Стопама Србина који је цртао границе Русије и Кине

[Сава Савановић]

Пише: Виктор Лазић   

Пре нешто више од 280 година два огромна царства, Русија и Кина, нашла су се прса у прса без утврђене границе. Петар Велики је, на савет познатог филозофа Лајбница да тај проблем што пре реши, послао Србина од највећег поверења, Саву Владиславића, о коме је наш лист већ писао, да лично оде на границу и у Пекинг са кинеским царем договори линију разграничења. Та мисија није била лака. Својом домишљатошћу и храброшћу Сава је успео да оствари највеће захтеве Русије, и како сам каже у својим белешкама: „За време мог боравка у Сибиру оставио сам Кинезима у име Русије наше највеће претензије за које сам се и у Пекингу држао упорно. Увек сам им ја на једну реч одговорио двема.“

Захваљујући нашем Сави ја сам кренуо у обилазак руског а не кинеског Сибира, иако је и данас на многим кинеским мапама више од половине Сибира означено као део Кине. Тврдокорност овог нашег дипломате дошла је до изражаја већ када је требао да са својом свитом уђе у Пекинг. Речено му је да у град само кинески цар може да уђе дању, а од њега се тражило да уђе током ноћи. Сава је то одлучно одбио, тврдећи да је он представник руске императорске личности, те је његов долазак истоветан са доласком руског цара лично. После бурних преговора, ипак је у Пекинг ушао дању уз звуке труба и почасних плотуна које прате искључиво долазак царева.

На тридесет тешких седница Сава је преговарао са кинеским посланицима. Његово познавање менталитета и карактера људи, проницљивост и дипломатска способност али и извесна гордост, самоувереност као и изузетно држање и образовање, оставили су на Кинезе снажан утисак. Кинески историчари пишу да је у периоду од више векова то био Европљанин на кога се у Кини гледало са највише поштовања. На крају, видевши да Сава неће одступити, Кинези су тражили да он да предлог разграничења. Сава је за то већ био припремљен. Скоро две године је из Иркутска радио на истраживању скоро шест хиљада километара границе, наравно уз помоћ неколико стручњака из области геодезије и географије (треба имати у виду да је то данашња граница са Монголијом, пошто је тада Монголија била део Кинеског царства).

Кинески министри и великаши су били толико незадовољни његовим предлогом да су га фалсификовали и лажну варијанту доставили самом кинеском цару! Савина оштра реакција коштала је главе једног од најближих царевих посланика, иначе царевог рођака! Велики мито Сава је одбијао са „хладном гордошћу“ а неки од оних који су га нудили на крају су сами од Саве примили „дарове“ а за узврат му достављали информације о намерама и замкама које спремају други царски службеници.  Према званичном Савином извештају руском цару у коме је појединачно наводио своје трошкове, Сава је написао да је једном важном саветнику кинеског цара послао „гарнитуру у вредности од хиљаду рубаља“. То је тада била огромна сума. Ради поређења, за све људе у Савиној пратњи, њихову плату и потрепштине за неколико месеци било је одређено три хиљаде рубаља.

На претње да ће бити протеран у пустињу и тамо остављен да умре у најгорим мукама Сава је хладно одговарао да у њему страха нема, јер ће руски цар сигурно наћи начин да освети губитак свог верног посланика. У својим списима руском цару Сава наводи да је Кинезима „претио ратом, иако не јавно“.  Када се суочио са могућношћу да буде убијен, кинеским посланицима је одговорио да „када је Шведска покушала да освоји две руске провинције, морала је уступити Русији пет. Када је Персија напала један руски караван, морала је читаве регије дати Русији за одштету, па не сумњам да ће руски цар наћи начин да праведно наплати главу свог посланика“.

Ни када се већина његове пратње разболела због посољене воде коју су Кинези подметнули, он није устукнуо. На реци Бури, где је било Савино станиште током већег дела преговора, потписан је тзв. Бурски уговор о коначном разграничењу Русије и Кине 5. априла 1728. године. Кинески император се сложио са свим Савиним захтевима а сам Сава је, годину дана пре потписивања самог уговора, уверен у свој успех, на граници поставио дрвени крст са натписом: "Крст Божји, знак границе између руског и кинеског царства, постављен 1727. године, јуна 26. дана”.

