Правила за поклонике у православним манастирима- разговори о њима

[Mиљан Танић]

Ne razumijem zbog čega je problem, ako se u nekim manastirima traži da se za pristupanje Svetoj Pričesti posti tri dana ili čak više od tri dana, recimo 5 dana, pa to svima može biti samo na korist. Korist i za telo i dušu. E sada ako ima neko da smatra da nije potrebno postiti ni 3-5 dana za Svetu Pričest, zašto onda baš taj ima želju da se Pričesti u crkvama i manastirima gde je malo strožiji tipik? I zašto za ostvarenje te svoje želje nebi ipak uložio neki svoj veći trud?

Na sajtu smo promenili grešku koja se odnosila na "sedmodnevni" post, postavljeno je da se post odnosi na "celu sedmicu". S tim da se u Lepavini vernici pričešćuju i subotom i nedeljom.

Problem je pravoslavlju nepoznato robovanje nekakvim "pravilima" umesto ljubavi (odnosno takva jedna krutost u odnosu sveštenoslužitelja i vernih). Problem je nepoverenje spram duhovnika vernih (ovo sad ne govorim konkretno za Lepavinu, nego generalno za manastire) i spram vernih samih, i najveći problem je pravoslavlju takođe nepoznat klerikalizam u pogledu "dostojnosti" za pričešće. Ne mogu da važe različita pravila za služaščeg i za verne.

I naprosto ne mogu da shvatim kako sebe sveštenici doživljavaju kao da im je dužnost da čuvaju svetinju od naroda, umesto da prizivaju narod istoj, i da budu presrećni što narod hoće da se pričesti...

[Јаков.]

Iskreno rečeno mislim da je najviše to što vernike zbunjuje, ne samo ovom prilikom (pričešćivanje i broj dana posta pre pričešćivanje) zapravo, šarolik i u mnogome različit kriterijum  raznih otaca.

I onda zapravo krene neka vrsta takmičenja u autoritativnosti i ekskluzivnosti pojedinih otaca.

Neko sada kaže da je o.Gavrilo svetilo među ocima i da bez pogovora ga treba slušati, drugi opet ne spori njegov trud i brobu za veru, ali mu ne daje prvenaštvo u odnosu na ostale oce....

Evo recimo ja sam čuo za slučaj sestre koja je došla kod jednog našeg veoma uvaženog duhovnika i pitala ga na ispovesti..(u toku je bio post)...

"Oče ja sam sinoć bila sa muškarcem, da li mogu da se pričestim?"

"Ma ajte molim vas, naravno", bio je odgovor sveštenika.

Mnogi bi se začudili kad bi znali ko je bio dotični, ali ovo navodim samo kao primer koliko je to šaroliko pri ocenjivanju spremnosti za pričešćivanje.

Siguran sam da i svako od nas ima neke svoje "cake" koje je doživljavao u vezi popovskih saveta i dopuštenja.

Dođe čoveku zbog toga nekad da ide kod određenog popa jer zna tačno kakav ima neko kriterijum, a s druge strane da izbegava drugoga baš iz istih razloga...

I eto, ide naša borba i trud, pa kako nam Bog da. I kroz naše popove i kroz nas same.

[Vlatka]

Ja mislim da je neophodno da se propoveda jedino i osnovno pravilo: ljubav.

Kroz nju se sve ostalo samo po sebi ispuni.

Naravno da je ljubav na prvom mjestu, ali i ljubav treba znati rasplansati i njegovati. Dzaba nam i post i pricest i dobra dijela ako nema ljubavi. 

[Дража]

Да ли је прави или "прави" не знам. Али ово што у свом дневнику написа 1. фебруара 1982. са реалношћу и истином нема додирних тачака.  0304_smile4-smileys-327.gif' class='bbc_emoticon' alt=':(' />

Па нема ако ујутро уз кафу уместо новина читаш "новинар.де" и "борба за веру".   0203_cool

На срећу не читам ни један ни други. Време које проведем на Поукама је максимум који могу издвојити у току свог радног дана. Хвала нашем добром о.Ивану и осталој браћи на овом дивном месту које у потпуности оправдава акроним ЖРУ.

А што се тиче о.Шмемана и његове, тако очигледне, надуте и усиљене филозофске субјективности - за мене оно што он проповеда нема никаквог значаја. Ауторитет скоро раван 0 (нули). И шта сад...  greengrin 

[dragisa]

(postavicu i ovde post sa druge teme, posto ovaj topik ocigledno posecuje veci broj ljudi od originalnog topika)

Draga braco i sestre,

sa odredjenim zakasnjenjem zelim ukratko da vam prenesem utiske sa hodocasca  manastiru Lepavina. Prvo bih zelo da se zahvalim o.Dragoslavu kao vodji puta i bratu Draganu koji je prakticno preuzeo celokupnu organizaciju putovanja u tehnickom smislu, i obezbedio veoma komforan autobus visoke klase, sto hteli to priznati ili ne ipak doprinosi ukupnom pozitivnom utisku koje smo poneli sa sobom.

