Руска духовна реч

berđajev bijeli · Април 30, 2011

Još jedan tekst o. Endrjua Filipsa iz Ruske Pravoslavne Crkve koji tretira savremena kretanja u pravoslavlju. Iako po naslovu definiše pojave u Ruskoj Crkvi, pomenute tendecije su kudikamo prisutnije u srpskoj Crkvi, pa zbog toga objavljujem ovaj prevod.

Prijetnje Pravoj Stvari

Uvod: Preporod Ruskog pravoslavlja (1991-2011)

Zadnjih dvadeset godina masovno krštenje preko 100 miliona Istočnih Slovena u Ruskoj Pravoslavnoj Crkvi svojih predaka donijelo je sa sobom i šanse i prijetnje. Ova situacija nije nova- slično se desilo i u četvrtom vijeku, kada su milioni građana Rimske Imperije bili takođe kršteni i kad se Crkva borila da ih apsorbuje. Upravo je ovo masovno krštavanje dalo podsticaja cvjetanju monaštva i spisa velikih crkvenih Otaca. Danas takođe, šanse za razvoj Crkve i za misionarski rad širom svijeta su očigledne. S druge strane, postoje i prijetnje, koje su ukazane na tri različita plana:

Plan Prvi: Prijetnja ideologije

Elitizam

Sa spoljnim ponovnim preobraćenjem mnogih Istočnih Slovena nazad u Pravoslavlje, postoji među nekima u Crkvi elitističko iskušenje. Sada udruženi sa Državom i njenom vladajućom klasom, pojedinci pate od deformišućeg iskušenja kompromisa, visokih plata i stranih luksuznih dobara. Slična je situacija u svim državnim crkvama, na primjer, u Engleskoj, gdje državni Anglikanizam, prisno vezan sa britanskim establišmentom, često odbija ne samo ljude drugih rasa već i one drugih i siromašnijih socijalnih slojeva. Veze sa državom, novcem i moći na pojedince imaju uticaj.

Politička korektnost

Povezan sa prethodnim postoji elitistički kult političke korektnosti, koji ismijava prosto vjerujuće i autentične starce kao „neobrazovane“ ili „primitivne“. Imućne, obrazovane ali samo napola vjerujuće osobe počinju da preziru proste i skromne. Bivši počinju da svode vjeru na prostu „razumnost“ i kompromis, mireći tajnu Hristovu sa načinom življenja elite, zamjenjujući staru komunističku ideologiju sa novom pseudo-Pravoslavnom. S druge strane, Crkva postavlja Istinu iznad svih ljudskih djela, jer nas samo Istina oslobađa.

Plan Drugi: Prijetnja pseudo- intelektualnog

Akademizam

Na drugom planu, ali povezan sa prvim, imamo pojavu plaćenih „pravoslavnih“ akademaca. Kao Arije u starini, oni razvijaju razgovorne kružoke, svodeći vjeru na sitničavo knjiško znanje i na indoktrinaciju naivnih i slabo informisanih, poput unijata. Postojano u potrazi za „ reformama“, oni suptilno predlažu rušenje crkvenog Predanja, imitirajući akademce koji su uništili mnoge od preostalih pravoslavnih tradicija u rimokatolicizmu pedeset godina ranije. Beznačajnost njihovog akademizma i kompromisa je očigledna vjerujućim.

Znam sve-izam

Povezani sa prethodnim jesu i sveznajući, obično novopridošli u Crkvu. Oni pretenciozno misle da znaju više i bolje nego stare generacije koje su iznijele Crkvu kroz dobro i zlo, štiteći je od komunizma, nacizma i kapitalizma. Opirući se i fanatično lijevima i fanatično desnima, modernistima i sektašima, nosioci pravoslavne tradicije se sada suočavaju sa onima koji misle da sve znaju, ali zasigurno ništa ne razumiju, jer nemaju ključ vjere-živo iskustvo koje dolazi jedino sa vremenom.

Plan Treći: Prijetnja pseudo-duhovnog

Šarlatanstvo s lijeve strane

Na pseudo-duhovnom nivou, to su oni koji stalno govore o „duhovnosti“ i sopstvenom „duhovnom životu“. Skoro kao protestanti, oni smatraju da je spasenje automatska stvar. Sve što treba da urade je da uzmu pričešće što je češće moguće. Bilo kakva priprema za pričešće je prilično nepotrebna po njima. Pričešće je za njih kao stvar magije, nešto što ne zahtjeva nikakav ljudski napor, nikakav asketski život. Oni takođe vjeruju u pseudo-misticizam intelektualizma, kompromisnih akademaca i lažnih staraca, koji propovjedaju lažnu obnovu. U suštini radi se o gnosticizmu.

Šarlatanstvo sa Desne strane

S druge strane, postoji opskurnost i sujevjerje onih u malim zajednicama koji ne vide šumu od drveća. Postojano citirajući „Tipik“, „Kanone“ i „Oce“ raspravljaju o detaljima posta i opskurnim običajima koji se nisu praktikovali vijekovima, skloni su da se „ograde“ od ostalih i da osude druge u cilju da sačuvaju svoju vlastitu čisto nestvarnu čistotu. Takva sklonost osuđivanju ne proizilazi iz krotosti, već iz ponosa farisejskog i to odvodi pravo u sektu.

Zaključak: Prava Stvar

Svih gornjih šest devijacija, na ideološkom, pseudo-intelektualnom i pseudo-duhovnom planu, imaju svoje korijene u nedostatku krotosti i jednostavnosti, koji se u stvarnosti mogu naći samo u Jevanđeljima i kod Svetitelja. Greške svih ovih devijacija proizilaze iz nerazumijevanja da je autentično pravoslavlje otjelovljeni način života koji proizilazi iz Predanja. I Predanje je mnoštvo svetih nadahnuća, starih dvije hiljade i više godina, koje dolaze od Svetog Duha, Duha Istine i Ljubavi. Ovo pravoslavno hrišćansko Predanje je Prava Stvar i nalazi se ovdje za sve one koji su spremni da ga nauče i da žive po njemu. U svakom slučaju, za ove, krotost i jednostavnost su ključne stvari.

s engleskog preveo : berđajev bijeli

http://www.orthodoxengland.org.uk/realthing.htm

Оља · Јул 1, 2011

ОВДЕ ЈЕ СЛУЖИО ОТАЦ СЕРАФИМ

Рекао је да у основи народних традиција леже духовне, црквене традиције. Основне особине хришћанина су љубав према Господу, ближњем, отаџбини и свему што је Господ створио.Ту љубав, која је постала део традиције нашег народа систематски и постојано урушавају средства јавног информисања.

