Руска духовна реч

[Guest Оливера]

Шта је важније – ићи у цркву или бити добар човек?

Због чега ићи у цркву, ако је Бог у души? Није ли важније бити добар човек? Данас често можемо да чујемо та питања. А може ли и треба ли Црква да учини људе добрима? У чему је истински смисао црквеног живота? О „добрим људима“ у цркви и ван ње разговарали смо са свештеником московског подворја Тројице-Сергејеве Лавре Сергејем Фејзулиним.

Данас многи људи, иако не одричу веру, иако признају Бога, али са црквеним животом немају ништа заједничко, сматрају да имају Бога у души, и да Њега треба тражити баш тамо, а не у храму које су изградиле људске руке.

Одмах се сетим једне епизоде из моје свештеничке праксе. Једна жена је одлучила да приведе свога мужа у цркву. Она је ишла сама већ неколико пута, била је на исповести, причешћивала се, а муж је то одбијао. И она тако растројена стоји у цркви – муж је поред цркве, али не улази. Предложио сам јој да одем и упознам се са њим. Веома добар, пријатан човек, али је одбијао да удје у цркву јер му је «Бог у души». Помолио сам се у себи, размишљајући шта да му кажем, и одједном ме је осенило, те сам рекао: „Реците ми да ли доручкујете такође у души?“. Он се некако збунио, замислио и смућено рекао: „Не“. Тако размислите о томе, вера је то што треба да се испољава практично, вера не може да буде теоретска, треба да буде жива, потврђена животом, непосредно, нашим поступцима.

Али због чега не испољавати веру практично, просто живећи по савести, трудећи се да испуњавамо заповести, чинећи добра дела? Многи сматрају да је много важније бити добар човек, него редовно ићи у цркву.

Шта то значи бити добар човек? То је само релативан појам, сви људи су добри. Бог је све створио добро, и човек је круна творевине, њен најсавршенији део. Човек може да се уподоби Богу, он је лик Божији – сваки човек! Независно од тога, да ли је свестан тога или не, да ли покушава да пронађе тај лик Божији у себи и оствари га, да се приближи Богу, да личи на Њега, да Му постане рођени. То Господ очекује од нас – да Му се уподобимо. А у том смислу – сваки човек је добар, и не само добар, сваки човек је предиван, човек је савршенство.

Али у уобичајеном смислу добар човек, кажу још „човек од реда“, – је веома релативна ствар, сви смо ми за некога добри, а за некога не баш веома. Неко може да буде рецимо изузетан лекар и порочан породични човек, неподношљив у личним односима. Неко може да буде спреман да се жртвује за своју отаџбину, а истовремено да буде суров и беспоштедан према непријатељу. Да ли је то добар човек? За кога је добар? Црква нас не позива да будемо добри, и чак штавише, жеља да „будемо добри“ је веома опасна. Жеља да будемо добри са сваким човеком није љубав према човеку, већ човекоугађање и лицемерје. О томе говори Сам Господ у Јеванђељу: „Тешко вама када сви људи говоре о вама добро“. Човек се адаптира према другоме, како би оставио утисак на њега, и на тај начин изазвао добро мишљење о себи, на то се губи много душевних снага, и то је страшна ствар. Христос у Јеванђељу такве људе назива лицемерима.

Нисмо позвани на то да будемо добри, већ свети, и то је сасвим друга мера људског духа. Паскал, француски филозоф и научник, каже да се сви људи условно могу поделити на праведнике и грешнике. Праведници су, каже Паскал, они који себе сматрају грешницима, а истински грешници су они који себе сматрају праведницима и добрим људима. Они управо због тога ни не виде своје недостатке, не осећају како су далеко од Бога, од љубави. Јер увек треба да осећамо велику глад за љубављу. Љубав је када увек у свему тражим сопствену кривицу, у неким околностима, у општењу са људима, у породичним и пословним односима. Осећам да ми увек недостаје љубави. „Будите свети, као што сам Ја свет“. И у том смислу је добар онај који непрекидно себе сматра, условно говорећи, лошим, осећа своје недостатке – недостатак вере, наде, и наравно љубави, недостатак благочестивости, молитвености. Уопштено, то се дешава у било којој практичној ствари – чим човек почне да удовољава, настаје самозадовољство, које ограничава његове стваралачке импулсе, и човек замире, његов стваралачки огањ не осветљава више његов живот.

Ето како је веома страшно размишљање и веома малограђанска представа, да је довољно бити добар човек. Али, слава Богу, Господ нам помаже да осетимо те своје недостатке кроз неке околности, када видимо да немамо љубави према људима, да не можемо да се супротставимо неким саблазнима, падовима, – то је такође Божија милост, и на тај начин се увиђа најважнији грех – а то је самозадовљство, самољубље. Оно је супротно љубави. Љубав је – незадовољство собом, свест о сопственој ништавности и свети су људи који цео живот живе у свести о сопственој ништавности, и због тога им постаје доступна Божија величина. Црква нас не призива да будемо добри, то је најдубља заблуда. Црква помаже човеку да осети своју греховност и дубоку нарушеност личности, дубоку болест личности. И Црква, истовремено са обзнањивањем те болести, је исцељује

Због чега само Црква може да исцели човека? Због чега он не може да се спасава сам по себи, због чега треба обавезно бити део Цркве?

Треба себи објаснити шта је Црква уопште. Ово је питање мирског (световног) човека за кога је Црква нешто неразумљиво, страно, одбојно, далеко од његовог реалног живота, и због тога он ни не улази у њу. Апостол Павле на њега даје одговор како нико више, нико боље није могао да одговори током целе историје човечанства: „Црква је тело Христово“ и притом додаје „стуб и тврђава истине“. И даље додаје, да смо сви „удови тела“, то јест делови тог организма, честице, ћелије, може се рећи. Овде се већ осећа нека веома дубока тајна, то већ не може бити нешто одбојно – организам, тело, крв, душа, функционисање целог тела и сапотчињеност, саорганизованост тих ћелија. Долазимо до питања односа према вери у Бога мирског и оцрковљеног човека. Црква није само правни институт и друштвена организација, већ је она пре свега то о чему говори апостол Павле – нека тајанствена појава, заједница људи, Тело Христово.

Човек не може да буде сам. Он треба да припада неком правцу, филозофији, погледима, и ако је у неко време осећај слободе, унутрашњег избора, оно је – посебно у младости – интересантно за човека, животно искустви показује да човек не може добити ништа у животу сам, већ треба да има неки круг, неку специјалну заједницу. По мом мишљењу, такав чисто индивидуалистички приступ према „личном“ Богу ван Цркве, то је просто људска илузија, то је немогуће. Човек припада човечанству. И тај део човечанства, који верује у то да је Христос васкрсао, и сведочи о томе – то и јесте Црква. „Будите Моји сведоци“, – говори Христос апостолима – „чак до краја земље“. Православна Црква остварује то своје сведочење, остваривала је и у време гоњења, и ту традицију су сачувале генерације људи у разним околностима.

У Православљу, у Цркви, постоји веома важна ствар – постоји реалност, постоји трезвеност. Човек се непрекидно загледа у себе и не својим сопственим видом истражује нешто у себи и у околном животу, а моли помоћ и учешће у свом животу Божије благодати, која просвећује сав његов живот. И овде је веома важан ауторитет традиције, хиљадугодишње искуство Цркве. Искуство живо, делотворно  и делује у нама преко благодати Духа Светога. То даје друге плодове и друге резултате.

Међутим, колико често видимо спољну „оцрковљеност“, а на делу – одсуство љубави и неку укоченост. Колико само људи редовно посећује цркву, али не живе сасвим по Јеванђељу. И њихова исповест је често формална, и причешће – „уобичајено“. И истовремено, могу се срести људи који су потпуно далеко од Цркве, чак убеђени атеисти, али који живе на делу, а не на речима – истинским хришћанским животом.

Да, тако нешто је могуће, али је то неразумевање, како у једном, тако и у другом случају. То јест човек није нешто потпуно схватио у свом животу. „По плодовима ћете их познати“, „Неће свако, који Ми говори: “Господе! Господе!“, ући у Царство Небеско, већ онај који испуњава вољу Оца Мога Небескога“, – говори Христос. Када човек покушава да се оцркови, он као да мења омотач, облачи дугу сукњу, или још нешто тако, а његова унутрашњост и суштина остаје у неком замрзнутом стању. Он чува себељубље, и отуђеност од људи.

Ако се човек формално односи према себи, он површински прима и мало значења придаје свом унутрашњем свету (таквих људи је такође много, нажалост), онда је за њега и исповест формална – набрајање, именовање грехова. Човек није свестан најопаснијег – он жели да буде „добар“. Хоће да буде добар у сопственим очима, да буде у сагласности са својом савешћу, и са људима. За њега се то страшно разочарење показује ништавним, празним, далеким од неких ствари. И човек се у себи несвесно противи таквом страшном знању, изграђује своје психолошке заштите, покушава да се сакрије од самог себе, од Бога, и да оде у неку сенку. И зато је њему лакше да наброји неке грехе, него да покуша да схвати у чему је у ствари крив.

А ако је човек дошао у цркву само због тога што му је то неко посаветовао – лоше си, болестан си, дођи и све ће ти се средити у животу – то је дубоко противно хришћанском односу према животу уопште, такав модел прихватања себе и сопственог места у животу. Можда ће он с тим наравно он и остати, нажалост.

