Правила за поклонике у православним манастирима- разговори о њима

[o.Gavrilo]

                                                  Hvala oče Ivane

                                                  Odličan naslov!      klapklap     

 

   

[OLD_NORSK]

                                                       JOŠ TE KAKO SU U VEZI!

klapklap

[OLD_NORSK]

Отац Афанасије се надовезао и говорио о томе,како је једног дана на Литургију дошла млада жена,истетовирана,пирсинг,кратка мини-сукња,јака шминка и по некој инерцији стала у ред са осталим женама да се Причести.

Каже отац Афанасије,

шта да радим,ако се не причести можда је изгубим заувек,можда је сад дошла и никад више .

Жене је гурају из реда да изађе а монаси је гурају да остане у реду само да се не изгуби душа,наступила је читава тиха борба,да се ова млада девојка Причести.

Отац Афанасије је причестио и она је отишла.После извесног времена,долази једна млада девојка,скромно обучена,у марами и пита оца Афанасија:

-Оче,познајете ли ме,ја сам она офарбана,истетовирана,са минђушама?

То си ти?Где су минђуше,где је све оно?пита је отац.

Е,баћушка,када сам се Причестила онда у вашем манастиру у мени се нешто преломило,пожелела сам да се потпуно променим.

leteti

Setih se inače jedne anegdote iz Lepavine sa jednom sestrom koja je, koliko se sećam iz Švajcarske došla u man. Lepavinu i sa željom da se pričesti, Tada je imala pirsing. I tada je bio o. Teofan ( trenutno bolestan ) na mestu gde je onomad bio iskušenik u redu za pričešće. Kada je otac Teofan video sestru iz Švajcarske, rekao je: "...Sestro, ne stoji Vam uz pričešće pirsing. " 

[w.a.mozart]

konačno da se i ja ubacim u sve ovo.... jedva izlistah temu... tu i tamo sam preskočio neke poduže postove.....

elem,imao sam prilike da postim vaskršnji post i to ceo na vodi... pre nekih desetak i više godina a onda sam u manastiru prohor pčinjski,odbijen od pričešća na dan Vaskrsa.... bez objašnjenja i bez šanse da se ispovedim ili šta već.... da izrecitujem nešto ako treba samo da me pričeste... ne sećam se da sam nekad tako bio tužan....

činjenica je da postoje tipici ali je činjenica i to da većina vernika koji ode u neki manastir postupa kao roboti... gledajući da u svemu bude bogougodna i tome slično... retki su oni koji su slobodni sa monaštvom... osim ako nisu stalno u manastiru...

već sam negde rekao... problem je čežnje za Hristom... ne mogu ja rečima da objasnim kako i koliko čeznem za Gospodom i da i to što se pričešćujem nije dovoljno i nije onoliko koliko hoću... meni je potreban Hristos uvek i sada.... i ne može se ljubav prema Voljenom uporedjivati sa matematikom za prvi razred pa neka je ta matematika podstaknuta i najboljim namerama.... 3 ili 7 dana ... 2 ili 4 .....

ja znam jednog Hrista koji me ljubi ljubavlju neiskazanom i ja,kao odgovor na tu ljubav mogu samo da mu pružim sebe i čežnju koju osećam za Njim imajući pri tom živo saznanje o svojoj bedi... pa ipak,to je beda koju On želi.... beda koju On traži i preobražava u večni život  ivečnu radost...

čitajući neke postove čovek zaista shvata lepotu i raznolikost pravoslavlja ali se ponekad i zapita- da li mi svi poznajemo istog Hrista... koliko sopstvenog unosimo u Njega i,što kažu teolozi-antropomorfizujemo Jedinog i Neponovljivog....

na svu sreću,Hristos je  čak i  iznad pričešća...

[Lepavina-administrator]

Zao mi je ako sam nekoga uvredio, no u nikojem slucaju se nisam obracao prisutnima na forumu, već onome nepoželjnom i lošem za koje sam smatrao da neke poruke mogu izazvati... sama po sebi imenica "Virusoid" koju sam naveo ne predstavlja čoveka, nego čestice lošeg, nešto što se brzo množi, nešto nepoželjno. Ako postoje poruke koje čita mnoštvo ljudi, i onda neko ubaci neku sumnju (tu sumnju sam nazvao Virusoid), onda se ljudi odmah zbune. Želio sam pojasniti svima onima koji postavljaju lepe tekstove i one koji čitaju poruke da pokušaju da ignorišu tu sumnju. Uglavnom još jednom se izvinjavam ako sam nekoga uvredio sa ovim izrazom. Svako dobro Vam svima želim!

