у односу на Господа, за Којега Свето Писмо сведочи: „Бог је Дух" (Јов. 4, 24). Дакле, у апсолутном смислу једино је Света Тројица Дух. Ако их сагледавамо у поређењу са Господом, анђелима би се могла условно приписати нека, да тако кажемо, најтананија телесност, али у поређењу са нама они су и духовни и бестелесни. То својство изражава њихово биће, њихов начин постојања.

Њихову службу у Тајни спасења, због које се називају богослужбеним, односно литургијским духовима (Јевр. 1, 14), изражава управо појам анђела, појам весника воље Божје и учесника, у име Божје, у Тајни спасења људи и света. Зато се и каже у Псалмима Давидовим (103, 4) да је Бог онај који духове чини анђелима Својим, гласницима Својим. Чини Он, наравно, и природне силе, као што су ветрови и друге природне појаве, својим анђелима, али псаламски стих се односи, у првом реду, на бестелесне духове, на бића о којима данас говоримо и која данас прослављамо.

Међу светим анђелима, браћо и сестре, такође постоји, могли бисмо рећи нашим људским речником, организовани поредак, одређена структура послушањâ и местâ у лествици служења. Постоје архангели као водећи анђели, а постоје и разни други чинови: херувими, серафими... Сматра се да је земаљска јерархија, са три основна степена свештеничког служења у Цркви, одраз и слика небеске, анђелске јерархије. Али, у исто време, и небеска јерархија се може схватити као својеобразно пророштво, праслика и слика црквене јерархије, чији носиоци нису анђели него људи. Јер, Логос Божји се оваплотио и као Христос или Богочовек постао Првосвештеник Цркве, а Он је Онај Који установљава неизменљиву и вечну јерархију Цркве. Зато су у Цркви анђели саслужитељи нас људи, а нисмо ми саслужитељи анђелâ. Христова првосвештеничка служба остварује се, наиме, кроз људе као живе иконе живога Богочовека Христа. Анђели са нама, како каже црквени песник, невидљиво служе и на данашњој светој Литургији и на свакој Литургији Цркве. За свакога ко има вере и оног вида духовног који вера дарује, то је најопипљивија реалност. У светој Литургији са нама су и свети анђели јер, заједно са нама, служе заједничком Господу.

Иако су нам позната имена само неколицине архангелâ, - тачније седморице, а по неком древном предању чак и осморице, - не значи да је само толико арханђела Божјих. Има их, свакако, више, као што и светих анђела има толико мноштво да их ми људи не можемо избројати.

Свети архангели - и анђели уопште - у одређеном смислу јесу и слика истинског хришћанског начина постојања, живљења и делања. Нису људи позвани да буду анђели у телу тако што ће телесну страну своје природе презирати и сматрати грешном по себи (овакво схватање Црква чак и осуђује као јерес и хулу на Творца) него тако што ће живети у телу достојно и богоугодно попут оних бестелесних анђела који нису отпали од Бога. Бестелесност наиме, није сачувала од греха један део анђелâ који су, гордошћу и самоизолацијом, постали демони, на челу са Сатаном. Дакле, колико нама људима телесна страна наше природе, дате нам од Бога, не смета да будемо анђели у телу, да будемо сутелесници Христови по речима апостола Павла (Еф. 3, 6), толико ни једним анђелима бестелесност природе није сметала да остану верни Господу, савршени и чисти духови, а другима, због њиховог неверства, није помогла да то заувек и остану.

Призвани смо, дакле, да по служби будемо оно што јесу анђели и свети људи, што је и Сâм Богочовек Христос, - да будемо, и пред својом савешћу, и пред ближњима, и пред творевином Божјом, весници, носиоци и извршитељи воље Божје, која јесте, како нас Свето Писмо учи, спасење наше (I Сол. 4, 3). Нема Бог, у односу на нас, никакву другу вољу осим онога што би требало да је и наша воља, тојест да будемо спасени и да живимо у вечној и нераскидивој заједници љубави са Њиме, Творцем својим и Спаситељем, да живимо са Њиме у Заједници Тела Христовог, у заједници Цркве, у Дому Оца нашега небескога, у Храму Духа Светога. (Све су ово називи којима се изражава Тајна Цркве на земљи и на небу.)

Тајну Цркве ми откривамо за себе и за друге, доживљавамо је и можемо да о њој сведочимо учествујући у светој Литургији Цркве. Јер, у тајни Причешћа Телом и Крвљу Христовом ми се не сједињујемо са Богом индивидуално, приватно, свако за свој рачун, - тако нешто у искуству Цркве апсолутно не постоји, - него се сједињујемо тако што се присаједињујемо или што се уграђујемо у већ постојеће Тело Богочовека Христа, што се оно разраста и кроз нас. Учлањујући се у то Тело, сједињујући се са Христом, ми се сједињујемо са Црквом Његовом у целини, јер су Христос и Црква једна реалност, богочовечанска реалност, као глава и тело у нашем људском искуству овде на земљи. Зато, сједињујући се са Христом, нужно се сједињујемо и једни са другима и са свом творевином Божјом. Немогуће је да једни друге пронађемо, откријемо и препознамо као браћу и сестре, да будемо у јединству и у љубави једни са другима, као једно у мноштву, а да то не бива кроз Христа Духом Светим. Стога је Тајна Цркве, уствари, тајна нашега сведочења о саборном искуству спасења и новога живота.

