Кандидат за Епископа, Хорепископи и викарни Епископи

[Guest свештеник Иван]

Кандидат за Епископа

Поред општих особина за улазак у клир, од епископа се захтевају још и следеће:

        Узраст. Према Апостолским установама, за епископа се захтева узраст од 50. година. Јустинијан захтева 30 година, што остаје правило до данас. У савременом црквеном законодавству није одређен тачан узраст, него се говори само да треба да буде у зрелом добу, а неке Цркве прецизније говоре о 40 година (румунска, бугарска).

Вера и морал. Кандидат за епископа мора да буде посведочен као дугогодишњи ревнитељ православног веровања и моралног живота.

Знање. Седми васељенски сабор од епископског кандидата захтева темељно познавање Писма и црквених канона и способност њиховог тумачења. За данашњи појам образовања то је мало, па свака помесна Црква одређује захтевани ниво образовања по свом нахођењу.

Монаштво је неопходан предуслов епископства. Ово је санкционисао Прводруги сабор (861), пре ког знамо и за жењени епископат, нарочито у првим вековима.

Држављанство. Кандидат за епископа мора да буде држављанин земље у којој ће епископовати.

Хорепископи и викарни Епископи

Хороепископи и викарни епископи су лица која су примила епископско рукоположење, али нису самостални у својој служби. Хороепископи припадају ранијој, а викарни епископи новијој историји Цркве.

Хороепископ (грч. сеоски епископ; јавља се и назив „сеоски презвитер“). Институција хороепископа датира од најранијег периода Цркве. О њима сведочи већ Јевсевије Кесаријски. Све време постојања институције хороепископа, они су били епископи мањих градова и села, постављани од стране градског епископа у чијој су се области јурсдикције налазили и од кога су затим били зависни.

У прво време зависност хороепископа од епископа може се упоредити са зависношћу епископа од митрополита. Хороепископ је, практично, у повереној му области могао да чини све што и епископ, с тим што је био дужан да о свему обавештава епископа. Једини изузетак је рукополагање ђакона и презвитера, за шта је морао да добије претходну дозволу епископа. Хороепископи су на саборима учествовали и потписивали се као пуноправни епископи. Међу потписницима одлука Првог васељенског сабора имамо известан број хороепископа.

Сардички и Лаодикијски сабор представљају прекретницу у историји институције хороепископа. Ови сабори су у својим областима забранили постављање хороепископа. Од тада почиње опште опадање ове институције. Хороепископа је све мање, и све су им мања права. На Четвртом васељенском сабору хороепископи више не учествују самостално, него као заменици епископа. Хороепископи коначно ишчезавају у 9. веку на Западу, односно у 10. веку на Истоку.

Два поменута сабора дужности које су до тада припадале хороепископу поверава периодевту. О периодевтима такође имамо веома рана сведочанства. Они су по јерархијском чину били презвитери. Нису имали парохију, него су обилазили филијалне храмове и манастире, констролишући их и подносећи извештај епископу. Мање размирице су могли да решавају и сами. Постојали су паралелно са хороепископима, што је јасно из чињенице да их Лаодикијски и Сардички сабор само именују, не одређујући ближе чак ни њихов положај у клиру, него им само поверавајући дотадашње дужности хороепископа (наравно, са мањим правима, јер нису били епископи, него презвитери). О укидању хороепископа тумачи 12. века једногласно говоре да је то учињено да се не би „унижавало епископско достојанство“. Са развојем административне организације Цркве алужба перидевта постепено нестаје као самостална, закључно са 12. веком, када се при епископским дворовима установљује нова служба – егзарх.

Викарни епископ је епископ који има назначење, али на епархију која фактички не постоји. Обично је то епархија која је некада постојала, а сада је, због историјских околности, више нема. Викарни епископ често има улогу помоћника неког епархијског епископа, и у том односу на њега се гледа истоветно као на хороепископа.

[marko_13]

Да ли је у време патријарха Павла дефинитивно забрањено да неко ко је претходно био жењен, а евентуално се замонаши не може бити епископ?

И зна ли неко када је то промењено?

[Guest свештеник Иван]

Да ли је у време патријарха Павла дефинитивно забрањено да неко ко је претходно био жењен, а евентуално се замонаши не може бити епископ?

И зна ли неко када је то промењено?

