Правила за поклонике у православним манастирима- разговори о њима

[o.Gavrilo]

UNUTRAŠNJI NEPRIJATELJ - Intervju sa starcem Dionisijem

http://www.manastir-lepavina.org/dthumb.php?file=cms/slike/vijesti/5103_dionysios2.jpg&size=500

Magazin „Šta je prosvjetljenje“
proljeće/ljeto 2000
Intervju vodio Krejg Hamilton

Rođen 1950. godine i odrastavši u malom gradu na sjeveru Grčke, od početka je bilo jasno da otac Dionisije neće naći svoj dom u svijetu. Potekavši iz pobožne porodice, sa precima u sveštenstvu, u dobi od sedamnaest godina otišao je od kuće da utoli svoju čežnju ka duhovnome, u istorijski manastir na vrhu litice - Velike Meteore u centralnoj Grčkoj. Tamo sreće svog duhovnog oca, naširoko poštovanog starca, arhimandrita Emilijana, te biva postrižen u život odricanja. Kada je, nekoliko godina poslije, grčka turistička industrija preuzela sve osim drevnog manastirskog kompleksa Meteori, starac Emilijan i njegova grupa monaha seli se u udaljeni manastir na Svetoj Gori i počinje, svojom revnošću za svetim životom, uz pregršt novih bratstava, osvježavati opadajuće drevno monaško utočište.

Moj prvi susret sa arhimandritom Dionisijem došao je, možda ironično, putem i-mejla. Ironično zato što sam se, uprkos izrazito modernim sredstvima njegove komunikacije, po primitku odgovora osjećao kao da sam vraćen u vrijeme od prije hiljadu godina, u doba kada je umjetnost pisanja poslanica bila duboko poštovana i kada su se proučavali oblici duhovnog propovijedanja. „Gospodine Hamilton, dragi u Gospodu,“ počinje pismo, „radujte se u Gospodu. Bila mi je velika čast da primim Vaš mejl od 11. septembra, naročito nakon preporuke našeg cijenjenog, zajedničkog prijatelja, u mom slučaju dugogodišnjeg, veoma mudrog oca Vasilija Peningtona. Molim Vas, oprostite mi, jer od dana kada sam primio Vaše pismo, pa do sada, bio sam odsutan... Ja ću biti u Grčkoj, u manastiru Vozdviženja Časnoga Krsta... i tamo ću Vas čekati da Vas ugostim koliko god dugo želite, i tu takođe možemo razgovarati o svim temama koje ste naveli u Vašem pismu.“ Imajući odgovor poznatog hrišćanskog pravoslavnog starca na oba zahtjeva, i za intervju za naš magazin i savjet o našem predstojećem hodočašću na Svetu Goru, legendarnu „Svetu planinu“ u samom srcu pravoslavnog monaštva, bio sam veoma zadovoljan primivši tako topao i velikodušan odgovor. Nakon duge liste prijedloga za moj put, starac je dodao još nekoliko ljubaznih riječi poštovanja i uvažavanja, zaključivši sa sljedećim: „Moja duša drhti od straha da moj odgovor nećete dobiti na vrijeme.“

U pravoslavnim tekstovima čitao sam o dubokoj poniznosti koja zrači iz mnogih svetih staraca – ljudi za koje je rečeno da je njihov život duboke, mislene molitve i asketizma iz njih otklonio čak i najmanje zrno brige za sebe. Ali nekako, i pored svih mojih istraživanja po spisima, nikad nisam očekivao da ću dobiti mejl ni izbliza sličan ovom. Kada sam počeo da kucam svoj odgovor, imao sam nesumnjiv osjećaj, čak preko optičkog vlakna, da čovjek koga sam pronašao nije bio običan čovjek.

Od samog početka našeg istraživanja o ovoj temi, ideja razgovora sa pravoslavnim starcem o ljudskom egu bila je intrigantna. Iako je to tradicija u kojoj niko od nas nije mogao da tvrdi stručnost, bili smo svjesni da su pravoslavni hrišćani, kada je riječ o definisanju neprijatelja duhovnog puta, klasa za sebe. Ovoj drevnoj, mističnoj grani Hrišćanstva, koja je odvojena od Katoličke crkve od 1054. godine, potpuno pročišćenje ljudske ličnosti od egoizma, sebičnosti i svega drugog što ometa njegovu sposobnost da reflektuje svjetlost od Boga, jeste i oduvijek je bio prvi i krajnji cilj duhovnog života. U svetim knjigama naziva kao što su Ljestvica Svetog Jovana Lestvičnika i Filokalija (doslovno „ljubav prema dobrom“, kod nas poznatog kao Dobrotoljublje, op. prev.), pravoslavni starci još od trećeg vijeka pišu sa žarom i preciznošću o punokrvnoj „duhovnoj borbi“  u koju se iskreni tragalac mora uključiti, ukoliko on ili ona žele imati bilo kakvu nadu da poraze „demone“, u okviru tog upornog napada sve novijim i kreativnijim metodama. Na jednoj od bezbrojnih stranica u Filokaliji, pustinjski monah iz četvrtog vijeka, sveti Jovan Kasijan piše: „Teško je boriti se protiv ega, zato što ima mnoge oblike i javlja se u svim našim aktivnostima... Kada ne može zavesti čovjeka ekstravagantnom odjećom, onda pokušava sa pohabanom. Kada ne može časno da mu laska, onda ga naduva navodeći ga da trpi ono što se čini nečasnim. Kada ne može da ga ubijedi da se osjeća ponosnim svojim prikazivanjem rječitosti, onda ga zavodi ćutanjem kako bi on pomislio da je dostigao mir... Ukratko, svaki zadatak, svaka aktivnost daju ovom zlonamjernom demonu priliku za napad.“

Dok se sama riječ „ego“ pojavljuje u više savremenih prijevoda i komentara, čak i kroz veoma stare pravoslavne tekstove, postoji bezbroj preporuka o opasnosti od samoljublja, samopoštovanja i „najkobnijeg demona“ – gordosti. Smatran od strane hrišćana grijehom što ne samo da je zaveo Lucifera, najvišeg Božijeg anđela koji je izgubio kontrolu usljed vatrene sudbine, već je i Adama i Evu poveo u izgnanstvo iz Raja na zemlji, na gordost se, između ostalog, gleda i kao na „majku svih nevolja“ i kao na „prvi izdanak đavola“. 

Da bi se borili protiv podmuklog ega, koji je tako odlučan da iznutra narušava naš duhovni napredak, monasi i monahinje hrišćanskog Pravoslavlja slijede strogi sistem duhovne discipline, uključujući bezglasnu misaonu molitvu, duhovna izučavanja, zajednička bogosluženja – i često krajnje stroga djela asketizma.  U uvjerenju da je život stalnog samoodricanja i patnje savršen život, ovi ljudi u tjelesnom uzdržanju i crnim mantijama redovno se odriču hrane, pića i sna tokom dužeg perioda, u cilju pročišćenja od „svjetovnih strasti“ i da bi se više približili Bogu.

Iz pravoslavnog kalendara možemo naučiti da tokom godine više od polovine dana čine zapravo dani posta! I nakon čitanja opisa strogog dnevnog monaškog rasporeda koji se i dalje primjenjuje u pravoslavnim manastirima, ostao sam zatečen saznanjem da monaška praksa pojedinačne molitve, rada i bogosluženja, koja počinje u ponoć, često ne završava do deset ili jedanaest časova sljedeće večeri. Kako sam nastavio istraživati raspored, da bih shvatio kada oni spavaju, dobio sam informaciju od jednog oca da je, u stvari, sasvim uobičajeno da monasi u cijelosti spavaju svega jedan ili dva sata noću.

Zatim, tu su prave askete...

U hladnim, pustim pećinama na visokim padinama Svete Gore (velikom, surovom poluostrvu potpuno posvećenom monaštvu) pustinjaci provode decenije u ličnim molitvama, često opstajući na svega „malo starog hljeba i vode“.  Ova drevna pustinjačka tradicija potiče još iz vremena prvih pustinjskih Otaca, koji su u trećem vijeku napustili svijet kako bi živjeli usamljeničkim životom. Čitajući o često zahtjevnim asketskim podvizima, ja, bez obzira na sve to, nisam mogao sebi pomoći a da ne budem ponizan i inspirisan do koje mjere su ovi ljudi bili voljni ići u potrazi za najvećim životnim ciljem.

Jer, kao što je rečeno iznova i iznova, asketizam praktikovan od strane pravoslavnih hrišćana nije asketizam zbog njega samog, već isposništvo u potrazi za veoma specifičnim, božanskim završetkom – ostvarenjem koje je postalo poznato pod nazivom „oboženje“. Za razliku od zapadnog hrišćanstva, koje je pod učenjem prvobitnog grijeha sklono naglašavati čovječanstvu svojstvene slabosti i nesavršenosti, pravoslavno učenje tvrdi da za ljude ne samo da nije moguće, već je neophodno da se potpuno preobraze kako bi zračili Božanskim likom. Navodeći riječi i primjer Isusa Hrista koji je rekao: „Budite vi dakle savršeni, kao što je savršen Otac vas nebeski“ (Mt. 5, 48), pravoslavni monasi teže da se pročiste od bilo kakvog traga ega i čineći to postaju besprijekorna lađa slave i djelovanja Boga u ovome svijetu. Kao dokaz da je ovo dostignuće uopšte moguće – ostvarenje koje se smatra ličnom svrhom svakog ljudskog života i životnom krvlju svih pravoslavnih težnji – pravoslavci uvijek ukazuju na jedno: njihovo dvije hiljade godina dugo svetačko naslijeđe, svetu lozu muškaraca i žena neprekinutu još od vremena apostola.

