Vlada Dimitrijevic

[IvanJ]

Већина овога што сте написали у последњем пасусу, не односи се на мене.

Мада сам говорио уопштено, с обзиром на неке од активности којима си се бавио и о идеолошком профилу организација у чијем си раду својевремено учествовао (а о чему је било речи у једном од топика), чини ми се да би се и ти лако могао уклопити у профил идејног "конвертита" из првог од горњих мојих описа. Међутим, понављам, нисам мислио ни на кога конкретно, па ни на тебе. Ако се ти не проналазиш у том опису, у реду. Ја те, уосталом, и не познајем лично, да бих овде износио аподиктичке судове о теби, иако мислим да у оваквим врстама дискусија ад хоминем аргументи не би били нимало неумесни, напротив - они објашњавају неупоредиво више од силних исписаних (често у празно) редова.

Видим да сте очигледно један од оних који је пратио ситуацију у Цркви деведесетих, па не би требао да Вам буде велики проблем да је разумете и данас.

Чу' "пратио" - 'одо по њој! :bla:

Погледајте само са које горде позиције Ви себи дајете право да судите?

Шта да радим, ај кент хелп ит. Помоли се за мене грешног. 1414_feel

Али, оно што Ви и Ваши истомишљеници Иване упорно одбијате да схватите...

Пре свега, оно што "ви" (некритички доксолози лика & дела возљубљених вам теолошких кумира) упорно одбијате да схватите, јесте чињеница да "ми" заправо уопште не постојимо. Напротив, за разлику од "вас" - кохерентне идеолошке скупине која и у црквеном животу и на интернету дува у исту идеолошку свиралу, кује у звезде исте богословске ауторитете, размишља и говори посебним, готово езотеричним жаргоном - оно што подразумевате под "нама" је једна обична ментална конструкција, тј. генерализација која постоји само у вашим главама, док је у стварности заправо и нема. Штавише, као што и сами умете каткад да приметите, личности који се (како ти тако смиреномудрено тврдиш - "из гордости") усуђују да оспоре макар и промил непогрешивости вама омиљених богословских узора, често и сами нису сагласни по многим питањима, не само у смислу детаља, већ и начелно (што ваша унисона комформистичка свест не може лако да појми, те се често  запрепастите, и таква природна размимоилажења подсмешљиво именујете "скандалом" или "расколом међу расколницима"). То, наравно, само говори да смо управо "ми" много боље научили и у пракси применили оне концепте којих "ви" себе сматрате искључивим баштиницима: слободе (мишљења, поред осталог) као иконе Божије у човеку, антиклерикализма, схватања Цркве не као "институције" и "Патрике, владике" (цит. А. Јевтић), већ као "јединства Духа у различитостима", итд. Циници би чак могли рећи (и не би много погрешили) да сте управо "ви" најсличнији фамозним "Артемитима" (схваћеним у ужем смислу, као они који се "куну" у непогрешивост свог Идола и евхаристијски опште искључиво са њим). У крајњој линији, за тај раскол су синодске еминенције ништа мање одговорне од самог несрећног епископа љуљачког.

Дакле, епископи су ти који су се, по Вама, променили? Споменули сте преосвештеног владику Атанасија, а још пре сте могли да споменете и високопреосвештеног митрополита Амфилохија. Током деведесетих, СВЕТИГОРА је заиста била прави бастион "антиекуменизма." Али, оно што Ви и Ваши истомишљеници Иване упорно одбијате да схватите јесте да су се многе спољне околности промениле. Онај екуменизам против ког је с пуним правом грмео и свети авва Јустин - а који је подразумевао синкретистичко саслуживање с иновернима - и данас осуђују сви ученици светога авве, исто као што су то радили и деведесетих.

Мислим да је за особу интелектуалних капацитета попут твојих испод части изношење такве несувисле квазиаргументације и замена теза.

Као прво, није тачно да су о. Јустин, као и његови "ученици" осамдесетих и добрим делом деведесетих година, критиковали искључиво интеркомунијски аспект савременог екуменског покрета. И ти то врло добро знаш, али се из комформистичких разлога правиш Тоша. Ништа мања критика од стране поменутих није била усмеренаа и на много "бенигније" појаве, као што су догматско-еклисиолошко проблематични закључци усвајани на екуменистичким конференцијама, па чак и само организационо устројство Светског савета цркава, као и партиципирање наше помесне Цркве у њему.

