Упореба олтарског звонца у Литургији- ђакон Златко Матић

[Guest свештеник Иван]

(Извод из студије)

1. Представљање документа

У другом тому зборника Божанствена Литургија, аутор, владика Атанасије (Јевтић), објавио је одлуку митрополита захумско-херцеговачког Серафима (Перовића), од 4. новембра 1902. године5, којом митрополит препоручује свештенослужитељима своје епархије да прекину са применом дотадашње праксе коришћења звонца у олтару током канона Евхаристије6.

Недавна истраживања архива Браничевске епархије омогућила су нам да, откривањем једног документа, допринесемо прецизнијем датирању изворне одлуке, која је, неоспорно, могла утицати на доношење акта, прошле године објављеног у књизи владике Атанасија. Господин Мирослав Лазић, историчар уметности из Београда, пронашао је документ митрополита београдског Михаила, број 1950. од 20. децембра 1889. године, у односу на који, поменута одлука митрополита Серафима, готово да представља препис. Акт који ми објављујемо је, дакле, тринаест година старији од цитираног, потиче из канцеларије првојерарха Цркве у Кнежевини Србији, и изгледа овако7:

Заст./упнику/ проте Пожаревачког

Из римске католичке цркве, прешао је обичај да се у нашим црквама унутра употребљава у светоме олтару звонце и да се звони онда, када се најважније врши свештенодејство, и хљеб и вино претвара се у тајну спасења, у тело и крв Христову, онда када се пева и молимтисја Боже наш и достојно јест.

Пошто оваквога обичаја нема нигде на истоку по православним црквама, то јављајући за ово српском православном свештенству, препоручујемо да се звонце на досадањи начин не употребљава и да се не звони овим малим звонцем у олтару, него само на звонари обично кад се пева достојно јест.

ЕБр: 1950.
20. Децембра 1889 год.
Београд.

Архијепископ Београдски
и Митрополит српски,
Михаило

Сличност поменутих одлука је више него очигледна. У односу на акт београдског митрополита, херцеговачка верзија одступа у ситницама: садржи прецизирање да се римокатолички обичај звоњења током певања литургијске песме "И молимтисја Боже наш" примењује у неким нашим црквама, нема речи тајна спасења, којима митрополит Михајло идентификује "најважније" свештенодејство, и завршава се речима на звонари, без ближе назнаке литургијског момента када се звони на звонари (београдски документ прецизира: обично када се пева достојно јест). Евидентно је да побројане разлике ни на који начин не утичу на смисао, као ни на заједнички циљ оба документа, који се уочава простим ишчитавањем аката: идентификовање једног литургијског чина који је стран нашем, православном, евхаристијском предању (пошто оваквога обичаја нема нигде на истоку по православним црквама), који је плод римокатоличког учења и западне богослужбене праксе (из римске католичке цркве, прешао је обичај) и који, као такав, треба, према препоруци, да буде укинут (препоручујемо да се звонце на досадањи начин не употребљава и да се не звони овим малим звонцем у олтару).

Поменута два документа (београдски и херцеговачки), ипак, нису усамљена сведочанства, када су у питању одлуке или саветодавне препоруке епископâ српског црквеног простора, које се директно тичу наше теме. У Шематизму Дабробосанске митрополије8, наиме, налазимо једно, за наше истраживање, веома битно сведочанство о деловању митрополита Георгија (Николајевића). У периоду свог управљања Дабробосанском епархијом, од 1885. до 1896. године, владика Георгије је увео праксу чешћих окупљања и саветовања свештенства. Поменути Шематизам бележи: "На свештеничким седницама расправљало се о различитим питањима и доношене су многе одлуке, које је свештенство спроводило у живот. Прихваћене су одлуке: (…), да се из олтара избаци звонце и да се не звони јер је то обичај Римске цркве"9. Аутор Шематизма, професор Пузовић, позива се на званично гласило епархије, часопис Босанско-херцеговачки источник, свеска 3, који је изашао 1890. године. То значи да је одлука са седнице свештенства хронолошки нешто старија и од акта митрополита Михаила10. Узимајући у обзир географске просторе тадашњих митрополија београдске, дабробосанске и херцеговачке, можемо са сигурношћу тврдити да је огромна већина српских православних свештеника добила тада препоруке својих архијереја да звонце у олтару више не користи у поменутом литургијском моменту.