Zaista, u našem istraživanju pravoslavnog misticizma na ovu temu, ono što je najsnažnije zaokupilo našu zajedničku maštu jeste ubjeđenje, među toliko onih sa kojima smo razgovarali, da u stvari i danas postoje živi muškarci i žene istog duhovnog dostignuća kao stari bogonosni učitelji, čiji je život opisan u spisima. Zahvaljujući našem entuzijazmu uspjeli smo razgovarati sa takvim pojedincem, što je bio rezultat naše sveobuhvatne potrage za prosvjetljenim pravoslavnim starcima, potrage koja nas je na kraju dovela do arhimandrita Dionisija.

Rođen i odrastao u malom gradu na sjeveru Grčke, od početka je bilo jasno da otac Dionisije neće naći svoj dom u svijetu. Potekavši iz pobožne porodice, sa precima u sveštenstvu, u dobi od sedamnaest godina otišao je od kuće da utoli svoju čežnju prema duhovnome, u istorijski manastir na vrhu litice - Velike Meteore u centralnoj Grčkoj. Tamo sreće svog duhovnog oca, naširoko poštovanog starca, arhimandrita Emilijana, te biva postrižen u život odricanja. Kada je, nekoliko godina poslije, grčka turistička industrija preuzela sve osim drevnog manastirskog kompleksa Meteori, starac Emilijan i njegova grupa monaha seli se u udaljeni manastir na Svetoj Gori i počinje, svojom revnošću za svetim životom, uz pregršt novih bratstava, osvježavati opadajuće drevno monaško utočište.

Otac Dionisije bio je jaka svjetlost od samoga početka, poznat po svojoj nepokolebljivoj predanosti svom starcu i svom duhu nesebičnog davanja, koje je dijelio svima koji su dolazili u posjetu manastiru, smještenom visoko iznad Egejskog mora. To je bio taj duh darežljivosti i strasti prema monaškom životu koji će, ubrzo, donijeti pozive iz Evrope i Amerike, a koji su ga na kraju odveli daleko od „planine tišine“, kako je nazivao svoj dom, da pomogne drugima na njihovom putu. Nakon odlaska sa Svete Gore, arhimandrit Dionisije služio je na više različitih mjesta u Grčkoj, Evropi i Americi, na kraju provevši nekoliko godina kao iguman manastira Časnoga Krsta u Jerusalimu. Vrativši se nedavno u Grčku, gdje mu je dato ostrvo na kome će uskoro sagraditi manastir da bude dom njegovoj monaškoj zajednici, on takođe nadgleda novoosnovani manastir izvan Atine, gdje je okupljeno oko četrdeset mladih monahinja iz različitih dijelova svijeta. To je bilo mjesto gdje sam imao sreću da provedem vikend sa ovim ozarenim starcem prošle jeseni, razgovarajući o pravoslavnom učenju o egu, kao i o slavi i slobodi koje čekaju one koji uspiju u svom životnom nastojanju da žive van svojih granica.



- Šta je ego?

- Kada je Satana, koji je bio prvi i najviši anđeo, odvratio pogled od Gospoda i usmjerio svoju pažnju na sebe, tada smo dobili prvo sjeme ega. On je sklonio svoje duhovne oči od pogleda na Svetu Trojicu, od pogleda na Gospoda, i pogledao je na sebe, počevši razmišljati o samom sebi. I on reče: „Ja želim staviti svoj prijesto na najviše mjesto, da budem kao On.“ Od tog trenutka je počela istorija, stvarnost i postojanje ega – koji zapravo nije stvarnost već odbijanje stvarnosti. Ego je cvijet koji dolazi nakon smrti ljubavi. Kada ubijemo ljubav, rezultat je ego.

- Koji je karakter ega? Kako se on manifestuje u ljudskom biću?

- Onda kada ne vjerujemo. Ego se rađa kada ne vjerujemo drugima. Kada se plašimo drugih, kada trebamo oružje protiv drugih, onda nam treba ego zato što živimo na pogrešan način. Mi mislimo samo na sebe, i vidimo samo svoj ego. Ali kada vidimo druge, kada vjerujemo jedni drugima, nema potrebe za egom, nema razloga za ego, nema mogućnosti za ego.

- Dakle, na neki način Vi ste onda govorili o tome da je ego nastojanje na našem razdvajanju, našoj nezavisnosti?

- Da, na našoj samoći. Našoj potrebi da budemo sami, da imamo naš vlastiti način razmišljanja koji nas zadovoljava i čuva našu ličnost na pogrešan način.

- Stavljajući nas za prve i glavne?

- Da. I Hristos je rekao: „Posljednji je prvi.“ Zato kada želite da budete zadnji i kada birate posljednje mjesto, tek onda možete nazvati druge vašim prijateljima.

- Ego, taj osjećaj samovažnosti o kojem ste govorili, često je opisan u Filokaliji i drugim spisima kao glavnim neprijateljem duhovnog tragaoca, sa kojim ovaj mora da se bori u svojoj potrazi za zajednicom sa Bogom. Zašto se ego smatra tako teškim protivnikom na tom putu?

- To je tako moćan neprijatelj unutar nas samih. Mi smo neprijatelji sami sebi, kao Adam i Eva u raju. Naravno, zmija je govorila sa Evom. Ali ona je mogla da je izbjegne. Zmija joj je rekla: „Gospod ti je lagao“, ali da je ona vjerovala Gospodu ne bi ni započinjala razgovor sa zmijom. I Adam je, takođe, izgubio svoju komunikaciju sa Gospodom i ostaše sa svojim egom. I dva ega su radila skupa, Adam i Eva.

Ego je pravi neprijatelj. To je neprijatelj zato što je protiv ljubavi. Kada gledam na sebe, ne volim druge. Kada za sebe želim da uzmem ono što je tvoje, postajem ubica svoga brata, kao što je Kain ubio Avelja. Kada želim da zadovoljim sebe, ovo zadovoljenje se dobija žrtvovanjem slobode drugih. Onda moj ego postaje moj gospodar, moj bog, i nema jačeg iskušenja od ovoga. Zato što je naš, ovaj ego može nam se činiti dijamantom. On sjaji kao zlato. Ali nije zlato sve što sija. Ego je kao vatra bez svjetlosti, vatra bez toplote, vatra bez života. Čini se kao da ima mnoge strane i mnoge mogućnosti – ali šta je tu mogućnost? Šta je ego? Samo sredstvo kojim ja štitim sebe kao da sam u borbi, kao da je svaka druga osoba moj neprijatelj, i jedina stvar o kojoj mi je stalo jeste da dođem do pobjede.

- Rečeno je, od strane nekih od najvećih duhovnih ličnosti, da kada neko ozbiljno zauzima duhovni put, često se suočava licem u lice sa svojim egom na način na koji nikad ranije ne bi mogao ni zamisliti. U opisu njihovog suočavanja sa egom, mnogi svetitelji su ga okarakterisali kao gotovo đavolsku snagu koja ne želi duhovni život, ne želi Boga, ali želi da učini sve što može da omete naše prosvjetljenje, da potkopa našu čvrstu odluku da ostanemo na tom putu.

- Sveti Pavle je divno pisao o ovom događaju, ovoj borbi unutar ljudskog srca. On kaže: „Postoji još jedan zakon u meni koji mi govori da odbijem volju Božiju, da radim stvari protiv Njega, da odbijem blagodat. On pokušava da me održi u prošlosti, u mom starom životu, da me udalji daleko od Gospoda, da me spriječi da slijedim Gospoda.“ Zato kažem da je najveći problem čovječanstva u svakoj pojedinačnoj osobi, ne izvan nje. Za to trebamo duhovnike. Za to trebamo duhovne ljekare. Trebamo hirurga, trebamo operaciju, jer trebamo da nešto odstranimo iz srca.

Mi ne razumijemo da ovaj neprijatelj, koji se nalazi unutar nas, nije naš; on nije naša ličnost. On je samo iskušenje. To je srž problema sa egom. Mi ujedinjujemo našu ličnost, koja je neprocjenjiv događaj, sa našim greškama. Mi zbunjujemo našu ličnost sa našim grijehom; mi vjenčavamo ove dvije stvari, i imamo pogrešnu sliku o tome ko smo. Mi ne znamo ko smo, i trebamo nekog da nam pokaže ko smo mi; trebamo nekoga da nam otvori oči kako bismo bar vidjeli našu tamu.