Претпрошлог лета сам се враћао из Краснодара у Петербург. Мој пријатељ Виктор М. ме је позвао да дођем код њега у госте у Тулу и да заједно посетимо Оптина пустињу. Са радошћу сам прихватио. Без журбе смо кренули његовим новим џипом планираном маршрутом. Прошли смо Ростов. И ту је жена мог друга повела разговор о томе, како давно није била код мајке, да не би било лоше да кренемо мало заобилазним путем и свратимо код ње у Ракитно. Мој пријатељ се одлучно успротивио: заобилазни пут није био кратак – 300–400 врста. Почели су да се свађају. Узели мапу. Почели да броје километре. Жена је израчунала 200, а муж – скоро 500. Било је очигледно да се он баш не радује много изгледима да се нађе у таштином загрљају:

– Ма, ти Зоја бројиш… Како си ти добила дупло мање него ја?

– А како ти имаш два пута више?

Виктор се замислио припремајући разорне аргументе, али ту сам се ја умешао у супружничку препирку:

– Извините, а о којем Ракитном говорите? Да није о оном у којем је служио отац Серафим (Тјапочкин)?

– Баш о том, – потврдила је Зоја. – А како ти знаш за њега?

Тешко је не знати. Посебно после његовог помињања у причи о «Зојином стајању»: јер је отац Серафим био једини свештеник који је успео да узме из руку окамењене девојке икону Николаја Чудотворца. Са Зојом сам поразговарао о Зоји, а потом сам причао о томе како су ми пре 30 година пријатељи из Москве поклонили фотографију оца Серафима. Од тада се она налази на полици са књигама изнад мог писаћег стола и ја стално осетим његов поглед на себи. То је задивљујући поглед. У њему се невероватно спајају љубав и строгост.Погледавши очи оца Серафима, схваташ да он зна шта је у твојој души. Он као да каже: «Знам све твоје грехе и невоље. Не очајавај, ја ћу ти помоћи».

Ко год би долазио код мене, одмах би приметио фотографију оца Серафима и питао: «Ко је овај човек?» Један мој пријатељ, шаљивџија је веома озбиљно рекао: «То је првак света у људском лицу. На њему је страдање, састрадање, љубав и мудрост».

Пријатељи који су ми дали поклон непроцењиве вредности су постали познати људи. Они који су били у њиховим домовима и разговарали о оцу Серафиму су такође занимљивих судбина. Отац Зинон – познати иконописац, јерођакон Димитриј је сада архиепископ, сада упокојени Генадиј Сњегирев – један од најбољих писаца за децу.

На жалост, нисам запамтио све приче о оцу Серафиму. Запамтио сам само неке. Најинтересантнију сам чуо од супруге Сњегирева – Татјане.

Отац Серафим је после затварања и прогона био послат у један од најудаљенијих храмова Белгородске области. Храм је био у страшном стању, али баћушка је одмах почео са богослужењима. У почеку није било никога на литургији. Али, он не само што није скраћивао службе, него је говорио и и проповеди после литургије. О томе је суграђанима причао човек који је случајно залутао у храм. Људи су пожелели да виде чудака-свештеника. Видевши га, многи више нису напуштали храм и створена је јединствена парохија. Убрзо су у Ракитно дошла духовна чеда баћушке из Дњепропетровске епархије, где је он служио до хапшења и кратко време после враћања из логора и прогона. А кроз неколико година, цео руски православни свет је знао за овог благодатног старца. Код њега су долазили и из престонице, и са Камчатке, Кавказа и Средње Азије… Оца Серафима је више пута посетио архимандрит Кирил (Павлов), многи архијереји. Имао сам прилику да га видим. Могао сам замолити пријатеље да ме одведу код баћушке. Али, нешто ме је спречило. Више се не сећам шта. Имао сам могућност да отпутујем на његову сахрану. Али нисам желео, када га већ нисам посетио за живота..

Ипак сам имао неки осећај да сам га видео и разговарао са њим. Сваког јутра сусрећем његов поглед, поздрављам га и тражим благослов за долазећи дан. Сада ме не гледа само он. Поред његове је и фотографија мог упокојеног духовног оца Василија Јермакова и схиархимандрита Илије. Треба да му је добро у овом друштву.

Заћутао сам и погледао кроз прозор. Претекли смо колону комбајна. На њима су биле стране регистарске ознаке и полумесеци на црвеној позадини.

– То су Турци, – објаснио је Виктор. – Путују са југа на север и вршу пшеницу. Већ смо их видели када су ишли у Краснодар. Њихов бригадир је некада био наш. Месхитинац. Комбајни су амерички. Вршу без губитака. Пијанаца нема. То је предност Турака над нашима. Било је тужно слушати то. Окренуо сам се према Виктору:

– Хајде да одемо у Ракитно и да се помолимо оцу Серафиму, да руски сељаци дођу себи и почну да раде тако, да никоме не падне на памет да запошљава Турке.

– И да не производимо лошију технику од америчке, да надлежни обрате пажњу на свој народ и помогну оживљавање пољопривреде и да пословни људи оформе бар једну такву групу радника међу нашим људима – додао је Виктор.

Док је он говорио за чега ће се молити оцу Серафиму, Зоја је већ телефонирала у Ракитно и радосно говорила сестри да ћемо вечерас стићи код њих. Сишли смо са пута Москва–Ростов и кренули у правцу Белгорода. Пут нам је одмах дао до знања да нема опуштања за воланом. Очекивао сам да ће пут бити у лошијем стању, што се више удаљавамо од главне магистрале. Али све је испало обрнуто. После два сата трешења по рупама, доспели смо на гладак асфалт.

– Можемо и без гледања знакова, – рекао је Виктор. Одмах је било јасно да смо у Белгородској области. Не само путеви. Овде је све домаћински сређено. И заиста. Ускоро сам могао да се уверим да су асфалтни путеви проведени до сваког села и да је до сваке куће доведен гас. Сва стабла дрвећа поред пута су била окречена. Свуда – и у самом Белгороду, и у малим селима је задивљујуће чисто. После Сочија, који је проглашен престоницом југа, где се скоро под сваком палмом могу наћи брда смећа, посебно су ме задивили знакови поред пута: «До најближе канте за смеће 200 метара». Канте за смеће не само што стоје поред пута, него се и редовно односи њихов садржај.

