+ Патријарх Павле - Будимо људи

[Guest - . . .-]

 

 

О Христовом човеку, или о правом хришћанину и  хришћанству

 

 

 

23. Христов човек је у свему пристојан, а јуродиви је нешто друго: он се бори са сујетом. Пројављивати се као скроман, истински скроман, међу оне што су захваћени духом овога света, еда би и они мало спустили дурбин.

А истинска скромност долази изнутра, па нам она спонтано одева и спољашњег човека. Тако, постоји неко са грубим цртама али је пријатан, и обрнуто. И добро и зло зраче из нас.

 

24. Смирен је онај који не говори о себи да је најгори, и остало, већ онај који без речи трпи другога када га други вређа.

 

25. Хришћанин је онај ко активно живи јеванђелски, и тиме проповеда хришћанство.

[Guest - . . .-]

 

 

О светости

 

 

 

26. Помоћу осећаја за свето и светињу мења се сав наш став према стварности и људима.

 

27. Једно је наша жеља да неко буде свет, а друго је сама нечија светост. Где је испровоцирано мучење, ту не може бити речи о свештеномучеништву, ма о чијем мучеништву било речи.

[Guest - . . .-]

 

О Божијем промислу

 

 

28. Када не бисмо били у Божијим рукама у сваком тренутку нашега живота испуњеног тешкоћама, ми саме те тешкоће не бисмо могли издржати. Зато, сазнање да ништа не бива без Његовог допуштења треба да нам буде утеха. Разуме се да постоје многе тешкоће које се дешавају нашом кривицом. Али је наше да то не буде тако, него да нас Господ на Страшном Суду призна за своје. И то кроз све наше мисли, настројења, речи и дела.

[Guest - . . .-]

 

 

Божије благоизвољење

 

29. Пре него нешто пожелимо, сагледајмо да ли се то слаже са Божијом вољом, или јој се супротставља. Ако је ово друго у питању, онда немојмо то више желети.

Наше је да сазнамо, да ли је добра Божија воља у вези са оним што ми хоћемо; и опет, да ли је Његова воља да се сада оствари то што желимо. Ако ли није, а ми свим силама стремимо к њеном остварењу, то неће изаћи на добро.

Добра Божија воља беше да се проповеда Јеванђеље, али с друге стране, кад апостол Павле пође у Лизију, Свети Дух му забрани да пође; дакле, у том тренутку није било време да се тамо проповеда.

Да ли је наша жеља умесна? Да ли је време да она буде остварена? Да ли и ми желимо, или не желимо исто оно што сами Бог жели или не жели? – Ето то су смернице по овом питању.

 

30. Најбољом вољом и најбољом снагом испуњавајући Божију вољу, ми остварујемо свети циљ нашега живота. Док живећи супротно ономе што Бог хоће од нас и што  нам заповеда, ми одустајемо од хода Његовим путем и одлазимо супротним правцем; к вечној муци (где црв њихов не умире, и огањ се не гаси – Мк. 9, 44. Ис. 66, 24).

 

31. Божија воља не допире само до наше употребе датих нам сила на своје добро, него и на добро наших непријатеља; да и они виде пут покајања, доброчинитељства и спасења.

[Guest - . . .-]

 

О личности

 

 

32. Личношћу се може постати и у кошарци, и у фудбалу, али само ако се не пређе мера; то јест, ако се не постане нечија ствар или механизам.

 

33. Крштење није крштење пола него личности, а промена пола није промена личности него пола. У појави промене пола имамо случај сазревања и формирања пола недоведенога до краја – до личности.

 

34. Величина жене као личности огледа се у служењу, баш као код Богородице. У хришћанству и у храму жена не може бити свештеница, али зато она може бити свештеница свога дома.

[Guest - . . .-]

 

Појам ближњег и љубави према ближњем

 

35. Ближњи мој је Христос мој, и сваки ближњи човек јесте Христос. Ако ја не волим ближњег, не волим ни Христа, јер ближњи је опет, Христос.

 

Братољупцем се не постаје оптерећивањем братовљеве душе. Или још горе, спаситељем своје душе не постаје се убиством братовљеве. Нити се опет финим постаје на рачун, или на штету Цркве.

Ако двојица, од којих један има терет, ходе, не отежавати му. То јест, ако је човек поред нас оптерећен грехом,  не оптерећивати га својим.

Будимо обазриви! Боље је да промакне крив, него да прав страда.

 

Ако сам будала, да се поправим, ако ли не, да прођем. А добар човек запамти оно што је добро, док оно што није добро, заборавља.