Po dogovoru, krenuli smo iz Beograda u Petak nocu i u ranim jutarnjim casovima stigli u manastir Lepavinu. Imali smo taman dovoljno vremena da se u porti manastira uredimo uz slobodno koriscenje poljskih wc. Posle toga smo usli u crkvu i celivali cudotvornu ikonu Majke Bozije. Dok su hodocasnici iz raznih krajeva polako pristizali, mi smo se priremali za Liturgiju. Ko je bio za pevnicom (vecina nase grupe) pripremao se u tom smislu, dok smo mi ostali ispisivali imena za molitvu  za zdravlje, koja se vrsila kasnije tokom dana.

Moj licni utisak Litugije kojoj je nacalstvovao o.Gavrilo a sasluzivali o.Dragoslav i ostali svestenici drugih hodocasnickih grupa je veoma lep. Za pevnicom kao da su pojali sami andjeli, sto svako moze da potvrdi ko je nekad bio u beogradskoj crkvi sv. Apostola Tome na novo-bezanijskom groblju i cuo nasu pevnicu.

Po zavrsetku Liturgije, po blagoslovu o.Gavrila, pozvani smo u salu i tamo primili posluzenje. Ova pauza je sluzila samo kao mali ali sasvim dovoljan predah i posle toga smo opet usli u crkvu gde je o.Gavrilo pred ikonom Majke Bozije procitao molitve za zdravlje i osvestao sve nas kao i stvari koje su hodocasnici doneli sa sobom a namenili za osvecenje.

Do rucka smo imali sasvim dovoljno vremena da obidjemo novoizgradjeni paraklis i pogledamo kako je zivopisan, da odemo do izvora osvestane vode, da kupimo nesto za uspomenu i tome slicno.

Rucak je kao i u svakom manastiru otpoceo molitvom i nastavio se uz citanje zitija za taj dan. Moram priznati da je hrana bila izvrsna kao i vino kojim smo bili posluzeni. Zavrsivsi obed molitvom, o.Gavrilo je svakog na izlazu blagoslovio i poklonio mu ikonu Lepavinske Majke Bozije.

Po blagoslovu o.Gavrila, nasa grupa je nakon rucka, procitala akatist pred cudotvornom ikonom u crkvi a onda nam se pridruzio i o.Gavrilo koji nam je besedio na razne dusekorisne teme. Bio je to jedan izuzetno prijatan razgovor u kom je bilo i sale i smeha ali i ozbiljnih tema. Ko nije imao prilike da do sada cuje oca ¨uzivo¨ moze to putem radia ili skajpa na kojima o.Gavrilo redovno misionari a sve informacije stoje na sajtu manastira. Neki od tih razgovora su i objavljeni u sada vec drugoj knjizi o.Gavrila ¨Duhovni razgovori¨, a kako smo saznali u planu je i treca knjiga.

I ako se nikom nije islo kuci, kada smo resili da krenemo, zamolili smo o.Gavrila za par fotografija. Ja licno nisam imao fotoaparat pa vam postavljam samo one slike koje sam dobio trenutno, sve ostale slike cu postaviti ako i kada ih dobijem.

Na kraju zelim da se zahvalim o.Gavrilu na toplom prijemu kojim smo docekani kao i svim ostalim saputnicima koji su mi ovo putovanje ucinili veoma prijatnim i korisnim. Na kraju bi zeleo da prenesem i svoj licni utisak da se i ovde kao i na svakom okupljanju vernih, uvek oseca jedinstvo u telu Hristovom, i da svako ko vidi lice Boga u svome bratu moze i jeste pricasnik same ljubavi Bozije.

[Александар Милојков]

Ne razumijem zbog čega je problem, ako se u nekim manastirima traži da se za pristupanje Svetoj Pričesti posti tri dana ili čak više od tri dana, recimo 5 dana, pa to svima može biti samo na korist. Korist i za telo i dušu. E sada ako ima neko da smatra da nije potrebno postiti ni 3-5 dana za Svetu Pričest, zašto onda baš taj ima želju da se Pričesti u crkvama i manastirima gde je malo strožiji tipik? I zašto za ostvarenje te svoje želje nebi ipak uložio neki svoj veći trud?

Na sajtu smo promenili grešku koja se odnosila na "sedmodnevni" post, postavljeno je da se post odnosi na "celu sedmicu". S tim da se u Lepavini vernici pričešćuju i subotom i nedeljom.

Problem je pravoslavlju nepoznato robovanje nekakvim "pravilima" umesto ljubavi (odnosno takva jedna krutost u odnosu sveštenoslužitelja i vernih). Problem je nepoverenje spram duhovnika vernih (ovo sad ne govorim konkretno za Lepavinu, nego generalno za manastire) i spram vernih samih, i najveći problem je pravoslavlju takođe nepoznat klerikalizam u pogledu "dostojnosti" za pričešće. Ne mogu da važe različita pravila za služaščeg i za verne.

