Православна Охридска Архиепископија

[Зоран]

Свети Јован Златоуст – имендaн Архиепископа Јована и слава Ставропигијалног манастира у Битољу

30. новембар 2010 - 11:38

Са благословом Његовог Блаженства Архиепископа охридског и Митрополита скопског Г. Јована, у Ставропигијалном манастиру Светог Јована Златоуста у Битољу, служено је свеноћно бденије поводом манастирске славе и имендана Његовог Блаженства.

На вечерњем и јутарњем богослоужењу началствовао је Његово Преосвештенство Епископ брегалнички и Местобљуститељ битољски Г. Марко. Божанственом Литургијом началствовао је викар Архиепископа, Његово Преосвештенство Епископ стобиски и Местобљуститељ струмички Г. Давид. На бденију је саслуживало више свештенослужитеља Архиепископије.

По прочитаном Јеванђељу, Епископ Г. Марко је беседио пред сабраним верним народом, преносећи му благослове и поздраве од Архиепископа Г. Јована, који је после политичке одлуке македонског судства поново прогоњен на верској основи. Епископ Г. Марко је изразио наду да ће се ускоро прекинути државни прогон Архиепископа Јована и да ће он моћи да се врати свом верном народу.

После бденија, сестринство манастира за госте је прирпемило послужење.

[Guest]

                                   

                                                                    Ј О В А Н

        по милоста Божја, Архиепископ охридски и Митрополит скопски, до целата полнота на нашата

                                                    најсвета Архиепископија Охридска

        Благодат, милост и мир, од родениот во Витлеем, Господ и Бог и Спасител наш Исус Христос

Браќа сослужители и чеда во Христа возљубени,

Оваа година Божиќната порака ја испраќаме од домашен притвор во Софија, Бугарија, каде Бог по големата љубов и милост Негова допушти да биде испробана нашата вера во Него, да биде искушана љубовта наша кон вас, словесното стадо Христово, но и вашата кон Бога и кон нас, како и стремежот повторно да го посведочиме единството на Црквата, тој драгоцен бисер што Црквата ја прави да биде неразделна од самото тело Христово.

Знаеме дека се грижите за нашето здравје и положбата во која се наоѓаме, знаеме дека ве интересира како влијае затворот врз здравствените проблеми што ги носиме, како и тоа дали оваа борба ќе има некогаш крај, но денес е ден благословен, денес е ден свет и благодатен и затоа да се радуваме, да се радуваме со радост небоземна, со радост восхитувачка и торжествена, зашто денес небото и земјата се споија, нествореното и створеното се премостија, Бог и човекот се соединија. Денес е празник на единството, затоа чесни отци, браќа и сестри вие денес да славите, бидејќи сè што претрпевме досега, свесно го претрпевме за денес со право да се радуваме на единството, да се радуваме на овој светол ден на боговочовечувањето, ден на помирувањето, ден на Новиот Завет.

Нема поголема жртва што човек може да ја направи за Бога, за ближниот, за Црквата од жртвата што се прави за единството. Таа жртва нас луѓето нè восличнува со Христа и со жртвата што тој ја направи за единството на светот. Неговата жртва е неизмерна и неспоредлива со било чија друга, Тој бивајќи Бог се понижи и стана човек, бивајќи цар стана слуга, бивајќи бесмртен прими смртно тело и сè само за да нè извлече нас од смртта, да нè спаси од гревот и распаѓањето, да нè удостои со царското свештенство во единството со Бога. Ние не можеме да се жртвуваме за животот на светот, тоа еднаш засекогаш го направи Христос, но можеме и должни сме да се жртвуваме за единството на Црквата зашто тоа е Заветот Негов. Треба да бидеме едно како што Тој (Христос) е едно со Бога Отца (Јн. 17,11).