И код атеисте, који је по својој суштини хришћанин и по својој суштини носи у себи љубав, радост – постоји такође неко недовољно разумевање. То је атеизам илузије, када човек не схвата, о чему он говори. Када почнеш да разговараш са таквим човеком, схваташ да је он верујући човек, и да је његов живот у суштини оцрковљен, то јест он је љубављу повезан са другим људима. Али он није домислио најважнију мисао. Он живи, потчињавајући се не мисли, већ свом срцу, интуицији. Такви људи често веома страдају у животу, због тога што многе ствари не могу да прихвате, они покушавају да одвоје светлост од таме, пшенице од кукоља, љубав од лицемерја и не могу то да учине, веома често осећајући некорисност свега тога, што они раде. Њима је недоступно Богоопштење, те они немају ту пуноћу постојања. Они имају љубав као делатност, али љубав као пуноћа живота је за њих недоступна.

А да ли је доступно Богоопштење у Цркви? Јер тамо срећемо много тога несавршеног, неправилног, одбојног, већину људи са свим њиховим недостацима. Да би општили с Богом људи траже осаму, и због чега је потребно то разнолико сабрање људи?

Прву Цркву чине Адам и Ева, а уопштено говорећи прва Црква је – Света Тројица. Јер ако говоримо о љубави, а Бог је љубав, речено је у Јеванђељу, значи љубав треба на некога да се излива. Љубав је ако сам ја спреман чак и свој живот да дам за неког човека, да умрем ради тог човека. И зато не може човек који је сам да оствари виши смисао. Наравно, подвижници-пустињаци су у том смислу изузеци. Они имају посебан дар Божији – налазећи се у самоћи остварују виши смисао. А виши смисао је – љубав. Она је неостварива у самоћи. Човек треба да изађе ван свог сопственог омотача да би разрешио проблем љубави. Љубав је када некога волиш. И због тога је Бог – Света Тројица. Како је рекао један богослов, ако схватамо Тројицу, онда разумемо и шта је љубав. И ако осећамо љубав, онда за нас тајна Свете Тројице постаје очигледна. И зато је љубав тежња да некоме нешто даш. Када волиш самог себе, то није љубав, то је затварање у самог себе, то је већ скоро болест. И зато у наше време, када многи људи мисле да се може живети без Цркве, видимо такву пандемију психичких патологија. Посебно у државама, где је религија потпуно јасно одвојена од државе, где је код људи разрушена традиција општежића, где је нарушен живот народа, и људи су раздељени на острва индивидуалних живота. Интересантно је да је после Реформације, када су људи у протестантским храмовима престали да се исповедају, кроз неко време психологија постала самостална наука, и тада настаје психоанализа као покушај неког исцељења. Враћа се пагански однос према човеку као мери свих ствари. Најпре настаје антропоцентризам – васељена почиње да се врти око човека, и потом то кроз неко време доводи до разних патологија у области душевног живота.

Човек треба да има одговорност и за себе и за друге. Одговарати за себе само пред самим собом је – трагизам, због чега раније или касније осећамо своју ограниченост и непотпуност, своју немоћ и неку слабост. И сваки човек осећа потребу за опроштајем, јер свако без обзира колико предиван он био, у тајним деловима душе настају неке помисли, јер човек није идеалан. А ми смо призвани на светост: „Будите савршени као Отац ваш Небески“, – говори Христос. И због тога светост укључује у себе осећај своје непотпуности, дубоку свест о својој греховности, али је то истовремено и вера у то, да ме велики Бог, Владика света и поред свега воли онаквим какав јесам. То умирује. Нисам ја сам себи судија, већ ми је Бог судија. Бог распет на крсту за мене – то је суд Божији. Узети мој грех на себе, узети моју бол, умрети за мене. Када осетиш да невини Бог узима нашу кривицу на себе, шта може да се појави сем благодарности? Љубав је када се човек стиди за себе и за друге људе, он осећа зло које они чине као своје сопствено. Осећа да је други човек учинио нешто, али се то тиче и мене јер сам и ја такође човек. То и јесте пуноћа оцрковљености, то и јесте живот у Цркви.

Превод се руског: др Радмила Максимовић

Извор: Манастир Лепавина

[мирођија]

Молитва покаяния

Дорогой мой Творец и Создатель! Я прихожу к тебе, во имя Иисуса Христа.

Благодарю Тебя за то, что Ты принимаешь меня таким, какой (ая) я есть.

Я верю, что Христос умер на кресте, чтобы искупить мои грехи и воскрес из мертвых, ради моего спасения.

Прошу тебя мой Бог, прости меня и очисти от всякого греха.

С верой принимаю драгоценный дар прощения и вечной жизни, и приглашаю Иисуса Христа в моё сердце и исповедую Его своим Господом и Спасителем.

Спасибо Тебе, мой Бог, что через веру в Иисуса Христа, теперь я -твой сын (Твоя дочь) Аминь!

http://www.homeofgod.ru/index.php?option=com_aicontactsafe&view=message&layout=message&pf=3&Itemid=75

[мирођија]

Митрополит Иларион (Алфејев)


Молитва за ближње



Морамо се молити, не само за себе, него и за наше ближње.                                                   Свако јутро и свако вече, или налазећи се у цркви, морамо се сетити наших рођака, ближњих, пријатеља, непријатеља и за све приносити молитву Богу. То је јако важно, зато што су људи међу собом повезани невидљивим нитима, и често молитва једног човека за другог, спашава га од велике опасности.


Морамо се молити за своје ближње не ради тога, што Бог не зна како да их спасе, него што Он жели да учествујемо у спасењу једни других. Наравно, Он Сам зна, шта је потрабно сваком човеку – и нама и нашим ближњима. Када се молимо за ближње, то уопште не значи да желимо да будемо милосрднији од Бога. Али то значи да желимо да учествујемо у њиховом спасењу.



И не смемо у молитвама да заборавимо на људе са којима нас је живот спојио и о томе да се они за нас моле. Свако од нас може увече пред спавање рећи Богу: „Господе, молитвама свих оних који ме воле, спаси ме.“
Сетимо се живе везе између нас и наших ближњих спомињимо увек једни друге у молитви.

Фонд „Хришћански живот“, Клин 2001
Игуман Иларион Алфејев. О молитви.


Превод за Поуке. орг - Оливера Г.  bliss jeeee

И не смемо у молитвама да заборавимо на људе са којима нас је живот спојио и о томе да се они за нас моле. Свако од нас може увече пред спавање рећи Богу: „Господе, молитвама свих оних који ме воле, спаси ме.“
Сетимо се живе везе између нас и наших ближњих спомињимо увек једни друге у молитви.

[Guest Оливера]

Беседа архимандрита Јована (Крестјанкина) на празник чудотворне иконе Пресвете Богородице „Свих жалосних радост“

Пријатељи наши, данас ћемо наставити тему, које смо се дотакли на дан празновања Покрова Пресвете Богородице. Наиме, сада прослављамо и празнујемо духовно покровитељство, посредовање и заступништво пред Богом које добијамо услед велике љубави и милосрђа Пресвете Богородице према нама. На данашњи дан се празнује помен чудотворне иконе Пресвете Богородице, „Свих жалосних радост“.

Помен овог празника дошао нам је из 1668. године. Сестра патријарха Јоакима, Јефимија, страдала је од ране на боку и готово да се уопште више није надала оздрављењу. Међутим, једном приликом се пробудила веома рано и почела да изговара молитву: „Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме.“ Након тога је приморала себе да се придигне. Почела је да призива Пресвету Богородицу, молећи се за своју неподношљиву болест и јадикујући због жалости и безнађа који су је обузели. Патња ове страдалнице била је тако велика, да је Пресвета Богородица похитала свом унесрећеном чеду. Јефимија је зачула Њен глас: „Јефимија, ти тако дуго страдаш! Зашто не притекнеш ка заједничкој Исцелитељки свих? У Преображењској цркви, која се налази у Москви, на Ординки, постоји Моја икона Свих жалосних радост. Позови свештеника из те цркве и нека он одслужи молебан. Тада ћеш се исцелити од своје болести.“ Заповест је била извршена, и болест се истог часа повукла.

Сећање на ово прекрасно исцелење брижљиво је чувано и преношено из поколења у поколење. Од тога доба, страдалници, болесници и осакаћени похитали су ка чудотворној икони, у којој је Пресвета Богородица пројавила Своју благодатну силу и милост. Све до дана данашњег није пресушио извор благодати, која истиче са иконе Свих жалосних радост. Само се моли, преклињи и уздиши из дубине срца. Принеси свој бол Богомајци, и нико те неће боље од Ње разумети, нити ће ти брже од Ње помоћи.

Драги моји, пажљиво погледајте икону Царице Небеске Свих жалосних радост. Ко је то поред Ње, ко је пао пред Њене ноге и какве је патње принео, ко је према Њој испружио руке, изнемогле од туге и немоћи? Зар то нисмо ви и ја?

Ми смо данас дошли да изразимо поштовање Царици Небеској, ми смо данас похитали под покров Радости свих ожалошћених. Сваки од нас је дошао са својим патњама, које су данас безбројне. Овде су и наше болести, и патња због болести наших ближњих. Овде је и неизмерна туга нашег срца, која нас оптерећује због наших грехова, овде су и наше заједничке патње. Сви ми, који смо овде дошли, налазимо се под јармом житејских страдања. Поред тога, сада се опет, као некад, бурни таласи подижу и на сам темељ нашег живота – на нашу свету Цркву.