У кинеским изворима овај уговор је познат као Уговор из Кјахте, назван по данашњем имену града који се налази на самој граници а који је Сава основао. На дан маркирања границе Сава је наредио свим сибирским гарнизонима да дођу близу границе и пуцају из свог расположивог оружја у ваздух, како би Кинезима демонстрирали своју моћ и одвратили их од било каквих промена договореног у последњем тренутку.

Због нашег Саве ја сам кренуо путем Сибира и изабрао да се у Русији задржим толико дуго. Планирао сам да о овом великану и његовом раду на граници напишем научни рад. Ванредно су занимљиви критеријуми коришћени за утврђивање граница. Обиласком предела близу границе са кинеске (монголске) и руске стране, закључио сам да је, поред основног начела да свако задржи оно што већ фактички контролише, Сава врло вероватно користио и друге географске погодности како би заштитио Русију. На пример, са руске стране границе се налази низ планинских венаца који сваки поход из Кине на већим делом раван Сибир чини знатно отежаним. Да ствар буде још интересантнија, Сава је од цара добио дозволу да оснива градове и утвђења у Сибиру. То право је искористио три пута, оснивач је тврђава Селингинске, Чиконске и Троицкосавске (данас град Кјахта). Последњу је основао на Свету Тројицу и посветио свом народу; у центру града саградио је цркву Светог Саве Немањића. Троицкосавски је основан на сред традиционалног пута трговачких каравана, па је више векова био једини званични трговачки пункт између два царства. То је уједно једино место на граници дужине шест хиљада километара на коме пијаћа вода тече са севера на југ, тј. са руске стране ка кинеској. То је од великог значаја јер је у случају кинеског напада на град непријатељу немогуће да затрује изворе пијаће воде.

     

Први српски путопис о Кини и Сибиру

Сава Владиславић је написао цару детаљан извештај о стању у Сибиру и о преговорима са Кином. Под насловом „Тајни извештај о сили и ситуацији у Кинеском царству“ текст је предат надлежном министарству 18.12.1728. године. То је уједно први српски путопис из Кине у коме је детаљно описан Пекинг, унутрашњост забрањеног града, затим процена војне моћи Кине и економске моћи кинеског цара. Сава предвиђа да ће због лошег односа цара према народу у Кини кад тад неизбежно доћи до револуције. Он наглашава да против Кине не треба ратовати без посебно јаког разлога, али иде и даље па даје процену одвијања евентуалних ратних дејстава, број војске неопходан за такву акцију и описује тешкоћа на терену у случају рата. Издвајам два ванредно актуелна праграфа из Савиног дела које је пуно изванредних описа, проницљивих идеја и далекосежних предвиђања.

“Сибирска провинција, колико сам могао чути и видети, није губернија него империја за себе. Украшена је свакаквим насељима и плодовима. У њој има више од четрдесет река већих од Дунава и више од сто река већих од Неве... Шума има и превише а њиховог мириса нема нигде на свету. Али је Сибирија много запустела и  то највише због превеликог растојања, одвећ малог броја насеља  и глупости пређашњих управитеља...“

„Кинези су људи неуслужни, горди на своју многољудност али без намере да ратују против Вашег Величанства. Увек мисле да је Русији потребна трговина са Кином и да ће због тога Русија урадити све што они буду хтели.“

Већина цитата Савиних речи у овом тексту преузети су из копије делова Савиног извештаја који се може наћи у Архиву Републике Србије у Београду. Оригинал се налазио у архиви Министарства иностраних послова царске Русије и загубљен је после Октобарске револуције у Русији.

Прву инфлацију и прву тајну службу у Русији осмислио Србин!

Мисија у Кини је за Саву Владиславића била врхунац каријере, али далеко од тога да је то био његов једини успех. Као близак сарадник цара Петра Великог а затим и Катарине II па и Петра Другог, наш дуговечни Сава који је поживео преко деведесет година, учинио је још пуно важних услуга за Русију. Између осталог, први је основао руску тајну обавештајну службу! То је учинио за време свог боравка у Цариграду, где је за цара успео да набави копије веома важних докумената о односима Отоманског царства са европским силама. Када је Петру Великом понестало средстава за стална ратовања, Сава је дао генијалан предлог који је Русију спасио банкротства: инфлацију монете. Поред тога, Сава је закључио и успешан мир са молдавским кнезом у Јашу, затим преговарао са папом у вези потписивања конкордата итд. Његову ћерку је лично крстила руска царица Катарина II.