Дојде Тој и постана како еден од нас луѓето, за ние да постанеме Богови, но само во случај ако се согласиме да се соединиме со Него. Дојде и изгради мост меѓу нестворениот Бог Отец и од него створениот свет, за ние преминувајќи преку тој мост да се соединиме со Бога. Дојде и го зеде нашето тело, за ние да се облечеме во ново и нераспадливо, но само ако имаме единство со Отца.

Денешниот ден, возљубени во Господа, денот на Рождеството во тело на Господа Исуса Христа е ден на единството. Бог во тајната на Неговото раѓање во тело ни го откри патот по кој единствено е можно да се стигне во вечен живот. Затоа единството на човекот со Бога, единството на децата Божји меѓусебно во едната Христова Црква всушност е единствениот начин за надминување на последиците од гревот. Нема друг начин да се ослободиме од смртта освен преку единство со Бога Кој ја победи смртта.

Затоа е благословена секоја жртва која ја правиме за единството. Со нашата спремност на жртва за единството ние покажуваме свесност за значењето на единството во Црквата. Со тоа, пак што покажуваме свесност за единството на Црквата стануваме и поблиски до Бога, стануваме восиновени синови Негови, собрани во телото на Оној што заради нас се вотелови.

Замислете сега на денешниот светол ден што би можеле да проповедаат расколниците во расколничките парасинагоги во нашата татковина. Ќе смее ли некој денес од нивните проповедници да им каже на луѓето дека Христос дојде за нè соедини со Него и сите нас меѓусебно? Сигурни сме дека ќе има и такви схизматички проповедници кои нема да се задржат само на мудреците и пастирите, туку ќе говорат и за смислата на боговотеловувањето, но прашањето што им се поставува неколку години наназад е: што прават тие за да се исполни Божјата волја за единство?

Од она што е забележливо последниве години, схзматиците прават сè само да не бидат во единство со Црквата. А можно ли е да не си во единство со Црквата, а да имаш единство со Бога? Да, можно е толку колку што е можно да не си во ковчегот на Ное, а да се спасиш од потопот. Но, да знаеш дека единството е самата суштина на боговотеловувањето, дека единството е смисла на постоењето и дека е тоа единствен начин за спасение, и притоа тоа да го занемаруваш, тогаш или имаш одредени недостатоци во развојот на умот, или пак треба да си потполно опрелестен од личната полза. Тие што имаат лична полза од расколот се неколкумина и познати им се на сите, но за жал тие се на врвот на схизматичката организација и направиле систем како да ја заштитат таа положба која во услови на единство длабоко би им се размрдала. Замислете ги таквите црковни водачи кога барем еден ден би се нашле во ситуација во каква вие се наоѓате веќе осум години. Замислете ги да треба да се жртвуваат за единството на Црквата, а тие до денес навикнале само Црквата да ја жртвуваат за себе.

Сепак има повиновни дури и од нив, а тоа се оние што го знаат сето тоа, што знаат значи дека нивните расколнички водачи ја држат целата Црква надвор од единство со Бога и надвор од единство со другите Цркви само заради лична полза, а сепак немаат храброст да се спротистават на таквиот безобразлук. Црквата не е приватна сопственост на расколничките епископи и на нивните семејства кои со години управуваат во расколничката МПЦ. За таа Црква Бог го жртвуваше сопственото достоинство, се понижи и постана човек, за таа Црква Христос претрпе крст, страдање, смрт, за таа Црква Тој би го направил и денес истото и би се жртвувал повторно, а за жал, од таа расколничка Црква никој не е подготвен да ја прими таа жртва.

Неподготвен да ја прими Христовата жртва, љубени во Господа е оној што не е спремен да го поддржува Господа во страдањата. Воскресението после падот Адамов е можно само како след на Неговиот крст. Затоа монасите се вежбаат во подвиг како што војската вежба во мирнодобски услови, за да биде спремна да војува тогаш кога ќе има војна. Сите Христијани, но особено монаштвото нема друг идентитет освен небесниот, нема друга татковина освен Царството Божјо, и токму тоа што не треба да имаат ништо за што би се врзале во овој свет ги прави да бидат секогаш спремни да се жртвуваат за правата вера и за единството на Црквата.