I naprosto ne mogu da shvatim kako sebe sveštenici doživljavaju kao da im je dužnost da čuvaju svetinju od naroda, umesto da prizivaju narod istoj, i da budu presrećni što narod hoće da se pričesti...

Проблем је што су путешествија по манастирима, једна врста манастирофилије, постала духовно-туристичка атракција. Не кажем да мирјани не трабају да посећују манастире, али ово данас је можда превршило меру кулутурног понашања. Савремена манастирофилија је некима извор добрих прихода (разне агенције за органиизовање духовних тура), а другима једини пут да задовоље своје духовно-религиозне потребе (дивна евхаристијско-еклисиолошка свест, нема шта  1000000001010). Све у свему, наведена духовна путешествија, успела су да изврше синтезу две савремене "вредности": профит и духовно-пиетистички индивидуализам (право име за оне мирјане који Бога и "духовни мир" осећају искључиво у манастирима, док им парохијска Литургија није баш тако "духовна").

Бојим се да ова савремена духовно-туристичка атракција може да нам донесе (част изузецима) само прелест и неспоразуме. Манастире и монахе у њима треба, заиста, поштедети наших "духовних ексукрзија" (наравно, не кажем да никада не треба посетити ни један православни манастир, али ово данас је превршило сваку меру). Монасима треба вратити њихов узурпирани мир и отети смисао живота - одлуку да живе у послушности, посту, самству (монах и значи: сам, један) и молитви, да се на миру моле за своје и за спасење света. Авај, данас су манастири преузели улогу парохија, чак улогу психо-терапеута. Поред тога, увукло се мишљење да је у манастиру све тако некако, божанско, свето, све зрачи Богом и благодаћу. Литургија у својој парохисјкој Цркви? Ма, није то то! Нема ту човек онакав филинг као у манастиру. Није баш цео Дух Свети присутан у парохији као у једном манастиру (поготово у неком познатијем и масовно посећенијем). Дакле, за многе "духовне туристе" сусрет са Богом (Бог у оригиналу, Бог у пуноћи благодати !?) могуће је у манастиру. Јер, тамо је Бог "више" него у парохији. Е, кад се тамо причестите, онда знате да сте направили праву ствар. У парохији? Ма, није то то!

Нажалост, ово је слика наше данашње духовности. Једна голема диховна прелест, лишена елемантарних основа здраве литургијске свести. Зато, доклегод не стекнемо основе здраве литургијске свести, здраве црквености, здраве евхаристијске свести, имаћемо овакве неспоразуме. Пута за решење? Јачање литургијске свести - схватање значаја конкретне парохијске заједнице, конкретног сабрања на једном месту око СВОГ епископа (или свештеника), схватање да је Бог ТУ у том САБРАЊУ НА ЈЕДНОМ МЕСТУ око ЈЕДНОГ епископа, те да ГА (Бога) нема ВИШЕ у неком древно манастиру него ТУ, у мојој/вашој парохијској заједници. Ако та заједница заиста буде ЗАЈЕДНИЦА, здрава заједница, ондаће и пастири радити оно што су дужни, а и стадо ће бити послушно својим пастирима. Запамтимо: нигдесе достојније и боље припремљени не можемо причестити него у својој парохији. Зашто? Зато што је ту пастир (епископ, свештеник) који нас познаје и који је неодвојив од наше припреме за свето причешће. Он је тај (наш епископ или свештеник) који свакоме од нас одређује меру (по нашим моћима које ПОЗНАЈЕ) и он је тај чији нас БЛАГОСЛОВ чини достојнима Тела и Крви Господње. Заиста, послушање је прва и основна врлина свакога хришћанина. Ко се послушању не научи, никада од њега човека бити неће.

Време је, дакле, да ојача свест о конкретној парохијској заједници као Богомспасавајућој заједници. Наше духовно "узбуђење" (које као туристи тражимо по манастирима) требало би да буде у сусрету са Христом у ТОЈ заједници. Све остало је - НЕПОСЛУШАЊЕ И ЈАВАШЛУК, пут у духовну прелест.

Наравно, посета нашим светињама (а и парохијска заједница је светиња! јер у Њој обитава Дух Свети, исти Онај који је и у манастиру) има свој смисао и одговарајућу духовну корист. Међутим, то треба свести на разумну меру. Престати са овом помамом на манастире. То ће донети кристи како манастирима тако и нама мирјанима. Монасима ће бити враћен њихов отети мир, а ми ћемо се научитида будемо послушни тамо где нас је Бог поставио да Цркви служимо - и конкретну парохијску заједницу. Поштедећемо и манастирске оце јарма да се баве нашим духовно-психолошки потребама, да на силу буду оно на шта и нису позвани, чек, поштедећемо их и опасности да и сами падну у прелест (постајући, нашим насртајима, духовни гуруи који себе стављају изнад оних које смо дужни да слушамо - епископ, свештеник и наша парохијска заједница). Онда ће нам бити и лакше, када ипак некада, по благослову, одемо у госте неком од манастира, да се понашамо као културни гости - да поштујемо ред који влада у кући домаћина (па и начин припреме за причешће). Престанимо да од манастира правимо парохије, а од парохија манастире. Престанимо да све наопако изврћемо, и много тога постаће нам јасно на општу нам духовну радост и спасење.