Савино имање било веће од данашње Србије!

Руски владари су Саву Владиславића добро награђивали па је он временом постао један од најбогатијих људи свог времена. Између осталог, имао је право слободне трговине за одређена добра а имања која су била његово власништво по површини су већа од данашње Србије. У Ст. Петербургу у свој дворац који је такође добио од руског цара на поклон довео је и своју мајку која је поживела дугих 108. година. По предању, цар Петар Велики је старици лично показивао своја богатства а на крају је и одвео у ризницу са највреднијим благом. Понудио јој је да, за спомен, узме шта год пожели. Крепка старица је скинула своју огрлицу и поставила је на гомилу злата и накита уз речи: „Е мој синко, да су одавде узимали а не мећали, ничега од тога не би било.“

Сава замало завршио у затвору!

У мојим обиласцима планинских венаца, долина и река, манастира и музеја, прекорачио сам дозвољено време безвизног боравка. То нисам урадио ни из каквог хира, већ због чињенице да између најближих граничних прелаза на којима је дозвољен пролаз странцима у Русији некада има и више од пет хиљада километара! Да бих овај проблем решио, морао сам да се поново ухватим у коштац са канџама бирократске аждаје. По опробаном рецепту, слали су ме од канцеларије до канцеларије у круг до оне од које сам кренуо. На крају сам, у близини Савине границе, морао да кружим од једног административног уреда до другог, и то три пута у круг. Налазе се у истој улици, веома близу у односу на уобичајене руске раздаљине – свега 250 километара један од другог!

Начелнику једног одељења сам био сумњив, па ме је позвао на пропитивање, ко сам, шта ту радим, одакле сам итд. То би се још и добро завршило да ме нешто није нагнало да поменем Саву Владиславића и мој рад о њему. Уследио је низ веома тешких питања: шта ради тај Сава? Шта он има да се петља ту око границе? Да ли би могли да га приведу мало да поразговарају са њим? На којој адреси је регистрован? Једва сам уздржао да се не насмејем и објаснио има већ више од двеста година како је регистрован у царској гробници Романових у цркви Св. Александра Невског у Петербургу, раме уз раме са најужим члановима царске породице и да, колико је мени познато, не намерава да се у скорије време мрда одатле.

У Троицкосавском

Град који је Сава основао, Троицкосавски, комунисти су прекрстили у Кјахта. Данас мало његових становника зна пуно име његовог основача, а још мање да је он био Србин. Наравно, радници у музеју и архиву су знали. Обезбедили су ми приступ свом материјалу који ми је био неопходан а договорена је и сарадња између Српског библиофилског друштва и Народног музеја Кјахте.

Кјахта се налази на крајњем југу Републике Бурјатије и административни је центар Кјахтинског рејона. Према цензусу из 2002. године у њему живи 18.391 становника. Протеже се у правцу север-југ. На јужном ободу града налази се доста оронула велика трговачка сала, монголска граница и град Алтанбулаг. Пошто се налази у граничној зони, уколико се не долази у транзиту потребно је специјално одобрење војне администрације за улаз у град. Насеље се налази у средишту степе, са минимумом жбунастог растиња. Данас овуда пролази главни пут и пруга за Улан Уде и Пекинг.

Центар града је означен торњевима више православних цркава. Ниједна није старија од 200 година и није стално отворена за јавност; док су поједине отворене само недељом, већина лежи у рушевинама. Дрвена Савина црква одавно је поклекла зубу времена, као и остаци првог утврђења. Поред Народног музеја у коме се налази одељак посвећен и нашем Сави, постоји и музеј рускомонголског пријатељства. Већина објеката у граду су или украшене дрвене кућице или барокна здања из XИX века. Кјахта је и данас живахан градић трговине, политике и пријатељства.