Нема човека без греха, нити без доброг дела. Сваког човека треба видети као ближњег, и волети га макар као непријатеља, ако већ не као ближњег. А љубав према непријатељу није емоција, него свест да он може сасвим пропасти ако се не отрезни и покаје. Поред љубави према њему наше је и да се молимо за њега, и да га благосиљамо, јер Бог кишу и сунце даје и добрима и злима.

Морални и социјални моменти су неизбежни као стално присутни у животу. Не може бити то да ми који смо вишеструко обезбеђени будемо неосетљиви према онима који уопште нису обезбеђени.

[Guest - . . .-]

 

О синергији и о хођењу пред Богом

 

36. Будимо сарадници Божији, чинећи оно што до нас стоји, и Бог ће помоћи да се избавимо од онога чему се ми не можемо супротставити.

 

37. Не бити несмотрен у речима и изјавама, јер ми не знамо чему смо све склони, и шта све можемо изазвати! Када не бисмо били у Божијим рукама у сваком тренутку нашега живота испуњенога тешкоћама, ми не бисмо могли ни издржати саме те тешкоће. Зато сазнање да ништа не бива без Његовог допуштења треба да нам буде утеха. Разуме се да постоје многе тешкоће које се дешавају нашом кривицом. Наше је да то не буде тако, него да нас Господ на Страшном Суду призна за своје, и то кроз све наше мисли, настројења, речи и дела.

[Guest - . . .-]

 

 

О расуђивању и о стражењу над собом

 

 

 38. Човек због идеје, појма и речи постане нечовек. Клати невине људе зато што су други клали невине људе?! Ми не можемо поступати нељудски због нељудских поступака других.

 

39. Ако се већ надамо опасностима по живот, онда у сваком тренутку будимо потпуно у ономе што нас обогаћује, тако да можемо мирно дочекати опасности и примити их. При том не бојећи се двоструке штете: од неспремности за крај, и од духовнога губитка услед неизвршавања својих обавеза.

 

40. Када Бог некоме дадне да учини могуће, он тражи немогуће, па почне да тежи за немогућим, престајући да се интересује за  могуће. Тако он поново долази у неприлику да немогуће претпостави могућем.

 

41. Сви имају користи од доброчинитеља: најпре он лично, затим његови родитељи, па онда редом, и на крају цео свет.

 

42. Имати мир са свима колико до нас стоји, има и ово значење: Свој став изложити мирно, и без љутње ако он не буде био прихваћен од стране других. Да не бисмо у супротном, дакле кроз љутњу, пројавили и сујету, изазвану туђим чином неприхватања.

 

43. Будимо сарадници Божији чињењем онога што до нас стоји, увек поступајући по редоследу: од онога како јесте, преко онога како се може, ка ономе како би требало, и Бог ће помоћи да то и буде тако. Другачије, или наопачке, почети оним чиме се сав овај процес завршава, не бива!

 

44. Ако је подједнако тешко чинити било добро било зло, бити човек и нечовек, зар нам се не исплати више чинити добро и бити човек? Иако је обоје тешко, ипак је само једно исплативо и на корист.

[Guest - . . .-]

 

Акривија и икономија

 

45. Акривија и икономија стоје у односу у коме стоје мудрост и безазленост. Акривија је мудрост, а икономија безазленост. Јеванђелски просуђивано, једно без другог је незамисливо.

 

Ревновати да, али по разуму. Мора се имати свест о неопходности овога у пастирствовању.

 

Свако у себи поседује принцип икономије и акривије, блажег и строжијег поступања. Али док духовно не узрастемо, ми нећемо тачно знати које је поступање исправно. А када будемо узрасли, ми ћемо у датом тренутку знати тачно употребити најбоље и најспасоносније решење.

Када ми као народ црквено и духовно будемо узрасли, и када будемо тачно знали шта је за нас најбоље и најспасоносније, знаћемо који је пут најисправнији и по нас  најбољи.

 

Наравно, остаје подсетник да у датим околностима треба чинити онолико колико највише и најбоље можемо. А то је: ни мање ни више од могућег, ни испод, ни изнад мере.

 

Коначно, остаје свест да нема тога добра и тога спасења које би се постизало губитком своје душе, и штетом другога. Јер, шта вреди човеку да сав свет задобије, а душу своју да изгуби?

 

Акривија подразумева одговорно и савесно вршење свију заповести Божијих. А вршењем заповести ми стичемо љубав (Јн. 14, 15. 1. Јн. 5, 3) којом се у нас усељава Царство Божије (Јн. 14, 23).