[Зосима]

Ne razumijem zbog čega je problem, ako se u nekim manastirima traži da se za pristupanje Svetoj Pričesti posti tri dana ili čak više od tri dana, recimo 5 dana, pa to svima može biti samo na korist. Korist i za telo i dušu. E sada ako ima neko da smatra da nije potrebno postiti ni 3-5 dana za Svetu Pričest, zašto onda baš taj ima želju da se Pričesti u crkvama i manastirima gde je malo strožiji tipik? I zašto za ostvarenje te svoje želje nebi ipak uložio neki svoj veći trud?

Проблем је због тога,што постоје парохијске заједнице,где се верујући причешћују редовно,тј,на свакој литургији,без изузетка! Ту је ,да тако кажем,парохијско правило,а под благословом свештеника,да сваки верујући ,који редовно пости и долази на службе и исповеда се по потреби,Чаши прилази без "додатних припрема", саваку литургији,без изузетка!

И сад,једног дана,реши та заједница да ходочасти у манастир Лепавину,и тамо доживи,да испред њих искачу искушеници,са наредбом,да нема причешћа без поста на води...

Наравно да нико сад неће да инсистира и да се препире са домаћинима,али свакако да ће бити у најмању руку,изненађени!

Сдруге стране,та манастирска упуства за посете,нису свима била доступна,а и ретко ко,је знао за то...

И још једна ствар,свако поклоничко путовање је подвиг!

Бићу слободан да узмем за пример моју пријатељицу,коју сам споменуо и која је била уствари повод за ову тему!

Она живи у Бгд-у,а ради у Смедереву као лекар,води певницу,и суботом и недељом је редовна на службама,и тог петка се вратила са посла,уморна као и сваки пут после педесет пацијената дневно,стигла да се спреми и са остатком ходочасника се у поноћ упути ка Манастиру,возећи се пет-шест сати,без хране и воде,рачунајући на причешће...

Финансијски моменат пута,такође је битан,собзиром да знамо у каквој се ситуацији налази свако од нас!

И сад,неко се љути,што ми не знамо некава правила понашања у манастиру(ко да смо са крушке пали),а притом нико не обраћа пажњу на подвиг једног обичног верујућег човека,који је чиста срца дошао да се помоли у светињи!

[Никола Ђоловић]

@Aleksandre!!!!! 1000000001010 To mi reci nakon svih ovih komentara na ovoj temi!!!! :cheesy2:

[Зосима]

Овај Александров коментар је прилично уопштен,и свакако га не могу пројектовати ,бар на ову групу са Драгишиних слика,јер то је моја евхаристијска заједница и знам сваког од њих,годинама...

[Никола Ђоловић]

Овај Александров коментар је прилично уопштен,и свакако га не могу пројектовати ,бар на ову групу са Драгишиних слика,јер то је моја евхаристијска заједница и знам сваког од њих,годинама...

Ma opusteno Max, nije covek generalizovao...znas da se kontext odnosi na krajnosti...

[uros]

Амин брате Александре!   smej.gif

[dragisa]

smej.gif 89898989898989 smej.gif

https://www.pouke.org/forum/index.php/topic,8210.msg305420/topicseen.html#msg305420

[Guest Evgenik]

Текст Јереја Саше из Сједињених Америчких Држава обилује нетачним и необјективним подацима,

препун је кукавичке осуде "неких великодостојника" од којих очигледно о.Саша боље познаје литургику.

Примјера ради он спочитава в.Атанасију како он, ето, не зна да архијереји на служби не носе "камилавку",

него "митру која је симбол духовне власти". Чист безобразлук будући да митру није нико носио од Христа и Апостола па идућих 1450 година када ту "почаст" добија Васељенски Патријарх, приморан од стране султана да носи византијску царску митру, будући да је царевина урушена, а над хришћанском покореном рајом морао је бити неки ауторитет (притом без политичких амбиција).

Да та симболика не би бола очи, односно да се Васељенски не би издвајао од браће, митру су прво прихватили Патријарси, касније Епископи, да би данас дошли до тога да је у Русији носе и Архимандрити.

Ко зна, за пар година можда ће је и лаици морати носити на литургији, јер су и они род изабрани и царски.