Селенгинска тврђава и град који је Сава додатно утврдио нису одолели поплавама, па је цело насеље премештено са друге стране реке. Од пређашњег великог града остала је само полусрушена црква на острвцету окруженом водом да труне и сведочи о неким богатијим временима.

Овде је рођен и један нови језик, тзв. „кјахтанскокинески пиџин“. То је мешавина упрошћеног руског, монголског и кинеског којим су се служили трговци за међусобно споразумевање све до почетка XX века. Због своје распрострањености у пословним круговима оба царства, филолози су га сврстали у Атлас азијских језика а А.Ј.Мусорин је написао и „Лексику кјахтанског пиџина“ (Новосибирск, 2004).

Сава Рагузински

У Русији Саву сви знају по презимену Рагузински, по Дубровнику у коме је одрастао и стекао образовање. Сам Сава, пак, у захтеву да му се призна традиционална грофовска титула у Русији коју „његова породица носи још из времена Немањића“, царици Катарини И, пише да не жели да носи презиме Рагузински, те да су га од када је дошао у Русију други тако назвали, и да се он, знајући да њега дозивају, на то се и одазивао, али да је његово презиме Владиславић. Иако је Савину молбу царица услишила, тај злосрећни надимак нашег Саву прати и даље и више него његово српско порекло.

УГОВОР НА РЕЦИ БУРИ

Овај међудржавни уговор састојао се из једанаест чланова и, поред експлицитног утврђивања границе, бавио се и питањима трговине и дипломатских имунитета. То је био један од првих уговора између Кине са једном европском државом.

-    Чланови I и XI говоре о вечном миру и сарадњи између два народа и баве се формалноправном страном документа (дефинисање употребљених термина итд).

-    Чланови II и X садрже норме о изручењу одбеглих лица и поступку са њима пред домаћим судовима

-    Члан III и чан VII утврђују граничну линију. Једино територија уз реку Иртиш није дефинисана и то се препушта будућим амбасадорима или преписци између императора.

-    Члан V дозвољава оснивање Руске православне цркве у Пекингу

-    Члан VI и IX баве се комплексним бирократским системом и протоколима, као и начинима дипломатског општења између представника две државе.

-    Члан VIII и X предвиђају форму и методе за решавање евентуалних будућих сукоба и несугласица између два царства.

    Члан X овог уговора допуњен је 18. октобра 1768. године и то тако што су предвиђене конкретне и строже казне за непоштовање уговора. То је учињено због побуна у Кини у новоосвојеним областима. Сиже договора је дат према копији Уговора који је направила влада СССР-а за коришћење у ганичној караули града Кјахте, у који сам имао увид.

Основни резултати овог уговора су то што су по први пут и формално успостављене дипломатске и економске везе Русије и Кине и то на Савиним темељима и по његовим препорукама, које су уважаване као правно обавезне у наредна два столећа. Гранична линија коју је Сава зацртао претрпела је минималне модификације и два велика царства је држала у потпуном миру преко 150 година.  Отворен је трговачки пут преко града Троицкосавског и Русији омогућене трговачке повластице веће него било којој европској нацији која је долазила преко мора и трговала у Кантону;  Кини је омогућено да несметано шири свој утицај даље на запад, на данашње провинције Сињанг и Тибет.

Други Кјахтански уговор

Русија, Кина и провинција "Спољашња Монголија" потписују други Кјахтански уговор 25.маја 1915.године. Овим уговором се признаје широка аутономија данашње Монголије у оквиру новоформиране Републике Кине и потврђује се важење Савиног уговора за северну границу вазалне Монголије, која ће ускоро прогласити независност.

Напомена:

Виктор Лазић, путописац, докторант права, спољни сарадник САНУ, амбасадор Српског библиофилског друштва, полиглота, лиценцирани туристички водич и један од наших највећих путника, прокрстарио је Европу и већи део Русије половном ладом нивом. Са минимумом новца, ноћио је и вршио истраживања у колима, јео са локалним племенима а дружио се са пиратима, шаманима и белим медведима. Овај текст је одломак из књиге коју је написао о свом подухвату „Велико путовање Виктора Лазића“ коју можете наћи на киосцима.

http://www.vidovdan.org/2010-05-04-21-07-39/5247-stopama-srbina-koji-je-crtap-granice-rusije-i-kine