Салонското монаштво е безбрачност заради луксуз. Тоа е многу поголем грев од гревот на невоздржување кај граѓанските лица. Зашто монах кој не копнее барем еден ден во животот да ја посведочи верата, кој нема желба барем една вечер да помине во затвор заради Христа, кој не е спремен да ја загуби општествената првилегија воколку се спротистави на властите што вршат неправда на народот, таквиот монах е само неженет фантазер, бескомпромисен сладострасник што мисли само за сопствената удобност и лагоден живот. Но, таквото монаштво може да се нарече секако поинаку, само не монаштво на Православните.

Сите Христијани сме повикани да го поддржуваме Христа во Неговата жртва за единство на Црквата, ама особено на тоа се повикани монасите. Сите сме повикани да се причестиме во телото Христово, но особено монасите се повикани да ги примат раните од клинците на крстот. Замислите како низок и долен е оној Христијанин што бега од крстот што му се нуди како Божја волја, а како изгледаат монаси што бегаат од крстот можете да видите во оние што останаа со расколниците. Само низ борба се делка карактерот, само во борба се издвојуваат великаните, а во мир сите се прават генерали.

Како е возможно да го празнуваш празникот на единството помеѓу Бога и човекот, Рождеството Христово, а притоа да си во раскол со Црквата? Одговорот е никако. Расколникот е одвоен од телото на Христа кое е Црквата, и така не зема учество во икономијата Божја. Расколникот може да е религиозен човек, може да ги прифаќа, па дури и да верува во православните догмати, може да се вежба во добродетелите, па дури и да се смирува пред Бога, но она што му недостасува, а тоа е љубовта за целовитоста на телото Христово, и токму тоа го прави сето друго да му биде не за награда туку за осуда. Во тајните на расколниците наместо спасение има осуда велат отците на Црквата.

Затоа браќа, да го молиме Бога да ни испрати благодат правилно да ја примиме и прифатиме тајната на денешниот празник на раѓањето на Бога во тело. Значењето на овој настан има едно име, единство. Да се трудиме тоа единство да го чуваме како очите, како срцето, да го чуваме со спремност на жртва, зашто ако нешто во животот вреди да се жртвува човек за него, тоа е единството на Црквата. Жртвата за единството има богата награда, само што некогаш таа награда доцни, некогаш се доделува дури и посмртно. Но, жртвата за единството со сигурност брише многу гревови.

Вие љубени во Господа, добро знаете дека гореспоменатите карактеристики за расколот и расколниците не се изречени од состојба на гнев, во каква состојба по сè што ни се случуваше последниве осум години и сеуште ни се случува, дури и со право би биле. Ни Господ не би можел да нè прекори за праведниот гнев кон рушителите на црковното единство, кон оние што го цепат хитонот Христов и единствена работа им е нас да нè ставаат во нови искушенија. Но, заради нас, заради целата Црква е подобро ако се оспособиме на злото на оние што нè гонат и затвараат да им одоговориме со добро, со молитва Господ да ги вразуми, да им го прибере умот, да им ја смири зависта, да им го скроти бесот. Таква да биде нашата божиќна и новогодишна честитка за нив, горешта да биде нашата молитва за расколниците, зашто по тоа ќе не препознаваат дека ние сме деца на Отецот небесен, браќа Христови, сотелесници на Бога Кој заради нас денес прими тело.

Христос се роди!

На Божиќ 2010

од притвор во Софија

                                                                                             +Јован Архиепископ охридски

                                                                                                  и Митрополит скопски

[Зоран]

Завршена 17. „Павлија“ у Верији

30. Јун 2011 - 15:05

Вечерњом службом на олтару Светог апостола Павла у Верији је завршена овогодишња „Павлија“.  Уочи дана Светих Апостола Петра и Павла, у храму који носи њихово име у Верији,  служена је Вечерња служба на којој је началствовао Митрополит Акре Г. Георгије, представник Александријске Патријаршије.