Postoji jedan mistik, najveći od mistika, sveti Grigorije Palama. Trideset godina on se molio samo ovom molitvom: „Prosvijetli moju tamu. Prosvijetli moju tamu.“ Nije pominjao ime Gospodnje, zato što je osjećao da nije dostojan da spomene ime Njegovo. Nije se obraćao nikome, ali je izgovarao ovu molitvu danju i noću, više nego što je disao. Jer sve što je znao o sebi bila je njegova tama. I on je govorio nekome – kome drugom, nego Hristu, Koji je rekao: „Ja sam svjetlost.“ Ali on je samo govorio: „Prosvijetli moju tamu.“

- Pokaži mi moje greške?

- Ili dođi u moju tamu, i spali je. Zapali vatru u njoj, i učini svjetlost u njoj. Najveća stvar koju možemo učiniti u našem životu je da otkrijemo da smo mi sami ništa. Mi smo tama. Mi smo prah.

- Ego je često okarakterisan u duhovnoj literaturi kao lukav i oportunistički protivnik, sposoban da preokrene bilo koju situaciju u svoju korist, u svom pokušaju da ometa naš duhovni napredak. Šta osjećate da je najvažniji kvalitet, u okviru pojedinačne osobe, koji nam može pomoći da pobijedimo u ovoj borbi protiv pametnog i stalno promjenljivog ega?

- Pokajanje. Prepoznavanje naših grešaka i naših grijeha, to je najveća stvar koju možemo da učinimo. Ne da prepoznamo naše grijehe u cilju da bismo uspjeli u nečem drugom, već samo da bismo vidjeli istinu o nama samima. Sveti Isak, veliki mistik Crkve, rekao je da je onaj ko prihvati, ko razumije, ko prepozna svoj grijeh pred Gospodom, u stvarnosti najveći. On je veći od onoga ko je naslijedio cijeli svijet, ko hrani sve ljude, ko čini čudesa, ko vaskrsava mrtve. Ovaj čovjek, prvi, veći je zato što nikad ne može da padne. On ima stabilnost, nivo, mjesto na kome može razgovarati sa Gospodom. On ima mjesto na kome može prizvati Gospoda svojim suzama, svojim pokajanjem, razumijevanjem da je uradio pogrešno. I odmah mu postaje jasno. Svjetlost dolazi iz njega. On postaje duhovni ljekar, učitelj ili otac, zato što ga nije strah da prepozna grijehe. Za njega nije problem da kaže: „Oprostite mi, bila je moja greška.“ To je ključ da se pobjegne od svih đavoljih kapljica.

- Da li bi bilo tačno okarakterisati ovaj kvalitet koji opisujete – spremnost za iskrenim suočavanjem sa samim sobom – kao poniznost?

- Nije poniznost. Poniznost je rezultat. Bilo bi bolje reći „mudrost“. Mi tjeramo sebe da budemo smjerni. Ali prepoznati svoje greške – kakve to ima veze sa poniznošću? Moram biti smjeran kako bih prepoznao svoje greške? Ne. Ja moram da ih vidim. To je hitno. To je moj način da opstanem u narednoj sekundi. Kako mogu opstati sa svojim greškama u prethodnoj sekundi? Pred kim? Pred samim sobom – kako mogu biti sa svojim greškama, sa svojim grijesima? Moram reći: „Ja sam to uradio!“

Dostojevski je to tako krasno izrazio u Zločinu i kazni. Glavni lik, Raskoljnikov, ubija nekoga, i skoro odmah shvata šta je učinio. On to ne prepoznaje sam, već pomoću strogih, teških riječi prostitutke Sonje, koja mu reče: „Vidi šta si učinio.“ Ona ga vodi na sred trga, da pred svim ljudima kaže šta je učinio. I on to radi. On priznaje. On kaže da drugačije ne bi opstao, da bi morao počiniti još više i više zločina. I on prihvata kaznu suda da ide u najteži zatvor na najmanje dvadeset godina. I on odlazi, i tamo osjeća lijek u srcu. I on uzima taj lijek. Mi imamo problema u životu zato što ne želimo da prihvatimo ili prepoznamo naše grijehe. I to je ključ. Šta drugo imamo da ponudimo jedni drugima? Zlato, novac, požudu, hranu? Ne. Samo da prepoznamo naše grijehe i odmah imamo novi svijet.

- Vi izgleda da govorite o nekoj vrsti duboke savjesti koja se budi kada se suočimo sami sa sobom.

- To je ljubav. Ljubav je više od savjesti. Savjest je nešto što vam kaže: „Učinio si to, učinio si to, učinio si to.“ To je kao da smo pod našim ličnim sudom. Ali ljubav je nešto mnogo više. Ljubav nas čini spremnim da platimo za grijehe drugih. To je mnogo veći korak. Ne samo da prepoznamo vlastite grijehe, već da možemo da platimo za grijehe za koje nismo odgovorni, kao što je Hristos učinio. To je ljubav.

- Spisi hrišćanskih Otaca govore o cilju duhovnog puta kao o preobraženju ljudskog bića u potpuno drugačiji poredak ljudskog postojanja – onaj u kome je ego ubijen, i mi smo, u određenom smislu, preporođeni. Šta to znači da je ego umro? I u kom smislu smo preporođeni?

- Gospod nas poziva da se preobrazimo. On želi da nam da našu stvarnost, naše stvarno biće, koje smo izgubili. I u duhovnom životu, naročito u monaškom životu, ovaj ego se zaista može preobraziti, baš kao kada su učenici, slijedeći Hrista na vrh planine Tavor, svjedočili preobraženju njegovog tijela u svjetlost. Mnogi očevi objašnjavaju da se ovo preobraženje zapravo nije desilo Hristovom tijelu, već očima njegovih učenika. Zato što su se, u tom trenutku, njihove oči preobrazile, i mogli su vidjeti ono što je Hristos oduvijek bio – blistavost, puna svjetlost. Kroz njihovu poniznost, slijedeći Hrista, oni su dovedeni na vrh te planine da uživaju u toj stvarnosti. I bilo ko od nas može dobiti taj blagoslov. Naša priroda može biti preobražena.

Ovo preobraženje je naš stvarni napredak, naš istinski rast. Nije bitno koristiti naš duhovni život u Hristu da postanemo bolji, da postanemo pametniji, da znamo više stvari, da imamo više prijatelja, da utičemo na druge, da imamo autoritet i moć, da imamo novac, dobro zdravlje, dobro ime i lijepo lice. Samo je bitno šta se nalazi unutar našeg srca. Važna stvar je da u svakodnevnom postupanju tamo ne smije biti niti zrno ega u području našeg srca. Jer kada iskušenje dođe, ono može uništiti kvalitet života i odnose među ljudima. Gospod nas je učio da budemo budni sve vrijeme i da Mu se molimo, da kažemo: „Zaštiti nas i ne dozvoli da padnemo u napast.“ Kroz ovu zaštitu od iskušenja, možemo se veoma jasno zagledati u svoje srce. I slijedeći najjednostavniji, normalan život, možemo se pročistiti, očistiti naš duh i naš um. Veoma je lako, nakon toga, da dođe Duh Sveti. To je kao u Evharistiji, mi smo svi skupa spremni u crkvi sa hljebom i vinom. Mi se molimo, i Duh Sveti silazi i čini hljeb i vino tijelom i krvlju Hristovom. Na isti način, možemo se pročistiti, i Duh Sveti dolazi i preobražava nas na sve načine o kojima smo čitali u knjigama, i donosi nam mnogo više iskustava koje niti jedna knjiga na svijetu ne može da sadrži.

- U pravoslavnoj tradiciji bilo je dugogodišnje nasljeđivanje prosvijetljenih duhovnih otaca, sjajnih ličnosti, koji su pokazali vlastitim životima mogućnost uništavanja ega i otkrivanja novog života u Bogu. Koji su znaci onoga ko je osvojio duhovnu bitku? Kako se izraz ličnosti mijenja kod onih koji su se istinski izdigli iznad ega?

- On je uvijek spreman za svakoga. On nikad nije, niti kaže niti osjeća da je umoran. On je radost. Uvijek je spreman da daje. On postoji samo za druge. On je spreman da služi svima. Nikoga ne osuđuje, uključujući najvećeg grešnika. On je tu kao dijete, ali carsko dijete. Ko smije da dira carevog sina? Ko smije da dira mladunče lava znajući da je njegova majka lavica u blizini? Postavivši stvari na ovaj način, Vi ste kao malo jagnje među vukovima, ali Vi se ne plašite. Vi se tu nudite, primate svakoga, volite, služite, molite se za svakoga i spremni ste da umrete u svakom trenutku, i u tome, Vi ste totalno i potpuno slobodni. Sve su to plodovi ljubavi, zato što postajemo izvor ljubavi. Takav je čovjek bez ega. To je preobražaj. To je kao da smo mi divlje, staro drvo masline i nama treba nešto što će ući u nas i transformisati naše stablo u dobro, plodonosno drvo. Čovjek bez ega je čovjek sa Bogom, čovjek sa Duhom Svetim.