Замишљао сам Ракитно сасвим другачије. Мислио сам да ћу угледати окречене кућице усред степе, а испоставило се да су тамо не само чврсте зидане куће са вртовима и тремовима, обавијеним виновом лозом, него и очувана кућа кнежева Јусупових, неколико прелепих трговачких двоспратница из ХIХ века,а у живописној долини између два брда је и рибњак са три фонтане. Има много савремених грађевина пристојне архитектуре. Посебно се издваја дворана за младе и спортски комплекс са базеном. Далеко од тога да у сваком граду млади имају толико могућности за забаву и спортске активности. На улазу у село стоји велики ковани крст. Никољски храм, у којем је од 1961. до1982. године служио отац Серафим је обновљен. У дворишту је посађено цвеће. Баћушкин гроб – у близини олтарске апсиде је сав у цвећу. На гробу је крст са кућицом. Парохијани и поклоници се прво поклањају њему а потом иду у храм. Поред гроба се на зиду налази меморијална плоча у облику широког крста од црног мермера. На њој је баћушкин лик. Чини се да он излази из црног мермера, сведочећи да мрачне силе неће прогутати светлост. Ово је препис на мермер баш оне фотографије која се налази код мене на полици са књигама.

У храму је нови иконостас са иконама, живописаних по канону. На зидовима су живописане велике иконе Богородице и Николаја Чудотворца. На жалост, када смо дошли, настојатељ храма отац Николај није био тамо. Зато ће следећи пут разговор са њим бити празник. Поново сам се захваљујући Виктору нашао у Ракитином. Одлучио је да дође овамо. Добро је да овде има и рада и радника. У Ракитном живот просто кипи. Поља у окружењу су засејана, изграђени су прерађивачки комплекси, ради фабрика, планирају се нови производни погони. Нисам се удубљивао у суштину, јер је принцип био очигледан. У сваком домаћинству постоји глава, која паметно сарађује са свим чановима. Белгородска губернија има среће са губернатором. Он је већ и на регионалном нивоу награђиван као способан лидер. И живот је сређен. Итекако сређен! Био сам у суседним губернијама – Орловској и Курској. Видео напуштена плодна поља, зарасла брезама, фарме са поломљеним крововима, упропашћена села, у којима је више досељеника са Кавказа него староседелаца. А овде влада чистоћа, ред и узајамна сарадња. Дотакао ме је разговор са студентима. Љубазни су и пажљиви. За два часа предавања није било дошаптавања са другима, шушкања, грицкања смокија и чипса, испробавања нове шминке под вођством искусне шминкерке и свега тога што је сада типично за учионице у престоници.

У Белгородској области су и ученици љубазни. Иступајући пред њима, видео сам са каквом пажњом прате беседе на духовне теме. Овде се одавно предају основе православне културе, и то није остало без резултата. У области се значајно смањио број кривичних дела. Посебно са младим извршиоцима. То сам знао и у време првог путовања у Белгородску област.

У Ракитном сам се уверио у исправност првих утисака. Овде је много боље, него у другим руским селима, али има и проблема. Безбожничка прошлост се познаје. Причали су ми како је за време прозивке пре часа основа православне културе на питање предавача «кога нема?» један ученик – међу главнима у разреду је одговорио: «Бога». После пола године сам тог младог човека видео у храму. Стајао је на молебану на отварању редовних Серафимовских чтенија и моло се заједно са свима. Затим је отишао до гроба оца Серафима и врло пажљиво слушао оца Николаја. Надам се да се више неће тако шалити.

Серафимовска чтенија је увео отац Николај. Са благословом Белгородског владике Јована она се држе сваке године. При другој посети Ракитном сам добио позив да учествујем на њима.

Отац Николај ми је поклонио књигу о оцу Серафиму (Тјапочкину) коју су издали. У њој су сабране успомене његових духовних чеда. Сабравши ова сведочанства, могуће је створити целу слику о животу оца Серафима.

До монашења се звао Димитрије. Рођен је у породици царског пуковника, а очи му је затворио совјетски пуковник – херој Совјетског Савеза Митрофан Димитријевич Гребенкин. То није био заповедник логора, него верно духовно чедо. Седео је у заглављу свог умирућег духовног оца, два месеца се не удаљавајући ни корак од њега. «Неуморни мој», – од милоште га је звао отац Серафим.

Живот оца Серафима, који је постао свештеник за време бољшевика, који су објавили рат Цркви, личи на живот хиљада свештенослужитеља: стаљинистички прогон, смрт жене, деце, хапшење, дуги период затварања у ГУЛАГ-у, страдање по изласку на слободу, па затим хрушчовски прогони. Али ипак је то посебан живот.

Још у детињству, на богослужењима у духовној школи у коју га је одвео отац, мали Димитрије је приметио икону преподобног Серафима Саровског. Дуго је задивљено гледао лик светитеља, а затим рекао оцу: «Желим да будем овакав». Људи који су познавали оца Серафима, кажу да му се то остварило. И име Серафим, које је добио на монашком постригу, свакако није случајно. Од првих година свештеничког служења он је узео на себе подвиг добровољног сиромаштва. Никада није узимао новац за свештенодејства.Жиивео је са женом и децом у кућици са земљаним подовима. Када су га истерали из храма, служио је по кућама. Служио је и говорио проповеди надахнуто са сузама у очима. Нкада га није напустио тај сузни дар. Говорило се да су добоке боре на његовом лицу – корита река суза, проливених за болеснима и грешнима. Нико никада од њега није чуо оштре речи, нити га видео љутог. Чак је и криве, немарне раднике упозоравао једнаком гласом без гнева. О логорском животу је мало говорио, никада није грдио своје мучитеље. Када је истекло време његовог тамновања, питали су га, «чиме намерава да се бави на слободи»? Без размишљања је одговорио да ће: «Служити Богу». – «Хм, онда поседи овде још», – рекао је начелник и додао још пет година затвора.

Отац Серафим никада никога није осуђивао. Ни другима то није дозвољавао. Властима се уопште није допадало што у Ракитно долази мноштво људи. «Притиснули» су надлежног архијереја. Он је дошао са инспекцијом и са амвона се обратио народу: «Зашто долазите овамо? Какву светињу сте овде нашли? Светиња има свугде». Духовна чеда су била веома огорчена. И када је у време обеда Митрофан Гребенкин хтео да каже, озлојеђен због речи архијереја, отац Серафим га је предухитрио: «Како ми имамо доброг архијереја». Издржавши неко време, Митрофан Дмитриевич је поново хтео да говори о истом, али и овај пут га је отац Серафим предухитрио истом фразом. Тако се поновило неколико пута. Ускоро се архијереј, упознавши баћушку боље, спријатељио са њим и често долазио у посету. Њему се и исповедао.

Баћушки је знао дан своје смрти. Рекао је то неким својим чедима. Једном блиском човеку који је одлазио кући је рекао да ће се за недељу дана вратити. Тако је и било. Молитвама баћушке су исцељивани поседнути. Постоји много документованих случајева исцељења онколошких и других тешких болести.

