Biologija homoseksualnosti

[Aquilius Cratus]

Napomena: Autor teksta je ateista i kritike doticne prema Crkve ne proizlaze i e biologije nego iz

njenog predubedjenja ideoloske orijentacije.

BILJANA STOJKOVIĆ  

26.09.2009.

Zahuktale rasprave o pravima građana Srbije na sopstvenu seksualnu orijentaciju izrodile su mnoge, najblaže rečeno, besmislene izjave i komentare kako čuvara hrišćanskog morala, tako i navodno dobrih poznavalaca problema prirodnog versus neprirodnih oblika seksualnog ponašanja.

U više navrata ove godine, poglavari i sveštenici priznatih monoteističkih crkava u Srbiji prikazali su nam se kao „vrsni“ poznavaoci nauke. U svom Apelu povodom donošenja Zakona o diskriminaciji potpisnici navode: „Neophodno je imati u vidu i ugledne naučne autoritete, koji smatraju da je izražavanje rodnog identiteta kroz transeksualnost izraz mentalnog poremećaja, kao i one koji su utvrdili da ne postoje naučni dokazi da je seksualna orijentacija urođeno svojstvo.“ Nadbiskup Hočevar je istom prilikom izjavio da sve studije o homoseksualnosti poništavaju jedna drugu. Najsvežije su, naravno, izjave mitropolita Amfilohija po kojima, sažeto govoreći, vidovita Crkva Božja ne može i ne sme prihvatiti protivprirodnost za prirodnost.

O značajnoj ulozi crkava u teškom oboljenju srpskog društva u domenu etike i poštovanja ljudskih prava rečeno je mnogo toga. Pitanja istorijske i socijalne prohibicije homoseksualnosti ostavljam stručnjacima (pametnim sociolozima, naravno, ne političkim analitičarima), a ja ću se posvetiti biologiji i kritici neargumentovanih tvrdnji o prirodnim i neprirodnim seksualnim sklonostima.

Pošteno govoreći, nauka nije u potpunosti imuna na dominantne društvene stavove o raznim pitanjima. Na primer, iako su decenijama u svojim proučavanjima različitih vrsta uočavali često homoseksualno ponašanje životinja, naučnici su se retko upuštali u objektivno objašnjavanje ovog fenomena. Metaforički rečeno, totem oličen u tradicionalnoj mačo-muškoj ulozi u ljudskim društvima i porodici, upotpunjen homoseksualnim tabuom, odvlačio je sve interpretacije ove pojave u životinjskom svetu u domen greške i devijantnosti. Ukorenjene predstave o ljudskoj socijalnoj organizaciji snažno su se odrazile na naučnu objektivnost tumačenja podataka iz sveta prirode.

Krajem dvadesetog veka, međutim, situacija se značajno promenila. U nauci, homoseksualno ponašanje prestaje da se posmatra kao tabu i započinje intenzivno proučavanje raznovrsnosti seksualnih interakcija u životinjskim vrstama. Ogroman broj radova u vrhunskim naučnim časopisima (npr. Nature, Science, Trends in Ecology and Evolution, da pomenem samo neke) navode rezultate po kojima se različiti oblici kontakata između jedinki istog pola, a koje se mogu dovesti u vezu sa seksom, uočavaju u gotovo svakoj grupi životinja, uključujući sisare, ptice, gmizavce, vodozemce, ribe, insekte, mekušce, gliste i druge grupe. U homoseksualne interakcije ubrajaju se istopolna udvaranja i kopulatorna ponašanja u kratkom vremenskom periodu, kao i dugotrajne veze između partnera istog pola koje mogu podrazumevati različite kombinacije udvaranja, privlačenja, kopulacije i roditeljstva (brige o potomstvu).

Treba imati na umu da se shvatanje ljudske homoseksualnosti, pored psihološkog i biološkog pojma seksualne orijentacije, često svrstava u društvenu kategoriju gej i lezbijskog socijalnog identiteta. Mnogi savremeni sociolozi navode da i samo razmatranje homo- i heteroseksualnih kategorija ukazuje na kulturološki i sociološki aspekt naše potrebe da stvari definišemo u binarnim suprotnostima, dok nam čitava psihologija i biologija ukazuju da takvu podelu u stvari teško možemo napraviti zbog neprekinutog kontinuiteta varijabilnosti kompleksnih osobina ponašanja uključenih u seksualne sklonosti.