Због оваквог закључка сматрамо потребним да укажемо, најпре, на најбитнија обележја историјског амбијента у коме су наши акти – препоруке настале. Тек након тога моћи ћемо да понудимо основне смернице за будуће озбиљније истраживање свих богословских претпоставки и практичних последица доношења наших докумената.

2. Историјске претпоставке

Почетни ставови изнети у документима старим око 120 година, упућују како на богословске, тако и на историјске разлоге њиховог доношења. У употреби звонца у олтару, током служења "централног" дела Евхаристије, српски митрополити једнодушно препознају утицај римокатоличке богослужбене праксе.

Сматрамо да утицај многих историјских околности (римокатоличка пропаганда у Босни и другим српским срединама у Аустро-Угарској, низак ниво просвећености у народу, бујица атеизма и материјализма са Запада и др) није једини предуслов неповерења према римокатолицима. Искусни епископи, какви су били Георгије, Михаило и Серафим, добро су знали да покушаји политичког утицаја аустроугарске пропаганде нису одвојени од римокатоличког црквеног притиска, који, због ниског степена богословске свести и пасивног литургијског живота у Цркви, може бити присутан у многим облицима, па и у практичном, богослужбеном. Засигурно су поменути епископи сматрали да је важно што пре упозорити српско православно свештенство на опасности притајеног унијаћења, које су се могле препознати и у евхаристијској пракси саме Цркве. Историјска дешавања на нашим просторима иду у прилог овој тврдњи.

Када је у питању духовна клима у другој половини XIX века у Босни и Херцеговини, ситуација је потпуно јасна: биографије већине наших јерараха тога доба сведоче о њиховој бризи за очување црквеног (православног) и националног (српског) идентитета у Аустро-Угарској. Важно је подвући чињеницу да је код њих та брига блиско повезана са радом на увођењу "једнообразности свештеничких чинодејстава и црквених обреда"11.

Чини нам се да се и у Србији, у раду београдског архијереја, могу сагледати исти духовни напори. Митрополит Михаило се, као што је познато, вратио на трон београдских архиепископа државним указом од 18. маја 1889. године. Његов повратак никако није одговарао бечким круговима. Део осмогодишњег изгнанства (око шест година ван Србије), владика је провео у Русији. Поново је боравио у Кијевској духовној академији, коју је и завршио 1853. и која ће на њега оставити неизбрисив духовни и богословски печат. Његов документ који ми анализирамо не треба разматрати површно се позивајући на митрополитово русофилство, али се не сме ни заобићи чињеница да је управо славна литургијска школа, којом се у XIX веку дичила руска теологија, отпочела процес идентификовања литургијских проблема и озбиљно отворила питања туђих утицаја на наше богословско и евхаристијско наслеђе. Та струјања и покрети морали су да утичу на укупно формирање митрополитово, о чему нам сведоче његове активности по повратку са школовања: издавање нових служби за Србљак, које је он редиговао или написао (на пример, службе Петру Цетињском и Стефану Пиперском), али и састављање неких нових литургијских чинова, који су ушли у Дополнитељни требник (чин резања славског колача, благосиљање кољива, чин крсног хода, молитве на ношењу литије итд.). Изгледа да у истом смислу активног богословског, литургијског и литерарног рада, под утицајем идеја руске литургијске теологије, треба разумети важну чињеницу да је митрополит објавио акт који разматрамо врло брзо након повратка на београдски трон, тачније, већ пола године после тог догађаја.

Надаље, као ни српским архијерејима из Босне, ни митрополиту Михаилу није био стран рад на усаглашавању литургијске праксе. Митрополит Михаило (Јовановић) у науци је већ означен као један од највећих српских теолога XIX века. Његове проповеди методолошки осликавају идеје руског беседништва и делимичне упућености на патристичке изворе. У свим својим богословским радовима (објављеним проповедима и припремљеним уџбеницима), он посебну пажњу посвећује одбрани истина православља. Најновији истраживачи зато могу устврдити да је "трудом митрополита Михаила отпочео процес поновног саображавања српског православља светом предању Цркве"12. Преузимајући овај став и повезујући га са историјским оквирима које смо скицирали, можемо закључити да је саображавање нашег (локалног) предања са предањем (католичанске) Цркве био један од примарних задатака које је себи митрополит поставио и који је, изгледа, одмах почео да остварује. Будући да је Евхаристија врхунски израз Предања, могао је митрополит почети процес "саображавања" управо од литургијске праксе. Конкретно, на овај начин тумачимо његово инсистирање на факту да је обичај звоњења у олтару туђ васељенском православљу, тј. да га нема нигде на истоку по православним црквама13.