Људима који су добро познавали оца Серафима је његова светост очигледна. Али комисија за канонизацију нема једногласан став. Неке њене чланове збуњује то што није сачувано дело оца Серафима. Мада оно није ни могло бити сачувано. Дњепропетровски регионални архив су заузели Немци и делимично уништили. Ако нису остала дела, остале су сумње: «Да се он није одрекао Бога за време страдања? Да није некога осуђивао?» Све се дешавало у тамницама ЧК. Тамо су и маршали плакали као деца.

У овом случају нема смисла говорити о претпоставкама невиности. Цео логорски живот оца Серафима је познат, и сваки дан његовог живота после ослобођења је текао јавно. Није имао своју посебну келију. У његову собицу је сваког момента мога ући олтарник или неочекивано стигла духовна чеда.

Поражаавајуће је да је мржња дњепропетровских бољшевика према оцу Серафиму била већа него мржња према фашистима. Рат је трајао већ два месеца. Немци су се приближавали Дњепропетровску, а власти су започеле суђење над њим… Ваљда је начелник ,скривен у залеђу, хтео нечим да се занима …

Што се тиче кукавичлука или одрицања од Бога, плашим се да ни Петар, ни други апостоли уз такав приступ не би имали никакве шансе да буду прослављени. Доказа да се отац Серафим одрекао Бога, нема, а Петрово одрицање и страх апостола су осведочени Јеванђељем. Памтимо цара Давида и сву његову кротост, али не заборављамо ни то како је он поступио са Вирсавијом и њеним мужем. Ипак, најважније од свега је његово покајање. У светској поезији нема узвишенијег и лепшег стиха о скрушеном срцу, уздрхталом од сазнања о свом греховном паду од 50-ог псалма. Знамо да «срце скрушено и смирено Бог неће презрети».

Да, нико није видео дела оца Серафима (Тјапочкина), али је хиљадама људи видело његове сузе. Те сузе је он свакодневно лио због својих и наших греха.

Трећи пут сам допутовао у Ракитно 18. септембра ове године. Допутовао сам касно, и сместили су ме у дневну собу породичне куће, у којој живи петоро деце, које је усвојио садашњи настојатељ Никољског храма отац Николај. За следеће јутро је било најављено отварање «Серафимовских чтенија», посвећених проблему очувања традиције.

Рано сам устао и изашао из куће. Падала је слаба киша. Било је влажно и хладно. Желео сам да одем до гроба оца Серафима, али сам остао на доксату. Код гроба је клечала млада жена. Она се за нешто у сузама молила баћушки Серафиму, често крстила и чинила метанија. Да јој не бих сметао, вратио сам се кући. Погледавши кроз прозор кухиње кроз четврт часа, видео сам је у истом положају. У међувремену је киша почела још јаче да пада. После неког времена, до гроба је дошло троје младих људи. Девојка је устала, прекрстила се и брзо пошла према капији, а троје младих људи су отворили кишобран, узели књигу и почели да се моле – очигледно је то био акатист. Убрзо су се појавили други људи: и стари и млади. Крсту су прилазили у групама и појединачно. Млади људи би се мало склањали у страну. Пола сата сам гледао непрекидну реку поклоника, док ме помоћник оца Николаја није позвао, рекавши да ме баћушка позива на чај.

Испред капије је било десетак аутомобила. На једном су биле немачке таблице. Питао сам оца Николаја, да ли увек има толико поклоника.

– Некада буде и више, – насмешио се.

У време доласка епископа, храм је био пун. Велика група је била у порти. После молебана су сви прешли у дом младих где су држана чтенија.

Први је говорио владика Јован. У тезама сам записао главни део његовог излагања. Рекао је да у основи народних традиција леже духовне, црквене традиције. Основне особине хришћанина су љубав према Господу, ближњем, отаџбини и свему што је Господ створио.Ту љубав, која је постала део традиције нашег народа систематски и постојано урушавају средства јавног информисања. Задивљујућа врлина руске душе је трпељивост. Та хришћанска врлина се користи недобронамерно. Али, ми настављамо да трпимо. У времену промена, када се руше устаљени принципи, Црква остаје острво стабилности и наде. За спасење душе је Црква створила одређена правила, од којих ни на који начин не треба одступати. Црквена традиција поможе људима да пронађу праве смернице, да распознају шта је добро, а шта зло, одевено у лепо одело. Православни људи су со у земљи. А со чува од труљења, даје укус. Традиција је начин размишљања и живота. Она помаже људима да одоле искушењима, да се избаве од греха. То је облик генетског кода са хришћанском основом. Без те основе се лако можемо изгубити у хистерији, политиканству или бољшевизму. Морамо научити да разумемо вољу Божију за човека, за државу, за свет. Иначе нећемо моћи испунити мисију која нам је намењена. Без хришћанске љубави ми нисмо ништа. Прапорац који звечи. Проналажењем заједништва са Богом и љубави, треба да будемо свесни, да то треба да предамо будућим покољењима.

У наредним излагањима је било много тога занимљивог. Према званичним подацима у Белгородској области се 1989. године православним сматрало 30 % становништва. 2010. – 64 %, а 2009. године је крштено 14 300 беба од 14 536 рођених. То је 98 %.

Начелница за послове са младима је говорила о раду одељења за духовно-васпитно образовање. У овој области се организују бројни фестивали. Постоји и фестивал младих православних породица. Славе се дани љубави и верности. Организују се различите еколошке акције, конкурси и такмичења. Обновљен је рад омладинских радних бригада, у које се не може ући сасвим једноставно: међу студентима има много оних који желе да раде на многобројним градилиштима и у пољопривреди. Један студент ми је рекао да код њих не важи гесло «Узми све од живота!». Ми знамо да је много блаженије давати него узимати.

То зна и ученица Ана Будјанскаја (тога дана јој је био имендан – празник Јоакима и Ане). Говорила је о свом схватању традиције. Она је сељачког порекла и поноси се тиме што су њени преци вековима хранили и настављају да хране руски народ. У њиховој породици су и под комунистима најважнији празници били Васкрс, Рождество и Тројице. А она је са својих 15 година спремна да се супротстави духу времена и да уради све како би била од користи за друштво и добра мајка. Жели да роди толико деце, колико јој Господ дарује. А традиција је важна и због тога , што без ње не можемо задобити вечни живот.