Али ја о томе уопште и нисам писао, него си ти заменио тезе. Оно што сам рекао је да је општу климу "вестернофобије" у СПЦркви, антикатоличког ресантимана, национализма, конфесионалне искључивости и сл. најгласније промовисала управо она групација богослова, потоњих владика, који данас анатемишу вернике који су се све време дословно придржавали таквог начина размишљања (уз разне постојеће варијетете) којег су се ти вајни богослови у међувремену одрекли. Дакле, поента коју сам желео да нагласим је да ти епископи немају никаквог моралног права да осуђују вернике које су својевремено задојили истим оним духом и идејама које су сами касније или одбацили, или модификовали, или су их можда у време кад су их ширили условно, тј. ограничено схватали.

Постављате на све стране њихове фотографије са иновернима, а правите се блесави када видите исте такве фотографије на којима је владика Артемије.

Шта ћу кад сам принуђен да несрећника браним, баш зато што ми је, с једне стране жао кад видим шта су му учинили, а с друге стране, зато што вас није срам да тако перфидно клевећете и замењујете тезе. Али 'ајде, правићу се да ти ово што ћу ти рећи није познато, па ћу одговорити: еп. Артемије се НИКАДА није сусретао са иноверцима на екуменистичким или сличним скуповима/конференцијама/сеансама/молитвеним саслуживањима, већ искључиво на састанцима који су за циљ имали превазилажење и престанак сукоба на Косову и Метохији, доставу хуманитарне помоћи и очување тамошње црквене имовине и српске културно-националне баштине. Никада није расправљао о питањима вере, нити се са неправославнима заједнички молио, или их уводио у олтар (као епископи Лаврентије, Николај, али и Иринеј бачки, Порфирије и многи други).

А и даље немате, нити можете да покажете да било ко од ових епископа, којима сте себи дали за право да судите, саслужује - тачније, евхаристијски општи, са иновернима.

Не знам да ли ћеш ми поверовати, али ја се претерано не саблажњавам тим канонски проблематичним поступцима наших епископа (као нпр. сестра Мила, али ћеш ти то опет схватити вероватно као још једну "мини шизму" међу расколницима). Само констатујем да такви поступци производе смутњу и немире у Цркви, и то међу искреним, часним, узорним верницима.

С друге стране, за тзв. "епископе-новотарце," попут митрополита Амфилохија и владика Атанасија, Иринеја, Игнатија и других, немате нити можете да имате такве податке. И шта се то онда код њих променило?

Ево нпр. шта се променило: http://borbazaveru.info/content/view/171/1/ А ја сам га 1998. год. видео у манастиру Ваведење како уводи римокатоличког бискупа у олтар да целива Престо. Што се тиче владике Порфирија, негде је својевремено био приказан слајд-шоу са интерконфесионалног молитвеног скупа у Ковиљу, заборавио сам тачно које године. А кад ми кажеш кад си последњи пут чуо преосвећеног Атанасија да прозива "Еврослинавце", безбожну власт, и сл., ја ћу ти се извинити што сам дотичног неосновано прозивао.

Став према папи? Па зашто да не, када се и сам папа променио... спремношћу коју је исказао да се одрекне усташтва.

Аха, па зато сад долази у Хрватску да беатификује Степинца, зар не?

Уосталом, све ово је макар наговештено у Равенском документу, када Вас не би мрзело да га прочитате.

О, напротив, уопште ме није мрзело да га прочитам. Али то такође није мрзело ни много позваније од тебе и мене: http://blogs.svetosavlje.org/vesti/archives/851

Дакле, нису наши епископи променили своју веру, како Ви и Ваши истомишљеници то упорно тврдите. Не, него је дошло до личних и на сујети заснованих сукоба неких угледних лаика-интелектуалаца попут Миодрага Петровића и Владе Димитријевића, и неких епископа попут владике Атанасија и Хрисостома. А ти сукоби, који су почели као лична и интелектуална неслагања (нпр. она дебата "Христос или Христ"), убрзо су букнули као рат против "новотарија."