[Guest Evgenik]

link=topic=9981.msg308052#msg308052 date=1291327254]

problem je čežnje za Hristom... ne mogu ja rečima da objasnim kako i koliko čeznem za Gospodom i da i to što se pričešćujem nije dovoljno i nije onoliko koliko hoću... meni je potreban Hristos uvek i sada.... i ne može se ljubav prema Voljenom uporedjivati sa matematikom za prvi razred pa neka je ta matematika podstaknuta i najboljim namerama.... 3 ili 7 dana ... 2 ili 4 .....

ja znam jednog Hrista koji me ljubi ljubavlju neiskazanom i ja,kao odgovor na tu ljubav mogu samo da mu pružim sebe i čežnju koju osećam za Njim imajući pri tom živo saznanje o svojoj bedi... pa ipak,to je beda koju On želi.... beda koju On traži i preobražava u večni život  ivečnu radost...

АМИН!

[Зорица екс Милева]

link=topic=9981.msg308052#msg308052 date=1291327254]

čitajući neke postove čovek zaista shvata lepotu i raznolikost pravoslavlja ali se ponekad i zapita- da li mi svi poznajemo istog Hrista... koliko sopstvenog unosimo u Njega i,što kažu teolozi-antropomorfizujemo Jedinog i Neponovljivog....

na svu sreću,Hristos je  čak i  iznad pričešća...

Kako je ovo divno rečeno, dođe čovjeku da plače  bendoff

[Александар Милојков]

Монаштво је, браћо и сестре, велика тајна. То није само подвиг једне вере, већ нешто много више од тога. Ево једног мог текста о православном монаштву који је објављен у у Православном мисионару:

Три иконе будућег века

За хришанско монаштво се каже да је настало у IV веку. Међутим, то је само делимично тачно. Тачно је ако под тим настајањем подразумевамо уређење и организацију монаштва и монашког живота у Цркви. Монаштво, пак, као хришћански етос постоји од самих почетака Цркве. Тачније, монаштво постоји у Личности и етосу Богочовека, Господа Исуса Христа, оснивача Цркве. Први Монах у Цркви је сам њен Оснивач.  

Монаштво није само пуки подвиг једне вере, већ тајанствена пројава истинитог човека. Који је то човек? То је човек који својим етосом пројављује оно истинито, од Бога предзамишљено, назначење човека. Човек по вољи Божијој, будући обожени човек – то је монах. Тај се етос опитује у три завета које монах даје приликом свог пострига и које као монах касније живи. То су завет уздржања, завет послушности и завет сиромаштва, односно нестицања личне материјалне својине. У тим заветима крије се тајанствени етос новога човека. У њима је предокус онога што ће тек бити, у „новом небу и новој земљи“. Три завета су три иконе будућег века.

Та три завета први је на Себе узео први Монах у Цркви, Господ Исус Христос. Тим трима заветима је Господ, Нови Адам, излечио три ране непослушања старог Адама. Новог Адама Дух Свети одвео је у пустињу да буде искушан од ђавола, баш као некада старог Адама и Еву у Едемском врту. Након четрдесетодневног поста, Кушач пред Господа излази са првом кушњом: „Ако си Син Божји, реци да камење ово постану хлебови.“ (Мт. 4, 3). Нови Адам на то одговара: „Не живи човек само о хлебу, но о свакој речи која излази из уста Божијих.“ (Мт. 4, 4). То је први завет, завет уздржања. Тим заветом излечује се човекова погрешна одлука да свој живот базира искључиво на односу са створеном природом. Јер, ако човек општи само са створеном природом око себе, једући и пијући од њених плодова, на крају ће окусити смрт. Човеку је нужно да се нахрани Речју Божијом, како би заиста био жив. Реч Очева, Син Божији је зато и постао човек – да сваки који од Његовог Тела и Крви окуси више не умире него да има живот вечни. Завет уздржања лечи и заблуду да се смртност човекова може излечити природном сексуалношћу и рађањем потомака. Коликогод деце родио неки човек, он никада неће родити себе. Човек рађањем спашава људску врсту, али не и оно ушта смрт директно удара – конкретну људску личност. Тако, први монашки завет, завет уздржања, бива иконом будућег човека јер се већ сада уздржава природног одржавања живота: хране и сексуалности. Монах тиме сведочи да су Тело и Крв Христова „право јело и право пиће“ (Јн. 6, 55). Сведочи и да право обесмрћење није обесмрћење безличне људске врсте, већ обесмрћење људских личности, синова и кћери Божијих који се  не жене и не удају „јер  више не могу умрети, јер су као анђели, и синови су Божији када су синови васкрсења.“ (Лк. 20, 36).