Ова претпоставка нас уводи у следећи део анализе наших докумената. Интересује нас, конкретно, на основу чега су српски епископи употребу звонца при претварању Дарова означили као римокатолички (проунијатски) обичај и чиме се то може поткрепити? Питање је, изгледа, и то да ли су потписници аката уопште били у праву када су своја документа доносили и да ли је одржива аргументација коју налазимо у њима, обзиром на то да се данас, више од једног века после објављивања њихових препорука, у неким нашим црквама употребљава звонце у олтару, иако нам је такав додатак из римске католичке цркве прешао и оваквога обичаја нема нигде по православним црквама? Да ли је поменуто звоњење заиста римокатолички уметак или је и то предањски српски обичај, који су, онда, како често закључују неки од учесника наше савремене дебате, највероватније, српски светитељи, као што су о. Јустин Поповић и владика Николај (Велимировић), па и сам Свети Сава, користили на богослужењима? Наше питање није реторичко, а, у складу са намером читаве студије, нема ни полемичку позадину. Да је овај проблем, управо овако директно постављен, данас више него актуелан, сведоче и речи једног епископа наше Цркве, који, говорећи недавно о литургијској пракси оца Јустина, тврди: "(…) а и звонило је звонце приликом освећења часних Дарова, што је сада понегдје забрањено, као код римокатолика"14. Контрадикторности у приступу истом феномену, више су него очигледне. Ова трагикомична чињеница такође потврђује актуелност и потребу нашег и следећих, обимнијих, истраживања ове теме.

___________________

5) Епископ Атанасије (Јевтић), Христос – нова Пасха. Божанствена Литургија. Свештенослужење, Причешће, Заједница богочовечанског Тела Христовог, 2. том, Београд–Требиње 2007, 488–489.

6) Преосвештени владика Атанасије (Јевтић), није коментарисао поменути документ. Једину, кратку, али језгровиту и упутну напомену о акту, налазимо у Прослову цитиране књиге, где аутор каже: "Додајемо и факсимил једног акта Херцеговачког Митрополита Серафима (Перовића) из 1902. г., као значајно сведочанство борбе против латинских утицаја (=звонце у Олтару) у Литургији наше Цркве". Исто, 5.

7) Види слику бр. 1 (у дну странице).

8) П. Пузовић, Српска православна епархија дабробосанска. Шематизам, Србиње 2004.

9) Исто, 44. Исти подаци доступни су и на званичном сајту митрополије Дабробосанске. Уп. IntRes: http://www.mitropolijadabrobosanska.org/sematizam/....

10) Према подацима Народне библиотеке Србије, Босанско-херцеговачки источник је "мјесечни духовни часопис за црквено-просвјетне потребе српско-православног свештенства у Босни и Херцеговини". Први број под овим именом изашао је јануара 1890. године, тако да је број којим се ми бавимо морао изаћи у првој половини исте године.

11) Уп. П. Пузовић, исто.

12) Уп. И. Живковић, "Проповедништво митрополита Михаила", 167.

13) Мислимо да акт који анализирамо и препорука Светог архијерејског сабора Православне српске Цркве (мај, 2007. године) да Комисија за проучавање литургијских питања "консултује праксу и духовна искуства осталих помесних Православних Цркава", јесу у духу пројаве нашег Предања као израза саборне свести и есхатолошког богатства различитости у евхаристијском јединству. Наши оци и учитељи до пре век и по, могли су, дакле, да се уздигну над опасном обредном инертношћу и склеротичним псеудо-националистичким традиционализмом, и започну процес чишћења православне Литургије од схоластичких примеса. Сличан процес данас морао би, сматрамо, наићи на одобравање. Они који бледим аргументима устају против чина обнове хришћанске личности – заједнице – Цркве – Литургије, могу се препознати у опису који даје Василиадис: "Сваковрсни противници литургијског препорода обично су заробљени унутар јуридичког и индивидуоцентричног схватања богослужења". Уп. П. Василиадис, Lex orandi. Литургијско богословље и литургијски препород, 57.