На дан Светих Апостола Светом Архијерејском Литургијом началствовао је представник Константинопољске Патријаршије, Митрополит Приконисуа Г. Јосиф, а саслуживали су представници свих Православних Цркава, осим Румунске.

Представник Српске Православне Цркве на овогодишњој „Павлији“ био је Архиепископ Охридски и Митрополит скопски Г. Јован.

Извор: Православна Охридска Архиепископија

    * Вести из сестринских цркава

[Зоран]

40 ГОДИНА ОД УСТОЛИЧЕЊА ПАТРИЈАРХА БУГАРСКОГ Г. МАКСИМА

Објављено од стране Светигора на 4. јул 2011.

СОФИЈА, 4. јула – На свечаности поводом 40 година од устоличења Његове Светости Патријарха бугарског Г. Максима, Српску Православну Цркву је представљао Његово Блаженство Архиепископ охридски и Митрополит скопски Г. Јован.

Уочи празника, 2. јула 2011. године, служена је Вечерња богослужба у патријаршијском храму Светог Александра Невског у Софији. Светом Архијерејском Литургијом, 3. јула 2011. године, у истом храму началствовао је Његова Светост Патријарх бугарски Г. Максим.

Свечаностима су присуствовале делегације свих Православних Цркава, осим Антиохијске и Румунске Православне Цркве. Од предстојатеља Православних Цркава у свечаним сабрањима су учествовали: Архиепископ кипарски Г. Хризостом и Митрополит чешки и словачки Г. Христофор.

На свеченом ручку Архиепископ Јован је пренео поздраве Његове Светости Патријарха српског Г. Иринеја упућене Његовј Светости Патријарху бугарском Г. Максиму.

Програм свечаности обухватао је посете делегације сестринских Православних Цркава Председнику Р. Бугарске г. Георгију Прванову, Првоминистру Владе Р. Бугарске г. Бојку Борисову и Председника Народне Скупштине г-ђи Цецки Цачевој.

[Guest]

Архиепископ охридски г. Јован одбранио докторску дисертацију на Теолошком факултету у Солуну

1. Новембар 2011 - 20:28

Његово Блаженство Архиепископ охридски и Митрополит скопски г. Јован одбранио је, 31. октобра 2011.године, докторску дисертацију на тему Јединство Цркве и савремени црквени проблеми: упоредно излагање теологије светог Максима Исповедника, на Теолошком факултету Универзитета у Солуну. Седмочлана комисија, састављена од професорâ Хризостома Стамулиса (у својству ментора), Георгија Марцелоса, Димитрија Целенгидиса, Петра Василијадиса, Јована Курембелеа, Стилијана Цобанидиса и Николаја Мангиораса, оценила је рад и одбрану оценом одличан.

У уводној речи Архиепископ Јован је, поред осталог, рекао:

Осећам дужност да поменем да је тема овога рада била одређена и одобрена од трочлане комисије за надгледање још 1998. године, када смо, још као лаик, пријавили ову тему под вођством покојног професора Николаја Мацукаса. Будући да потичемо из БЈР Македоније, где је много година постојао раскол, сматрали смо да ће бити корисно показати на који се начин схизма противи јединству Цркве, а, свакако, и на који начин разједа тело Цркве. Носили смо се надом да ће то бити и допринос успостављању јединства расколничке организације у БЈР Македонији са Православном Црквом у васељени.