Kada ste spremni da umrete za bilo koga u bilo kom trenutku, kada volite, kada poštujete, kada klečite pred drugim, to je kao da ga pripremate da bude spreman za operaciju; ali Vi pri tome ne sudite nekome niti osjećate da mu je potrebno nešto od Vas. Kada ste savršeni pred Njim – a mi možemo biti savršeni, u stvari, mi moramo biti savršeni; to je glavna potreba – onda tu potrebu ljudi odmah trebaju, znaju, razumiju. Veoma brzo svako dolazi da zauzme mjesto pred takvom osobom, ispred duhovnog sina ili duhovnog oca.

- Da li je to takođe i Vaše iskustvo, da duhovni otac koji je istinski izdignut iznad ega ne samo da inspiriše ljude da dosegnu njihov najveći potencijal, već i da predstavlja krajnji izazov egu onih koji dolaze da ga vide?

- Apsolutno. U stvari, u prisustvu takve osobe, đavo odmah izlazi. I Vi možete veoma jasno vidjeti kako đavo čini ljude ludim ili ljutim ili nepristojnim, čak i kad ništa niste rekli. Samo zato što ste Vi prisutni, oni eksplodiraju. I možete vidjeti užasne stvari u ljudima, gdje biste inače vidjeli samo ljubazne ljude sa kravatama i zlatnim nakitom. Kada se pojavi neko ko utjelovljuje Duh Božiji, tada možete vidjeti ono što biste vidjeli kada je Isus hodao zemljom. Demoni koji su bili u ljudima rekoše: „Hej, ko si ti? Ti si došao da nas staviš u nevolju.“ Neki su bili sablažnjeni Njime, drugi su razmišljali kako da Ga ubiju, a ostali su smišljali stvari protiv Njega. On je odgovorio, ne onome što bi oni rekli, već onome što su oni mislili. A isti Duh Sveti živi u duhovnicima, i on može takođe stvoriti ovakav vid sukoba. Ovo se dešava jer druga osoba shvata da se ne može igrati sa takvim čovjekom. On se ne može sakriti od takvog čovjeka.

- U hrišćanskim spisima, neprijatelja duhovnog puta često nazivamo dramatičnim terminima kao Satana, Lucifer, đavo. Da li je Satana jednostavno metafora za ljudski ego? Ili je to nešto nezavisno od nas?

- Satana je učitelj. A ego je sredstvo kojim mi ispunjavamo njegovu teoriju. Živjeti od našega ega, to je kao paliti tamjan njemu. Kada ga namiriše, onda dolazi. To mu je poznato; to mu je rod, njegov jezik, njegov dijalekt. On to voli. Tako on dođe, i onda počinje da se druži sa našim egom. Zatim počinje da se zbližava sa nama.

- Dakle, da li biste rekli da Satana postoji, u tom smislu, u vidu bezlične sila zla koja djeluje u okviru nas samih kao ego? Ili bi bilo preciznije da kažemo da je ego već u nama, i da je Satana glas iskušenja kojega ego sluša?

- Ovo drugo. On nema ovlast da radi preko našeg ega. Mi smo sve vrijeme slobodni da sami odlučimo.

- Postoje mnogi duhovni autoriteti na modernom Zapadu koji pokušavaju da dovedu ideje zapadne psihologije o tome kako se nositi na duhovnom putu. U stvari, sada se obično smatra da u cilju izdržavanja teškoća na duhovnom putu osoba prvo mora da razvije snažan ego, snažan osjećaj sebe. Jedna izjava, koja je gotovo postala uvjerenje u mnogim duhovnim krugovima, jeste: „Prvo morate postati neko, prije nego što budete niko.“ Šta Vi mislite o ovoj ideji?

- To je kao kada kažete: „Mi prvo trebamo postati šef mafije, kako bismo onda postali predsjednikom.“ Ili: „Prvo ću raditi skupa sa đavolom; napraviću zajedničku firmu sa njim, tako da mi on obezbijedi sve što mi treba, ali zato što sam pametniji od njega, ja ću svoju snagu iskoristiti za dobro.“

Dobro je poslati dijete van da studira, da uči pjevati, da trenira atletiku, da bude dobro obrazovano, da ima ekonomsku osnovu sa kojom će krenuti u životu. Ali koliko često vidimo da su se srušili snovi bogatih ljudi i njihove djece? Biblija kaže da „ako su graditelji radili veoma naporno da izgrade toranj koji Gospod nije blagoslovio, radili su nizašta.“

Ovaj ego je moderan bog 20. i 21. vijeka. I ideja, na koju se odnosite u Vašem pitanju, jeste moderna religija. Ali mi znamo ovo iskušenje. Ego znači: „Ja ne vjerujem u postojanje Duha Svetoga; Duh Sveti ne postoji.“ Ali to je laž! Duh Sveti vodi svijet i blaženi su oni koji Ga žele, koji Ga vide, koji dišu u Njemu, koji se kreću u Njemu, koji su nadahnuti Njime, koji Ga vole, koji su u zajednici sa Njim.

- Danas postoji toliko duhovnih autoriteta koji insistiraju na tome da je ego nasljedna i nepovratna činjenica našeg čovječanstva, i bilo kakav pokušaj da se odustane od ega, da se prevaziđe naša niska priroda u potrazi za savršenstvom, je samo po sebi izraz najveće oholosti. Jungovski psiholog Merion Vudman ide tako daleko da kaže da sam pojam savršenstva „siluje dušu“. Kako biste Vi odgovorili onima koji tvrde da smo mi, po prirodi, oštećeni i nesposobni za dostizanje savršenstva?

- Hristos je rekao: „Budite savršeni. Postanite savršeni. I kada budete bili savršeni i kada budete činili sve savršeno, govoreći u sebi i vjerujući da ste nedostojni, strašni izgubljeni grešnici, sluge, tu ćete naći smirenje i slavu.“ Moguće je biti savršen jer je On savršen, jer je On primio našu prirodu. Dakle, ako je On to uradio, mi to možemo uraditi; mi možemo biti sa Njim. Moguće je biti savršen zbog ovog dara. I moguće je ne biti savršen zato što imamo pravo da odbijemo dar, da odbijemo ljubav. A kada to odbijemo, onda trebamo teologiju, onda trebamo filozofiju, onda trebamo da stvaramo nove knjige i nove teorije koje kažu da se ego ne može prevazići.

Moguće je osloboditi se ega. Mora biti. Neophodno je. To je samo zato što ljudi ne znaju za tu mogućnost, ne žele tu mogućnost, i ne dozvoljavaju da ta mogućnost postoji, već treba da se stvore sve te ideje. Ali oni znaju da govore laži. To je najluđa stvar koju sam čuo. Šta da ljekar kaže bolesniku: „Gledajte, bolest je dio naše prirode. Moramo biti s njom. Dakle, mi ne moramo sjeći naše nokte. Ne moramo umivati lice, jer ćemo svakako sutra umrijeti“? Kakva je to vrsta učenja? Da, moguće je osloboditi se ega, ali to je tajna.

- Asketske prakse Pravoslavlja snažno naglašavaju potrebu da se potisnu naši nagonski pokretači. Impulsi kao što su požuda, glad, žeđ, pa čak i želja za snom, često se drže zauzdanim na duži period kroz činove ekstremnog odricanja. Kakva je uloga asketske prakse u oslobođenju od ega?

- Asketizam je sredstvo koje nas vodi tamo gdje želimo ići. To je pruga kojom voz može ići. Mnogi ljudi misle da asketizam znači slijediti skup pravila, ali to nije zakon koji nam se nameće. U fudbalu, na primjer, pravila igre nisu teška, nego ona pomažu da se utakmica odigra savršeno. Tako je isto i sa asketskim životom. Posebni periodi i pravila posta, bdenja i molitve služe kao mistički načini ili sredstva. Mi slijedimo ove tajanstvene načine, ove božanske obaveze, ove božanske naloge. I van opštih pravila, tu su takođe i lična pravila koja su dana u komunikaciji između duhovnog oca i sina, posebna zaduženja za svakog pojedinca. Mi vidimo svetitelje koji provode dosta vremena u pećinama ili u šumi ili u pustinji. I oni tamo ne idu sa planovima da se vrate nazad; kada oni tamo idu, oni idu zauvijek. I onda ih Bog vodi.

Kada je Hristos otišao u pustinju nakon krštenja, otišao je da se suoči sa đavolom. On nije mislio u svom umu: „Ja ću se vratiti nakon četrdeset dana.“ On je samo tamo otišao. Izašao je iz rijeke Jordan, u kojoj Ga je krstio sveti Jovan Krstitelj, i otišao je u pustinju. Sa jedne tačke gledišta, On je izgubio vrijeme boraveći tamo sam. On nije otišao svojim ljudima da im da hranu, da ih blagoslovi, da ih vodi, da im da Duha Svetog. Ne. On je otišao u pustinju. I reče đavolu: „Prijatelju moj, gledaj, do sada si se igrao sa ljudima. Počeo si sa Evom u raju, i sada završavaš sa mnom. Ja sam ovdje sam. Ne jedem. Ne pijem. Hladnoća u mojim kostima, noću, u pustinji, je strašna. Patim. Ali ne igram igre. Ovdje sam. Sam. I ti dolaziš i kažeš mi da pretvorim kamenje u hljeb. Kažeš mi da ti se poklonim. Tebi? Da ti dam vlast nad mojim ljudima? Idi sad. Vidjeli smo jedno drugo. Ja znam ko si ti i ti znaš ko sam ja.“ I u tom trenutku đavo je odustao od svega.