14) У свом тексту, објављеном пре пола године на званичном сајту Бањалучке епархије (www.spcbl.org/pdf/sv_liturgija.pdf), преосвештени епископ бањалучки Јефрем, члан саборске Комисије за литургијска питања, поставља ово питање. У међувремену је исти текст изашао и у брошури О Светој Литургији. Предање цркве о божанственој служби и покушаји њене измене. Вршац 2008. (Цитирано питање је на 20. стр брошуре). Поједностављено говорећи, један митрополит је пре више од једног века (узгред, тада је он био и архипастир данашње бањалучке епархије) тврдио да је у нашу праксу убачено звонце, под утицајем римокатолика, а данас други епископ (поново бањалучки!), тврди да је из наше праксе избачено звонце, опет под утицајем римокатолика?!

[Давид]

Оно што ја знам о томе, је да звонце има и улогу да освежи пажњу учесника Св. Литургије јер се управо тада хлеб и вино претварају у Свето Тело и Крв Христову. Те као најсвечанији и узвишенији тренутак, звонце га обележава... (тако сам схватио 1414_feel)

А никад се нисам упитао од када је то тако и да ли је то наша пракса.

[marko_13]

Тачно је да је првобитно имало звонце улогу да скрене пажњу на ТАЈ тренутак. Међутим, касније му је приписиван некакав ''откровењски, полубожански'' карактер. О томе сведочи толика загриженост при задржавању звонцета и занемаривање недвосмислених доказа.

[Midrash]

Оно што ја знам о томе, је да звонце има и улогу да освежи пажњу учесника Св. Литургије јер се управо тада хлеб и вино претварају у Свето Тело и Крв Христову. Те као најсвечанији и узвишенији тренутак, звонце га обележава... (тако сам схватио algabacaju)

А никад се нисам упитао од када је то тако и да ли је то наша пракса.

Kod nas je zvonce imalo istu ulogu pod Tridentiskom misom (pre liturgijske reforme II Vatikanskog Sabora), jer je skoro cela bila čitana tiho, i na latinskom pa je narodu trebalo "osvežiti pažnju". I danas se koristi pod liturgijom, ali nije propisano kanonima, već je ostalo kao običaj, koji ne šteti ali ni ne menja nešto na stvari. U mnogim Crkvama, posebno na zapadu se više ne zvoni zvoncetom. Jednom smo služili u Rimu i za vreme euharistijske molitve zazvonili zvoncetom (kojeg smo našli u sakristiji, izgleda ostavljeno kao relikvija). Vidimo, ljudi nas iznenađeno gledaju, a starijima se vraćaju sećanja na detinjstvo 0205_whistling

[Guest свештеник Иван]

Тачно је да је првобитно имало звонце улогу да скрене пажњу на ТАЈ тренутак. Међутим, касније му је приписиван некакав ''откровењски, полубожански'' карактер. О томе сведочи толика загриженост при задржавању звонцета и занемаривање недвосмислених доказа.

Лично мислим да ништа нема лепше него у том  моменту чути евхаристијску молитву и одговорити на њу са "амин". Због тога звонце може да буде само сметња, али ако се то не чује и народ не одговара са "амин" ( и ако је то "амин" суштинско "амин" у Литургији) онда ће звонце имати своју улогу, бар да нас тргне да смо, ето, на неком светом месту. Али опет, то нема везе са нашим онтолошким, битним, присуством.

[marko_13]

Тачно је да је првобитно имало звонце улогу да скрене пажњу на ТАЈ тренутак. Међутим, касније му је приписиван некакав ''откровењски, полубожански'' карактер. О томе сведочи толика загриженост при задржавању звонцета и занемаривање недвосмислених доказа.

Лично мислим да ништа нема лепше него у том  моменту чути евхаристијску молитву и одговорити на њу са "амин". Због тога звонце може да буде само сметња, али ако се то не чује и народ не одговара са "амин" ( и ако је то "амин" суштинско "амин" у Литургији) онда ће звонце имати своју улогу, бар да нас тргне да смо, ето, на неком светом месту. Али опет, то нема везе са нашим онтолошким, битним, присуством.