Од тада, до данашњег дана када бранимо дисертацију, десило се неколико догађаја који су, бар нама лично, показали да је Бог вероватно хтео да провери колико смо и сами спремни да на делу посведочимо оно што данас бранимо и теоретски. Од онога што се догађало у последњих девет година у Цркви у БЈР Македонији много тога је веома познато, а нешто и није толико познато. Године 2002, када смо били митрополит града Велеса, после пропасти преговорâ између Српске Православне Цркве и расколничке организације у БЈР Македонији, блаженопочивши Патријарх српски Павле позвао је епископе, клир и верни народ схизматичке Цркве да приступе литургијском и канонском јединству са Српском Патријаршијом. Ми, са клиром и народом Митрополије велеске, прихватили смо позив и Црква Србије нас је примила, па смо тако исцелили раскол Цркве у БЈР Македонији, који је трајао неколико деценијâ. Међутим, од тада до данас смо у непрестаном политичком прогонству од власти те земље.

Из тих разлога нисмо ни били у могућности да на време завршимо ову докторску дисертацију. Због одређених правних процедура били смо принуђени и да променимо првобитни наслов теме, који се у суштини није много разликовао од садашњег. Сматрамо, дакле, да смо овим радом извршили још једну дужност, која нам се провлачи одавно, после практичног решавања раскола и очувања јединства Цркве, у чему смо активно учествовали, да сада дамо и теолошки поглед на лудост која даје постојање расколу у Цркви, а особито расколима насталим из етнофилетистичких побуда.

Особито смо благодарни блаженопочившем професору Николају Мацукасу, који нас је примио и водио кроз постдипломске студије на Теолошком факултету у Солуну, као и за целокупну помоћ коју нам је пружио када смо се као странац, одмах после укидања ембарга наложеног од стране Грчке БЈР Македонији, 1995. године, уписали на постдипломске студије у Солуну. То је за нас било веома тешко време, прво јер смо долазили из земље на коју се гледало као на непријатеља Грчке, а друго, јер смо долазили из схизматичке средине. Али професор Мацукас, осим што је био велики теолог, био је и велики визионар. Побринуо се, колико је то могао, да нам што више олакша да превазиђемо потешкоће са којима смо се сусретали, а данас можемо да кажемо да их није било мало. Резултат свега тога јесте успостављање јединства Цркве у БЈР Македонији са Православном Црквом, па, коначно, и ова докторска дисертација.

Извор: Православна Охридска Архиепископија (www.poa-info.org)

[Guest]

[Guest]

[Guest]

[Guest]

ХРИСТОС СЕ РОДИ!

Информативната служба на Православната Охридска Архиепископија на своите читатели им го честита Рождеството Христово.

[Guest]

Охридска Архиепископија – Празник Рождества Христовог прослављен је широм Православне Охридске Архиепископије, прогоњене канонске Цркве чији је предстојатељ, Његово Блаженство Архиепископот охридски и Митрополит скопски Г. Јован, поново затворен под лажним оптужницама. На празник Рождества Христовог, Преосвећени Епископ полошко-кумановски и местобљуститељ дебарско-кичевски Г. Јоаким богослужио је у Куманово, Пресвећени Епископ брегалнички и местобљуститељ битолски Г. Марко у Штипу, а викарни Епископ стобиски и местобљуститељ струмички Г. Давид у Скопљу. Уз срца свих православних упућене су молитве Богомладенцу за брзим ослобађањем из затворског казамата Архиепископа охрисдког Г. Јована. На дан Сабора Пресвете Богородице, наша Света Црква слави и Свете Богоотаце - цара Давида, праведног Јосифа и каова, брата Господњег. Тим поводом, викарни Епископ липљански Г. Јован началствовао је Светом Архијерејском Литургијом уз саслужење Пресвећене Госпопде Епископа Брегалничког Марка и Стобиског Давида.

ИЗВОР

[Guest]

Наставља се прогон Архиепископа охридског Г. Јована

13 петак јан 2012

Posted by radiosvetigora in Саопштења

≈ Оставите коментар

Саопштење за јавност Архиепископије охридске

По жалби Јавног тужилаштва из Велеса и под снажним политичким притиском Апелациони суд у Скопљу укинуо је решење Првостепеног суда у Велесу којим је Његовом Блаженству Архиепископу охридском и Митрополиту скопском Г. Јовану одобрено понављање судског процеса у коме је, у одсуству, био осуђен на затворску казну.