Čak i kada bismo upotrebili uobičajenu terminologiju podela, jasno je da seksualna orijentacija, definisana kao postojana unutrašnja preferencija prema istopolnim ili suprotnopolnim seksualnim interakcijama kod ljudi, može biti bitno različita od spoljašnje identifikacije ili samog seksualnog ponašanja. Heteroseksualna osoba može imati privatne homoseksualne preferencije, dok gej orijentisana osoba ne mora nikada biti uključena u bilo kakav oblik seksualnog kontakta sa istim polom. Šta bi onda trebalo biti kriterijum za prirodno i neprirodno – ispoljavanje ili unutrašnja tendencija ka određenom seksualnom ponašanju?

Životinje su u tom smislu mnogo jednostavnije. Kod njih ne možemo definisati seksualnu orijentaciju jer nam one ne mogu reći svoje skrivene želje. Možemo samo zapaziti i istraživati šta rade, a rade mnoge seksualno zanimljive stvari. Eksperimenti na većem broju vrsta pokazali su da se kod životinja može utvrditi unutar-populaciona varijabilnost u seksualnoj preferenciji kada je jedinkama ponuđen izbor partnera oba pola. Na primer, kod jedne vrste vilinih konjica ustanovljena je veća preferencija mužjaka prema sopstvenom polu ukoliko su prethodno živeli u istopolnoj grupi. Ogrličasti pingvini formiraju dugotrajne muške parne veze u zarobljeništvu, dok će se neki mužjaci američkog muflona pariti sa ženkama samo ukoliko one usvoje neke elemente ponašanja karakteristične za mužjake. Varijabilnost seksualnog ponašanja unutar svake vrste je ogromna, zavisi od sredinskog konteksta i nasledne različitosti, isto kao kod ljudi. To je prirodno stanje stvari, sviđalo se to nekom ili ne.

Veoma važan problem koji se nametnuo u naučnom proučavanju homoseksualnosti (ma kako je definisali) jeste evoluciona „opravdanost“ ponašanja koje je navodno u suprotnosti sa reprodukcijom. Naizgled paradoksalno, ovakvi oblici seksualnih interakcija danas su objašnjeni u okvirima evolucione biologije. Adaptivni značaj homoseksualnog ponašanja opisan je na različite načine kod različitih vrsta, ali možemo definisati nekoliko širih kategorija objašnjenja. Prvo, homoseksualni odnosi predstavljaju važan mehanizam uspostavljanja, održavanja i pojačavanja socijalnih veza u grupi (npr. kod nekih delfina i mnogih socijalnih primata). Sklapanje istopolnih dugoročnih veza može doprineti boljem odgoju i kvalitetu potomstva, kao što je ustanovljeno kod nekih vrsta ptica. Zatim, istopolni seksualni odnosi utiču na smanjivanje ili pojačavanje intraseksualne agresije i konflikta što može voditi boljem reproduktivnom uspehu jedinki i čitave populacije. Konačno, homoseksualni kontakti mogu pružiti mladim jedinkama praksu u udvaranju, kopulaciji i drugim aktivnostima koje su važne za reprodukciju. Primere za svako od navedenih objašnjenja možemo pronaći u veoma različitim grupama životinja.

Biologija više nema dilemu u odgovoru na dugovečno pitanje šta je prirodno i neprirodno (ili urođeno/stečeno, mada smisao nije identičan). Jednostavno, geni ne postoje van konteksta, izvan procesa razvića i životne sredine koja utiče na konačno formiranje osobina nekog organizma. Da li je veći uticaj biološkog nasleđa ili sredinskih faktora, pitanje je stepena, a ne „protivprirodnosti“ budući da su oba elementa prirodna.

Danas puno znamo o „ne-sredinskoj“ osnovi homoseksualnosti kod ljudi i drugih organizama. Iako, kao što rekoh, to ne mora biti relevantno za pitanje prirodnosti, navešću samo jedan podatak iz savremene nauke. Moderne genomske studije pokazale su da postoji asocijacija ljudskog homoseksualnog ponašanja sa tri regiona na različitim autozomima (ne-polni hromozomi), kao i sa određenim regionom X polnog hromozoma (čuveni Xq28). Nekoliko teorijskih modela ukazalo je na iznenađujuće širok spektar „genetičkih uslova“ pod kojima genetičke varijante uključene u homoseksualnu orijentaciju opstaju (uprkos nereproduktivnom efektu) i predstavljaju uobičajenu genetičku raznovrsnost u populacijama ljudi. Važno je naglasiti da kada govorimo o tako kompleksnim osobinama kao što su različita ponašanja životinja, uključujući i seksualne preferencije, uvek moramo imati na umu da na njih utiče veliki broj gena, kao i njihove interakcije sa drugim genima u genomu i životnom sredinom. Konkretne genetičke varijante mogu ukazivati na predispoziciju, ali ne nužno i na konačnu osobinu. Dakle, važan je kontekst, a on je takođe prirodan.