Често се дешава да многи изгубе наду у Бога и у Пресвету Богородицу. Када доћу до потпуне изнемоглости, постављају питање: „Зашто је и због чега тај бесконачно жалосни живот – страдање?“ Човек се рађа са вапајем, у страдањима, страда читавог живота и умире у страдањима.

То питање нипошто није излишно, јер га постављају сви људи. Одговор на њега, међутим, добијају од самог живота и животом. Тај одговор зависи од једног суштинског момента, односно, зависи од тога, како човек верује.

Људи који су непросветљени светлошћу еванђелског учења и који су искусили живот с његовим преокретима и привидно бесмисленим смењивањем радости и патње, почињу да сматрају да је највећа срећа на земљи уопште се и не родити и не видети сунчеву светлост, јер је за њих живот „случајан и узалудан дар“. Тада почињу да живе од данас до сутра, да једу, пију и да се веселе, јер ће сутра ионако умрети. У обезбоженом свету, нису ретки ни случајеви самовољног и дрског прекраћивања сопственог живота.

Међутим, блажен је онај којем светлост Христовог учења озарује згуснуту таму живота, кога снажна десница Божија води по непознатом путу и кога покров Царице Небеске заклања сигурније од сваке друге заштите. Наиме, Господ управо њима открива велики смисао животних патњи које, слично лествици, воде човека ка духовном узрастању, а заједно са њим и ка блаженству у Богу.

Нећу се уморити понављајући вам речи Светих Отаца, који су прошли сурову школу патњи и познали спокојство и радост у Богу. То су оне речи, у којима се налази стожер наше снаге, да се не бисмо поколебали: „На земљи не постоји ништа обезглављено, јер је почетак свему – Бог.“

Ето у чему је наша нада и снага – у непоколебивом уверењу да се у свету ништа не дешава без Бога, него да се све дешава или по

Његовој вољи, или по Његовом допуштењу. Све што је добро, савршава се по Његовој вољи и по Његовом дејствовању; када нас покровитељство Божије напусти због нечистоте и окорелости срца, тада се допушта да нас тиранише ђаво или срамне телесне страсти.

Управо се у томе крије узрок несрећа које нас сустижу. Постали смо слепи и глуви. Будући окорелог срца, спремни смо свакога да оптужимо, заборављајући да само лични грех може да унакази наш сопствени живот. Бог увек жели да тријумфује истина. Он је Цркви заповедио да је обзнањује свету. На нама је да слушамо глас Цркве, тј. глас истине.

Међутим, и у Цркви постоје патње, и у Цркви постоје несугласице, и у њој се стварају такве околности, због којих смо спремни да посумњамо у истине које обзнањује Црква, па чак да посумњамо и у Самог Бога. Међутим, управо смо у тим тешким тренуцима дужни да имамо на уму да је Бог љубав и добро, и да Он све шаље ради наше користи. Сам начин, на који то Господ чини, не би требало да истражујемо, као што не би требало ни да очајавамо или да негодујемо када не можемо да разумемо шта се догађа. Човек управо у таквим околностима показује подвиг вере и бива овенчан спасењем.

У тешким тренуцима, жалост, тескоба и недоумица обузимају срце, иако би управо у то време требало да се повучемо у своје срце: зар није баш оно узрок туге – оно, моје срце, које се буни против промисла Божијег и захтева од Бога одговор зашто се нешто догађа овако, а не другачије? Требало би да у своје срце урежемо једно једино знање: ма шта да чини Господ, Он то чини ради наше користи, а ми смо дужни да све прихватамо с благодарношћу, као од Доброчинитеља и од Доброг Владике, макар то за нас било и болно. Тако су поступали људи Божији у свим временима, тиме су пролазили кроз тескобу животног пута.

Колико се пута у историји Цркве против ње подизала силна олуја! Колико пута су то верујући осећали и на „сопственој кожи“! Непријатељи Христови су се наоружавали против ње (Цркве) почев од њеног младалачког узраста. Тако се у првим вековима хришћанства чинило да млада Црква Христова неминовно мора да пропадне. Хришћане су убијали, храмове рушили а свештене књиге спаљивали. Међутим, Црква је преживела: иако је још увек била малобројна, била је силна духом.

И колико су се пута у другим, познијим временима, таласи лажних учења подизали на Цркву, на извор живота! И не тако давно, пре седамдесет година, смишљани су лукави планови за уништење Цркве: „Ми морамо ступити у одлучну и беспоштедну битку са свештенством.

Његово противљење морамо угушити са таквом суровошћу, какву неће заборавити нн за следећих неколико деценија.“ Чак и након што је овакав план спроведен у живот, Црква је прежнвела, иако, заиста, неће заборавити оне, што су дали своје животе за нас, за нашу Цркву и за истину. Када су страшни прогони Цркве тек започели, пророчки су одјекнуле речи једног од јерарха наше свете Цркве, митрополита Сергија (Старогородског, касније свјатјејшег патријарха): „Да, догађаји који прете могу збрисати руско царство, али Црква не може пропасти.“

Пророштво се и остварило. Зашто, међутим, и због чега, Бог допушта да пропадне Његово дело? Зашто Господ, будући Владика природе, није спречио буру и смирио ју на самом почетку?

У извесној мери, Свето Писмо то објашњава тиме, што се у суровој школи одгајају душе.

Где је вера ваша, пита Христос Своје ученике (Лк. 8; 25). Где је вера ваша, пита Он и нас.

Спољашњи порази су наши тријумфи и страдања Цркве представљају услов њеног препорођења и спасења. Господ нас учи да тријумф Еванђеља не очекујемо од спољашњих узрока и да је Он ризницу Еванђеља у „глинене сасуде“ сместио због тога, да би сви јасно видели да се сила Божија у немоћи показује. Све земаљске власти могу да се уједине против хришћанства, „глинени сасуди“ могу да буду разбијени, али оно што се у њима садржи никако не може да буде коначно и без трага уништено: истина ће и поред тога блистати на земљи. Бог ће у датом тренутку притећи у помоћ и неће допустити да до краја пропадне.

Сетите се: кад се боримо са таласима на узбурканом житејском мору, Господ нас покрива, а Пресвета Богородица посредује за нас, јер су они с нама у све дане до свршетка века (Мт. 28; 20). Истина, понекад се догађа да Божија помоћ не дође одмах, да Спаситељ оклева. У томе се и састоји више искушавање вере.

У светској историји се више пута догађало да је Бог наводио Своје најпреданије и најверније слуге да до краја испију чашу искушавања – земаљских недаћа, да би их затим, након страшног мучеништва, опозвао из света. То су најсавршенији људи, и они су бивали очишћени као злато у ватри.

Имаћемо на уму, пријатељи моји, да нам искушења бивају послата ради наше користи и да Господ не допушта да било ко буде искушаван преко своје мере.

Ако Бог оклева да помогне, онда ћемо стрпљиво сачекати на ту помоћ! Ако се ветар појачава а ноћ постаје све мрачнија, онда ћемо им супротставити своју чврсту веру; садашњим делима – супротставићемо дела будућа, вечери које је окончано у сузама – зору утехе; неправди која нас мучи супротставићемо васпостављање истине, које ће бити неминовно и вечно; царству безакоња, које има крај, супротставићемо Царство Божије које неће имати краја и у којем ће Бог обрисати сваку сузу у нашим очима.

Пресвета Богородица ће увек бити са оним, ко је веран Њеном божанственом Сину, и ко на Његов призив иде путем вечног спасења. Према речима светог Јована Златоустог, Она је прва Наследница божанствених дарова и прва Дароватељка тих дарова и благослова људима, који траже помоћ Господњу и Њену милост.

Тако ће бити увек, до последњег часа и до последњег тренутка живота света.

Нека наше верујуће срце, које познаје силу посредовања Пресвете Богородице, свагда обитава покрај ногу Мајке Божије са својим уздасима, потребама и жалостима, са дубоким покајањем у свим искушењима и у тренуцима оплакивања грехова.

Нека Она, Свих жалосних радост и наша Небеска Мати, рашири Свој моћни покров и нека заступи, спасе и помилује све нас. Амин.

24. октобра (6. новембра) 1990.

Преузето из књиге „Оживимо срца за Бога“, Образ светачки, 2004.

[Semberac]

http://www.pecat.co.rs/2010/11/vladimir-vasilik-u-ndh-je-prolivena-zajednicka-pravoslavna-krv/

[Guest Оливера]

Артабанови дарови

У дане цара Ирода, када се у убогој пештери код Витлејема родио Христос Спас, на Истоку на небеском своду засја огромна, прекрасна звезда, какву нико до тада није видео.

Та звезда пламтела је јарком, бљештавом светлошћу, крећући се, полако али неодступно, пут далеке Јеврејске земље. Звездочатци, или, како су их у њиховој постојбини звали, мудраци, одмах уочише чудесно светило, и појмише да је то знамење Божије, да се негде родио Велики Цар, Избавитељ од зла, чија је појава давно предсказана у мудрим јеврејским књигама. Неки од мудраца, запаљени чежњом ка правди Божијој на земљи и испуњени тугом због безакоња која се у свему намножише, решише да крену за звездом ка новорођеном Цару, како би му се поклонили и послужили му. А где ће га наћи – то сигурно нису знали; можда ће, мишљаху мудраци, пут бити далек, а у то доба опасно је било путовати. И тако одлучише да се најпре окупе на једном месту, а затим да сви заједно, у каравану, крену онамо куда их звезда поведе, ка новорођеном Великом Цару.