Попевши Господа на врх јерусалимског храма, Кушач пред Њега ставља и другу кушњу: „Ако си Син Божији, скочи доле, јер је писано: Анђелима својим заповедиће за тебе, и узеће те на руке...“ (Мт. 4, 6). Нови Адам на то одговара: „И ово је написано: Немој кушати Господа Бога својега.“ (Мт. 4, 7). То је други завет, завет послушности. Овим заветом излечује се непослушност старог Адама, његово кршење Божије воље и заповести. Због таквог преступа Адам је задобио вољу супротну вољи Божијој, постао је противник Божији, те је тиме себе и своје потомство одвојио од Живота и уселио у живот привидни и лажни. Таквом Адамовом одлуком човек је постао биће за смрт. Рађање човека постало је, заправо, почетак умирања. Јер, природно, чим се човек роди он почиње да полако умире. Смрт није само тренутак када се душа одваја од тела. Смрт је процес, који може трајати дуже или краће: „У зноју лица свога јешћеш хелб свој, док се не вратиш у земљу, од које си узет. Јер си земља и у земљу ћеш отићи.“ (Пост. 3, 19).

Нови Адам је, одбијајући да неповерљиво испитује и куша Божију вољу, излечио људску вољу од сатанске, противприродне побуне. Људска воља је поново постала природна и сагласна са вољом Божијом. Тој природној вољи је Господ поучио род људски дајући му образац молитве: „Оче наш... нека буде воља Твоја како на небу тако и на земљи...“. Хтети оно што Бог жели није умањење човека и његове воље, већ управо потпуно остварење и обожење човека. Узимати вољу Божију за своју вољу, значи хтети живети, хтети радовати се и хтети љубити другог. Признање воље Божије је и признање праве слободе и одрицање оне илузије да се слобода може остварити насупрот њеног Извора. Одрицање Бога и Његове воље као извора слободе, значи одлазак у ропство нужности. Човек који живи супротно вољи Божијој бива заробљен нужностима своје створене природе. Једна од најгорих природних нужности је сама смрт. А онај ко је смртан, може ли бити слободан? Не, јер смртник не може а да не умре, хтео то или не хтео. Бити слободан, пре свега, значи бити жив, постојати и моћи слободствовати. Нема слободе у греху, смрти и небићу. Та излечена природна воља човекова је истински будући човеков етос. Послушање које монаштво даје свом духвном оцу и руководитељу, као свој други завет, представља предокус и икону оне будуће и праве слободе, где је човек сав себе предао Богу и где је Бог сав Себе предао човеку, „да ниједан који Га верује не погине, него да има живот вечни“ (Јн.  3, 15) .