Dakle, asketski život je neophodan. Biti spreman umrijeti u svakom trenutku, ispred svih za sve – to je pustinja, to je asketski život. I to dovodi Duha Svetoga. I ako krenemo tim putem, na njemu će nas voditi Gospod.


Prevela mr Dragana Pećanac
28. novembra 2010.

Izvor: http://www.johnsanidopoulos.com/2009/10/enemy-within-interview-with-elder.html

[o.Gavrilo]

Jeromonah Sergije (Ribko)




Slepa vera ne postoji, postoji samo slepa nevera

- prvi deo -

Razgovor sa školarcima

Do čega sam došao u mladosti?

Znate, deco, ja se nekako osećam kao da sam vašeg uzrasta. U mladosti sam bio veliki buntovnik. Vaš naraštaj ima prednost pred mojim: rasli ste u doba kada se slobodno mogu izražavati svoje misli, primati informacije, saobraćati sa bilo kakvim ljudima, bilo kakvih pogleda i stanovišta. A u vreme moje mladosti bila je železna zavesa, i to blago rečeno „železna“, bila je betonska, potpuno neprebojna; i to ne samo na granici sa Zapadom, nego i upravo ovde, unutar zemlje. Razgovarajući čak i sa drugovima, nikada nisi bio siguran da te neko od njih neće ocinkariti, prijaviti te, iako to nisu bile tridesete i četrdesete godine, već sedamdesete, početak osamdesetih. Ali ljudi su svejedno aktivno tražili smisao života i u mnogima se rađao otpor prema sovjetskoj stvarnosti.

            Kad mi je bilo 14–15 godina počeo sam da shvatam da nešto u našem životu nije kako treba, da su sve priče o svetloj budućnosti jedna velika laž. Moji roditelji su bili komunisti, ali mi ništa nisu mogli razgovetno da objasne; ni o svom maglovitom komunizmu, ni o bilo čemu drugom. I počeo sam da shvatam da me varaju, da u tom svetu, u tom društvu u kome živim, nema pravde. Ali gde je onda istina? Tada nisam poznavao nijednog vernika i nisam ni mislio da bih odgovore na pitanja o smislu života mogao naći u religiji. To nisam mogao čak ni da zamislim, pošto su nam punili glavu time da je »Bog« dedica sa bradom, sedi na oblačku, da su popovi pariziti, varaju narod i tako dalje. Mi smo to sve verovali zato što alternative nije ni bilo, ništa drugo nismo nikad ni čuli.

            Međutim kada je u meni iskrslo pitanje o smislu života, za mene veoma važno, shvatio sam da ako na njega ne dobijem odgovor, život će biti besmislen, to jest ne punovredan, to jest u njemu će možda nešto vrlo važno nedostajati. A za to da dobijem odgovor bio sam spreman na bilo šta. Dešavalo mi se da mi se u podzemnoj železnici svidi lice nekoga čoveka, ja mu priđem i kažem: „Mogu li da vam postavim pitanje; radi čega vi živite?“ Ne znam više kako je to tad izgledalo, verovatno dosta neobično, ali to mi je tada toliko značilo.

            Te potrage dovele su me do prilično bliskog poznanstva sa hipi pokretom. Ne znam kakav je on sada, ali hipiji su krajem sedamdesetih bili prilično simpatični momci. Obično ih optužuju za narkomaniju i slično, ali u hipijevskoj sredini tog vremena narkotici su bili u stvari daleko manje rasprostranjeni nego danas među omladinom kad se oni mogu nabaviti u svakoj školi. Hipiji su me privukli prvenstveno radi toga što su veoma predano tražili smisao. A svaki od njih je bio vrlo izrazita ličnost; u glavnom su to bili veoma pametni ljudi, ali me od svega najviše iznenadilo to da su svi bili verni. Svako po svome: bili su jogiji, hrišćani najrazličitijih pravaca. Od pravoslavnih sam sreo samo dva čoveka, i oni su sve u svemu na mene izvršili veliki uticaj.

            Ispričaću vam o mom prvom susretu sa hipicima koji je bio veoma zanimljiv. Tada sam se nosio takvim idejama da treba napraviti svetsku revoluciju i ustanoviti anarhističko društvo, pa sam čak sastavio i svoj manifest. Počeo sam da tražim istomišljenike, pa su mi udesili susret sa hipijima, pošto je među njima bilo i anarhista. Čim smo se našli, odmah sam im sve izložio. A momci mi kažu:

– Pa slušaj, a zašto bismo morali da pravimo revoluciju?

– Kako zašto – kažem ja – zato da čovek bude slobodan, jer inače te ovako ne puštaju ni da živiš.

– Znaš, ima i drugačija sloboda. Čak i ako napraviš revoluciju, promeniš društveno uređenje, opet neće biti slobode.

– Kako da neće biti slobode onda kad nad dušom ne bude niko stajao?

– Neko će ipak nekada stajati nad dušom. Shvataš, život je tako uređen. Dok se čovek ne oslobodi sam od sebe svejedno neće biti slobodan.

– Pa da – kažem ja – vrlo interesantno.

A zatim se kroz priču pokazuje da su momci verni. Pitam ih ja:

– Momci, pa jel' vi to verujete u Boga?

– Da.

– Vi ste onda malo udareni…

– Pa, udareni–neudareni; a šta ti misliš kakav je Bog? Dedica sa bradom, koji sedi na oblačku?

Pomislio sam na sve što sam znao o Bogu i morao sam da priznam da sam zaista tako i smatrao. Oni su mi se podsmehnuli – to me nekako pogodilo, pa sam im rekao:

– Recite mi onda u kakvog vi Boga onda verujete.

A kad su počeli i da pričaju, ja sam samo zinuo zato što nešto tako nisam mogao ni da zamislim, ni da pretpostavim da postoji. I uvek mi je bilo vrlo interesantno da se srećem i pričam sa tim mladićima. Tada sam studirao, a pre toga pohađao sam sovjetsku školu. S kim smo mi dolazili u dodir? Sa školskim kolektivom, a kada dolaziš kući u dvorištu te u glavnom dočekivalo huligansko društvo, i meni je tamo bilo sasvim nezanimljivo. Tamošnje zabave – da vrištiš, da nekome nabiješ masnicu – uopšte me nisu privlačile, nisam u tome video nikakvo zadovoljstvo. A ti dugokosi mladići – hipici, govorili su o nekim dubokim stvarima, te sam na svoje glavno pitanje – u čemu je smisao života, postepeno dobivao odgovor: iz priče sa svakim čovekom po jednu kapljicu. S početka zastupao sam stanovište ateizma, zato što sam tako bio vaspitan; mnogo smo se prepirali, a to su bile blagoslovene prepirke. Celu noć smo mogli da provedemo sa šoljom čaja, da popušimo po dva pakla cigareta, dok se ne bi otkrila neka važna istina. Tada mi je bilo 17–18 godina.

            Kada su mi zatim dali da čitam Evanđelje, to me veoma potreslo. Moje prvo Evanđelje mi je zaplenila milicija: čitao sam ga u metrou. Uzeo mi ga je milicioner, priveli su me u miliciju, istukli da više ne bih čitao takve stvari, ali to me je još više ubedilo da sam na pravom putu. I opet sam nekako uspeo da nabavim Evanđelje. Sada ono može da se kupi u svakom hramu, a tada to nije bilo nimalo jednostavno.

            Tako sam ja prvi put pročitao Evanđelje otprilike u vašim godinama. Nisam mogao da se odvojim od njega i bio sam sasvim očaran. Sedeo sam i razmišljao: kako je to sve začuđujuće… Naročito me je prenerazila Hristova ličnost, Njegova ljubav prema ljudima. Dotad mi niko nikda nije govorio ni o čem sličnom; oko mene su pozivali na gradnju svetle budućnosti, govorili o klasnoj borbi, i tako dalje i tome slično. A ovde ti Neko govori da je smisao života u tome da ljubiš bližnjega, a bližnji je svaki čovek. A ljubiti treba ne rečju i jezikom, nego delima i istinom, to jest treba pomagati kome god možeš i ne možeš, i u tome nalaziti smisao života. Mene je do kraja potresla baš ta ideja. No i putevi kojima Hristos predlaže da se to postigne, to jest evanđelske zapovesti, u celini se odnose na ljude, upravljeni su prema ljudima, uče kako živeti sa ljudima. To je bilo ono što me zapanjilo.

            Pre toga sam kod Černiševskog puno čitao o „teoriji razumnog egoizma“, i mada nisam shvatao šta je Černiševski hteo da kaže ipak mi se svidela fraza „razumni egoizam“. Međutim, egoizam ne može biti razuman, pre se može nazvati bezumnim. Ja sam smatrao da je dobro biti egoista: živi za svoje zadovoljstvo, i u tome je viši smisao slobode.