Ako vam se ova priča čini previše „biologiziranom“ za razumevanje čoveka kao uzvišenog stvorenja sa duhovnom dimenzijom, nemojte kriviti mene. Oni koji se uporno pozivaju na „prirodno i neprirodno“ jesu upravo razni ideolozi homofobije, hrišćanske apologete i pozivari na linč gej osoba. Zanimljivo je da baš oni zaboravljaju šta je njihov jedini kriterijum za osudu raznih oblika seksualnog ponašanja – Sveto pismo i hrišćanski moralni imperativi. Da li je u crkvenim krugovima sumnja u sopstvene premise toliko velika da je potrebno dodatno, naučno, polje argumentacija? Ako je tako, morali bi biti znatno bolje obavešteni, jer ono što nam priroda govori poražavajuće je za njihove ciljeve.

http://www.pescanik.net/content/view/3715/86/

[ivona]

ne znam odakle da pocnem...  89898989898989...Mozda prvo od toga da je doticni autor ovog teksta clan ldp stranke,a ako iole je neko upucen u ideologiju ove stranke,jasno je u kom pravcu ovaj ''naucni doprinos'' iliti clanak ide.Autor je takodje i geneticar po struci,ako se ne varam,pa ovaj buljuk nafilovanih ''naucnih'' argumenata treba da nas ubedi.

Dakle sam naslov je vec indikativan i nema nikakvu osnovu.Prvo,nema nijedne naucne studije koja je dokazala biolosku osnovu homoseksulanosti,a to je velika razlika od izraza''postoje asocijacije sa odredjenim genima'' koji uzrokuju homosexualnost i ukazuje na to da,mozemo svi imati ovaj gen,ali je ipak predominantan uticaj socijalne sredine,sto je i potvrdjeno u studijama koje su se bavile dokazivanjem postojanja ovog gena.

Nisam procitala nijedan naucni argument u celom tekstu osim pukog interpretiranja postojecih studija koje,kao sto i sama dama kaze daju iskljucivo teorijske modele i nista vise(nijedna studija blizanaca nije potvrdila naslednost ovog gena!!!)!mogla bih sada da navedem sijaset studija koje su gejaktivisti koristili i koje su vrlo brzo osporavane i diskreditovane ili su ih naucncici koji su ih vodili naknado objsnjavali i ukazivali da se ne moze explicitno tvrditi o bilo kakvoj bioloskoj osnovi iliti genetickoj.

A moje omiljeno mesto u ovakvim razmatranjima je kad se radi uverljivosti argumenata uvode primeri iz zivotnjskog carstva.Prosto sramno i neverovatno za bilo koga ko je ikad u rukama imao biologiju,pa makar i iz osnovne skole.Covekov mozak je jedinstven i nema slicnog u prirodi,i porediti ga sa ponasanjem zivotinja koje nemaju koru velikog mozga,tacnije razvijenu prefrontalnu regiju koja ucestvuje u visokognitvnim procesima,kao i u kontroli ponasanja(slikovito receno izvrsni direktor mozga) je vise nego skandalozno!Cinjenica da osobe sa autizmom,teski i duboki oblici retardaciju pokazuju homosexualnu orjentaciju,a kojima su naglaseno,naucno dokazano,oslabljene funkcije prefrontalne regije,njene restriktivne funkcije u kontextu psihicko/socijalnog aspekta ponasanja).Da li treba spomenuti fenomen''plasticnosti mozga''?Mozak nije rigidna forma,ona se menja usled ponasanja,tj odrednjo ponasnjanje razvija ili koci odredjene regije i na taj nacin funkcionalno menja neuropsiholosko ustrojstvo osobe.