Заједно са другим мудрацима на поклоњење крете и велики персијски мудрац Артабан. Пре но што ће поћи на лут, он продаде сва своја имања, раскошни дом у престоници, и за добијени новац купи три драга камена: сафир, рубин и зрно бисера. Њихова цена је била огромна; читаво богатство платио је Артабан, само да би дошао до тих драгуља неисказане красоте. А како су само били лепи! Сјај једнога камена био је попут плавих небеса у ведрој звезданој ноћи; други је пламтио попут пурпурне зоре, а трећи је бљештавом белином својом надалеко превазишао најчистије снежне планинске висине. То богатство желео је Артабан да остави крај ногу новорођенога Цара Истине и Добра, и срце његово испуњаваше се огњеном љубављу и верношћу према њему.

Пре но што ће кренути на далеки пут, Артабан позва к себи пријатеље које је највише љубио и опрости се од њих.

До места на коме ће се сви окупити требало је путовати неколико дана, али Артабана не беше страх да ће закаснити.

Оседлао је коња снажног и ватреног, време израчунао тачно, и свакога дана прелазио деоницу коју је унапред себи одредио. Последњег дана остало му је да пређе неколико десетина врста, и он реши да путује читаву ноћ, како би за видела доспео до назначеног места. Бодро је каскао његов верни ат, пирио је прохладан ноћни ветрић, а над главом, у бесконачној даљини небеског свода, пламтела је чудесна звезда, као дивно кандило пред престолом Свевишњега.

„Ето, то је знамење Божије!“ – мислио је у себи Артабан, нетремице посматрајући прекрасно светило. – „Велики Цар долази нам с неба, и брзо ћу Те Господе мој, и ја угледати!“

„Ђиха, ђиха, мој коњићу! Пожури, доро!“ – бодрио је Артабан коња, милујући му густу гриву.

И коњ је каскао све брже, а бат његових копита одјекивао је палмовом шумом кроз коју га је носио пут. И тако, мало-помало, стаде свитати, зачу се цвркут птица што су се будиле; јутро се приближавало. Наједаред коњ се трже, зарза, хтеде се преплашен вратити. Артабан погледа напред, добро осмотри пут и крај самих коњских ногу спази непомично тело. Он брзо сиђе с коња, приђе човеку и добро га осмотри. Био је то Јеврејин, изнемогао од грознице која га је у туђини задесила. На први поглед, рекло би се да је био мртав, али од невољника допираше слабо, једва чујно јечање, болни уздах отео би се по каткад са његових сувих усана.

Артабан се замисли: да прође поред болесника, да га остави и пожури ка зборном месту – то му савест није допуштала; а да остане поред Јеврејина да би га повратио и дигао на ноге – изгубио би неколико сати, и караван би отишао без њега.

„Шта ћу, мили Боже, и како ћу“? —помисли Артабан. -“Ма идем!“ – рече, и само што се не попе на коња, кад га прену јаук болесника, који предосети да ће остати без помоћи.

„О, Господе Свевишњи!“ – поче се усрдно молити Артабан – „Ти знаш колико чезнем да Те угледам. Управи ме сада на пут добра. Осећам у срцу глас љубави – није ли то Твој глас, Боже?! Не могу да тек тако прођем покрај овог несрећника; морам да помогнем сиротом Јеврејину!“

Са тим речима на уснама мудрац приђе невољнику, ски-де му одећу, захвати воде из оближњег потока и окваси му лице и усне, пронађе у свом пртљагу некакве лекове које је понео са собом на пут, раствори их у вину и пружи Јеврејину да пије: протрља му прса и руке, пружи му неки мелем да помирише и да се поврати, и тако проведе неколико сати дворећи болесника. Дан је већ добро одмакао, сунце се високо подигло над честаром, ближило се подне. Јеврејин дође себи, придиже се и – просто не знаде како да захвали добром незнанцу.

„Ко си ти? Реци за кога да се моја породица и ја Богу молимо у све дане живота нашег? И зашто си тако тужан? Каква те брига мори?“ – распитивао се Јеврејин.

Артабан са великом тугом исприча ко је, куда путује и рече да је сада, по свој прилици, већ закаснио.

„Знам, они су већ отишли, сами, без мене…“ – говораше Артабан, – „и ја никада више нећу наћи, нећу видети Цара за којим чезнем.“

Јеврејиново лице се озари.

„Не тугуј, добротворе мој. Могу ти се, макар мало, одужити за добро које си ми учинио. У свештеним књигама мога народа писано је да ће Цар Правде. Месија обећан од Бога, бити рођен у јудејском граду Витлејему. Иди тамо, и не обазири се што су пријатељи твоји већ отишли. Ако се Месија ваистину родио, наћи ћеш га тамо, у Витлејему“.

Јеврејин још једном заблагодари Артабану, и њих се двојица опростише, кренувши сваки својим путем. Артабан се врати назад; није смео ни да помисли да сам путује кроз пустињу – требало би припремити камиле, окупити слуге које би га пратиле, снабдети се водом и храном. И тако прође недеља дана. Артабан реши да прода један камен да би опремио караван, али га то не ражалости: знао је да су му остала још два драгуља. Најважније је било — не закаснити код Цара; и он пожуриваше слуге да што пре превале ово огромно растојање.

Најзад стигоше и у Витлејем. Уморан, прашњав од пута, али срећан и радостан, Артабан, приближивши се првој кућици, журно уђе и обасу домаћицу питањима:

„Јесу ли се појављивали овде, у Витлејему, дошљаци са Истока? Коме су се обратили? И где се сада налазе?“

Домаћица, млада жена, дојила је детенце; она се најпре препаде кад угледа непознатог човека у кући, а потом се умири и исприча све по реду. Да су пре неколико дана долазили некакви туђинци из далека, да су нашли Марију из Назарета и да су њеног Младенца богато даривали. Куда су отишли – жена не знаде рећи; али каза да су исте те ноћи Марија и Јосиф са Младенцем кришом побегли из Витлејема. У народу се прича да су се склонили у Египат, јер је Јосифу у сну Господ заповедио да оду одатле.

Док мати ово казиваше, детенце спаваше слатким сном, и чисти осмејак титраше на његовом прекрасном и невином лицу. Али из размишљања шта би сада могао чинити, Артабана нагло прену цика, крици, звекет оружја и лелек жена који параше срце. Полуодевене, неповезане жене са лицима избезумљеним од ужаса трчале су по Витлејему са својим малишанима у недрима, лелечући:

„Спасавајте се, људи! Иродови војници побише нам децу!“

Млада жена пребледе, разрогачи очи, приби уз себе уснуло чедо и сможе снаге само да изусти:

„Спаси моје дете, добри човече, спаси га, Бог ће ти платити!“

Артабан као без душе истрча на капију; пред кућом већ стајаше заповедник одреда, а и мало даље видела су се зверска лица војника који витлаху мачевима окрвављеним од убијања невине одојчади. Артабан се маши кесице за пазухом у којој чуваше драго камење, узе један драгуљ и пружи га заповеднику.

„Узми овај драгуљ и иди одатле; остави ову жену и дете на миру!“

А заповедник никада није видео тако нешто драгоцено. Он похлепно узе драгуљ и брзо оде са својим одредом да на другом месту оконча страшно злодело. Жена паде на колена пред Артабаном и рече гласом који се отимаше право из срца:

„Бог те благословио за моје чедо! Ти тражиш Цара Правде, Љубави и Добра; нека се укаже пред тобом његов лик и нека и он погледа на тебе са таквом љубављу као што те ја сада гледам!“

Артабан јој нежно поможе да устане, а по образима му потекоше сузе и од радости и од туге.

„Боже правде, опрости ми! Ради ове жене и њеног детета дадох драгуљ који сам Теби наменио. Хоћу ли се удостојити виђења Твога лика? И овамо сам закаснио. Али поћи ћу за Тобом и у Египат!“

И тако сироти мудрац опет крете на пут далеки, да тражи Цара Правде. Многе је земље прошао, и многе народе упознао, а Цара Правде не нађе. Како му је тешко било на души, и како горко ридаше!

„Господе“, помишљаше Артабан, „колико је у свету невоља, беда, мука! Хоћеш ли се скоро показати свету, хоћеш ли олакшати живот људима?“

Све што је могао, чинио је Артабан да помогне људима око себе: лечио болне, даривао сироте /од продаје првог драгуља беше му остало доста новца/, тешио невољне, посећивао заробљене, и у тим трудовима године му пролажаху тако брзо, као што чунак на разбоју лети за време ткања. Остао му је још само бисер, који је чувао крај самог срца, надајући се да ће макар тај многоцени дар моћи да принесе Цару када га буде пронашао.

И тако прођоше тридесет и три године откако Артабан остави свој далеки завичај. Погрбио се за то време добри мудрац, оседео, очи изгубиле некадашњи сјај, из руку и ногу ишчилила снага, али у срцу му је још увек пламтела љубав према Ономе кога је давно тражио. И дође до старога мудраца глас да се у Јудеји појавио Велики Божији Посланик, да чуда чини по свету: мртве васкрсава, одбачене грешнике и окореле злочинце оживљава и чини светима.