A nakon što sam pročitao Evanđelje moja teorija se potpuno raspala. Razmišljao sam: dobro, eto bićeš egoista, a šta dalje? Završiće se tako da ćeš ostati potpuno sam, zato što egoiste ne samo da niko ne voli, nego – što je sušta istina – egoista na kraju krajeva ni sam sebe ne voli i ne uvažava, pa zato – šta ima tu da se voli? A kada se čovek brine za ljude, i to bezinteresno, ništa od njih ne očekujući, to je zadivljujuće, samo takvih je ljudi malo. A kada ih sretneš, iz početka te iznenađuju, čini se da su čudaci, a onda počneš da ih vrlo ceniš i razmišljaš možeš li i sam tako postupati.

            Pročitavši Evanđelje, imao sam ovakvu misao u glavi: ne znam ima li Boga, ali živeti treba onako kako je učio Hristos, uvek i u svemu. Potom sam počeo tako da živim, a nakon toga je postepeno počelo da dolazi i razumevanje. Odlučio sam da pokušam da ispunjavam evanđelske zapovesti, i zaista sam uvideo da od toga ima mnogo koristi, da svaki trud Boga radi On velikodušno nagrađuje. Ispunjavanje zapovesti otkrilo mi je Boga.

Postepeno sam počeo da se uveravam da materijalizam ne odgovara na životna pitanja, da je to nepostojana filozofija u kojoj ima mnoštvo „ali“, nedorečenosti, nepovezanosti, sve je izmišljeno i nategnuto. Ateisti često kažu „vera je slepa“, ali to je budalaština, izmišljotina onih koji ne veruju. Nema nikakve „slepe vere“. Da bi se poverovalo, čovek mora u nešto da se ubedi, da nešto sazna. Čak i kod ljudi vaspitanih u hrišćanskim porodicama pre ili kasnije treba da nastupi trenutak da prime u svest sve ono što su im od detinjstva govorili o veri, što su videli i doživeli. I tada se dešava to ili da se pogledi koji su im bili prikalemljeni odbacuju i čovek postaje ateista – do čega često dolazi, pa i mnogi boljševici su poticali iz verujućih porodica, ponekad i iz svešteničkih porodica – ili to da ono što je čovek od detinjstva gledao i slušao u porodici, postaje za njega suština, nešto od životnog značaja.

Ja sam sveštenik već jedanaest godina. Moram puno da saobraćam sa raznim ljudima. Kada posmatram one koje sam krstio mogu da vidim kako čovek nastaje, kako se u njemu dešavaju promene. Neko odlazi od Crkve – šta ćeš, svakom svačije – a neko se, naprotiv, učvršćuje u veri i postaje istinski hrišćanin. Postoji mišljenje da čovek dolazi u Crkvu ako je doživeo neke neprilike, neku nesreću. Kod mene nije bilo ništa slično. Jednostavno sam čvrsto znao da ne mogu da živim ako ne saznam čemu živim.

            Kako sam već rekao, među hipicima sam sreo dva duboko verujuća pravoslavna čoveka. Jedan od njih je zatim završio bogosloviju, ali nije postao sveštenik, otišao je u neki rok klub, a sad sam ga izgubio iz vida.

A drugi je bio narkoman, i to od svoje četrnaeste godine. Kada sam se upoznao sa njim imao je 24 godine i bio je skroz bolestan. Prvo što mi je rekao bilo je: „Pazi, nemoj nikada da počneš sa ovim, nikada! Vidiš li mene? Ja sam razvalina, bolesnik. Ako se sada bilo čime ubodeš, biće ti veselo, lepo, ali ja tek ponekad dolazim u normalno stanje u kojem se ti sada nalaziš bez droge. Nema više govora ni o kakvom zadovoljstvu; bez igle ja sam bolestan, loše mi je.“ To su za mene bile veome jaka reči, one i njegov primer su me možda u budućnosti sačuvale od droga.

            Taj čovek je bio oženjen, imao je dete. Supruga je nešto manje od njega upotrebljavala droge, ponekad je bila i prisebna; kad je on bio priseban, teško je bilo reći. Ali uprkos tome kad god sam došao kod njih, on je uvek jednako sedeo i čitao Evanđelje i crtao neke sveštene likove, crtao je Hrista. To me uvek zapanjivalo. Svi njegovi razgovori bili su o Bogu, o Crkvi. Govorio je da drogu uzima zato što ne vidi nikakvog smisla u svakidašnjem životu, a preslab je da postane pravi hrišćanin, nema za to snage. Druženje sa tim čovekom mi je mnogo pomoglo. Bio je veoma dobar, susretljiv, delio bi i zadnju koricu hleba. Nikada nije krao, živeo je od penzije koju je primao radi invalidnosti. Supruga mu je zarađivala kao čuvarka. Osim hleba i čaja kod njega nikada ništa nije bilo, ali on je uvek delio i poslednje parče hleba, i to je ostavljalo veoma jak utisak. I na kraju krajeva, taj mladić je u sebi našao snage da ostavi drogu, otišao je u manastir, primio je postrig i bio rukopoložen za jeromonaha. Zatim je umro od obolenja srca. Budući da takva mladost, naravno, nije mogla proći bez posledica. Ali, poslednje godine života proveo je u manastiru, bio je sveštenik, monah, i to vrlo dobar. Njegov odlazak u manastir uticao je na mnoge njegove drugove, puno ih se posle toga čak i opametilo.

            Tih godina nas je utvrđivalo to što smo bili progonjeni. Crkva je bila progonjena: toliko su je gonili, da ne znam s čim bih to mogao da uporedim danas da biste vi shvatili. Mene lično je to još više privlačilo Crkvi. Ja sam bio buntovnik proti sovjetskog sistema. Naravno, da se sad rodim ja bih počeo da se bunim protiv nečega drugog, ali ono buntovništvo bilo je u potpunosti opravdano, ono mi je pomoglo da slobodno razmišljam i na kraju da priđem Bogu.

            Onda sam počeo da odlazim u hram. Počeo je postepeno da mi se otkriva novi sloj života. Postepeno mi se ukazala nova sredina, crkvena, ukazala mi se Hristova Crkva. Jedna su stvar ljudi koji u nešto veruju, ali još uvek traže, idu ka Bogu svojstvenim, ponekad protivrečnim putevima. A druga je stvar Crkva. Ljudi koji su napravili svoj izbor, prišli Bogu, našli Istinu; za njih je već unutrašnja askeza, unutrašnji put očišćenja. To je već druga stepenica, drugi razred. Ovde počinje potpuno drugi život, po drugim zakonima, i ja o njemu neću sada govoriti.

            Međutim, crkvena sredina je takođe veoma šarolika. Pošto sam došao hipijevskim putevima, upoznao sam se sa ljudima koji su izašli iz istog tog pokreta; njihova psihologija mi je bila bliža, i među nama se prirodno razvilo drugarstvo. Oni su mi pomogli da počnem da radim u hramu. Pošto sam dotad svirao bubnjeve u rok grupi, odredili su mi da budem zvonar. Brzo sam shvatio da su principi ovde po mnogo čemu isti, i vrlo brzo sam naučio da zvonim, onda sam malčice naučio da čitam crkvenoslovenski, proučio sam ustav, to jest poredak crkvenog služenja, i vremenom sam počeo da pomežem u oltaru. Tako je otprilike od devetnaeste godine, negde od 1979., otpočeo moj put služenja Crkvi. Deset godina sam bio zvonar i pojac u hramu, ali zatim sam otišao u manastir.

Tako sam prišao Bogu u mladosti i omladina mi je uvek bila veoma bliska. Mada je naravno sadašnji naraštaj skroz drugačiji, imate druge probleme i verovatno ne mogu da vas u svemu razumem; ja sam već „stari“. Sukob među generacijama je sasvim realan problem, a on ponekad dovodi i do krvoprolića, na primer događanja 1968. u Francuskoj, kada je ustala omladina, studenti. Protiv rata u Vijetnamu neprekidno je protestovala američka omladina. I kod nas u Rusiji su protestvovali. Onaj moj drug koji je kasnije postao jeromonah takođe je učestvovao u sličnim demonstracijama 1974. na Puškinovom trgu. Pričao je da su se okupile stotine ljudi sa parolama „Dole rat“ i tome slično. Na demonstrante su pustili pse, mnoge su uhapsili i zatim bacili u ludnicu. Drug mi je to pričao 1980. i, po njegovim rečima, mnogi su još sedeli u psihijatrijskoj bolnici.

Kada se radi o sukobu generacija, uvek sam više na strani mladih, zato što sam se na osnovu sopstvenog iskustva uverio u strašnu nepravednost sa strane starije generacije, potpuno neshvatanje mlađeg naraštaja, pripisivanje svojih pogleda i stereotipa mišljenja. Ja nemam dece – od 1990. sam monah, a pre toga život mi se vrlo malo razlikovao od monaškog – pa su mi nepoznate muke roditelja u vaspitavanju dece. Ipak, kao sveštenik često mogu da vidim taj sukob: dolaze mi i stari i mladi, žale se jedni na druge, a ja moram da ih mirim.