Анђели и арханђели су наши саслужитељи, сапутници и молитвеници, које у овом свету можемо сматрати својим узорима. Зато су многи манастири у нашој светој Цркви Православној посвећени светим архангелима и другим небеским анђелским силама.

То, дакле, јесте порука живота и вест о спасењу коју и ми добијамо данашњим даном, данашњим великим празником, славом овога нашега манастира посвећеног светим архангелима Гаврилу и Михаилу.

Честитам славу моме Преосвећеном брату владици Порфирију, са свим братством, свим поклоницима ове наше светиње и свима који широм света деле са нама данашњу празничну радост и благодарност Господу.

На многа и блага лета. Амин!"

После узнесене заамвоне молитве извршен је чин благосиљања славског жита и колача.

27. јул 2009

[Баба]

Црква у Старом Ђурђеву у општини Темерин.

http://www.blic.rs/hronika.php?id=104733

Crkva u Temerinu opljačkana dva puta za 24 sata

Autor: Beta | 04.08.2009. - 16:19

Hram Srpske pravoslavne crkve u Temerinu opljačkan je dva puta  u roku od 24 sata, saopštila je danas novosadska policija.

Nepoznati provalnici su ukrali sav novac iz kutije sa dobrovoljnim prilozima, navodi se u saopštenju za javnost. Oni su juče i danas, fizičkom snagom i odgovarajućim alatom provalili vrata crkve svetog Đorđa, navodi se u saopštenju.

[И.стојковић]

Слава обровачког светог храма

12. август 2009 - 14:12

Свечаним бденијем, служеним у навечерје празника Светог великолученика и исцелитеља Пантелејмона, са почетком у 18 часова, којим је началствовао презвитер Алекса Куђељић, парох мошорински, уз саслужење презвитера Предрага Билића, парох товаришевског, житељи Обровца су започели молитвену прославу своје храмовне и сеоске славе.

На сâм дан празника свету Литургију је служио високопречасни протопрезвитер-ставрофор Радослав Живанов, свештеник у мировини. Пред сабранима у храму Светог Пантелејмона отац Радослав је одржао беседу у којој је нагласио потребу угледања на живот овог великог светитеља Божјег.

На крају свете Литургије извршен је опход око светог храма на којем су читани одељци из светог Еванђеља. На западним вратима одслужен је мали помен ктиторима, приложницима, градитељима и благоукраситељима обровачке цркве.

После подне, у 17 часова служено је вечерње богослужење са чином благосиљања кољива и резања славског колача на којем је началствовао пречасни јереј Иван Вачик, парох у Гардиновцима, уз саслужење свештенства и народа.

У свом обраћању окупљенима у Светом храму, отац Иван је, честитавши свечарима храмовну славу, позвао народ на саборно молитвено празновање Светог Великомученика Пантелејмона.

Славски кум ове године био је господин Душко Колар са својом породицом, а из љубави и привржености према својој Цркви своје кумство је задржао и за наредну годину.

Извор: Епархија бачка

[И.стојковић]

Прослава празника Преноса моштију Светог првомученика Стефана у Сомбору



У суботу, 15. августа 2009. године, у Сомбору је свечано литургијски прослављена манастирска слава – Пренос моштију Светог првомученика и архиђакона Стефана.

Свету Литургију је служио презвитер Милош Јевросимов, парох кљајићевски, уз саслужење презвитера Бране Влајковића и ђакона Младена Глушцa.

После заамвоне молитве и трократног опхода око храма извршено је благосиљање колача и славског кољива.

Ове године кум манастирске славе био је господин Нинослав Јелачић са породицом.

                         

Сомбор, 16.08.2009 - Презвитер Брана Влајковић

[И.стојковић]

Прослава храмовне славе у Гардиновцим

18. август 2009 - 8:03

Житељи Гардиноваца прославили су, у суботу, 15. августа ове године, своју храмовну славу, празник Преноса моштију светог првомученика и архиђакона Стефана.

Извор: Епархија бачка

[И.стојковић]

Преображење Господње-слава Радио Тавора

21. август 2009 - 10:13

У среду, 19. августа 2009. године, на празник Преображења Господа Исуса Христа, Радио Тавор, који носи назив горе на којој се Господ наш преобразио и показао славу Своју пред ученицима и апостолима Петром, Јаковом и Јованом, прославио је своју прву крсну славу.

Прослава прве радијске славе започета је светом Литургијом коју је служио презвитер Стевица Илић, уз саслужење протонамесника Остоје Нијемчевића, архијерејског намесника бачкопаланачког, презвитера Бране Миловца и ђакона Новице Ракића.

После свете Литургије на којој је извршен чин благосиљања новога грожђа, у просторијама Радио Тавора, протонамесник Остоја Нијемчевић је пререзао славски колач и освештао славско кољиво. У својој беседи, отац Остоја је честитао запосленима празник, велику и преславну Тајну Преображења, изразивши жељу да ће својим радом у овој установи ширити поруку празника и позивати на преображење и промену нашег духовног бића ка добру и свему ономе што је од Господа благословено, еда би тако живели у истинској радости коју нам дарива Господ наш Исус Христос, Једини Пут, Истина и Живот.

Извор: Епархија бачка