Архиепископ охридски Г. Јован остаје у затвору, по тражењу расколничке МПЦ, до нове одлуке Првостепеног суда у Велесу.

[Guest]

Саопштење - Охридска Архиепископија

недеља, 15 јануар 2012 10:57 | Написао o.Naum | ПДФ | Array Штампа Array

Расколничка организација у Р. Македонији, “Македонска православна црква”, нескривено утиче на судство у Р. Македонији, против права Његовог Блаженства Архиепископа охридског и Митрополита скопског г.г. Јована. Наиме, нема таквог осуђеника у Р. Македонији, који је био осуђен у одсуству, а да му није било одобрено поновно суђење у његовом присуству, чим би за такав поступак постојали услови који су прописани законом.

Расколничка МПЦ утиче у правцу како се не би дозволило поновно суђење Архиепископу Јовану, премда је осуђен у одсуству и испуњава све услове, који су прописани законом да би му се одобрило поновно суђење. Архиепископ Јован већ месец дана се налази у Р. Македонији, у затвору Идризово, и одатле тражи да му се омогући поновно суђење, а притом приложен је доказ, да је испоштовао термин у року од једне године од када је дознао за пресуду, да би потражио понављање поступка. И, због чињенице да су били испуњени сви услови да му се омогући понављање поступка, Првостепени суд у Велесу по хитном поступку је одобрио понављање поступка, но на ту одлуку преко Јавног тужиоца жалила се расколничка МПЦ. Жалба МПЦ није се односила на дозволу да се Архиепископ Јован брани са слободе, већ је тражено да се не дозволи поновно суђење у његовом присуству. Апелациони суд у Скопљу вратио је предмет основном суду у Велесу како би одлучио о овом предмету и сада постоји могућност да суд у Велесу не дозволи поновно суђење Архиепископу Јовану у његовом присуству. Овим, он би био први и једини случај у Р. Македонији коме се не би дозволило законско право да му буде суђено у присуству.

У овом предмету, у коме се тражи понављање судског поступка, Архиепископ Јован већ двапута је ослобађан, кад је имао могућност да се брани у присуству. Трећи пут суд је решавао у његовом одсуству, и осудио га. Значи, Архиепископу Јовану као да је било укинуто право да се брани, а на крају он је био осуђен. Сада МПЦ тражи нешто што је крајње незаконито, Архиепископу Јовану да се наложи издржавање затворске казне у судском процесу у ком није имао могућности да се брани.

Знајући у коликој мери се крше људска права, а особито верска права у Р. Македонији, и имајући у виду да су против Архиепископа Јована сви досадашњи судски процеси били политички, захтев Јавног тужиоца премда је незаконит уопште не чуди. Чудно је што је покренут и подржан од расколничке МПЦ. МПЦ, иако је у расколу са свим Православним Црквама, истовремено је верска организација. За било коју верску организацију, но особито за Хришћане, својствено је да стану у одбрану људских и верских права, па чак да буду милостиви према онима који су преступили неки закон; но МПЦ супротно, чини све да наруши у потпуности и онако ограничена људска и верска права Архиепископу Јовану. Када је 2005 год., Архиепископ Јован био осуђен за распиривање националне и верске мржње и био у затвору, један од епископа МПЦ, и то светогорац - као што сам себе назива (био је седам година на Светој Гори), тражио је од тадашњих власти да се Архиепископу Јовану суди за издају државе и да добије доживотну затворску казну. Коначно, у задњих 30 дана, док је Архиепископ у затвору, јавили су се са својим изјавама у јавности двојица и то од најстаријих епископа МПЦ, тражећи од државе, да Архиепископ Јован остане затвору и да му се онемогући да се брани у његовом присуству.