Толико о митри, коју нису носили Свети Васељенски Оци Цркве, а да не отварам тему безобразлука спочитавања једном доктору теологије којем живот виси на 20% стањеној кичменој мождини и који непрестано пребива у незамисливим физичким тегобама, како ето, не зна ред, па не носи одређену врсту капе, од које биће, и њему и нама зависи спасење...

Срамота!

[Mиљан Танић]

Ne razumijem zbog čega je problem, ako se u nekim manastirima traži da se za pristupanje Svetoj Pričesti posti tri dana ili čak više od tri dana, recimo 5 dana, pa to svima može biti samo na korist. Korist i za telo i dušu. E sada ako ima neko da smatra da nije potrebno postiti ni 3-5 dana za Svetu Pričest, zašto onda baš taj ima želju da se Pričesti u crkvama i manastirima gde je malo strožiji tipik? I zašto za ostvarenje te svoje želje nebi ipak uložio neki svoj veći trud?

Проблем је због тога,што постоје парохијске заједнице,где се верујући причешћују редовно,тј,на свакој литургији,без изузетка! Ту је ,да тако кажем,парохијско правило,а под благословом свештеника,да сваки верујући ,који редовно пости и долази на службе и исповеда се по потреби,Чаши прилази без "додатних припрема", саваку литургији,без изузетка!

И сад,једног дана,реши та заједница да ходочасти у манастир Лепавину,и тамо доживи,да испред њих искачу искушеници,са наредбом,да нема причешћа без поста на води...

Наравно да нико сад неће да инсистира и да се препире са домаћинима,али свакако да ће бити у најмању руку,изненађени!

Сдруге стране,та манастирска упуства за посете,нису свима била доступна,а и ретко ко,је знао за то...

И још једна ствар,свако поклоничко путовање је подвиг!

Бићу слободан да узмем за пример моју пријатељицу,коју сам споменуо и која је била уствари повод за ову тему!

Она живи у Бгд-у,а ради у Смедереву као лекар,води певницу,и суботом и недељом је редовна на службама,и тог петка се вратила са посла,уморна као и сваки пут после педесет пацијената дневно,стигла да се спреми и са остатком ходочасника се у поноћ упути ка Манастиру,возећи се пет-шест сати,без хране и воде,рачунајући на причешће...

Финансијски моменат пута,такође је битан,собзиром да знамо у каквој се ситуацији налази свако од нас!

И сад,неко се љути,што ми не знамо некава правила понашања у манастиру(ко да смо са крушке пали),а притом нико не обраћа пажњу на подвиг једног обичног верујућег човека,који је чиста срца дошао да се помоли у светињи!

Amin!

I tebi brate Aleksandre, Amin!

Ali i pored toga svega što si napisao, ja moram da istaknem i uvek ću isticati pravoslavlju apsolutno i potpuno nepoznati klerikalizam u Pričešću.

[o.Gavrilo]

SVEŠTENIK MAKSIM PERVOZVANSKI:
POST JE VREME DA SPOZNAMO SEBE U PRAVOM SVETLU

Zamolili smo sveštenika Maksima Pervozvanskog, glavnog urednika časopisa «Naslednik», i oca osmoro dece da nam odgovori na neka pitanja o duhovnoj prirodi posta, o tome kako pravilno dočekati Novu godinu koja pada u vreme Božićnog posta..

Ljudi koji su vaspitani u sovjetskim tradicijama smatraju da je post izmišljen u carska vremena da bi se sprečili neredi nedovoljno uhranjenog naroda. Prema mišljenju stanovništva koje je lojalnije nastrojeno prema Crkvi, post je crkveni pronalazak koristan za zdravlje u vidu besplatne i dobro proverene dijetologije za sve slojeve stanovništva. Verujući shvataju post kao nešto sasvim drugo, a pre svega više kao duhovnu pojavu nego kao telesnu.

- Sveti Tihon Zadonski je rekao da je samo telesni post bez duhovnog ništa, da mnogi poste telesno ali ne i dušom. U vezi sa navedenim citatom postavlja se pitanje: zar mi ne treba da postimo duhovno sve vreme, a za vreme postova da poštujemo upravo uzdržanje od hrane?

- Da bismo odgovorili na postavljeno pitanje treba da najpre definišemo šta je to post.

Govoreći o uzdržanju u postu, treba imati u vidu da to nije uzdržanje od nečega što je loše, već od nečega što je dobro. Takva vrsta uzdržanja postoji i van posta. Naprimer, ako smo u crnini, uzdržavamo se od zabava, to jest od stvari koje su potpuno prihvatljive u drugo vreme. A od toga što je samo po sebi loše, treba da se uzdržavamo sve vreme. Ali nema ničeg lošeg naprimer u tome što pijem mleko, ili čitam knjigu, ili slušam muziku. Meni se to svidja, ja time ne činim nikome štetu, čak ni samom sebi. Ali za ta dela, koja su čak neškodljiva, postoji nešto zajedničko, a to je: radim ono što mi se svidja. Da, postoje nedopustive stvari: štetne, grehovne, opasne, i ja ih ne radim, već prosto radim ono što mi se svidja. U postu se svesno uzdržavam od toga – što mi se svidja.