 

Снисхођење према духовно неузраслим и неојачаним, као и урачунавање тешкоћа времена и прилика, те налагање на хришћане мањих и лакших захтева, назива се принципом икономије.

 

Онај хришћанин који врши мање, али према својој моћи, ипак испуњава Божију вољу, но уједно се и снажи за узрастање до пуноће и строгости вршења наређеног по акривији. Треба напомињати да свако ко може да учини више, а учини мање, чини грех (Јк. 4, 17. Лк. 12, 47).

[Guest - . . .-]

 

 

Ревност

 

46. Одвише стремити доброме, назива се ревношћу. Али само да не пређемо меру. Хришћански принцип: Будите мудри као змије и безазлени као голубови важи само под условом да мудрост и безазленост развијамо бескрајно, али равномерно.

 

Другачије, сагласно блаженом Јерониму, мудрост без безазлености биће злоћа, а безазленост без мудрости глупост.

 

Други пример је у вези са овцом међу вуковима. Овца може опстати међу вуковима као овца само под условом да не наоштри папке и не постане вук. Не чинити тако, него онако да је вуци не растргну, и да сама не постане вук.

 

Трећи пример је у вези са вечито прљавим: Сви прљају, а ја се сатирем радећи, и обрнуто. Ја прљам, а остали се сатиру чистећи. Бесмислено је да један држи чисто, а да остали прљају, и обрнуто, да остали држе чисто, а један да прља.

 

Ако је неко добар, не играј му по глави, и ако је неко строг, не љути га.

 

Права ревност је разумна, јеванђелска, подобна Господњој. Тек са њом избећи ћемо сваки вид фанатизма и претеривања (Јн. 2, 13 – 17. Рим. 10, 2).

[Guest - . . .-]

 

 

О разуму и осећању

 

47. Однос разума и осећања је наш основни и најважнији однос. Само нас обоје чини трезвеним, савесним, топлим човеком. А само са једним ми смо или неумољиви критичари, или усијане и искључиве судије.

[Guest - . . .-]

 

 

О слободи и одговорности

 

 

48. Питање слободе је најтеже питање, и без одговора на њега не може се разумети питање одговорности, а онда ни питање личности. Без личности опет као такве, не би било ни човека, ни анђела ни Бога.

 

 

49. Нека жива бића се јављају и рађају са слободом: анђели и људи, а нека: животиње, без ње. У складу са тим стоји и наша одговорност. У хришћанству су сва предодређења: мушко и женско, Јеврејин и Грк, роб и слободњак, беспредметна у додиру са слободом у Христу. Последња препрека је питање избора живота: са Христом или без Њега.

 

 

50. Слобода и предодређење у вези са самим собом увек стоје у вези и у међузависности. Од нас не зависи да ли ћемо се родити, али зависи како ћемо живети. Док се ми у суштини рађамо да бисмо живели. И то живели са смислом и циљем, или ако тако хоћемо, без циља.

[Guest - . . .-]

 

О вољи и зловољи

 

51. Ако своје енергије употребљавамо као људи добре воље, учинићемо да и људи зле воље окрену своју енергију на добру вољу.

 

52. Молимо се и за људе зле воље да би постали људи добре воље, јер и њима је потребно спасење.

[Guest - . . .-]

 

 

О употреби и злоупотреби својих енергија

 

53. Човек није ни ђаво ни анђео. Он је биће које не треба да греши, да не би постало ђаво, него да живи врлински, да би постало ангелолико.

 

54. Ако један члан Цркве напредује, цело њено тело напредује; и ако један њен словесни члан лично губи, остали њени чланови такође лично губе.

 

 

55. Зло чињење не може донети добро рађање; тако, од злих дела не може стићи добар плод.

 

56. Категорија уживања је извраћена категорија страдања и жртве. Уживање подстиче сујету и сујета уживање. Зато се сујета кроти жртвом; односно, смислена употреба енергија се васпоставља.

[Guest - . . .-]

 

 

О уздржању и умерености

 

 

57. Раније започето дело уздржавања од страсти, доноси нам касније лакшу борбу са њима, и трајнију победу над њима. И обратно: касније започињање борбе са њима омогућује теже савладавање, јер су оне једанпут нама већ биле овладале.

 

58. Крајности су неприродна стања: ако је све озбиљно, биће нам неподношљиво, ако је све комично, такође. Зато: помоћи се шалом да нас озбиљност не скамени, помоћи се озбиљношћу да нас шала не разводни.

 

59. Били ми строги у опхођењу, били попустљиви, оба начина су крајности. Средина је мера.

 

60. Ми нисмо против света, него смо против везивања само и искључиво за свет.