Оваква дејства и изјаве епископа расколничке МПЦ нису за коментарисање зато што њихова безобразност, а особито нехришћанска основаност лако је уочљива. Већ међу свим православним, па и шире, признају Архиепископа Јована као савременог исповедника вере, но питање које се поставља је следеће: како расколничка МПЦ са оваквим деловањем и у потпуности нехришћанским менталитетом мисли да може да уђе у јединство са другим Црквама? Очигледно је да она нема искрену намеру да буде истинска Црква и да изађе из раскола, но да не би била третирана као јеретичка организација, она хоће у јавности да остави утисак да је заинтересована да реши стање раскола у коме се налази.

Ипак, Црква је породица, која може да препозна своје домаће.

Из: Канцеларије Архиепископије охридске и Митрополије скопске

[Guest]

Проф. др Михаил Тритос: Мучеништво Архиепископа охридског Г. Јована

17. Јануар 2012 - 12:56

Декан Теолошког факултета у Солуну и професор историје и савременог живота словенских и осталих Православних Цркава, др Михаил Тритос, коментарисао је најновије, пето по реду, затварање Архиепископа охридског и Митрополита скопског др Јована у затвор Идризово. Између осталог, он је нагласио следеће:

У последње време са болом и горчином у души пратимо брутално кршење људских права у личности Архиепископа охридског и Митрополита скопског г.г. Јована. Овај јерарх-мученик прима заредом осуђивачке пресуде од стране судова у Скопљу зато што је имао храбрости да објави да је Црква у Скопљу расколничка, да презире основна начела православне еклисиологије и да фаворизује етнофилетистичке циљеве. На почетку је био оптужен за распиривање верске и националне мржње. У последње време је оптужен за проневеру новца.

Нажалост, једна земља која тврди да поштује људска права и верске слободе и има жељу да уђе у НАТО и Европску унију, у основи негује ауторитарни режим и залаже се за физичко и морално уништење архиепископа Јована, уз ћутање, неделовање и равнодушност Европске уније и Сједињених Америчких Држава.

Извори: Православна Охридска Архиепископија и Romfea.gr

[Guest]

Архиепископ охридски Јован пребачен на најстрожи затворски режим у затвору Идризово

17. Јануар 2012 - 22:16

Његово Блаженство Архиепископ охридски и Митрополит скопски г. Јован пребачен је, 16. јануара 2012. у послеподневним часовима, из пријемног одељења затвора Идризово у затворени део затвора.

Иако још увек није завршена процедура решавања захтева да му се понови судски поступак и да он може да се брани кроз лично присуство, затворска управа је одлучила да архиепископа Јована смести у одељење где се извршавају санкције по најстрожем третману.

Казна коју је архиепископ Јован добио у судском процесу у којем му је било суђено у одсуству износи две и по године затвора, но то уопште није висина казне која налаже да добије најстрожи затворски третман, зато што други осуђеници, са много већим казнама, добијају или полуотворени или отворени третман.

Према информацијама које допиру до јавности, то решење је резултат захтева расколничке МПЦ, која је инсистирала да архиепископ Јован буде стављен под најстроже затворске услове и да му се онемогуће све комуникације изван затвора.

Извор: Православна Охридска Архиепископија

[Guest]

20.01.2012

Белградскиот весник „Политика“: Строг затвор за Архиепископот Јован

Во вчерашното издание, белградскиот дневен весник „Политика“, објави текст за судскиот процес и затворањето на Неговото Блаженство Архиепископот охридски и Митрополит скопски г.г. Јован во затворот во Идризово. Во нејзиниот текст, новинарката Јелена Чалија прави пресек на случувањата од моментот на апсењето на Архиепископот Јован на 12.12.2011 год., преку одолговлекувањето на судската процедура од страна на пословичното македонско судство, па до префрлувањето на Архиепископот Јован во затворениот дел на затворот „Идризово“!

Споменатиот текст во продолжение го пренесуваме во целост.