Na osnovu ovog principa, neki sveštenici kažu da deca u postu treba da se uzdržavaju od slatkog (umesto proizvoda koji su propisani crkvenim ustavom). To se preporučuje iz dva razloga. Kao prvo da previše ozbiljnim uzdržanjem ne bi poremetili nešto u organizmu koji se razvija. Kao drugo, pošto sva deca vole slatko, s ciljem da ih ograniči upravo u tome što im se svidja. Ja sada neću govoriti o tome da li to treba raditi ili ne, i da li je to pravilno ili nepravilno. Ja želim da objasnim princip posta – kao uzdržanje od toga što nam se svidja, za šta smo veoma privezani, na šta smo navikli, ali što samo po sebi nije loše.

- Zbog čega u vreme posta neprekidno nastaju eksplozije gneva, zlobe i sličnih negativnosti?

- Ako govorimo čisto psihološkim jezikom, onda savremeni čovek neprekidno živi u stresnom stanju, a tog stresa se oslobadja time što radi ono što mu se svidja i što ga raslabljuje. Kada se toga liši, stres se pojačava, i čovek počinje da se gnevi, osudjuje itd. Na taj način post omogućuje da uvidimo svoje sopstvene strasti, koje počinju da isplivavaju na površinu. U tome je delimično jedan od smisla posta – spoznati sebe u pravom svetlu. Mi veoma često živimo ne videći sami sebe. Čak iako smo veoma skloni nekim strastima naprimer razdražljivosti, mi smo na njih već navikli i ne primećujemo ih. Post ih razobličava i daje nam mogućnost da ih uvidimo.

Treba primetiti da za neke vernike post predstavlja samo akt poslušanja Crkvi, jer zbog navike on kod njih već ništa ne razobličava. Mnogi i u obično vreme vode dovoljno uzdržan način života, tako da im post čini 200 dana u godini. Ali ako nekim ljudima post ništa ne razobličava, on većini ljudi omogućava da vide sebe sa strane. Ti vidiš u kakvo stanje upadaš i ne možeš sa sobom da izadješ na kraj. To je povod da shvatiš da si razdražljiv čovek i da treba da počneš s tim da se boriš.

Ali to nije povod da se ne posti. Treba znati za tu zakonomernost i biti spreman za nju. Takodje treba pojačati molitvu. Ako stalno ne čitate jutarnje i večernje pravilo onda to treba početi raditi. Možda treba da počnete da radite i poklone, ili da idete češće na službe u crkvu. U postu se bavimo pokušajem da malo očistimo svoju dušu, a za tako nešto dušu treba ispunjavati. Nije rečeno samo «uklanjaj se od zla» već «uklanjaj se od zla i čini dobro». To znači da ako svoju dušu ne budemo ispunjavali dobrom, ona će biti ispunjena zlom. U tom smislu je korisno čitanje duhovne literature, što takodje predstavlja sastavni deo posta. Ako recimo čitate dobru istorijsku literaturu onda ima smisla zameniti je u postu sa duhovnom, kako bi se vaše misli i osećanja usmeravale ka uzvišenim stvarima.

Bezuslovno knjige iz istorije predstavljaju dušekorisnu literaturu, ali možda se i od toga treba uzdržavati. Ako čitate detektive, od kojih obično ne možete da se odvojite, a da ne govorim o Darji Doncovoj, onda se u postu naravno od toga treba uzdržavati i čitati istorijske knjige. Takodje treba biti razuman u izboru duhovne literature. Ne treba čitati prvu knjigu koja vam je dopala ruku, ili onu koju smatrate najpravilnijom. Treba čitati ono što vam se svidja. U velikim pravoslavnim knjižarama ima nekoliko hiljada raznih knjiga. Ako kod kuće nemate sopstvenu bogatu biblioteku, ima smisla svratiti u knjižaru, provesti u njoj pola sata-sat prelistati knjige i izabrati ono što bi vam bilo interesantno.

- Kako odrediti razumnu sredinu, svoju meru uzdržanja?

- Kao prvo, opitnim putem, kao drugo savetom opitnog učitelja, sveštenika, ako on postoji. Ali u drugom slučaju važno je shvatiti da ne živeći u manastiru pod neprekidnim nadzorom duhovnog učitelja, a dolazeći u crkvu s vremena na vreme i jednom mesečno detaljno razgovarajući sa sveštenikom, i kratko se ispovedajući jednom u nedelju-dve, nemate mogućnost da vas sveštenik realno sagleda i da vas vodi. U većini slučajeva sveštenik prosto translira neka pravila. Ali on nema uvek mogućnost da pristupi individulano. Ima situacija kada čovek živi po poslušanju. Ali u većini slučajeva to nije tako. I zato ne treba čak ni «igrati» na to i misliti da živimo po poslušanju, kada u stvari živimo po savetu. Naravno duhovnik treba da zna kako postite i čega se lišavate. I naravno treba slušati savet sveštenika jer on ima iskustva te će vam nešto i podkazati i na nešto vas upozoriti.