Што би рекао стари Цицерон, докле ли ћеш злоупотребљавати "наше" стрпљење? 0205_whistling

Ти као да заборављаш да цео галаматијас око служења литургије није настао тако што се неко побунио како неко други служи, већ кад  је једна нова пракса (за коју њени промотери тврде да је једина исправна) била ДЕКРЕТОМ НАМЕТНУТА КАО ОБАВЕЗНА, под претњом санкције, од стране епископа Шумадијског, као и прећутно у још неким епархијама, а таква пракса је настављена упркос каснијој јасној и недвосмисленој саборској одлуци чији су разговетни, и никаквој сумњи подлежући садржај, "новотарски епископи" својим (не)вештим ерминевтичким објашњењима желели да преокрену у своју корист, у чему их је, поред осталих, разобличио тадашњи епископ нишки, а данашњи патријарх српски (то што их данас толерише, по теби опет не значи да се "променио" или "направио обрт"?).

Како год, њихова кривица и одговорност је у томе да су окупили око себе оне који још мање знају и разумеју од њих и упутили их ка Артемијевом расколу.

Није тачно, него су само указивали на непоштовање елементарних еклисиолошких и канонско-правних начела у прогону еп. Артемија, као и погубне последице раскола које такво поступање чланова Синода може да произведе, што се и збило.

Последица је логична: "ученици" су превазишли "учитеље" и презрели су их због "млакости" - из чега је јасно, свакоме ко има очи да види, да је цео "пројекат" и био безблагодатни покушај напада на Цркву.

То ти ја и причам, с тим што им некадашњи "учитељи" сада седе у Синоду и пландују по скупим хотелима у иностранству, потписујући неке сумњиве документе које се тичу вере.

Теологију заиста треба препуштати теолозима - исто као и машинство инжењерима.

Комуниколози су, претпостављам, из неких разлога изузети.

[Juan Valdez]

Нисам могао да одолим...

О Ђорђу Балашевићу, југоносталгији и евроинтегрисању

Аутор: Владимир Димитријевић, Објављено: 25. 08. 2008.

Штампај | Пошаљи на маил

Човек је склон утопизму. Тако би желео да двосмисленост историје буде превладана једним другим и срећним животом. Поподневном дремком после доброг ручка. Или „вечним миром“ о коме је говорио Емануел Кант. Или „крајем историје“, о коме је говорио Френсис Фукујама… Било чиме… Само да буде тихо, мирно, опуштено… Да се скочи „из царства нужности у царство слободе“, по могућству, лежећи на каучу.

Тако, некад, дође и мени. Онда, рецимо, нешто читам. Да се опустим. Читам Ђорђа Балашевића, „Додир свиле“. Одавно сам хтео да пишем о његовој поезији. Рекоше ми: „Немој! Шта сад хоћеш, да критикујеш још и Балашевића? Пусти човека на миру! Пљувао си рокере и хеви-металце, а сад хоћеш да пљујеш Балашевића…“. А ја нисам хтео то.

Песник комшилука

Ја сам хтео да анализирам поезију овог лиричара, једног од последњих песника наше романтичарске поезије. Јер, Ђорђе је лирски песник. А лирика је треперење на граници између битија и ништавила, између: „Ала је леп овај свет“ и „Моје небо, јер је црно“, између „Ђулића“ и „Ђулића увелака“. Ми нисмо имали песника који опева обичног човека, најобичнијег, оног нашег свакодневног комшију, врата до врата, из чијег дворишта мирише печена паприка и по томе се зна да је јесен. Нисмо имали таквог песника док се није појавио Ђорђе Балашевић. Он је, уз гитару, ушао у душу малог човека, који се сећа како се „некад добро јело“, али који је способан и да баци све, ако није срео праву љубав (као у песми о Васи Ладачком). Толико добрих, тачних описа свега што се дешава малом човеку („а у војсци сам стекао друга до гроба, / и хроничну упалу зглоба“; „ушао сам на прстима, / мати беше већ будна и брзо се прекрстила“; „један Д мол ме развали, / неки би то просто тугом назвали, / није туга, шта је туга за Д мол“)…