Строги затвор за Архиепископа охридског Јована

Такву одлуку донела је затворска управа скопског затвора Идризово иако судски процес против митрополита скопског није завршен.

Архиепископ охридски и митрополит скопски Јован (Вранишковски) пребачен је из пријемног дела скопског затвора Идризово у затворени део где се издржавају казне по најстрожем третману, а забрањена му je и свака комуникација изван затвора.

Охридска архиепископија објавила је да је овакву одлуку донела затворска управа иако је судски процес против архиепископа Јована још у току, односно Основни суд у Велесу тек треба да донесе одлуку да ли ће он издржавати казну од две и по године затвора или ће му бити поновљено суђење. Према наводима из Охридске архиепископије, која је у канонском јединству са Српском православном црквом, оваква одлука је производ притисака непризнате Македонске православне цркве „која je инсистирала да архиепископ Јован буде стављен под најстроже затворске услове". Епископ стобијски Давид каже за наш лист да у делу затвора у којем се сада налази архиепископ Јован казне издржавају они који су осуђени на више од 10 година затвора и да охридски архиепископ, који je у судском процесу који се водио у његовом одсуству, осуђен на две и по године затвора због проневере 240.000 евра црквеног новца, ни по ком основу не би требало да буде ту смештен.

- To је нешто што се вероватно први пут догађа да неко ко чека да се заврши судски процес буде пребачен у затворено одељење, док они који су осуђени на десет година затвора, на пример, издржавају казну у полуотвореном одељењу. Основни суд у Велесу је укинуо архиепископову казну, јер је био осуђен у одсуству и дао му право да му буде поновљен процес и да се брани са слободе. Онда се јавни тужилац на то жалио, па је Апелациони суд поништио решење и опет вратио да Основни суд у Велесу одлучује ο томе – каже владика Давид.

С архиепископом Јованом епископ стобијски видео се последњи пут када је ухапшен на граници с Грчком, 12. децембра прошле године. Од тада га нико није посетио у затвору.

- Није могао да га посети ни адвокат нити било ко други, посете су му забрањене од првог дана. Да бисмо могли да га обиђемо у затвору, потребна нам је дозвола Управе за санкције, коју нам никад нису дали. И прошли пут када је био затворен нисмо могли да га посетимо, чак једном када смо му однели причест, вратили су нас. Док је био у пријемном одељењу затвора, архиепископ Јован је имао могућност да се понекад, додуше ретко, јави са телефонске говорнице која постоји у кругу затвора, али сада у затвореном одељењу нeмa ни ту могућност - објашњава владика Давид.

У неколико саопштења, поводом поновног хапшења архиепископа Јована, Охридска архиепископија истицала је да су многе одлуке у вези с његовим суђењем и затварањем државни и судски органи донели под снажним притиском неканонске Македонске православне цркве, чија су двојица епископа недавно и јавно позвала да за архиепископа Јована буде одређен строги затворски третман, јер је крив за дела која му се стављају на терет.

- У свим међународним извештајима, америчког Стејт дипартмента, Европске уније, ОЕБС-а, стоји да је Македонија земља у којој су угрожена људска и верска права. Последњих шест година у извештајима Стејт дипартмента увек се помиње проблем регистровања Охридске архиепископије као аутономног дела СПЦ и проблем затварања архиепископа Јована. Чак га је Амнести интернешенел прогласио за затвореника савести – истиче владика Давид.

Свети архијерејски Синод СПЦ у саопштењу за јавност поводом одлуке да архиепископ Јован буде пребачен из пријемног одељења затвора наводи да „ово флагрантно кршење закона од стране судских органа и органа гоњења у БЈР Македонији, као и најаве да исти намеравају, и даље кршећи сопствене законе, или да му потпуно ускрате поновно суђење или да га до суђења држе у тамници, показују да њега третирају неупоредиво строже него и најтеже криминалце".

Ј. Чалија