- Poznato je da su se fariseji veoma brižljivo pridržavali zakona pa tako i u odnosu na post, ali im to nije smetalo da odbace Boga. Kakvo je vaše mišljenje po tom pitanju?

- Važno je shvatiti sledeće: kada čovek počne da čini neko dobro delo, da nosi podvig telesni ili duhovni, onda se pojavljuje ozbiljno iskušenje da počne sebe da smatra boljim od drugih. Naprimer ako ti počinješ da živiš kao pravoslavan čovek, ti sebe smatraš mnogo gorim od svih ostalih pravoslavnih, ali već u poredjenju sa onima koji su van crkve, smatraš se boljim. Treba se truditi to izbegavati. Ne treba smatrati da post predstavlja vašu zaslugu, to je samo metod da se pomogne samom sebi. To nije zasluga niti podvig u tom smislu da ste učinili nešto veliko i postali bolji, čistiji i iznad drugih. Prema drugima ne treba da se odnosimo nadmeno ili sa osudjivanjem.

- Ali post nas objektivno čini i čistijim i boljim. Zar to nije normalno da se time ipak malo pogordimo?

- Ne, to nije normalno. To je kao negativ koji želimo da izbegnemo ali je to veoma komplikovano. Zbog čega su fariseji prozvani u istoriji zajedničkim imenom, iako su to bili konkretni ljudi i sigurno ne najlošiji? Farieseji su bili potencijalno bolji deo izrailjskog društva, to su ljudi koji su se trudili da ispunjavaju zakon. Danas u Rusiji 80% stanovništva nazivaju sebe pravoslavnima, ali veoma mali broj realno pokušava da živi po zapovestima, posećuje hram Božiji i ispunjava crkvena pravila. To su kao neki najsavremeniji fariseji u dobrom smislu te reči. Druga je stvar što ispunjavanje pravila, težnja da se živi pravedno, onako kako je pravilno, veoma često dovodi do preuznošenja svoje sopstvene pravednosti. Čovek počinje da smatra da ukoliko je on nešto uradio znači on je sada dobar, i nečega dostojan.

- Šta raditi u vezi toga?

- Stvar je u tome što se s Bogom ne sme igrati igra: Ti meni ja Tebi to jest računati na to da ukoliko sam ja nešto uradio znači ja sam postao nečega dostojan. To u principu ne funkcioniše. Ko je od nas čistiji i bolji – to je veoma diskutabilno pitanje. Ne kaže se slučajno u Svetom Pismu da će mitari i bludnici pre vas ući u Carstvo Nebesko. Zbog čega su oni realno bolji od nas vernika? Ne, prosto oni imaju iskreniju i čistiju težnju da budu bolji, težnju da budu sa Bogom, težnju ka Hristu. U tome je opasnost zakona: duša ispunjena nečim pseudoduhovnim, postaje zatvorena za istinsko primanje Boga.

Što se tiče toga šta s tim raditi, kao prvo treba shvatiti da smo mi svi različiti i Gospod nije prizvao pravednike već grešnike na pokajanje. Apostol Pavle kaže – nema medju vama mnogo umnih, nema medju vama mnogo razumnih, nema medju vama mnogo poznatih. To jest u stvari mi ljudi koji smo došli u Crkvu samo smo pozvani da postanemo so zemlji i svetlost svetu. I zbog toga treba neprekidno po tom pitanju da slušamo zaslužene prekore: «Vi takvi pravoslavni idete u crkvu, ali pogledajte kakvi ste. Vi ste prosto loši ljudi čak i po opšteljudskim kriterijumima: zli, zavidni, nepravedno osudjujete, neprekidno nešto zahtevate od drugih». Koliko puta sam mogao da čujem od muževa parohijanki odgovor na pitanje: «Zašto ne ideš u crkvu?» - «Moja žena ide. I svaki put se vraća tako zlovoljna i navali na mene. Šta ja tamo da radim? Ja ne želim da postanem takav, bolje da u Boga verujem tiho, kod svoje kuće». To jest ispunjavanje pravila crkvenog života ne znači da smo već postali bolji. Ipak to ne znači da ne treba da poštujemo zapovesti i da prestanemo da idemo u crkvu. To bi takodje bilo nepravilno.