Prica o homofobiji je tek cist bezobrazluk,jer fobije su iracionalni strahovi,a neko ko je ipak racionalno sluzeci se postojecim faktima nauke dosao do zakljucka da nema osnove da veruje u teoriju''born that way'',ne moze biti etiketiran na taj nacin,cisto da bi podlegao politickom pritisku novih liberalnih trendova,koji sve manje imaju veze izvornim znacenjem naziva njihovih ideologija.

Jos nesto,veoma je problematicno povezivati homoseksualizam,sizofreniju,kriminal,alkoholizam,kao oblike ponasanja sa genetickom osnovom,jer jasno je koliko je svako ljudsko ponasanje kompleksan entitet koji uporno izbegava bilo kakvu formulaciju koja moze da ga definise i predvidi.Cak i da ima neko gen homosexualnosti niko ga nece diskriminisati,ta osoba postaje vidljiva drustvu jedino po akcijama,koje su socijalne prirode.

Sto se autoriteta tice,APA(AMERICKA ASOCIJACIJA PSIHOLOGA) koja je davne 73' promenila stav o tome da homosexualizam pripada sexualnim devijacijama,i kamen temeljac borbe gejaktivista,promenila je opet svoj stav u poslednjoj brosuri,ukazujuci na to da nema konsenzusa o tome da postoje bioloske osnove ovog sexualnog ponasanja!

Te ipak dozivljavam ovaj tekst kao jos jednu politicku agendu koja i dalje zloupotrebljava nauku u ime ''sloboda i ljudskih prava''

[Aquilius Cratus]

@Ivona

Jedino sto razlikuje ljudski mozak od zivotinjskog je vrlo slozeni i robustan neokorteks.

Ne znam zasto se ne bi obazirali na to sta se desava u zivotinjskom carstvu narocito kad

su sisari u pitanju.

[ivona]

@Ivona

Jedino sto razlikuje ljudski mozak od zivotinjskog je vrlo slozeni i robustan neokorteks.

Ne znam zasto se ne bi obazirali na to sta se desava u zivotinjskom carstvu narocito kad

su sisari u pitanju.

to ''jedino'' je golemo,monolitno ''jedino''-zbog njega imamo nauku,kulturu i religiju i ovo sokocalo,preko koga se sad ubedjujemo  sHa_sarcasticlol

Oprosti aquilio ali izjednaciti sexualno ponasanje coveka i sisara zivotinjskog sveta je zaista malo neozbiljno iz vise razloga,a jedan od njih je koreni motivacije ljudskog ponasanja,eto i homosexualnog napr.Ako si upoznat sa maslowljevom piramidom motiva uvideces da ono sto nas i zivotinje jedino spaja je bazicna lestvica ili fizioloske potrebe,gde sexualnost podrazumeva potrebu za razmnozavanjem i nastavkom vrste.Da li se slazemo da ljudska vrsta ima vid sexualnog ponasanja koji je emotivno(psihicki) motivisan?dakle ne iz nagona?vec iz potrebe samoaktualizacije svih psihickih tj.interpersonalnih resursa?

Ako budes imao vremena pozabavi se neuropsihologijom, radovima naseg Bojanica,pa Lurije i znaces zasto dozivljavam kao blasfemiju tvoje ''jedino zbog neokortexa''

ne znam dal' sam pojasnila,da mozak i um nisu isto,i um nije suma svih aktivnosti svakog centra u mozgu vec je kvalitetno vise od toga,um je taj koji nas cini ljudima,a mozak sisarima.Um je taj koji daje Teslu,Keplera,Mocarta,moral,a to nemaju sisari zar ne?

[Aquilius Cratus]

Um i mozak? To se slazem  samo to je vec duboka metafizika i ako tako posmatramo stvari nemoguce

je odgovoriti na zagonetku koja je ovde postavljena.

Ima li seksualnost biolosku podlogu ili nema? Pazi to nije determinizam kojeg zagovaraju Denet i Pinker

vec jedan sveopsti zakljucak na osnovu najnovijih podatak iz embriologije.

Ne postoji gen za homoseksualnost ali od dnk to coveka je dug put. Dnk je samo recept a recept i "kolac"

u praksi gotovo uvek odskacu za koji stepen. Nekad veci nekad manji.

[Grizzly Adams]

То је брате само још једна замена теза и не знам како се више не уморе...

Ако неки поремећај постоји и код животиња то не значи да је мање поремећај.

[uros]

То је брате само још једна замена теза и не знам како се више не уморе...

Ако неки поремећај постоји и код животиња то не значи да је мање поремећај.

2x