Толико жеље да се живи нормалним животом („Само да рата не буде…“), да све буде мирно као у „Вировитици“, да се избегну Амери и Совјети… Толико сећања на прву љубав, стрипове испод клупе… Читав један свет који нестаје у доба клонираних мафијаша и силиконизираних спонзоруша… Права Војводина, она грађанска, крофнаста и пуфнаста, из „Поп Ћире и поп Спире“… Југославија, које више нема… Од Триглава до Ђевђелије, у којој су на стотине хиљада обичних људи долазили на концерте Ђорђа Балашевића, и гледали купање лепе протине кћери и сретали фаталну жену у „Црном лабуду“, дрхтурили на киши „Словенске“ (да, сви смо били Јужни Словени, који пију и слине заједно, на исти, сентиментални начин; имао сам друга Џенана из Травника, муслимана, песника, који је пио као смук и поклонио ми „Травничку хронику“ )…

Лична југоносталгија

А сад? Где је Адиса из Мостара? Томаж Бранко из Марибора? Мислав из Загреба? Примож из Крања? Симон са Косова? Сњежана из Слуња? Вишња из Карловца? Платиће, кад-тад, Европска Унија: она је себе градила, разграђујући несрећну СФРЈ, иако је СФРЈ, таква каква је била (а била је на вулкану безбројних лажи) ипак била интегрисана више, и економски и културно, но што ће Европска Унија икад бити…

Првих двадесет година живота провео сам читајући „Алана Форда“ у преводу Ненада Бриксија („биједни остаче свог несретног оца“, обраћају се Боб Року, и „Sir Oliver“ из загребачког превода мени заувек остаје „Sir Oliver“), „Strip Art“ из Сарајева, „Полет“ и „Форум“ из Загреба… Знао сам ко је Павао Павличић, и ко је Ивица Видовић, и које Мустафа Надаревић, и Фабијан Шоваговић… Звонко Лепетић је био прави, рођени брат Бати Стојковићу у „Балканском шпијуну“. Још се сећам Неле Ержишник (мада ми је Чкаља био смешнији) и Саше Зелепугина који води „Недељно поподне“ из загребачког студија, и Оливера Млакара у „Квискотеци“… Старог моста у Мостару, и Сарајева у магли… И Пуле, у коју смо летели авионом на екскурзију… И Охрида, где смо такође били на екскурзији, па ми је лепота овог града остала заувек у души, јер сам тамо срео мистично срце Балкана…

Зар ми није доктор Росман у Карловцу редовно давао упуте за Војну болницу у Загребу (тобож, да контролишем вид), а знао је да због наочара не идем, него да цуњам по загребачким књижарама? Зар Миславова мајка није спремила торту за мој рођендан, и зар ми његов отац није поклонио књигу о ренесансној философији тим поводом? Зар нисам с Миславом ишао у Војну болницу само да бих добио потврду, а онда ми је он давао цивилку свог оца, па смо излазили у шетње по Загребу? Нису ли ми били симпатични Сершен и Хочевар? А командир вода, Адро Шербовић, муслиман из Црне Горе? А господствени Хрват, командант касарне, Рудолф Брлечић, с којим сам попио последње пиће, већ пресвучен у цивила, по одласку из касарне „Петрова гора“ у Карловцу? Дајте, молим вас! Теофил Панчић већи југоносталгичар од мене? „Тешко, сине“! (Израз из војске.) Све се, некако, сводило на Босну. СФРЈ се просто сажимала у Босни, и људи из истог краја у касарни су један другог звали „Земо“, као да су сви из Босне…

Шта се десило?

Отишао сам предалеко. Крив је Балашевић, са својим описом концерта у сарајевској Скендерији, после седам година. Читам тај опис у „Додиру свиле“, и југоносталгичан сам. Дакле, Балашевић, чије девојке имају чардаш ноге и косе пуне полена, који носи чизме скитаљке и кога је тешко волети, који је препевао Дунав, Балашевић, свестан сакралне мисије кловна (данас, у доба виртуалне стварности и „Великог брата“, циркус постаје узвишен као античка трагедија), Балашевић, који је, као дечко у двадесетим годинама живота, умео да отпева „Мој деда већ дуго оре небеске њиве“… Да, песник обичног човека, намћор у његово име, који „не воле“ никог осим ње, а и то што је тако много „воле – не воле“, песник комшилука, пристојног „Добар дан“ сусетки у пролазу, песник дечјих фудбалских утакмица у слепој улици, дечко који је читао „Тома Сојера“ и хтео да бежи Томовим путем (а данашња деца, основци, жале се на ту књигу, да им је неразумљива, и хоће да је избаце из лектире; у међувремену, на мобилним телефонима снимају порно-филмове, у којима „глуме“ њихови другови и другарице)…