Post treba shvatiti kao borbu a ne kao period posle koga postaješ bolji. U savremenim školama i savremenim porodicama, čak i pravoslavnim, ne uči se ništa o iskustvu te nevidljive borbe. A mi kada počnemo da postimo stupamo u borbu sa drevnim neprijateljem ljudskog roda, iskusnim, jakim. Pritom ne ulažemo napore da izučimo pravila te borbe ili čak prosto prenebregavamo ozbiljnost situacije, isto kao u sledećoj anegdoti: Vasilije Ivanovič je došao u Japan i imao je tamo susret sa karatistom. Kada se vratio, pitali su ga: «I kako je bilo?». A on je odgovarao: «A kako – blesav sam. Pošao sam sa golim štapom protiv sablje». Tako i mi, krećemo u borbu sa golim štapom protiv sablje. Ne shvatamo kako neprijatelj deluje protiv nas. I idemo u tu borbu sa gordo razvijenim zastavama misleći da ćemo lako osvojiti to mitraljesko gnezdo, a to se realno ne dešava. I ima mnogo postradalih.

- Da li možete da posavetujete neku literaturu na tu temu?

- «Nevidljiva borba» Nikodima Svetogorca, «Šta je to duhovni život i kako ga voditi» svetog Teofana Zatvornika, može se čitati Nil Sorski koji je napisao dobru debelu knjižicu «O duhovnom životu». Treba znati elementarne stvari, kako je duša ustrojena, koji zakoni postoje u njoj, šta su to pomisli koje primamo, kako da se odnosimo prema njima. Treba shvatiti kako sve to funkcioniše, a mi to ne razumemo i hvatamo se u najjednostavnijim minskim poljima, bivajući daleko od pozicije. Odrekli smo se mesa ili pravimo trideset poklona dnevno, čitamo pravilo i Pokajni kanon i mislimo da smo spaseni. Ali to je glupo i naivno. Rad nad dušom je najsloženiji proces. Pokušajte zaista da se odreknete neke svoje navike, pokušajte da izmenite svoju dušu samo pet centimetara. I biće teško. A mi mislimo da smo sveti. I to je jedan od najvećih problema i ja ne znam kako mu pristupiti.

Naše strasti nikud ne nestaju, one samo jačaju, pronalaze nove forme, transformišu se, mimikriraju, prelaze iz jedne forme u drugu. Promeniti sebe je veoma teško, postati istinski bolji je najteži proces. Ali to ne znači da mi ginemo. Da li je razbojnik na krstu postao savršeniji, da li se približio svetosti, zašto ga je Bog spasao? Zbog toga što je priznao svoje nesavršenstvo. Realno, objektivno nesavršenstvo.

- Prelazeći na temu telesnog posta, želela bih da razjasnim sledeće pitanje. Čula sam da postoji nekoliko stepena poštovanja posta. To jest zna se da se u vreme posta ne jede meso, ptica, mlečni proizvodi, jaja, puter. A šta je sa ograničenjima u ribi ili biljnoj masti – da li je to prema sopstvenim snagama? Da li su pravila posta za sve jednaka ili postoji nekoliko stepena: za monahe, za mirjane?

- Pravila posta su za sve jednaka. Postoji crkveni ustav koji se realno ne poštuje, i postoji opštecrkvena praksa koju je poželjno poštovati. Pritom treba svemu razumno pristupati. Božićni post kao i Petrovski su sa ribom. Ja neću sada govoriti o tome šta je u ustavu napisano, to se može pročitati. Po opštecrkvenoj praksi to je post u kome se uzdržavamo od mesa i mleka, ali je razrešena riba i biljna mast.

-Svaki dan?

- Ovde postoji razna praksa. Ako je strogo onda je riba razrešena u veoma ograničenoj količini.

- Kojih pravila da se pridržava srednjestatistički verujući mirjanin koji je ne tako davno ocrkovljen?

- Treba da posti tako kako je prihvaćeno u opšteprihvaćenoj praksi: ne jesti ribu sredom i petkom. Ako neko može više da se približi ustavu, jesti ribu subotom i nedeljom (Božićni i Petrovski post), dok biljna mast takodje nije razrešena svaki dan. Sva pravila su detaljno opisana u Tipikonu. Tamo je naprimer rečeno da ukoliko je polijelejna služba, onda se riba može jesti. Ali kako ćete vi to da odredite: kada je polijelejna služba, a kada ne? Vi ne idete svaki dan u crkvu. U praksi se pravila Tipikona obično ne poštuju strogo, uzimajući u obzir delimično naš severni koeficijent. Prema nepisanom pravilu, biljna mast se jede uvek, a riba do drugog januara. Od drugog januara počinje post bez ribe. Proizilazi da se riba još može jesti za Novu Godinu.

- Da li postoji još nešto važno što treba zapamtiti u vezi posta?

- Postoji nekoliko razloga zbog kojih poštujemo post. Govorili smo o tome da uzdržanje u postu izoštrava naše osećaje, ali s druge strane i našu sposobnost za primanje duhovnih stvari. Sit stomak je gluv za učenje i molitvu. I zato da bismo mogli da osetimo Boga i vodimo smisaoni duhovni život, potrebno je da budemo uzdržani.


preuzeto sa http://www.pravmir.ru/article_3513.html
prevod sa ruskog dr Radmila Maksimovic