Радошћу се испуни уморно Артабаново срце. „Сада ћу Те“, помисли, „наћи, напокон ћу бити слуга Твој“.

Артабан дође у Јудеју, Тада су сви ишли у Јерусалим на празник Пасхе. Тамо је био и пророк Исус, кога је Артабан желео да види. У маси поклоника дође мудрац до светог града и виде на улицама велику гужву.

Реке људи силовито су навирале, сви су ишли некуда, журно, утркујући се,

„Куда хрли толики свет?“ – упита Артабан.

„На Голготу! То је једно узвишење изван града. Данас ће на Голготи, заједно са двојицом разбојника, бити разапет Исус из Назарета, који себе назива Сином Божијим, и Царем јудејским“.

Артабан паде на земљу и горко зарида.

„Ох, зар сам опет закаснио! Не да ми се да Те видим, Господе! Није ми се дало да Ти послужим! А можда ипак није касно? Идем његовим мучитељима, даћу им мој бисер, па ће га можда пустити“.

Диже се и журећи, као без душе, упути се на Голготу, онамо, куда је ишао толики свет. На једној раскрсници пресрете га одред војника, који је спроводио девојку ретке и необичне лепоте у тамницу. Сиротица угледа мудраца, по одећи схвати да је Персијанац и грчевито се ухвати риза његових.

„Сажали се, добри човече, ослободи ме!“ – мољаше девојка. „Из исте сам земље као и ти. Отац ми је дошао у Јудеју послом, ради трговине, повео мене, али се разболео и умро. Због његових дугова хоће да ме продају у ропство и да ме осрамоте. Ох, спаси ме, избави ме од срамоте, молим те, спаси!“

Старина сав задрхта. Опет се у срцу његовом водила иста она борба као у палмовом честару, на путу са Јеврејином, и у Витлејему у доба покоља невине деце: да ли да сачува камен за Великог Цара или да помогне несрећници? Али љубав и саосећање према сиротој девојци били су јачи од свега. Артабан извади бисер и даде га девојци:

„Узми, кћери моја, откупи очев дуг. Тридесет и три године чувао сам овај драгуљ за мог Цара. Али ваљда нисам достојан да му принесем дар.“

Док је он ово говорио, гле, небо се прекри облацима и тама прекри земљу усред бела дана. Земља као да тешко уздахну, затресе се; загрми гром, бљесну муња са једног краја неба на други. Затресоше се куће, заљуљаше се зидови, камење се одроњаваше попут кишних капи. Један цреп стровали се са крова и паде старцу на главу. Он изгуби свест, побледе, и тако лежаше у крви. Девојка се саже да му помогне. Артабан нешто говораше слабим шапатом; одједном му се очи отворише, у њима заискри радост, по лицу му се разли кротки осмејак. Чинило се да је на самрти некога видео и са неким невидљиво разговарао.

Девојка се нагну тик уз старчеву главу и зачу како слабим шапатом говори:

„Господе! Кад ли Те видех гладнога и нахраних? Када Те видех жеднога и напојих? Када сам Ти дао да под кров мој уђеш, када сам Те оденуо? Тридесет и три године, ходећи по свету, тражио сам Те, и ниједном не видех Твога лика и не могах Ти послужити на земљи, Царе мој“.

Старац заћута, прса му се нечујно подизаху. Кроз облаке се проби зрак сунца и осветли му лице. Запири лаки ветрић, лагано мрсећи косу самртника; а у том ветру, чинило се, на његовим крилима, зачу се однекуд са висина тихи глас:

„Заиста, заиста ти кажем: све што си учинио невољној браћи мојој, мени си учинио“.

Артабаново лице се преобрази, печат величанственог душевног мира и најсветлије, чудесне радости одрази се на њему. Он са лакоћом удахну пуним плућима, подиже очи ка небу и усну занавек.

Дошао је крај дугом путовању старога мудраца. Нашао је најзад Господа Спаситеља, и његови дарови беху примљени.

Григорије Спиридонович Петров

Превод с руског Ксенија Кончаревић

Радио Светигора

[Guest Оливера]

[мирођија]

    Господе,  bleh Ти  слуге Своје не остављаш без награде,

    не заборављаш службу њихову

    и  праведни су

    путеви Твоји!

[Guest Оливера]

Что такое смирение?

Брат: Я понял совершенно, преподобный отче, насколько вреден грех гордыни. Потому прошу вас, скажите мне, как мы можем избежать великой опасности греха гордыни?

Старец: Брат Иоанн, самая великая добродетель, спасающая нас от греха гордыни,— это смирение!

Брат: Но что такое смирение, преподобный отец настоятель?

Старец: На этот раз, брат Иоанн, ты задал мне очень трудный вопрос.

Брат: Но почему так труден этот вопрос, преподобный отче?

Старец: Вот почему, брат Иоанн, потому что эту высшую добродетель не может ясно выразить никто, кроме такого блаженного человека, который много преуспел, шествуя по пути своему вслед за Господом, и на деле дошел до вершины всех добродетелей. Ибо это высочайшее благо, то есть смирение,— таинственная сила, которую Бог подает человеку в увенчание всех добродетелей, то есть подает только совершенным! Но мне, грешному и слабому, еще и не приступившему ни к одной добродетели до сих пор, как мне говорить об этом и как показать, что такое смирение, которого Бог удостаивает только совершенных?

Некий брат спросил старца, говоря:

— Отче, что такое смирение?

И ответил старец, говоря:

— Смирение — это значит считать себя самым недостойным и самым грешным из всех и покоряться всем.

И спросил брат:

— Что значит покоряться всем?

Отвечал старец:

— Не стараться видеть чужие грехи, но видеть свои грехи и пороки и непрестанно молиться Богу о прощении.

Вот, брат Иоанн, поучение о смирении достаточно простое и легкое. Только да поможет нам Бог не забывать его и поступать так, как учит нас этот блаженный старец, то есть иметь перед глазами ума нашего всегда тяжесть грехов наших, оплакивать их и никого не осуждать.

Архимандрит Клеопа (Илие)

[мирођија]

Свештеник Валентин Уљахин

Изгубљена радост или зашто у цркви бива тешко

Апостол Павле каже: «Увек се радујте!» (1Еф. 5, 16). Али у животу није једноставно следити апостолске речи. Шта радити ако је нестала радост коју су давали први кораци у цркви?

Ево шта је написала једна православна девојка у свом интернет-дневнику: «Раније, када сам била како данас кажу «човек који сврати у цркву», сваки «поход» у цркву је за мене био радост – радост због молитве пред иконом, од одслушане 15-оминутне службе, због тога што сам успела да целивам светињу. Тада много тога нисам знала (ни то шта је грех, ни да постоји Причешће), јер није било религиозног окружења, али сам осећала неку срећу да се налазим у цркви, као и потребу за тим. Сада је радост заменило тужно осећање обавезе: службу сам преспавала (раније ми не би у главу дошло да је то ОБАВЕЗА, а не РАДОСТ бити на њој), нисам се молила целу службу, пажњу су ми одвлачили људи који су ме газили итд. Кући сам се враћала са осећањем испуњене или неиспуњене обавезе. То не смем, не смем, то треба,…Схватам да реално то се не сме и нешто треба, али већ не могу јасно да раздвојим религиозне «обавезе» од радних. Нека рутина и спољна ограничења. И нема радости …»

Ова девојка је рекла оно што је актуелно за многе. Да ли многи савремени хришћани могу за себе да кажу да живе у радости коју «нико неће одузети од вас» (Јн. 16, 22)? По чему се таква радост разликује од емоционалног комфора, упитали смо свештеника Валентина Уљахина, предавача Новог Завета ПСТГУ, свештеника цркве Живоначалне Тројице у Вишњакама.

- За почетак бих хтео да одговорим жени која је написала на интернету о губитку радости, и пошто је то узнемирава то значи да је она жива. Она тражи, а ко тражи, тај ће наћи. Да, данас је цео црквени живот за њу постао рутина. Али у човековом животу постоје разни периоди. Као што се човеково срце скупља и шири, и тако протиче крв без чега не бисмо могли да живимо, тако нам и у животу Господ даје разне периоде. Бивају периоди неке самоотуђености, неког сивила, рутине у нашем општењу са Богом. Али наш живот се не зауставља. Кроз неко време улазимо у нову животну димензију и често већ не верујемо томе шта је с нама било пре годину или неколико месеци. Да, данас се ништа није десило. Само не треба очајавати. Христос каже: «У свету ћете имати невоље али ће се ваша туга претворити у радост», и још: «У свијету ћете имати невољу; али не бојте се, јер Ја надвладах свијет» (Јн. 16, 33). Ако желимо радост, треба да прођемо невоље.

Радост није апстрактан појам иако може да зависи од разних животних околности, то је потпуно конкретна категорија. И како можемо да видимо из Јеванђеља основа радости је – Христос. Није узалуд то да се за Васкршњу радост спремамо реално, пролазећи трновит пут Великог Поста, Страсне седмице. Када у свом животу идемо за Христом тада налазимо радост. Сама радост почиње на Голготи. Пре него што постанемо саучесник Христовог Васкрсења, треба да постанемо саучесник Његових страдања. Таква радост, која је заснована на личном крстоносном опиту, постиже се после дуго времена, а понекад је за то потребан и цео живот.