Ђорђе Балашевић, који је умео да испева песме о „свим првим љубавима“ које су тужне, да направи модерну басну („Блуз мутне воде“)… Балашевић, који је, као и многи други обични људи бивше СФРЈ, веровао да је Броз цемент те идиле обичног човека, подигнутог из балканског блата у сан о светској политици мира и несврставања… И који је певао о Брозу, па то, касније, и објашњавао… Овако или онако, али није крио, као Радомир Константиновић, писац „Филозофије паланке“, који је 1980. године Тита, Коминтерниног злочинца с ничеовским „веселим трбухом“, поредио са Де Брољијем и Ајнштајном…

Да, сви се каткад сећамо Југославије, са сетом. И сви волимо мирис јесени из комшијског дворишта у коме се пече паприка… И сви имамо градове у којима смо служили војску… Сета је од сећања… И Балашевићеве песме су сушта сета…

Али… Али, смрт… Као и сваки човек у чије име је певао, Ђорђе Балашевић нема одговор на питање смрти. Он је уоквирује у лепе слике, ставља сребрне рамове патиниране шаптавом поруком… Но, то није никаква утеха. За њега и његову публику Бог је далек, и меша се тек као неодређена судбина у земаљски поредак… Као оно: „Има Нешто!“ Као: „Помолићу се пред испит да положим!“; „Упалићу свећу деди!“; „Идем на „полноћку“ у лепи, стари новосадски храм и од мене доста за ову годину!“. А у свој тој лирици често се јавне ђаво, представљен као стара лола, која помаже, мало са стране, мало „илегално“, али помаже (Ђорђе Балашевић: „ Није то sweet, baby, dream, глупи evergreen / (нема љутње, Синатра!), / то смо смислили враг и ја, / то је магија – за још један леп сан…“). И обичан човек је задовољан: далеки добри „дедица Бог“ и неваљали, али полетни, враг, који ускочи да се умеша кад треба, и да подсети да „Деда“ на небу и није баш тако праведан како нам се чини (ево шта каже тај кад је човеку тешко: „Бог је каткад прави шерет, / на стрмини дода терет / и потура недохватно да се дохвати… / Бог је добар… Како коме… / боље не питај о томе… Ућутаћу… Или ћу опсовати“, у песми „Последња невеста“).

Да, сви бисмо волели миран и тих живот. Али, иза тог мира и тишине зјапе провалије зла и небитија. А ђаво се само представља као лола с тамбуром и рогићима, скоро неприметним. Иначе, искуство светих људи нам каже да ђаво као лав ричући хода гледајући кога да прождере… Југоносталгија за добрим комшилуком, мир Титославије… А испод свега се спремао ужас рата…

Само нека повремена језа је то наговештавала… Нека спомен плоча која каже да је у тој згради у Карловцу био усташки затвор… Мермерно „U“ латиницом на поду команде-стана „Петрове горе“, коју су невешто прерадили, додајући му две пушке и петокраку звезду… Посета Јасеновцу… „Окупација Дубровника у 26 слика“ (претварање тихе, грађанске идиле у покољ)… Некакав „Хрватски дом“ у том истом Карловцу у који војсци није било дозвољено да иде… И ти, обични слушаоци балада који су се, 1991-1995, претварали из др Џекила у мистер Хајда, на ратиштима… Без обзира шта су пре тога слушали… Зато ми је страшан филм „Лепа села лепо горе“ Срђана Драгојевића који је, касније, решио да се прода. (Колико пута ми се учини да у неком излогу видим оглас „Продајте се!“ и да бацим поглед на фирму на којој пише „Дисконт бића“.)

У том филму најстрашнија је песма „Индекса“, са свим сентиментализмом за који су Даворин и другари (оно Сарајево, из песама Кемала Монтена) били способни. Крв која је легла између дојучерашњих најбољих другова само зато што су рођени у другој вери…

Само зато? То евроунијати кажу „Само зато“, верујући да је економија изнад религије, и маштајући о „melting pot“-у. Није то „само“. То је много јако, смртоносно јако. Најгоре усташе нису били ни чакавци, ни кајкавци, него западни Херцеговци, до XVIII-XIX века православци, који су примили „царску виру“ да презиме, добивши пшеницу од Ватикана, па после нису могли да се врате. Анте Павелић, Артуковић, Љубо Милош, Макс Лубурић… Какве то везе има с Балашевићем? На први поглед – нема никакве. И мени је жао што то помињем у свом „југоносталгичном“ тексту, ја који сам растао на „Алану Форду“, „Стрип арту“ и „Квискотеци“… Али, шта ћеш да поменеш? Религија је кључ: она води човека ка Богу и саздаје у нама слику света на основу које живимо и понашамо се, и у миру и у рату.