Слушао сам ту девојку и размишљао о томе како су њена расуђивања о раду сељака другачија од онога што Русија слуша цео век. Под совјетском влашћу се говорило безличним радницима, који су убирали огромне количине биљака, понешто о зоби и пшеници, о клијавости семена, у које су убацивали земљу и откуда оно и зашто није хтело да изађе на Божију светлост тамо на планини где желе да га употребе. Затим у годинама перестројке о «агрогулагу», који треба свакако срушити. То су и урадили. Сада се говори о новцу и инвестицијима (веома слично инквизицији). Ова девојчица је говорила о човеку. О његовом месту на земљи под Богом и са Богом. Она је говорила о радости простог рада као о узвишеној поезији, а не као о тешкој принуди. И ја сам јој поверовао. И радујем се због тога. Та девојчица воли своју земљу и неће је напустити. Она ће бити добар агроном и наставити вековну традицију својих предака. И децу ће јој послати Господ. Здраву, часну и вредну…

После ње је изашао мудар човек, који је говорио о томе како треба изградити грађанско друштво у руским градовима и селима. Посебно је занимљиво у селима где сви познају једни друге. Свуда, чак и у најмањем селу, треба организовати друштвену заједницу, предвођену истакнутим људима, ради устројства друштвеног и привредног живота. Сада немамо на кога да се ослонимо да би чинили добра дела. Разбојници су удружени у криминалне групе. Добронамерни грађани немају своја удружења. Друштвене заједнице би се могле назвати «саветима», чије главно гесло би било «савет даје љубав» Хришћанска начела могу помоћи да се превазиђе атомизација друштва. Ови савети би деловали на свим нивоима – и на локалном, и на регионалном. Преко њих би било могуће доћи до оне сељачке «помоћи», захваљујући којој вековима живи руско село. Спашавали су се од стихијских непогода, чистили реке, градили куће за младе, пазили удовице и сирочад.

Најважније у животу заједнице је нагон да се чине добра дела. У основи руске цивилизације је Православље. Зато друштвени живот треба да буде организован око Цркве. Парохијски живот треба да буде активнији и да представља пример и активни део живота таквих савета. Локална власт ће имати реалну снагу, на коју ће увек моћи да се ослони.

На овим чтенијима је изнето много идеја. И најважније – све су оне биле животворне и потпуно оствариве. Неки предлози се већ имплементирају. Био сам на многим конференцијама, и сваки пут ме је мучила мисао: лепо су разговарали и на томе ће се све завршити. Али у Ракитном сам видео да после речи долазе дела.

Ова чтенија нису била «скуп неког одељења ради подношења извештаја надређенима у посматраном периоду»», него стварни духовно-друштвени рад. И молебан пре почетка и сама атмосфера, и дубина тема, и очигледна спремност за конструктиван рад показују да овај рад неће проћи узалуд. Отац Николај је још за време чтенија почео да се договара о конкретним потезима. Њега не задовољавају «протоколи о намерама». Он одмах жели да се «потпишу уговори» и приступи раду.

Седео сам у сали, слушао говорнике и искрено се радовао због житеља Ракитна. У савременој Русији се не може наћи много сеоских клубова у којима се воде тако дивни и тако корисни разговори о организовању живота, утемељеном на националној и духовној традицији. У прочељу је седео задовољан и радостан отац Николај, а изнад његове главе, мило и замишљено, гледао нас је отац Серафим (Тјапочкин). То је била она иста, али много већа фотографија, коју сам добио на поклон пре 30 година.

Александар Богатирев

Превод урађен cajтом Русиja.рс

30 / 06 / 2011

Оља · Јул 1, 2011

САШКА

Давно смо се упознали са Сашком: ускоро ће бити десет година како се познајемо. Али, наше познанство је почело на чудесан начин – због тога сам ја избегавао сусрет са њим, иако сам знао, да сам се захваљујући њему упознао са својом будућом супругом Аном и стекао породицу, децу, веома сам стрепео од тога. Он је подигао место, на којем сам се ја упознао са својом Аном, активно узевши учешће у решавању мог статуса нежење…Сашка и његови пријатељи су обновили храм, који је нестао у совјетско време, као и хиљаде храмова по целој земљи. На основу тога смо се «повезали» са Сашком– нашли у истом круг, односно, упознали се.

КолодозероА све се десило овако. Три добра московска друга – Миша, Аркадиј и Сашка, жељни авантуре у пустоловниј Карелији, кренули су једном у потрагу за њом. Као и многи Московљани, дошли су у северне крајеве да се одморе и потпуно искључе из буке и метежа Москве. Да лове рибу, возе се кајаком, окупају се у древном топлом купатилу, како би се рекло – да искусе други живот, да би се поново вратили у метро, саобраћајне гужве и ужурбаност канцеларије. Али за последње путовање, пошто су овај крај већ обишли и посетили све знаменитости Карелије, су решили да покушају да пронађу место, где се може видети нешто ново. Сашка је раширио карту, затворио очи, и дотакао прстом само њено средиште – срце Севера, и испало је да ће путовати у Пудошки рејон, у село Колодозеро. Ту се једино лети могло стићи преко језера, или непријатним копненим превозом. Село је забачено и налази се на граници Архангелске области са Карелијом. Тихо и удаљено од путева, оно је у својој тишини одлазило Богу. Неке куће су већ биле пусте, као и у већини карелских села. Истина, у том селу се још увек несхватљиво како, осетила топлина живота, чак је постојала и школа, али су млади масовно одлазили да студирају и живе у градовима. Понеко је чувао стоку и држао своје имање. Али посла у селу није било, иако је то некада био богати колхоз, со својом земљом и приходима. Сада је сеоце ишчезавало… Тако се оно и нашло на путу Московљана. Ни сада оно не стоји чврсто на ногама, њише се на ветру заједничких проблема. Али се држи. Зашто су баш у овом селу, а не у неком другом, момци решили да изграде храм, нико се више ни не сећа. Некако је сама по себи изникла жеља за обнављањем храма Рождества Пресвете Богородице, спаљеног у совјетско време. Тако су се три младића задржала у селу, и судбина сваког од њих, не само да се из корена изменила, него је изменила и околину.

О. АркадиjХрам је грађен из Сашкиних средстава: он је имао добру зараду и целу је давао на изградњу: плаћао је материјал, рад градитеља итд. Мишка је био нешто као управник, а Аркадиј је учествовао у самој изградњи, старао се за исхрану и хигијену. Ни Мишка, ни Аркадиј, ни Сашка нису били ожењени. При томе, Сашка се није посебно ни трудио да пронађе жену, потпуно се посветио процесу изградње храма, мада за њега, високог и маркантног, није било тешко наћи животну сапутницу.

Мештани су све то пратило као неку забаву: Московљани би негде да потроше новац - нека граде, а често су и заобилазили градилиште и изградњу пратили са стране. Да, и однос према Московљанима је различит у различитим регионима, али их углавном не воле, сматрајући, да многи проблеми у Русији постоје због њих. Наводно, сав новац тече према њима, и више се не враћа. Момци су се потрудили да одрже контакт са локалним становништвом, чак су неке мештане позвали и да помогну. Изградња храма у области која је удаљена од путева и цементара није једноставна. Свака активност је три пута скупља, него што би била изградња храма у близини великог града. Уз Божију помоћ, храм је растао и привлачио пажњу, не само мештана, него и оних, који су о изградњи читали на интернету. Захваљујући сајту многи су помогли изградњу храма, пријавили се за волонтирање. О томе, да Сашка и пријатељи граде храм, су говорили и многи који су долазили из Петрозаводска у Каргопољ: да наводно, три младића на обали реке граде храм, да су купили неке пусте куће, након чега су цене кућа значајно порасле. Сада више нема напуштених кућа.