0205_whistling Што би Чола рекао - Ја овдје не бих ништа дир'о!  algabacaju 

[Давид]

Тачно је да је првобитно имало звонце улогу да скрене пажњу на ТАЈ тренутак. Међутим, касније му је приписиван некакав ''откровењски, полубожански'' карактер. О томе сведочи толика загриженост при задржавању звонцета и занемаривање недвосмислених доказа.

Лично мислим да ништа нема лепше него у том  моменту чути евхаристијску молитву и одговорити на њу са "амин". Због тога звонце може да буде само сметња, али ако се то не чује и народ не одговара са "амин" ( и ако је то "амин" суштинско "амин" у Литургији) онда ће звонце имати своју улогу, бар да нас тргне да смо, ето, на неком светом месту. Али опет, то нема везе са нашим онтолошким, битним, присуством.

А зар у том тренутку народ не пева "И молимтисја Боже наш", а ђакон у олтару говори Амин.?

[Guest свештеник Иван]

Тачно је да је првобитно имало звонце улогу да скрене пажњу на ТАЈ тренутак. Међутим, касније му је приписиван некакав ''откровењски, полубожански'' карактер. О томе сведочи толика загриженост при задржавању звонцета и занемаривање недвосмислених доказа.

Лично мислим да ништа нема лепше него у том  моменту чути евхаристијску молитву и одговорити на њу са "амин". Због тога звонце може да буде само сметња, али ако се то не чује и народ не одговара са "амин" ( и ако је то "амин" суштинско "амин" у Литургији) онда ће звонце имати своју улогу, бар да нас тргне да смо, ето, на неком светом месту. Али опет, то нема везе са нашим онтолошким, битним, присуством.

А зар у том тренутку народ не пева "И молимтисја Боже наш", а ђакон у олтару говори Амин.?

Како где... у свим старим рукописима, а и у најновијем Служебнику пише да се само једном пева: "И молимтисја Боже наш", а не четири пута, како се то још на многим местима ради. Таман док се отпева једном свештеник може, ако чита Тропар трећег часа да га прочита и онда да наглас благослови дарове на које сви у Цркви одговарају са "амин".

Зашто би само ђакон рекао "амин" а не и сав народ? Шта мислиш?

[Давид]

Тачно је да је првобитно имало звонце улогу да скрене пажњу на ТАЈ тренутак. Међутим, касније му је приписиван некакав ''откровењски, полубожански'' карактер. О томе сведочи толика загриженост при задржавању звонцета и занемаривање недвосмислених доказа.

Лично мислим да ништа нема лепше него у том  моменту чути евхаристијску молитву и одговорити на њу са "амин". Због тога звонце може да буде само сметња, али ако се то не чује и народ не одговара са "амин" ( и ако је то "амин" суштинско "амин" у Литургији) онда ће звонце имати своју улогу, бар да нас тргне да смо, ето, на неком светом месту. Али опет, то нема везе са нашим онтолошким, битним, присуством.

А зар у том тренутку народ не пева "И молимтисја Боже наш", а ђакон у олтару говори Амин.?

Како где... у свим старим рукописима, а и у најновијем Служебнику пише да се само једном пева: "И молимтисја Боже наш", а не четири пута, како се то још на многим местима ради. Таман док се отпева једном свештеник може, ако чита Тропар трећег часа да га прочита и онда да наглас благослови дарове на које сви у Цркви одговарају са "амин".

Зашто би само ђакон рекао "амин" а не и сав народ? Шта мислиш?

kriminalac Није битно шта ја мислим, ја могу свашта мислити и не бити у праву. Али питам да знам, јер тако нађох у књизи др. Лазара Милина "БОЖАНСТВЕНА ЛИТУРГИЈА", а блаженопочивши Патријарх Павле пише: "Ни трећи поступак, произношење наглас молитава читаних тајно кроз толике векове, сматрам да није саветан. Изнели смо како су ове молитве настале и зашто су читане тајно. Да се управо оне почну читати наглас сада, а толике друге на Литургији читају тајно, поготово молитве канона евхаристије, свакако би то морало да се размотри пажљиво са свих страна. Разлози који су учинили да се у доба Светог Василија Великог и Светог Јована Златоуста скраћују молитве Литургије Светог Јакова брата Господњег, а затим да се скраћене читају тајно, како би и народ у то време узео учешћа певањем одређених стихова, сматрам да ти разлози нису изгубили важност ни данас.