Духовна радост има мистични, тајанствени карактер. И узрок те радости је Бог. Осећај радости долази онда када не само идемо у цркву и не само се молимо, већ учествујемо у црквеним Тајнама и то учешће није формално. Основа радости је – бити причасник Божанске природе. Каква је радост прилазити к Господу, знајући због чега Му прилазимо. Али за тај сусрет с Богом се треба спремати. Треба жељно ишчекивати Причешће и исповест. Ми у цркву идемо у првом реду ради тога да би се обожили и треба да тежимо да се сједином са Христом и духовно и телесно у Причешћу. И та свест о томе да смо заједно са Богом, не може човека да остави равнодушним. Ако долазимо у цркву само да бисмо одстојали службу – «ево Господе ја сам као верни најамник дошао у цркву, одрадићу своје спасење, престајаћу на ногама» (чак иако свесно тако не мислимо то је наше истинско стање) – уморићемо се, обраћаћемо пажњу на друге људе око себе а не на Господа. И тада ћемо отићи из цркве празни.

Тешко је говорити о радости не позивајући се на своје искуство. Радост се постиже на индивидуланом нивоу. Сећам се да су у мом животу били периоди када сам изгубио све своје рођене и најблискије људе – умрли су ми отац, мајка, блиски људи, од којих сам се учио вери. И када су сви они ушли у вечност, у том тешком тренутку сам схватио да се чешће треба обраћати Пресветој Богородици. Она нас позива на радост. Прве речи с којима Јој се обратио архађел Гаврило су биле: «Радуј се Благодатна Господ је с Тобом!». Сваки акатист Мајке Божије, сваки тропар је пун радости. А сетите се Њеног земаљског живота – у њему су била гоњења и страдања. Добро је чешће сећати се тога. Као одговор на узвик архангела «радуј се!» Она одговара: «…ево слушкиње Господње нека ми буде по речи твојој». У грчком тексту Јеванђеља у стиху «нека ми буде по речи твојој» искоришћен је израз жеље који постоји у грчком језику то јест Мајка Божија каже: «Ја радосно желим да служим Богу». Непрестана жеља да се служи Богу даје радост човековом срцу. Чак штавише, на грчком речи «радост» и «благодат» имају исти корен: «харис». У беседи на гори Христос каже: «Радујте се и веселите у тај дан, јер вам је велика награда на небесима» (Лк. 6, 23). Ту радост можемо да постигнемо када имамо наш капитал на небесима. Осећај учествовања у радости светих, у тој «радости на небесима» даје нам могућност да се радујемо и у страшној тузи.

Осетити Извор радости лакше је на таквом месту које одговара таквом настројењу. Сећам се свог личног искуства. Оцрковљавао сам се 70-их година, у Москви је тада било мало активних цркава, те сам волео да посећујем цркве у Подмосковљу, а посебно један – цркву Архангела Михаила у селу Михајловском. Та црква је за мене била извор радости више од две деценије, док сам нисам постао ђакон и тада већ нисам имао могућности да путујем. У сеоској цркви су биле две-три старице за певницом, мало верника, а када преступиш праг и погрузиш се у ту атмосферу молитвеног полумрака, неизрецива радост ти обузме душу.

Такође веома много у задобијању радости у сусрету са Богом зависи од свештеника, духовника, сведока наших односа са Богом. Архиманрит Кирил (Павлов) говори о томе, да духовник даје радост приводећи нас ка Христу. И таквог духовника треба тражити. И за онога ко жели да пронађе радост у Цркви, питање тражења духовника је веома актуелно. Веома је важно пронаћи своју парохију, своју заједницу, своје дело у њој. У сеоским црквама су већ 70-их година формиране живе заједнице верника, и улазећи у ту заједницу, осећао си да се брину о теби, да су ту сви потребни једни другима. И ето тај осећај учествовања у заједничком делу такође представља извор радости. Сећам се, долазиш у цркву, свештеник излази из олтара и каже: «Валентин, дошао си – стани за певницу, помагаћеш, а ујутру ће довести угаљ, па ми треба помоћ да се пребаци у шупу» – и одмах осећаш да си потребан. Вероватно жена с почетка чланка која је поставила питање још није нашла своју парохију, своју заједницу. И то треба тражити. А с тим се може наћи и радост. Ми често сами одбацујемо радост коју нам Господ даје. Сетите се Јеванђеља од Луке, 14 глава, где се говори како Господ позива све на брачну гозбу Божанске љубави, и не пристају сви да уђу у ту радост. Некоме је довољна та радост коју већ има. Неко види радост у свом раду, њему тренутно чак и није до Божије радости, он треба напорно да ради како би оставио траг на овој земљи, као и волови када ору земљу, остављајући траг на њој. Сада је томе човеку важно да се сконцентрише на свој рад, он затвара све прозоре и врата, како би био сам са својим радом. У другом случају, човек има породицу и он каже Господу: мени је довољна та радост од мог домаћег огњишта. И на тај начин човек некако чини Бога недостојним присуства у својој радости. Да би се ушло у радост Божију треба направити први корак – обући се у одећу радости, у ту брачну одећу, о којој говори Господ. Шта представља та одежда? Апостол Павле нас позива да се обучемо у смирење, кротост, дуготрпљење, милосрђе, а најважније – у љубав. И ја бих још раздвојио појам радости и сладости. Често човек тражи осећај такве духовне сласти – од појања например или нечег другог у цркви. И ако долазимо у цркву само ради тога да бисмо добили ту сладост – и само ако нас неко дотакне и каже нешто што не треба – та привидна радост моментално нестаје јер нема под собом чврст ослонац и повезана је само с том душевном сладошћу. И ми, као да се налазимо у радости због тога што смо у цркви, и истовремено можемо да будемо у том стању, те тако одбити Самог Господа: например, прилази нам човек коме је потребна наша помоћ, а ми га не видимо, не прихватамо. Ми у својој привидној радости не можемо да видимо Спаситеља. Због тих осећаја може се изгубити коначни циљ нашег пребивања у цркви – сусрет са Христом, са оклеветаним, распетим, али и васкрслим Христом. А када ми тражимо тај сусрет – то онда чини нашу радост чврстом, несаломивом, независном од спољних околности.

Понекад питају, како је могуће спојити радост и покајање за своје грехе? Чак и у сивилу нашег живота невидљиво придсуствује Божија рука, Божији Промисао, када се смиримо са својом греховношћу, са својом слабошћу. И чак иако се осећам као последњи грешник, недостојан спасења, и рекло би се немам никавих основа за радост, сећам се Христових речи: «Не бојте се, Ја победих свијет» (Јн. 16, 33). Ја знам да је Божија љубав јача од моје склоности ка греху. И Бог из камена може да створи чедо Авраама. Света Марија Египатска нам даје такав пример. Она је знала да савлада у себи ту отуђеност од Бога. И ми славимо њен празник више него празник неке преподобне жене. Она нам је пример да никада не упадамо у униније, да се не вртимо у свом греху. Марија Египатска нам даје наду да сваки грешник има могућност да се спасе.

Радост, на коју нас призива Господ није само пријатно осећање, већ је то – ликовање, и о томе се често говори и у Старом Завету, например: «Ликуј, кћери Сионска» (Соф. 3-14). И Архангел, обраћајући се Пресветој Богородици, не само да је поздравља, већ каже «равви» то јест ликуј. То је таква радост која нас призива да све заборавимо сем Бога. То је та иста радост када сретнемо Христа у Тајнама. И то је немогуће објаснити, то се само може доживети. То је тајанствена необјашњива радост. Како задобити ту тајанствену радост? Ту се можемо сетити следеће формуле наших деда и бака: СУП на квадрат. То значи: самопожртвовано упорно постојано свердлај умом – победићеш. А овде се може рећи: самопожртвовано упорно постојано припемај се и причешћуј. И када не добијемо ту радост у Причешћу – то је само занк да треба још, и још и још једном да приђемо ка Господу, савладамо у себи Обломова, треба да идемо ка Господу и добијемо и добијемо оно што нам је обећано – радост Божију. Ако се не деси да је добијемо данас, можда ће проћи пет година, десет, а можда и двадесет пет, а понекад буквално тек на заласку својих дана човек задобија ту радост.

Понекад треба опевати човека, који је проживео тежак живот, пун невоља, лишавања, и видиш како је његово лице у ковчегу озарено осмехом, оно је толико продуховљено, да чак заборавиш да је пред тобом упокојени, и схваташ да је задобио ту Божанску радост можда чак у последњем трену свог тешког овоземаљског живота. Свако има свој пут, своју маршруту ка тој радости. Само се не треба заустављати на пола пута, напуштати ту наду на радост, већ треба ићи и ићи, тражити тај сусрет са Богом. «Тражите и даће вам се». Господ је већ умро за нас, Господ нас је већ спасао. И Господ је увек са онима, који се разапињу ради Њега.