Загрузить увеличенное изображение. 700 x 467 px. Размер файла 120422 b. Храм в КолодозереЈедном, када сам се попео на звоник, у току изградње храма апостола и јеванђелисте Јована Богослова, у близини интерната за глувонему децу, радници су повикали, да ме тражи неки високи младић са брадом. Људи са брадом сам се тада плашио, јер још увек нисам био крштен и нисам разумео црквени живот. Иако је та изградња била под старатељством оца Константина Савандера, он ми мудро није наметао размишљање о крштењу, него се једноставно односио према мени као према себи равном. И напрасно неки брадати мушкарац , нешто хоће. Привикнут на то да многи иду и нешто траже, извукао сам се и од Сашке. Са звоника сам весело посматрао, како он некуда одлази. Али, Сашка се показао као прави Московљанин и свакако ми «доскочио» – лежао је у заседи у близини зграде. Интересовао га је систем грејања, који смо увели у храм који градимо. Погледао је нашу грађевину и срдачно ме позвао у Колодозеро у госте – да видим како код њих тече изградња.

Нисам се одмах упутио у госте у Колодозеро, јер је била оштра јесен, пароброди по Оњеги више нису пловили, а нисам желео да пола дана путујем аутобусом. Мој први долазак је био просто упознавање. Тада су момци већ много урадили: не само што су обновили зидове, него су и кров покрили даскама – обновили су храм у првобитном облику, према нацртима који су чудом остали сачувани. Како се испоставило, Сашки мој савет није ни био потребан, он је само пролазио поред и свратио да види како теку радови код нас. И тако, савладавши лењост и друге неспоразуме, допутовао сам на Рождество у госте и у углу храма видео девојку, која је седела са великим руксаком. Тако сам се упознао са својом супругом Аном, која је такође допутовала у Колодозеро на Рождество… из Москве.

После неког времена, Аркадиј је рукоположен у чин свештеника, а Мишка је трагично погинуо на путу за Москву. Опело му је држао отац Аркадиј. Сашка се оженио и за то време добио троје деце. Уз све то, Сашка нема свој стан и са породицом живи у изнајмљеним становима.

Сада у Колодозеру већ живе нови житељи, који су ту дошли из целе Русије. Са великом вољом граде нову капелу, парохијски дом, покрећу ситну производњу. Много сеоске деце трчи по дому у којем живи и не брине о живини баћушка Аркадиј, који служи и у околним селима. Из димњака кућа иде дим, чак и из оних, које су некада биле напуштене. Сашка са женом и децом, сваких шест месеци долази у Колодозеро. Каже да временом жели да се скроз пресели ту. Ту, где је њега и његова два пријатеља некада послао Господ, Рождества нашега ради.

А недавно су у храму живописана небеса.

О. Аркадиj

Храм в Колодозере

Александар Гезалов

Превод урађен cajтом Русиja.рс

Владан · Јул 8, 2011

Разговор с митрополитом Кишињевским и целе Молдавије Владимиром

Православна Црква Молдавије је једна од већих аутономних Цркви Московске Патријаршије. Број православног становништва Републике Молдавије, која је канонска територија ПЦМ, према разним проценама достиже најмање 96% од укупног броја становништва земље. Историја многих храмова и породица Молдавије траје више столећа и испуњена је именима великих светитеља Божијих, подвижника на земљи и поштованих у целом православном свету.

На жалост, у последње две деценије односи између Русије и Републике Молдавије, су више пута пролазили кроз тешке периоде. О томе какве мере предузима Православна Црква Молдавије у циљу очувања духовног јединства народа Русије и Молдавије и борбе са савременим изазовима, за портал «Православие.ru» говори митрополит Кишињевски и целе Молдавије Владимир (Кантарјан).

***

– У мају се навршило 35 година од Вашег хиротонисања. Шта је утицало на Ваше животно опредељење? Где сте служили?

– Од срца сам захвалан Свjатеjшем Патријарху Московском и целе Русије Кирилу за честитке које ми је упутио поводом овог незаборавног и за мене значајног датума.

Мислим да су ми љубав према Цркви пренели моји родитељи. Отац је био верник, а мајка је од детињства редовно посећивала цркву.

И као ђакон и као свештеник био сам рукоположен у Успенском катедралном сабору града Смоленска, где сам укупно провео осам година. Затим сам служио у Черновцу, такође катедралном сабору, где сам био секретар епархијске управе, а после тога су ме позвали у епископску катедру Молдавије.

– Владико, реците нам какав је данас положај Православне Цркве у Молдавији?

– Православна Црква у Молдавији заузима прво место међу конфесијама. Наравно, молимо се да останемо на том месту, али то нам угрожава ЕУ. Молдавија је сиромашна земља и принуђена је да узима стране кредите. Дајући нам кредите, ЕУ нам намеће и своје законе, који су у супротности са нашим духовним и моралним традицијама.

Православна митрополија Молдавије принуђена је да се стално супротставља овом притиску, да се штити или протествује, што ми, наравно, и радимо, током дугог низа година. На пример, ЕУ настоји да натера нашу државу да допусти геј-параду у Кишињеву. Ми смо увек протествовали против тога, и руководство града нам је увек излазило у сусрет.

Сада се Молдавија труди да уђе у ЕУ. Увођење безвизног режима за наше грађане условљава се доношењем закона о недискриминацији мањина. Закон је одличан, али у њему постоји и одредба: забрана дискриминације гејева и лезбејки. И када ми то прихватимо, изволите: пасош у руке и путуј у Европу. Али, православци у односу на ову одредбу никако не могу да буду равнодушни. Молићемо се да Господ да разума властима и да они донесу исправну одлуку.

Молдавија је увек била православна земља, мада и код нас постоје секте, као што су баптистичка и адвентистичка. А недавно су, без знања Православне Цркве Молдавије - и чак без саветовања са њом, власти регистровале Лигу муслимана. У складу са законима Републике Молдавије, 30 дана од објављивања регистрације религиозне организације, на државном сајту може се изразити протест и анулирати регистрација. Десило се да је одговорни чиновник одмах по регистрацији те муслиманске организације напустио радно место. Тако се званична информација појавила на сајту тек после истека 30 дана. Ми смо почели да протествујемо, али су нам рекли: "Немате право: рок је истекао". Морали смо, ради разјашњена ситуације, да сазовемо Синод Православне Цркве Молдавије и да на њега позовемо премијера. Он је обећао да ће ту ситуацију законски регулисати.