...

Ако пастирски разлози укажу да верне треба упознати са садржином молитава које свештеник чита тајно, сматрам да је боље да се они с њима упознају изван Литургије, него да се читају наглас."

[Guest свештеник Иван]

Врло ми је недифинисано ово што си узео од Патријарха Павла, питам се на које се то молитве износи. Ово су молитве Канона Евхаристије.

Дај ми текст тј. страну књиге  где је то Патријарх Павле писао да видим о чему се ради.

Иначе, изнео сам зашто је битно да се молитве читају наглас и зашто не треба певати 4 пута (зашто баш четири- то не верујем да ико има одговор). Има толико тога да се пева- али Канон Евхаристије треба да нам буде што јаснији. То наравно не искључује да се о томе и говори у проповедима, после Литургије или како већ- напротив. То је за нас православне најважније питање.

[antics]

Ја могу да кажем да се код нас анафора чита наглас све до "И молимтисја, Боже наш", па онда певањем буде прекривено сама молитва "Још те молимо и преклињемо и призивамо, ниспошљи...". Такође, све молитве до јектеније пред причешће се читају тихо, напоредо са певањем (и молитва главоприклоњења и...). Што можда и није лоша пракса, јер се штеди на времену. Још кад је у комбинацији хор, а не само сироти појци, онда се литургија добрано одужи, што уме да смета људима.

[marko_13]

Свети Јован Златоусти каже да се свештенослужитељи разликују од мирјана једино по томе што приносе жртву. Дакле никакво тајно знање нити прикривено читање није допуштено. Анафоре када су састављане, састављане су тако да се оповргну јеретичка учења и највише се ослањало на Свето Писмо Новог Завета. Пример за претходно написано је најуочљивије у анафори Светог Василија Великог.

[Неша]

Свети Јован Златоусти каже да се свештенослужитељи разликују од мирјана једино по томе што приносе жртву. Дакле никакво тајно знање нити прикривено читање није допуштено. Анафоре када су састављане, састављане су тако да се оповргну јеретичка учења и највише се ослањало на Свето Писмо Новог Завета. Пример за претходно написано је најуочљивије у анафори Светог Василија Великог.

Чуди ме да литургичари ранијих векова то нису знали па је заживела пракса тихог (тајног) читања свештеничких молитава....

[Guest Evgenik]

Заст./упнику/ проте Пожаревачког

Из римске католичке цркве, прешао је обичај да се у нашим црквама унутра употребљава у светоме олтару звонце и да се звони онда, када се најважније врши свештенодејство, и хљеб и вино претвара се у тајну спасења, у тело и крв Христову, онда када се пева и молимтисја Боже наш и достојно јест.

Пошто оваквога обичаја нема нигде на истоку по православним црквама, то јављајући за ово српском православном свештенству, препоручујемо да се звонце на досадањи начин не употребљава и да се не звони овим малим звонцем у олтару, него само на звонари обично кад се пева достојно јест.

ЕБр: 1950.

20. Децембра 1889 год.

Београд.

Архијепископ Београдски

и Митрополит српски,

Михаило

Немојте тако, па мени рекли да су звонца и тропар трећег часа још од Немањића.  0706_read

[Guest Evgenik]

Ја могу да кажем да се код нас анафора чита наглас све до "И молимтисја, Боже наш", па онда певањем буде прекривено сама молитва "Још те молимо и преклињемо и призивамо, ниспошљи...". Такође, све молитве до јектеније пред причешће се читају тихо, напоредо са певањем (и молитва главоприклоњења и...). Што можда и није лоша пракса, јер се штеди на времену. Још кад је у комбинацији хор, а не само сироти појци, онда се литургија добрано одужи, што уме да смета људима.

Ми служимо са хором па опет Литургију отпојемо за сат времена. Све зависи до служитеља и до хора (ако не поје пасивно, односно "смарачки" што би рекли млади 0706_read