Превод са руског Др Радмила Максимовић

Извор: Манастир Лепавина

http://radiosvetigora.wordpress.com/2011/02/25/%D0%B8%D0%B7%D0%B3%D1%83%D0%B1%D1%99%D0%B5%D0%BD%D0%B0-%D1%80%D0%B0%D0%B4%D0%BE%D1%81%D1%82-%D0%B8%D0%BB%D0%B8-%D0%B7%D0%B0%D1%88%D1%82%D0%BE-%D1%83-%D1%86%D1%80%D0%BA%D0%B2%D0%B8-%D0%B1%D0%B8%D0%B2/#more-6211

[Оља]

Отац Александар Шмеман о деци и богослужењу

Годинама је православну богословију у Њујорку предводио истакнути руски богослов, отац Александар Шмеман. Он је, наравно, често имао прилике да одговара на питања америчких протестаната, који су били збуњени сложеношћу православног богослужења. И он је једном одговорио врло једноставно: „Ја бих могао дуго да вам објашњавам зашто је у нашем храму ово овако, а оно – онако. Могао бих сатима да вам објашњавам смисао сваког детаља наше одежде, смисао сваког геста и речи на Литургији. Али ја ћу рећи само кратко: Деци се то допада!“

И још је додао да је сијање митри и икона, кадионица и литургијских сасуда одблесак рајског богатства. Ако, пак, неко у име деце инсистира на томе да је религија деци досадна, штетна, незанимљива, пре него што седне да пише академски чланак на ту тему, нека сврати на недељну Литургију у православни храм и нека погледа ко се гура да стане што ближе олтару.

Извор: Упознајте децу с Јевађељем Христовим,

Жички благовесник, Жичка епархија 2001.

Радио Светигора

[Оља]

Протојереј Александар Шмеман

Молитва светог Јефрема Сирина за време Великог поста

Од свих химни и молитава за време поста, једна кратка молитва може да се означи као молитва поста. Предање је приписује једном од великих учитеља духовног живота – светом  Јефрему Сирину. Ево њеног текста:

Господе и Владико живота мога! Дух лености, чамотиње, властољубља и празнословља не дај ми.

Духа целомудрености, смиреноумља, трпљења и љубави даруј мени слуги Твоме!

Да, Господе, Царе, даруј ми да видим сагрешења своја и да не осуђујем брата свога, јер си благословен у векове векова. Амин.

Ова се молитва чита два пута на крају сваке службе у посту од понедељка до петка (не суботом и недељом, јер службе у ове дане нису по обрасцу посних служби). Код првог читања, метанише се после сваке молбе. Тада се сви клањамо дванаест пута говорећи: “Боже, очисти ме грешног!” Цела молитва се понавља са једном метанијом на крају.

Зашто ова кратка и једноставна молитва заузима тако важно место у целокупном богослужењу за време поста? Зато што на јединствен начин набраја све негативне и позитивне елементе покајања, образује, да се тако изразимо, “подсетник” за наш индивидуални подвиг у посту. Подвиг је усмерен најпре у правцу ослобођења од неких основних духовних болести, које се нам формирају живот и онемогућавају нас чак и да почнемо да се окрећемо Богу.

Леност

Основна болест је леност, празнина. То је она чудна леност и пасивност целог нашег бића, која нас стално вуче на доле, уместо да нам дозволи да се винемо у висине, која нас убеђује да је свака промена немогућа, па стога и непожељна. У ствари, то је дубоко укорењена сумња, која на сваки духовни изазов одговара: “Чему, ради чега?” и чини од нашег духовног живота ужасну духовну пустош. То је корен сваког греха, јер трује духовну енергију у самом њеном корену.

Униније

Резултат такве лености је чамотиња, или униније. То је стање очаја, малодушности које су сви Оци духовности сматрали као највећу опасност за душу. Малодушност је немогућност да човек види било какво добро и било шта позитивно. То је свођење свега на негативизам и песимизам. То је демонска сила у нама, јер је ђаво у својој основи лажа. Он човека лаже о Богу и о свету; он испуњава живот тамом и негацијом. Униније је самоубиство душе, јер ако обузме човека, он је апсолутно неспособан да види светлост и да је жели.

Властољубље

Ма колико изгледало чудновато, леност и чамотиња испуњавају наш живот властољубљем, жељом да се влада другима. Обезвређивањем целокупног става према животу, чинећи живот бесмисленим и празним, леност и чамотиња нас присиљавају да тражимо надокнаду у коренито погрешном ставу у односу на друге особе. Ако мој живот није окренут према Богу, ако није усмерен на вечне вредности, он ће неизбежно постати себичан и егоцентричан, а то значи да ће сва друга бића постати средство за задовољење моје себичности. Ако Бог није Господ и Владика мога живота, тада ја постајем свој бог и господ – апсолутни центар свога сопственог света, и све почињем да вреднујем својим сопственим потребама, идејама, жељама и проценама. Властољубље је на тај начин најосновнија изопаченост човекова у односу према другим бићима, тражење начина да му се она потчине. Оно није безусловно изражено у стварној побуди да се влада, да се доминира над другима. Оно може да се испољи у безосећајности, омалова-жавању, незаинтересованости, безобзирности и непоштовању. Оно није ништа друго него унутрашња леност и чамотиња уперена, овај пут, против других; у њему се духовно самоубиство допуњује духовним убиством.

Празнословље

Најзад, празнословље. Једино је човек, од свих створења, обдарен даром говора. Сви Оци виде у томе “печат” слике Божје у човеку, јер се сам Бог открио као Реч (Јн.1,1). Али, реч као највећи дар је истовремено и највећа опасност. Пошто је реч основни израз човека, средство његовог самоиспуњења, говор је самим тим и средство његовог пада и саморазарања, преваре и греха. Реч спашава и реч убија. Реч надахњује и реч трује. Реч је оруђе истине и демонске лажи. Имајући крајње позитивну силу, она има и ужасно негативну снагу. Она заиста ствара позитивно или негативно. Када одступи од свога божанског порекла и сврхе, реч постаје празна. Она тада неминовно условљава леност, пожуду, очајање, а живот преобраћа у пакао. Она постаје самом силом греха.

Ово су четири негативна услова покајања. Они су препреке које треба савладати. Али, једино сам Бог може да их уклони. Према томе, први део молитве поста јесте крик из дубине људске беспомоћности. Затим се молитва креће у правцу позитивних циљева покајања, којих је такође четири.

Чистота, целомудреност

Ако се овај израз не сведе само на његово сексуално обележје, а то се погрешно веома често чини, чистота се разуме као позитивна супротност празнини. Тачан и потпун превод грчког израза софросини и црквенословенског целомудрије требало би да буде “чистота умовања.” Лењост је, пре свега, расипање, траћење, распусност – скрханост наше визије и енергије, неспособност да сагледамо целину. Супротност лености је целовитост. Ако обично под чистотом замишљамо врлину супротну сексуалној распусности то је због тога што се слаби карактер нашег постојања нигде боље не пројављује него у сексуалној пожуди – отуђењу тела од живота и контроле духа. Христос је у нама обновио целовитост, у нама је успоставио истинито мерило вредности и поново нас вратио Богу.

Смерност

Први и најдивнији плод ове целовитости или чистоте је смиреноумље (смерност). Оно, изнад свега другог, представља победу истине у нама, одстрањи- вање сваке лажи, сагледавање и прихватање ствари онаквих какве су, а самим тим, сагледавање Божје величанствености, доброте и љубави у свему. Стога је речено да је Бог милостив смиренима и да се противи гордима.

Трпљење

Чистоту и смерност прати трпљење. “Природни” или пали човек је нестрпљив. Слеп у односу на самог себе, он је брз да суди и осуђује другог. Пошто је његово знање о свему крње, непотпуно и искривљено, он све мери према властитом укусу и идејама. Неосетљив према свакоме изузев себи, он жели да му живот буде успешан, овде на земљи, и то одмах. А стрпљење је божанска врлина. Бог је стрпљив не стога што је “благ“, већ зато што сагледава дубину свега што постоји, што је Њему отворена унутрашња реалност ствари, коју ми нисмо способни да видимо због своје заслепљености. Што ближе прилазимо Богу, постајемо све стрпљивији и тада се у нама све више одражава безгранично поштовање према свима бићима, а то је већ Божанска особина.

Љубав

Најзад, круна и плод свих врлина, сваког раста и напора, јесте љубав – она љубав коју може једино Бог да подари. То је дар који је циљ и сврха свих духовних припрема делања. Све је сабрано и обухваћено завршним делом молитве. Молимо Бога да нам да да уочимо своја прегрешења и да не осуђујемо свога брата. Јер, крајња опасност која вреба је гордост. Гордост је извор зла, а све зло је гордост. Па ипак, није довољно само да уочимо своје грехове. Чак и ова очигледна врлина може да се преобрати у гордост. Духовни списи су пуни опомена упућених против суптилних облика псеудопобожности која, под маском смирености и самоосуђивања може да одведе у праву демонску гордост. Када уочимо своја прегрешења и престанемо да осуђујемо свога брата, када се, другим речима, чистота, смиреност, стрпљење и љубав у нама сливају у једну целину, тада и само тада бива у нама уништен највећи непријатељ – гордост.

Радио Светигора

[Оља]

Будите милостиви



            Рече Господ: Како хоћете да вама чине људи, чините тако и ви њима. 3И ако љубите оне који вас љубе, каква вам је хвала? Јер и грешници љубе оне који њих љубе. И ако чините добро онима који вама чине добра, каква вам је хвала? Јер и грешници чине тако.

И ако дајете у зајам онима од којих се надате да ћете добити, каква вам је хвала? Јер и грешници грешницима дају у зајам да добију опет онолико. Него љубите непријатеље своје, и чините добро, и дајите у зајам не надајући се ничему; и плата ће вам бити велика, и бићете синови Свевишњега, јер је он благ и према незахвалнима и злима. Будите, дакле, милостиви као и Отац ваш што је милостив.