Попевши Га, потом, на високу гору, показавши Му сва „царства овога света и славу њихову“, Кушач је пред првог Монаха поставио и треће искушење: „Све ово даћу теби ако паднеш и поколниш ми се.“ (Мт. 4, 9). Господ је на то одговорио: „Иди од мене, Сатано, јер је написано: Господу Богу своме клањај се и њему јединоме служи.“ (Мт. 4, 10). То је трећи завет, завет сиромаштва и добровољног одрицања од богатстава и славе пролазног света. Тај завет излечује човеково идолопоклонство. То идолопоклонство није се огледало само у поклоњењу лажним боговима, него и обоготворавању материје и пролазних ствари на други начин. Човек је направио идоле од материјалног богатства, од пролазне људске почасти, достојанства, славе и друштвеног угледа. Све је то постало смисао човековог живота, чему се он поклања служећи том идолу свим својим моћима и умећима. Одрицање од таквих мера вредности, као трећи монашки завет, није презрење материје као такве, нити пак презрење људског знања и труда да овај свет учини лепшим и бољим местом за живљење. Тај завет је одсецање аутономности тих вредности и њихово право и једино одређење у односу са Богом. Несабирање блага на земљи већ на небу (Мт. 6, 19-20), јесте једно истинско богаћење у сиромаштву. То сиромаштво није пуко немање колико је невезивање за богатства и славу пролазног света.Такав завет је једно истинско ослобођење човека. Монах не осећа презир према богатству, знању и слави овога света. То би била јерес манихејства. Знајући да такве вредности нису зле по себи, већ да се могу искористити како на зло тако и на добро у овом кратком животу, монах их не презире већ остаје према њима смирен. То је управо и Христос учинио, кушан овим трећим искушењем: није проклео земаљаска блага већ је остао смирен и окренут према оном највећем благу на небу – поклоњењу Богу Оцу. Јер, то највеће благо је извор и свих осталих блага и радости. Одсецањем Бога као највећег блага, човек је у обмани јер ће убрзо остати и без блага која су Божијом руком дата човеку – смрт ће га нужно одвојити од њих. Такво поимање вредности живота је као када би се човек окрепљивао и радовао бистрој и хладној води каквог потока, а оградио и одбацио његов извор. Такав поток убрзо пресушује и наивни човек остаје жедан. Поглед на свет и његово вредновање у односу са Богом је истина будућег, обоженог човека. Трећи монашки завет, који одсеца славу и богатство овога света као идолатрију, представља трећу икону будућег људског етоса. Садашњи сиромаси јесу богаташи будућег века.

Завети уздржања, послушности и сиромаштва јесу три стуба хришћанског православног монаштва. Свој узор и инспирацију имају у првоме Монаху, Новом Адаму – Господу Исусу Христу, Који је образац и истина сваког човека. Као такви, они превазилазе важење само за монахе. Ти завети представљају прозор у гледање будућег, обоженог и обесмрћеног човека. И брачни човек, са својим брачним специфичностима живљења, може окусити ове три богочовечанске врлине, три иконе будућег века. Кроз Господа Исуса Христа, као првог Монаха али и првог Женика невесте Цркве, ове три иконе дате су као мера правог и богољубивог људског етоса. Јер, по речима Светог Јована Златоустог, брак и монаштво су две падине једног и истог брда. Те две падине воде ка једном и истом врху – на високу гору обожења и обогочовечења.

Александар Милојков

[Јефимија Крунић]

link=topic=9981.msg308052#msg308052 date=1291327254]

problem je čežnje za Hristom... ne mogu ja rečima da objasnim kako i koliko čeznem za Gospodom i da i to što se pričešćujem nije dovoljno i nije onoliko koliko hoću... meni je potreban Hristos uvek i sada.... i ne može se ljubav prema Voljenom uporedjivati sa matematikom za prvi razred pa neka je ta matematika podstaknuta i najboljim namerama.... 3 ili 7 dana ... 2 ili 4 .....

ja znam jednog Hrista koji me ljubi ljubavlju neiskazanom i ja,kao odgovor na tu ljubav mogu samo da mu pružim sebe i čežnju koju osećam za Njim imajući pri tom živo saznanje o svojoj bedi... pa ipak,to je beda koju On želi.... beda koju On traži i preobražava u večni život  ivečnu radost...

АМИН!

Свети Серафим Саровски

ЉУБИ МЕ ТАКАВ КАКАВ ЈЕСИ

Ја знам твоје невоље, твоје патње, твоје борбе и слабости твога живота.

Ја знам твој кукавичлук, твоје грехе и упркос свему кажем ти дај ми срце твоје. Љуби ме такав какав јеси.

Ако чекаш да постанеш анђео да би се предао љубави, онда ме никада нећеш љубити.