U glavnom stajem na stranu mladih i dokazujem roditeljima da nisu uvek u pravu, da detetu treba dati više slobode, zato što je svaki čovek ličnost, pa čak i maloj ličnosti treba dati slobodu. Naravno, nju treba usmeravati, ali to se treba činiti mudro i oprezno. Ako se pogazi čovekova sloboda, galami, kažnjava – to neće rešiti problem. U čoveku treba naći ono dobro, naći pozitivna svojstva koja se mogu razvijati, a što je glavno – roditelji sami moraju da shvate radi čega žive i šta hoće, jer kako će drugačije vaspitavati decu?

Kako naći istinu?

– Sada vam je 15–16 godina. To je upravo onaj uzrast u kojem čovek rešava pitanje, radi čega živimo? Šta mislite, po čemu se čovek prvenstveno razlikuje od životinje?

– Čovek ima razum.

– Tačno.

– A šta je čisto ona spoljašnja razlika? Čovek hoda na nogama i gleda ispred sebe i u nebo, a sve životinje hodaju na četiri šape, gledaju dole, pa čak i majmun, koji je najsličniji čoveku, gleda dole.

Kada bi vi i ja bili životinje, ne bismo razgovarali o nekim visokim stvarima; ne bismo uopšte ni razgovarali, već bi se sporazumevali pomoću neartikulisanih glasova, kao majmuni ili kao svinje. Ne bismo rešavali pitanja dobra i zla. Životinje nemaju pojam dobra i zla, nemaju pojam greha, zato što nemaju razum kao čovek, nego reflekse. Ima nekih vrlo pametnih životinja: psi, mačke – ali čovek ih svejedno neizmerno premašuje, u njemu je nešto čega u životinjama nema.

Možda je neko od vas čitao biblijsku priču o stvaranju sveta, o tome kako je Bog od zemlje napravio čoveka, živog, sa dušom, a zatim je u njega udahnuo duh, kao neku iskru Božiju. Nigde se ne kaže da je Bog stvorivši životinje bilo šta u njih udahnuo: duša životinje kao da je materijalna, a duša čoveka – duhovna. Životinje imaju dušu i telo, čovek ima telo, dušu i duh: telesno–duševnu prirodu i prirodu duhovnu. E, ova duhovna priroda ne može da živi bez Boga.

U čemu je smisao života životinje? Rađa se, trči, jede, rađa sebi slične i umire. Zar nije i čovekov smisao života isti? Meni se čini da je ovo strašno dosadno. Čovek je više i dublje biće, biće koje traži duhovno, u njemu je duh i zato on mora da ima neki veliki cilj. Pa eto, recimo, kultura i umetnost ponekad izobražavaju veoma duboke ljudske duše.

Duh je odraz Božanskog, večnog, nečega što je iznad sveta. Duhovno načelo je ono što je Bog položio u čoveka. Zato životinje ne razmišljaju o smislu života, a čovek razmišlja.

Čovek dolazi na ovaj svet da bi proživeo život u svoj njegovoj punoći. Ako je sve što je na ovom svetu Bog daravao čoveku, onda i život treba da se proživi u svoj njegovoj punoći. Mnogi kažu da od života treba uzeti sve. To je pravilno rečeno, ali ljudi koji tako govore, od života u stvari uzimaju veoma malo. Piju, šetaju, zabavljaju se, ali duhovne stvari, duhovna doživljavanja su im nepoznata. Čovek koji stvarno hoće da uzme sve od života treba da se brine ne samo zato da njegovo telo bude sito, obuveno, obučeno, zdravo, da budu zadovoljene sve njegove potrebe, nego da misli i na dušu.

Duševne potrebe su potrebe za nečim lepim: poezijom, druženjem sa ljudima, putovanjima, željom da se vide druge zemlje, narodi. Ali postoje još i duhovne potrebe, a one se sve nalaze u oblasti vere.

Postoji svet vidljivi, a postoji i svet nevidljivi. O onome što je nevidljivi svet govori čak i metematika. U osnovu sveta stavljene su neke matematičke zakonitosti. Tako se mogu izračunati neke stvari koje ne vidimo i ne znamo. Astronomi izračunavaju orbite planeta, otkrivaju planete, pa čak i ne videći ih izračunavaju da na određenom mestu mora da bude planeta. Zatim na to mesto šalju kosmičke uređaje. Vidljivoj stvarnosti prethodi nevidljiva stvarnost. Oni dakle prvo mnogo računaju u svom umu.

Tako postoji svet koji se nalazi u sasvim drugim predelima, koji živi po potpuno drugačijim zakonima. Ajnštajnova teorija relativiteta uči da ako se telo svojom brzinom približava brzini svetlosti, onda ono ulazi u sasvim drugu dimenziju, gde život protiče po sasvim drugačijim zakonima. Ajnštajn je dokazao mnogobrojnost svetova, i zato je duhovni svet naučno potpuno dokazan. Vera uči da svetova ima mnogo – ne samo dva nego puno njih.

Čovekov smisao života na zemlji je u tome da shvati da mi nismo životinje i da su čovekove potrebe daleko dublje od proste brige za održavanjem života. Puno onoga što je u čoveku, potpuno je neobjašnjivo i, uopšte, postoji najviše Biće koje je po nekim svojstvima slično nama ljudima. Čovek je, naime, stvoren po liku i obličju Božijem. To ne znači da Bog ima ruke, oči, itd. To je čovekovo telo i ono nije ono najvažnije u čoveku. Duša i unutrašnjost puno su više, oni mogu reći šta je to čovek.

Uzmimo na primer Aleksandra Sergejeviča Puškina, velikog ruskog književnika. Mi znamo kako je on izgledao, ali ga ne cenimo radi toga. Njegova doživljavanja koja je uspeo da izrazi u svojim pesmama, njegovo duševno raspoloženje, to je ono što mi volimo i cenimo kod Puškina.

Uzgred rečeno, mnoga od njegovih dela bila su posvećena Bogu, veri, može se reći da ih je stvorila njegova vera. Mladi Puškin je, opšte uzev, bezbožan čovek, a odrasli je duboko veran čovek, kao i svi ruski pisci.

Uopšte, svi ljudi koji su ostavili traga u istoriji uvek su bili verujući, zato što vera uči već u prvoj zapovsti – ljubi bližnjega svoga kao samoga sebe. Ti veliki ljudi, obdareni Božijim talantima gledaju na sav svoj život kao na služenje bližnjim, kao na dužnost. Puškin je na primer smatrao da je njegova dužnost da piše pesme. Aleksandar Vasiljevič Suvorov, koga hoće da pribroje u zbor svetih, smatrao je da je njegova dužnost da štiti otadžbinu. Teodor Ušakov poznati ruski admiral koji nije izgubio nijednu bitku i koji je već pribrojan zboru svetih Pravoslavne Crkve, takođe je video svoju dužnost u tome da služi otadžbini. Isto se može reći za najbolje ruske ljude: inžinjere, književnike, naučnike, lekare. Oni ne zarađuju novac, ne, imaju sasvim drugačiji pogled, a uz takav odnos prema radu, lični trud zadobija sasvim drugo značenje. Da je Puškin pisao samo radi novca, on bi ga zaradio i to bi bilo sve, ali on nije pisao radi toga, on je imao potrebu za tim.

Tajna vere ne može odmah da se razume. Ljudi su, ma kako oni bili pametni, ograničena bića: ograničene su njihove mogućnosti, pa i umne sposobnosti. A Bog je bezgraničan. A da bi se konačno spoznalo Beskonačno potrebno je beskonačno vreme. Dakle, mi i jesmo stvoreni za večnost. Čovek ima početak, ali nema kraja. Duša mu je besmrtna. Na zemlji, u zemaljskom životu, postoji izbor: čovek bira ili životinjski život, i on poprima poteze smrti, pa smrtni čovek umire, ili on otkriva neke više svetove, ustrojava svoj život po višim zakonima i počinje da uzlazi u večnost: gore, gore. Zbog toga postoji Crkva. Gospod je rekao: Jaram je moj blag i breme je moje lako – tu nema ništa naročito zamršeno.

Biti hrišćanin nije teško; ako se treba nečega odreći, Hrišćanstvo zahteva odricanje od greha. A greh je rušilačko načelo, on narušava duhovni zakon prema kojem je ustrojen svet. Greh obećava mnogo, ali uvek vara. Ako čuva vernost Božijem zakonu, čovek će dobiti večnost već u ovom životu, a glavno je što će shvatiti da večnost nije neka apstrakcija.

Svaki hrišćanin može da potrvdi da je za njega večnost nešto opipljivo i doživljajno. To znači da se već ovde, na zemlji, čovek uči da živi sa Bogom i on vidi Njegovu krasotu, oseća Njegovu ljubav i ima takva proživljavanja koja nema niko drugi na zemlji.