Наравно, ми ћемо протествовати, јер још увек памтимо заслуге наших предака, који су страдали под турским јармом, памтимо судбину православних светиња. Ја све време говорим нашим руководиоцима: сада сте ви на власти, али, пре или касније, напустићете своје положаје, а последице ваших садашњих одлука, могу бити веома кобне за будућност Молдавије; зар стварно желите да у историју наше државе уђете као негативци?

– 25 маја ове године Синод Православне Цркве Молдавије донео је одлуку о формирању комисије за канонизацију светаца Молдавије. О којим подвижницима ће, пре свега, бити речи?

– Велики број подвижника вере и побожности, који су живели у Молдавији, канонизован је од стране Руске или Румунске Православне цркве. Код нас нема новомученика, зато што је у Молдавији био период великих антирелигијских прогона за време Хрушчова: совјетска власт је затварала цркве у периоду од 1957 до 1962 године. Али у нашој цркви су служили свештеници, који су у име Христа страдали за време глади у Молдавији, пред рат, када су оне који су нелојални совјетској власти, слали у концлогоре у Сибир. На празник Свете Тројице служили смо опела у част 70-годишњице тих догађаја. Наравно, треба темељно проучити документацију која је везана за тај трагичан период историје и због тога сам се већ неколико пута обраћао Министарству унутрашњих послова.

Према постојећим подацима, у то време је 46 људи страдало баш због вере, а не зато што су били богати сељаци. Желимо детаљно да проучимо њихов живот и дело, како би припремили и доставили те податке комисији за канонизацију при Светом Синоду Руске Православне Цркве - да би они били достојније слављени у лику светаца. Међу страдалима било је и свештеника и обичних људи.

– Да ли ће бити уведено празновање Сабора молдавских светаца, као што је, на пример, празновање у част Сабора белоруских светаца?

– Празновање Сабора молдавских светаца је већ уведено, али из неких разлога још увек није укључено у црквени календар. Још 2004 године обратио сам се патријарху Алексеју са молбом да благослови празновање Сабора молдавских светаца 1/14 октобра. Истог дана завршава се празновање у част Покрова Мајке Божије, а такође иконе Мајке Божије "Гербовецке" - то је највећа светиња православне Молдавије. Свjатеjши Патријарх је потписао ту молбу.

– Да ли у Молдавији обележавају тај празник?

– Да. Ми не делимо свеце према националности - ово су Румуни, а ово Руси. Постоје богоугодници, који су се прославили у Молдавији, а који су по националности Румуни; има и оних који су били грађани Руске империје. То су и преподобни Паисије Величковски, и великомученик Серафим (Чичагов), који је служио у Молдавији од 1907 до 1914 године и који је 1937 године био стрељан на Бутовском полигону.

– Данас многи грађани Молдавије живе у иностранству, па и у Русији. Њихове судбине су различите: неки почињу да раде код несавесних послодаваца, који их обмањују користећи се њиховим лошим знањем језика. Неки чак почињу да се баве и криминалом, а неки једноставно нестану. Да ли митрополија брине о тим људима?

– Молдавски народ је веома вредан - говорим о свима који живе на територији Молдавије, а то су и Молдовљани и Румуни и Бугари. У последње време многи наши суграђани одлазе на рад у иностранство, пре свега у Италију, зато што су италијански и молдавски језик слични - у просеку, већ после два месеца молдовљани скоро сасвим чисто говоре италијански језик. Такође, они раде и у Грчкој, у Португалији, Француској, Шпанији,... И наравно, одлазе и у Русију.

На жалост, светска економска криза веома негативно се одразила на Молдавију. Поред тога, Молдавија и Русија немају баш добре односе, а за то су одговорни поједини политичари. Наравно, молимо се да Господ уразуми те људе, и да они схвате колико су важни и корисни, за наше православне народе, добросуседски односи између Молдавије и Русије.

У већини европских земаља Молдавска митрополија има своје парохије. У неким земљама чак и по неколико. Имамо их у Грчкој, Португалији, Француској, Италији. Свjатеjши Патријарх Кирил, одазвао се на нашу молбу и у Москви одредио једну од цркви за организовање Представништва Православне Цркве Молдавије при Московској Патријаршији. Циљ оснивања представништва видим у томе, да се у храму обављају богослужења не само на црквенословенском, него и на молдавском језику, да би молдовљани, који живе у Москви и Московској области, могли да се моле на свом матерњем језику, да се састају и комуницирају. Надамо се да ћемо отворити и недељну школу, одржавати часове катехизиса и говорништва. И наравно, да ћемо заједно прослављати црквене празнике и породична славља. Обично се на свадби или крштењу детета код нас у Молдавији сакупи веома много гостију. Важно је да у склопу храма буде просторија, где се могу достојно обележити такве свечаности. Молдавско подворје треба да буде такав духовни центар, који би све објединио.

– Да ли се већ зна где ће се то подворје налазити?

– То је храм у Черниговској улици, посвећен Светима Михаилу и Феодору, Черниговским чудотворцима. То је цео један комплекс, чији је део одређен за Општецрквену аспирантуру и докторантуру, који носи име светих апостола Ћирила и Методија, а део комплекса се налази преко пута. Локација је веома добра, зато што је то центар Москве.

Већ сам поделио своју радост о формирању подворја са Молдовљанима који живе у Москви, између осталих са нашим познатим писцем И.Друце, композитором Е.Дога, певачицом Н.Чепрага, и многим другима. Они су спремни да помогну благоустројству храма и надају се да ће га посећивати у будућности.

Такође, планирамо да при подворју формирамо правно одељење и отворимо "врућу линију" за људе који, дошавши из Молдавије у Русију, имају било какве проблеме. Рекли сте већ да многи од њих поштено раде, али да их понекад послодавци обмањују и не плаћају. Претпостављамо да ће се људи, који су доживели такву неправду од стране несавесних послодаваца, обраћати нама. Спремни смо да им помогнемо: да им обезбедимо храну, да их привремено сместимо код нас, а правно одељење ће се потрудити да реши проблеме који су се код наших миграната појавили.

– У јесен се очекује посета Свjатеjшег Патријарха Московског и целе Русије Кирила у Молдавији. Да ли је познат прелиминарни распоред и маршрута његове посете?