Где је излаз?

Наш живот је кратак, и само га сусрет са Личношћу Која је Истина и Победник над смрћу, тој рупи кроз коју у комшијско двориште куља ништавило, може да му да смисла. Дедица „Бог“ на небу је немоћан; он је само склеротични „први покретач“ деиста. А враг не пише успаванке: он убија, режи, дави, баца у бездане јаме…

Тихи и ћутљиви комшија у Пазови коље свог комшију и његовог сестрића, а сусед из Јабуковца убија деветоро… Мирне улице, попут Цвијићеве из Ђолетових песама, претварају се у ратишта с барикадама… Ученици друге вере силују учитељицу…

Ужас! Зар се не може тихо и мирно поживети у свом свету говорећи „Добар дан“ комшији и пијући кафу с комшиницом? Зар се не може одбранити своја тиха, скромна, брачна срећа, своја Дулсинаја од Тобоза, свој лонац у коме се крчка сарма, своје шненокле? Зар песме Ђорђа Балашевића не могу да буду највиша метафизика?

Тако бих волео да могу. Бар понекад. Тако бих волео да с Мићом Данојлићем отпутујем до Жагубице и „проводим лета вечита / с књигама које нико не чита“…

Али, то не нећу моћи. А неће моћи ни он. Свет је погођен смрћу. Свет је пун бола. Свет је овај тиран тиранину, а камоли добром комшилуку. И само Он, Бог Који је постао Човек да би Га, невиног, заклали као Жртвено Јагње и да би Он, Свесилни, сишао у царство смрти и смрт победио, само Он може да нас ослободи… А ми то, углавном, нећемо. Живели бисмо подаље од Њега. Нека Њега тамо, па ћемо у храм доћи за Божић, Славу, евентуално Васкрс. Упалићемо свећу. Даћемо парицу. Али, да нас остави на миру, у нашој кућици и баштици, с комшијама…

Али, Он јасно каже: „Око вас је пожар, пожар греха и смрти! Ускоро ће захватити и сламнати кров ваше кућице! Само Моја Крв може тај пожар угасити! Похитајте, док није касно!“ Ко га чује? Напољу пада ноћ, и све је тихо. Гости ће можда доћи. Сутра… Она спава на твом рамену. У другој соби – деца… Ко мисли о пожару? О Крви која га гаси? Ђорђе Балашевић је песник. Не, Песник чак. Песник пристојног комшилука, али и песник малог света који нестаје у апокалиптичним убрзањима краја великог света. Његов „Slow motion“ више не може да заустави бујицу времена која нас плави, рушећи све традиционалне вредности који је Балашевић опевао.

Комшилука више нема. Бракови се разводе. Ближњи изненада луде и постају убице. Директори самоуправних шећерана одавно су купили Војводину. Геда није био једини. Распоређени су правилно, у све партије, и оне у опозицији и оне на власти. Сви су они Геда. Европа није исто што и Европска Унија. У Сарајеву жене носе шалваре, зарове и фереџе. Мој комадант касарне, Рудолф Блечић, погинуо је као командант „Зенги“ у Карловцу 1991. Томпсон у Загребу пева о „црнцима“ Јуре Францетића. На Косову је багрење одавно поломљено, а многа српска гробља преорана. За то није крив Балашевић. Нисам га кудио, да знате, ви, који сте ме упозоравали. Ђорђе Балашевић је лиричар који је хтео да заустави време. Али, време је подивљало, и, како рече Хамлет, „искочило из зглоба“… Буди нас Онај Чија Крв гаси пожаре смрти. Хоћемо ли се пренути из наших снова и наших сентименталних песама док не буде касно?