Kratko rečeno, smisao čovekovog života na zemlji je da spozna šta je to nevidljivi svet i da shvati kako se u njega stiže i po kakvim zakonima treba živeti da bi nam se nevidljivi svet razotkrio i postao vidljiv, jer on postoji sada, na zemlji. Čovek mora da sazna i za Boga. Odakle on to može da sazna? Postoji Sveto Pismo, Božansko Otkrivenje, Stari i Novi Zavet, u kojima se pripoveda o tome ko je Bog, radi čega je stvoren svet, radi čega je stvoren čovek, itd., i ono najvažnije – da je Bog ljubav, krasota i milosrđe. Sve najbolje što je u čoveku jeste ispoljenje Božijih osobina. Sve najbolje što je na ovom svetu jeste u Bogu.

Ponekad se događa da čovek ni sam to ne znajući traži smisao, traži Boga, ničim se ne zadovoljava. A kada ne nalazi odgovor na to pitanje, on više nema života, već neki surogat: počinje da pije, da se drogira.

Radi čega se mlad čovek drogira? Mislim da se obično počinje iz mangupluka. Kao što su ranije počinjali da puše zato što bajagi dok ne počnu nisu odrasli. A sada su drugi kriteriji: dok se čovek nečim ne „opali“, kao da i nije čovek. To je u stvari laž, i odmah posle mangupluka dolaze ozbiljnije stvari. Dešavaju se tragedije, naravno, i u vašem uzrastu, ali vi imate roditelje, i dok se oni o vama staraju mnoge nevolje snalaze upravo njih, oni rešavaju puno vaših problema. Kad čovek ima 20 godina već se brine sam za sebe: sam se hrani, studira, itd. – mnogo je više odgovornosti za svoj život, i tada nerešena pitanja rađaju još dublje probleme. Droga ovde postaje nekakav ventil. Čovek nastoji da pobegne iz ovoga sveta, kao da zaspiva, vidi snove umesto stvarnosti ali onda dolazi do strašne narkotičke zavisnosti i čovek prosto postaje bolesnik.

Verovatno ste svi vi videli narkomane i shvatate da je narkoman pregažen čovek i, u pravilu, radi šačice droge sposoban na sve. Poznajem ljude koji su bili normalni, dobri, a onda su se prosto raspadali, padali. Ali ne želim sada da pričam o tome. Želim da kažem da droga ne rešava problem, i dok čovek ne shvati radi čega živi, dok ne odgovori sebi pravilno na to pitanje, stalno će njime vladati sekiracije, nesreće, opustošenost. Zato što ako Bog postoji, onda ga ništa ne može zameniti. Dok Mu čovek ne priđe, ničim se ne može zadovoljiti. A ako Boga nema, onda je život besmislen zato što je sve u njemu suviše beznačajno. Neko se može sa mnom i ne slagati, ali ja mislim da među vama teško da ima neki ateista. Ateizam, čini mi se, sada nije u modi.

Ja uopšte ne verujem da ima neverujućih ljudi. Ateizam je takođe vera, vera u to da Boga nema. No i kod ateista dolaze takvi trenuci u životu kada oni priznaju Boga, tako da u stvari ateisti ni ne postoje. Jednostavno postoje ljudi kojim ne odgovara da bi postojao Bog, zato što ako postoji Bog, onda postoje i neki zakoni, pravila kojih se treba držati, to jest sebe u nečemu ograničavati, ne dozvoljavati sebi da se nešto čini. Ako postoji Bog, onda postoji i pojam greha. Još je Fjodor Mihajlovič Dostojevski rekao da ako Boga nema, onda je sve dozvoljeno. Kada čovek nema Boga u duši on čini sve što hoće, ako nema Boga, onda ni čoveka pored tebe – tvoga bližnjeg – takođe nema. Postoje samo neki objekti za zadovoljavanje svojih želja. Tako u suštini razmišljaju materijalisti.

Da bi čovek bio čovek mora postojati pojam greha, pojam dozvoljenog i nedozvoljenog, moralnog i nemoralnog. Ako Boga nema, onda je pojam moralnog i nemoralnog takođe besmislen: ko je odredio šta je to dobro, a šta zlo? A kada čovek veruje da ima Boga, počinje drugačije da razmišlja: postoji Biće koje je rasporedilo neke obaveze među ljudima i uredilo svet po Svojim zakonima. Ako se čovek drži tih zakona, on bitiše u harmoniji sa svetom i može od ovog života da dobije maksimalno. A ako se čovek ne drži tih zakona, onda potpada pod njihovo dejstvo kao kršilac, ti isti zakoni ga i kažnjavaju.

Nastaviće se

http://lazarevskoe.orthodoxy.ru/o.sergii/school.html

[Guest Evgenik]

А да ли ти браниш неке појаве унутар цркве који теже да избаце подвиг и аскетско то је друга прича. Таквих тема има. Ја нећу такву препирку. Рекла сам своје не да бих неког убеђивала него да би се рекло.

Драга жено, да ли сам ти противречио нечим?

Чему толика увредљивост? Шта сам рекао да те увриједим?

Какве "појаве унутар цркве које теже да избаце подвиг"? КОЈЕ конкретно? О чему причаш?

Теби није подвиг и аскетика провести више од половине живота у молитви и посту? Интересантно.

[dragisa]

UNUTRAŠNJI NEPRIJATELJ - Intervju sa starcem Dionisijem

izuzetan tekst, skoro nisam procitao nesto ovako dobro

[Никола Ђоловић]

Citam Evgenika i ne mogu da verujem sa koliko jednostavnosti covek izlaze najdublje istine!!!! ekstra klapklap

Steta sto o. Gavrilo samo postavlja textove koji nisu u vezi (bar ne 99%) sa ovakvom vrstom dijaloga koju su npr. pokrenuli Evgenik, Miljan i Alexandar, jer ima tu dosta upitanosti na koju se moze odgovoriti....

[o.Gavrilo]

                                                      JOŠ TE KAKO SU U VEZI!

[mirjanap]

Чему толика увредљивост? Шта сам рекао да те увриједим?

Нисам се увредила.  

[Guest Evgenik]

Заиста нисам своју поруку упутио теби, него сам говорио уопштено о данашњим проблемима у православљу,

али ти се свеједно извињавам ако сам ти пореметио мир поста.

[Дража]

Citam Evgenika i ne mogu da verujem sa koliko jednostavnosti covek izlaze najdublje istine!!!! bleh ekstra

bleh  bleh-smileys-327.gif' class='bbc_emoticon' alt='klapklap' />

[mirjanap]

Заиста нисам своју поруку упутио теби, него сам говорио уопштено о данашњим проблемима у православљу,

али ти се свеједно извињавам ако сам ти пореметио мир поста.

Ма не брини. 

Ту смо да причамо о свему. Мир поста не значи да не можемо и да причамо, да се некада разумемо а некада не.

[Guest Evgenik]

  -smileys-327.gif' class='bbc_emoticon' alt='crvenilo' />

Потпис. 

[Александар Милојков]

winter  dada-smileys-327.gif' class='bbc_emoticon' alt='crvenilo' />

Потпис. 

Хришћански плурализам.  :cmizdrenje:

[Mиљан Танић]

Citam Evgenika i ne mogu da verujem sa koliko jednostavnosti covek izlaze najdublje istine!!!! bighugbighug bighugbighug

Steta sto o. Gavrilo samo postavlja textove koji nisu u vezi (bar ne 99%) sa ovakvom vrstom dijaloga koju su npr. pokrenuli Evgenik, Miljan i Alexandar, jer ima tu dosta upitanosti na koju se moze odgovoriti....

Napokon si se i mene setio!  bighugbighug

Meni je isto žao što nam o. Gavrilo nije ništa rekao o klirikalizmu u pogledu Pričešća...

Kako to da najveći branioci Pravoslavlja upravo zagovaraju jednu takvu katoličku novotariju u istom?

[o.Gavrilo]

  KO IMA GLAVU I NEŠTO U NJOJ NEK RAZMIŠLJA, O OVOME ŠTO BRAT DRAGAN PIŠE.

  o.Gavrilo

Љубљени оче Гаврило има на форуму и оних који не пишу много , али као пчеле траже цвијет поред гомиле нечистоће и ви им вашим текстовима омогућавате да га пронађу. Благодарим вам на тексту са старцем Дионисијем јер моја душа увијек затрепери када пронађе  текстове који упућују на истнско православље. Много је данас разноразних писанија по интернету али истинска духовност својом бљештавом свјетлошћу и мирисом привлачи душе гладне Бога живога. Устрајте у свом пастирском раду и знајте да сјеме које бацате храни многе душе изнова и изнова... Са љубављу и поштовањем брат Драган

[Никола Ђоловић]

Шта желите да кажете оче Гаврило? Да неки од нас на форуму проповедају "другачијег" Христа од оног којег Ви проповедате?

Свако има своју службу и дар Духа Светога Којим сведочи себи и људима Христа. Али, гле чуда, то сведочење није никада једносмерног карактера него узајаман акт. Ваљда нам је и Литургија на том темељу конституисана.

Не можете да генерализујете ништа...

Неко је пријемчив за млаку храну а неко за тврду беседу...али је Бог Онај Који чини све у свима...

Нико не спори шта сте поставили али овде су вас људи питали нешто (а ово је Ваша тема?) а ви ништа не говорите на конкретне ствари без цитатологије других...

И није свако мишљење аутоматски атак на другог, нити дело надмености...