Ако си слаб у испуњавању својих дужности и у вежбању својих врлина, ако често падаш у оне грехе које не желиш више да чиниш, Ја ти допуштам да ме волиш. Љуби ме такав какав јеси.

У сваком тренутку и у свакој ситуацији у којој се налазиш у одушевљењу, у верности или неверности, љуби ме такав какав јеси.

Ја хоћу љубав твога сиромашног срца. Ако чекаш да будеш савршен онда ме никада нећеш љубити.

Зар ја не бих могао из сваког зрна песка створити серафим, који зрачи чистотом, племенитошћу и љубављу. Зар Ја нисам свемогућ?

И ако се мени свиђа да занемарим ова изванредна бића и дам предност сиромашној љубави срца твог нисам ли Ја увек господар моје љубави?

Дете моје, допусти да те волим, Ја хоћу срце твоје. Свакако, Ја ћу те временом преобразити, но данас, љуби ме такав какав јеси.

И, Ја желим да ти ово чиниш. Ја желим да видим како из дубине беде расте љубав.

Ја љубим у теби такође и твоје слабости, Ја љубим љубављу сиромашних и бедних.

Ја желим да из срца бедника чујем непрекидни зов „Исусе, ја те волим“.

Ја једино желим песму твог срца, а не требам твоју мудрост и таланте, само је једно за мене важно, да видим како радиш са љубављу.

Кад бих ти Ја њих дао, ти би тако слаб, њима хранио своје самољубље!

Ја бих те могао одредити за велике ствари- али не, ти треба да будеш бескорисни слуга. Штавише, Ја ћу ти још одузети од онога мало што имаш, јер Ја сам те створио само за љубав.

Данас стојим пред вратима твога срца као просјак, Ја - Цар царева.

Пожури да ми отвориш. Не позивај се на своју беду.

Када би ти могао потпуно схватити своје сиромаштво, ти би умро од бола.

Оно што би ме заболело, јесте - кад би видео да сумњаш и губиш поверење у Мене.

Ја желим да мислиш на Мене сваког сата, дању и ноћу.

Ја желим такође да безначајне послове обављаш из љубави према мени.

Рачунам на тебе да ми дарујеш радост.

Не брини због тога што не поседујеш никакве врлине. Ја ћу ти даровати моје.

Ако будеш патио, Ја ћу ти дати снагу.

Ако ми дарујеш своју љубав тад ћу ја теби дати толико много да ћеш моћи љубити далеко више него што можеш сањати.

Мисли на то да ме љубиш такав какав јеси.

Нека дође шта хоће, не чекај да будеш свет да би могао да ме љубиш.

Онда ме никада нећеш љубити. А сада иди и љуби ме.

poljupcic eheeeej eheeeej

[w.a.mozart]

... ali ne dolazi za pričešće bez 7 dana posta,sine moj  poljupcic

[o.Gavrilo]

                                                                       poljupcic

Bog blagoslovio brate Aleksandre

Odličan tekst, ako dozvolite da prezmem i stavim na NOVO NA SAJTU i dodam odgovarajuću fotografiju ili mi vi odabirite koja odgovara tekst i pošaljite mi.

[Александар Милојков]

                                                                       poljupcic

Bog blagoslovio brate Aleksandre

Odličan tekst, ako dozvolite da prezmem i stavim na NOVO NA SAJTU i dodam odgovarajuću fotografiju ili mi vi odabirite koja odgovara tekst i pošaljite mi.

Слободно поставите оче и одаберите фото по својој вољи.

[slobodanmiric]

To je bilo i vreme kad me je vukao jedan unutrašnji pokretač da posećujem svetogorske manastire i da se susrećem sa duhovnim starcima, da slušam njihove pouke, pa sam tako često  posećivao starca Pajsija Svetogorca i sa njim sam održavao duhovnu vezu.

Летос сам био у манастиру Суроти, кад сам дошао до старчевог гроба, пао сам на земљу и ридао као мало дете пар минута, имам духовну залиху до свршетка земаљског битисања.

[w.a.mozart]

a zamisli da si pričao sa njim....  poljupcic eheeeej eheeeej

[o.Gavrilo]

 

                                          Brate Aleksandre             hvala