Лк. 26 (6:31-36)

Свака реч Божија је живот за човека. Читајући Јеванђеље, имамо могућност да пијемо из тог извора живота. Животворне су саме речи Благе Вести, јер су напојене Духом Светим. Испуњење тих речи је пут у Царство Оца.

„Како хоћете да вама чине људи, чините тако и ви њима“, каже Христос и самим тим задаје Својим ученицима тежак задатак и позива их (тј. и нас), на активну животну позицију. То није став „око за око“, „зуб за зуб“. То није само позив  да не радимо другима оно што не желимо да нама чине. То је позив радити, живети и делати тако. Али – како живети и како радити? Онако, како није прихваћено међу синовима века овог, онако како није својствено овом палом свету. Хришћани морају стати насупрот светском духу, њихов призив је – да буду безумни Христа ради.

„Нанеси одлучујући ударац конкуренту“ – говори савремени морал. „Љубите непријатеље своје“, каже Христос. „Заради профит по сваку цену!“, чујемо свуда. „Дајте у зајам не надајући се ничему“ – позива нас Син Божији.

Но, ако дубље погледамо, схватићемо да Јеванђеље не предлаже нови морал. Јеванђеље се уопште не бави етичким проблемима. Оно нам једноставно показује пут живота – пут вечног живота.

„Љубите непријатеље своје и добро чините и у зајам дајте, не очекујући ништа“, чини се, лако је рећи а тешко испунити. Спровести у стварност и није једноставно, али нам је Христос дао пример Својим животом и Својом смрћу. Он је заиста љубио непријатеље своје, чак се и на Крсту молећи за распете. Он је чинио добро: тешио, целивао, васкрсавао. Дао нам је целог Себе, Он је постао човек ради нас, живео за нас и умро за нас – заузврат од нас ништа не тражи за Себе.

Да воли непријатеље своје – готово је немогуће ономе ко нема наду у живот вечни. Непријатељ је неко ко причињава бол, страдање. Како му опростити? Како је могуће волети га? Немогуће је, уколико се не сетимо да је Христос „умро ради нас, док смо ми још били грешници“ (Рим 5:8). Ми непрестано причињавамо бол и страдање Богу, али Он нас неизмерно воли и прашта.

Благотворити и давати у зајам, не очекујући ништа, - особито је тешко, нарочито ако заузврат добијаш несхватање, завист, прогон, хулу, клевету, злобу, ударце, распеће и смрт. И Он нам није само тиме дао промер – Он је спреман да нам помогне у сваком нашем добром делу, Он придржава нашу немоћну руку, снажи у тренуцима самоће и очајања, даје наду у чини се, безнадежној ситуацији.

За испуњење Својих речи Христос обећава велику награду: „Бићете синови Свевишњег“. Шта може бити више од тога? Христос – је Син Божији, и ми ћемо бити синови Божији. Небески Отац је добар према нама, незахвалнима и злима, а ми ћемо се уподобити Њему ако будемо поступали као Он. Господ је милосрдан и ми имамо срећну могућност да се приближимо нашем Творцу и Спаситељу,  ако не будемо тражили правду за себе и потрудимо се да наше срце буде снисходљиво, милостиво и пуно љубави према ближњима.

Свештеник Фјодор Људговски

Превод за Поуке.орг - Оливера Г.

[Оља]

Улазак Господњи у Јерусалим



  Поново улазимо у Јерусалим, и Син Човечији биће предат првосвештеницима и фарисејима, и осудуће Га на смрт...



Возљубљени моји, сада је потребна ваша верност, која је попут понизног страдања Спаситеља, Који је до данас мучен за наше грехе. Ране Његове крваре, срце боли ради људских грехова. Капље крв са изранављеног чела Божанског Страдалника...Наши греси, наша безакоња још више Га рањавају. Наша суровост и невера пролази равнодушно поред страшне Голготе, поред крста Христовог...



… Поново, улазимо у Јерусалим...



Пођимо за Њим и ми, макар и плашљиво, макар и издалека, но непопустљиво. Као млади Јован, као мироносице, као Магдалена, бивши ћутљиви сведоци тог тешког пута. Три године је Он ишао, служећи свима без разлике, служећи Својом љубави, која све опрашта Својом божанском снагом. А сад, Он завршава дело Свог служења, Самог Себе дајући у жртву за искупљење.

Служимо и ми ближњим нашим несебично, с љубављу. И не само ближњим, него и непријатељима, и свима који нас не воле, не подносе.

Погледајте, ево Он, у тихо вече, последње вече пред страдања је на Тајној вечери са ученицима и душа Његова је већ  „тужна до смрти“.

Ево, Он прекида тиху беседу и љубивши све до краја, приклања Своју главу ка ногама издајника, клечи пред њим и пере му ноге...Тај ће, истога часа поћи и довести стражу, која ће одвести Учитеља.

Погледајте, ево вам дивног примера безграничног смирења, свете благости  и несебичности.

Служимо и ми, не само онима који нас воле, или који су нам драги или којима смо обавезни по осећању дужности или захвалности. Служимо и онима, који нас мрзе, који нас одбацују, издају, понижавају, клевећу и осуђују.

Служимо и њима чистог срца и делом и лепом речју, кротким праштањем, молитвом, трпељивим односом, зато што им је то толико потребно.

Служимо – и бићемо Његови синови. Докажимо своју верност Небеском Оцу, Који је благ и према добрим и према злим.



Ево Он и сад иде у Јерусалим, да би окончао Своје служење, да преда Себе у њихове руке: да раде са Њим што пожеле...



Архимандрит Тихон (Агриков)

Превод за Поуке.орг

Оливера Г.

[Оља]

ПОКАЈАЊЕ






О колико је милосрдан и препун љубави Господ! Он је спреман да нам све и сваком опрости и стрпљиво чека наше обраћање, наше искрено покајање.
Не уништава нас количина и тежина грехова наших, него наш живот без покајања. Уништава нас то, што ми гурамо наше покајање, како се каже, што даље у ћошак. Ето, и ради тога се срди на нас наш Господ. Свети апостол Павле каже: „Него својом упорношћу и непокајаним срцем сабираш себи гнев за дан гнева и откривања праведнога суда Бога, Који ће дати свакоме по делима његовим.“ (Рим 2, 5–6).
Господ жели да спасе све и да дарује свима вечно блаженство, а ми се јогунимо, тонемо у својим гресима и на покајање гледамо кроз прсте. Зла сила на разне начине нас одвлачи од покајања, но чешће од свега покајање се одлаже због лењости и лажног стида. А треба отворено рећи, и имати страх од њега, а када је грех већ учињен, тада га треба открити и исповедити га, зато што ће се раније или касније грех поново појавити. Ако не у овом животу, онда у будућем, и тада ће бити страшно и стидно не само због узрока греха, колико због неразумног скривања.
Бити грешник - је општа несрећа. Нема ниједног човека без греха. Само је Бог безгрешан. Ако човек  не греши делом, онда греши речју, ако не речју, онда помислом.
Има и хришћана који се не кају и не причешћују из  другог разлога. Они су заборавили на Божије милосрђе и о покајању размишљају по људском суду: тобоже, ја сам тако велики грешник, да ми Господ нипошто неће опростити. То је већ очајање – смртни грех. Никада не треба заборавити да нема неопростивог греха, осим греха непокајаног, тј. нема таквог греха, кога Господ не би опростио, ако се човек покајао.
Најстрашније је – када човек нема потребе за покајањем. Они који мисле за себе да су праведни и да ће се спасити без покајања. Ма како ми живели праведно и свето, ми не можемо да уопште не грешимо док живимо у телу и зато никада не треба да нас напушта осећај покајања.
Господ не улази у срце, док се оно у потпуности не очисти покајањем. И само када је човек потпуно свестан својих безакоња, чак и у најмањим гресима, када са најдубљом скрушеношћу срца заувек остави своје грехе и сматра се грешником, тек онда ће Господ посетити срце и испунити га миром, радошћу и љубављу.
Обично се човек труди да умањи свој грех и представи себе мање достојним осуде, него што је у стварности и тако штети души својој. Грех је једини разлог која нас удаљује од Бога и претставља брану од Његове љубави. Треба знати да сваки грех, како велики, тако и мали  исти по својој суштини.
Господ чека од нас покајање. Пођимо брзо, брате мој, на Његов зов.
Покајање је основа нашег спасења и зато га не треба пренебрегавати. При крштењу ми се рађамо водом и Духом Светим, а при покајању се поново рађамо сузама и Духом Светим.

Ради подршке и оснаживања тог осећаја, Црква пружа руку помоћи, усмерава човека на Тајну очишћења од грехова својих. Та Тајна одсеца од човека грешни део његове душе. Том тајном се уништава прошло и самим тим се одсеца и оно што је горе од човека него  грех – њом се уништава очајање.
И тако, милосрдни Господ прашта сваки грех, и не треба очајавати, не треба се стидети исповедања својих грехова. Не треба их умањивати, него их треба са сузама раскајати и Господ ће их опростити.
Сви ми желимо да се спасемо, али мало ко размишља и на прави начин се брине о свом спасењу. У рај желе сви, а тешко је трудити се и донети добре плодове за своје спасење. Код многих је жеља да се спасе остаје само жеља,на речима...
А Господу нису речи потребне, него дела!


Схиигуман Сава (Остапенко)
Превод за Поуке.орг.  - Оливера Г.