Извор: форум Видовдан

[RYLAH]

Рекоше ми: „Немој! Шта сад хоћеш, да критикујеш још и Балашевића? Пусти човека на миру! Пљувао си рокере и хеви-металце, а сад хоћеш да пљујеш Балашевића…“. А ја нисам хтео то.

Ал хоћу кад сам се већ и тога дохватио, да не пате Хари Потер, Патријарх, Папа, Тадић, Николић, Коштуница, муслимани, Јевреји, Руси, РПЦ, Европска Унија, САД, Обама, Акакијевци, зилоти, Гашо Кнежевић, Дарвин, сликари, песници, артемити, Симеон Виловски, Орвел, сви који су ми се замерили од петог разреда основне наовамо, и сви остали (сем Толкина, толкин је кул, и поред свега нехришћанског у његовој литератури).

Иначе ја нисам склон критизерству, ал ми нешто код Балашевића смета, па да кажем и о њему покоју, кад сам већ причао о свему осталом...

[Grizzly Adams]

Ал хоћу кад сам се већ и тога дохватио, да не пате Хари Потер, Патријарх, Папа, Тадић, Николић, Коштуница, муслимани, Јевреји, Руси, РПЦ, Европска Унија, САД, Обама, Акакијевци, зилоти, Гашо Кнежевић, Дарвин, сликари, песници, артемити, Симеон Виловски, Орвел, сви који су ми се замерили од петог разреда основне наовамо, и сви остали (сем Толкина, толкин је кул, и поред свега нехришћанског у његовој литератури).

Иначе ја нисам склон критизерству, ал ми нешто код Балашевића смета, па да кажем и о њему покоју, кад сам већ причао о свему осталом...

Не волем. Никог лутко, таква ми је нарав....

[Аурор]

Ал хоћу кад сам се већ и тога дохватио, да не пате Хари Потер..

Što Hari Poter, 'leba ti?

Ђоле је велики песник. Има нас пуно који смо знали све песме напамет, певали уз гитару са друштвом, ишли редовно у Стева Центар на новогодишњи концерт...

sHa_sarcasticlol bleh

P.S. Mislim da sam već zilion puta rekao, ali Dimitrijević mi je predavao srpski jezik u gimnaziji. Jedinstven fenomen moglo bi se reći. Krv-da-ti-se-zaledi-od-hrišćanstva sorta.

[RYLAH]

Što Hari Poter, 'leba ti?

sHa_sarcasticlol

За оне конји нису укапирали, причао сам у име Владимира димитријевића, чији је текст Ивица цитирао, који је после свих побројаних, и многих других, нашао и ово да пише. А Хари Потер је увођење деце у сатанизам, ако ниси знао, макар према Ве Де.

[Аурор]

За оне конји нису укапирали, причао сам у име Владимира димитријевића, чији је текст Ивица цитирао, који је после свих побројаних, и многих других, нашао и ово да пише. А Хари Потер је увођење деце у сатанизам, ако ниси знао, макар према Ве Де.

Aha, izvini. xD

Čitao sam te smejurije od tekstova, povezao je jelena koji se često pojavljuje kao motiv sa irskom mitologijom. No, da ne trošim reči.

[Grizzly Adams]

И ти свашта читаш....

[Juan Valdez]

Čitao sam te smejurije od tekstova, povezao je jelena koji se često pojavljuje kao motiv sa irskom mitologijom.

Владимир Димитријевић зна зашто...

[RYLAH]

Мислим да пиво није довољно да би се сетио да опљунеш по свима које сам малопре побројао.

[Аурор]

И ти свашта читаш....

Bio sam srednja škola (i to prvi razred), čista radoznalost.

[Аурор]

Владимир Димитријевић зна зашто...

Aj da nagađamo naslove njegovih sledećih knjiga, evo moje ideje:

Анти-православни,новосвеЦкопоредашки, анти-срБски сатанизам ликова Паје Патка и Меги Симпсон

[Grizzly Adams]

Немаш ти појма шта је мрак...

[RYLAH]

Aj da nagađamo naslove njegovih sledećih knjiga, evo moje ideje:

Анти-православни,новосвеЦкопоредашки, анти-срБски сатанизам ликова Паје Патка и Меги Симпсон

Папа и Кинези: Вечна смрт вреба из кинеске радње!

[Аурор]

Папа и Кинези: Вечна смрт вреба из кинеске радње!

Кеба Краба - глобалистички олош