Не знам, волео бих да неко ово потврди. И мене занима.  klapklap

[marko_13]

Покушаћу то да пронађем сутра, па ћу објавити, уколико ме неко не предухитри.

[Mиљан Танић]

Koliko znam nije zabranjeno - poznajem jednog arhimandrita koji je trebalo da bude izabran za episkopa, a bio je pre toga oženjen sveštenik.

Nego ovo za državljanstvo - znači li to recimo da naš vladika Maksim ima američko državljanstvo?

[marko_13]

Имам колегу који пише дипломски на тему целибатног свештенства, па ћу га сутра контактирати. Он 100 посто зна.

Мислим да владика нема америчко држављанство.

[Mиљан Танић]

Имам колегу који пише дипломски на тему целибатног свештенства, па ћу га сутра контактирати. Он 100 посто зна.

Мислим да владика нема америчко држављанство.

Kad smo kod toga...

Svi (koji smo se time bavili, naravno) znamo da se kod nas sveštenici žene pre rukopoloženja ne zato što ne mogu biti rukopoloženi pre venčanja, nego obrnuto - jer posle rukopoloženja ne mogu biti sveštenici. Meni lično ne bi smetalo da se ustali i kod nas praksa celibatnog sveštenstva (koja je, kao što vidimo, moguća), jer naprosto nisu svi ljudi "ili manastir ili brak" - poslušanja su različita, možda ima ljudi koji nisu ni za jedno ni za drugo (nikad nisam voleo da se manastir i brak predstavljaju kao dve po sebi dijametralne stvari, kad one to nisu).

No, nešto drugo...

Nisam mislio na celibatno sveštenstvo. Nego recimo (kao ovaj moj slučaj) - čovek bio pop, i umre mu žena (ili ga ostavi) i on se zamonaši, postane arhimandrit.

[marko_13]

Мислим да код нас целибатно свештенство не би заживело... Ако погледамо кроз историју, а поготово огромна ''путеност'' нашег народа, као и ''традиционални'' однос према свештенству (морамо признати) већине народа би то учинило немогућим. Тако да сматрам да није чудно што се код нас целибатно свештенство није развило.

Колико сам разумео поменути архимандрит није изабран за епископа.

[marko_13]

Добио сам информацију да је 2005. године наша Црква забранила да неко ко је био претходно жењен, а налази се у монашком реду не може бити изабран за... е, сад ту је проблем један извор каже патријарха, а други епископа. У сваком случају пошто је било скоро веома је лако проверити...

[uros]

Mene licno zanima zasto je uvedeno na Prvodrugom Saboru da episkop mora da bude monah?

[Mиљан Танић]

Мислим да код нас целибатно свештенство не би заживело... Ако погледамо кроз историју, а поготово огромна ''путеност'' нашег народа, као и ''традиционални'' однос према свештенству (морамо признати) већине народа би то учинило немогућим. Тако да сматрам да није чудно што се код нас целибатно свештенство није развило.

Колико сам разумео поменути архимандрит није изабран за епископа.

Nije izabran, ali je bio u opciji. 0102_laugh

Meni je to pravilo inače bezveze. Ne vidim kakve veze to ima s njegovom sposobnošću da vodi eparhiju.

[marko_13]

Мислим да код нас целибатно свештенство не би заживело... Ако погледамо кроз историју, а поготово огромна ''путеност'' нашег народа, као и ''традиционални'' однос према свештенству (морамо признати) већине народа би то учинило немогућим. Тако да сматрам да није чудно што се код нас целибатно свештенство није развило.

Колико сам разумео поменути архимандрит није изабран за епископа.

Nije izabran, ali je bio u opciji. 0102_laugh

Meni je to pravilo inače bezveze. Ne vidim kakve veze to ima s njegovom sposobnošću da vodi eparhiju.

''Пазите да они који су изван немају ништа на кандидата за епископа.'' Ап. Павле

[Mиљан Танић]

Šta si sad pokušao da kažeš, prevedi.  0102_laugh

[marko_13]

Вероватно да то не би стварало подозрење или саблазан.

[Mиљан Танић]

Ne vidim što bi...

Missim, bilo šta može među narodom da stvara podozrenje i "sablazan" - po tom principu možemo da ukinemo ili zabranimo bilo šta.