– Свjатеjши Патријарх Кирил је посећивао Молдавију неколико пута док је био митрополит. Сада је први пут посећује као патријарх. Наш народ веома воли патријарха и очекује његов долазак. Мислимо да ће патријарх у Молдавију стићу увече 8 октобра, после богослужења у Тројици-Сергијевској лаври на дан празновања преподобног Сергија Радонежског. 9 октобра треба да се уз учешће патријарха служи литургија у катедралном сабору града Кишињева. Ако нам временске прилике дозволе, литургију ћемо служити на саборном тргу, под отвореним небом. 10 октобра планирана је посета двема епархијама: Јединецкој и Бељцкој. Ти епархијски центри нису далеко од Кишињева. Трећег дана планира се посета Унгенској епархији и Кагуљско-Комратској - то је аутономна област Гагаузија, где ће се поставити обележје за духовни центар. На крају, 12 октобра могућа је посета епархијама Придњестровској, Тираспољско-Дубосарској, града Бендере и освештавање новог Преображенског сабора Тираспоља. То је, наравно, план у општим цртама, чекамо сагласност Свjатеjшег Патријарха.

Ми се у Молдавији са радошћу припремамо за те дане и надамо се, да ће патријарх Кирил имати могућност да се детаљно упозна са савременим животом православног народа Молдавије.

Са митрополитом Кишињевским и целе Молдавије Владимиром

разговарала Олга Кирјанова

православље.ру

Оља · Јул 21, 2011

СВЕТА ТАЈНА ПРИЧЕШЋА

ЗНАЧАЈ СВЕТЕ ТАЈНЕ ПРИЧЕШЋА У ЖИВОТУ ПРАВОСЛАВНОГ ХРИШЋАНИНА

Света Тајна причешћа или на грчком Евхаристија (у преводу — благодарење), заузима главно, централно место у црквеном богослужбеном кругу и животу Православне Цркве.

Не чини нас православцима ношење крстића око врата, као ни Света Тајна Крштења коју смо некад примили. Штавише, у наше време то и не представља нарочити подвиг. Хвала Богу, данас можемо слободно исповедати своју веру. Православни хришћани постајемо тек онда кад почнемо живети у Христу и учествовати у животу Цркве, тј. у њеним Светим Тајнама.

Свих седам Светих Тајни имају божанско, а не човечанско устројство и помињу се у Светом Писму. Свету Тајну причешћа први је обавио сам Господ наш Исус Христос.

УСТАНОВЉЕЊЕ СВЕТЕ ТАЈНЕ ПРИЧЕШЋА

То се догодило уочи Спаситељевих крсних страдања, непосредно пред Јудино издајство. Спаситељ и његови ученици били су се окупили у велику горњу одају — собу, припремљену за то, да зготове по јудејском обичају пасхалну трпезу. Та традиционална вечера се из године у годину обављала у свакој јеврејској породици, а у знак сећања на излазак Израиља из Египта са Мојсијем на челу. Старозаветна Пасха је била празник избављења, ослобођења од египатског ропства.

Сабравши своје ученике на пасхалну трпезу, Господ јој даје нови смисао. Тај догађај су описала сва четири јеванђелиста, а добио је назив Тајна вечера. На тој опроштајној вечери Господ је установио Тајну Причешћа. Христос је ишао на страдања и крст, дајући своје Пречисто Тело и Часну Крв за грехе читавог човечанства. Тако причешће Телом и Крвљу Спаситеља у Светој Тајни Евхаристије треба да служи као вечно подсећање свим хришћанима на жртву коју је Он за нас принео.

Господ је узео хлеб, благословио га и поделио апостолима, рекавши:

Примите, једите, ово је тијело моје. Затим је узео чашу с вином и, давши је апостолима, рекао: Пијте из ње сви; јер ово је крв моја Новога завјета, која се пролијева за многе ради отпуштења гријехова (Мт. 26, 26–28).

Господ је претворио хлеб и вино у Своје Тело и Крв, заповедивши апостолима, а преко њих — њиховим следбеницима, епископима и презвитерима, да савршавају ту Свету Тајну.

РЕАЛНОСТ СВЕТЕ ТАЈНЕ

У Православном катихизису светог Филарета (Дроздова) речено је: „Причешћивање је Света Тајна у којој верујући под видом хлеба и вина окуша (причешћује се) од самог Тела и Крви Господа нашег Исуса Христа на отпуштење грехова и на живот вечни“.

Евхаристија није само сећање на то што се догодило пре више од две хиљаде година. То је реално понављање Тајне Вечере. И на свакој Евхаристији, како у време апостола тако и у нашем 21. веку, сâм Господ наш Исус Христос посредством канонски рукоположеног епископа или свештеника претвара припремљени хлеб и вино у Своје Пречисто Тело и Крв.

О обавезности причешћивања свих који верују у Њега, говори сâм Господ: Заиста, заиста вам кажем: ако не једете тијело Сина Човјечијега и не пијете крви Његове, немате живота у себи. Који једе моје тијело и пије моју крв има живот вјечни; и Ја ћу га васкрснути у последњи дан. Јер тијело моје истинско је јело, а крв је моја истинско пиће. Који једе моје тијело и пије моју крв у мени пребива и ја у њему (Јн. 6, 53—56).

НЕОПХОДНОСТ ПРИЧЕШЋИВАЊА ПРАВОСЛАВНИХ ХРИШЋАНА

Онај који се не причешћује Светим Тајнама себе лишава источника живота — Христа, ставља се ван Њега. И обрнуто, православни хришћани који са страхопоштовањем и адекватном припремом редовно приступају Светој Тајни причешћа, по речима Господа „пребивају у Њему“. Ми се у причешћу, које оживотворава, одухотворава нашу душу и тело, као ни у једној другој Светој Тајни сједињавамо са самим Христом.

Ево шта каже свети праведни Јован Кронштатски у поукама на празник Сретења, кад се Црква сећа како је старац Симеон у Јерусалимском храму примио на своје руке четрдесетодневног Младенца Христа: „Нисмо љубоморни на тебе, старче праведни! Ми сами имамо твоју срећу да подигнемо не само на рукама Божанственог Исуса, него устима и срцима, као што си и ти носио Њега увек у срцу, још не видећи, али очекујући Га — и не само једанпут, не десет пута, већ колико желимо. Ко не би схватио, љубљена браћо, да ја говорим о причешћу животворним Тајнама Тела и Крви Христове? Да, ми имамо већу срећу него свети Симеон; праведни старац је, може се рећи, прихватио у наручје своје Животодавца Исуса, као предзнак како ће касније верујући у Христа у све дане до свршетка века примати и носити Њега не само на рукама, већ и у срцу свом“.

Ево због чега Света Тајна причешћа треба да буде стално присутна у животу православног човека. Јер, ми овде на земљи треба да се сјединимо са Богом, Христос треба да уђе у нашу душу и срце.

Онај човек који у овоземаљском животу тражи сједињење са Богом, може да се нада да ће бити с Њим и у вечности.

ЕВХАРИСТИЈА И ЖРТВА ХРИСТОВА

Евхаристија се сматра најглавнијом Светом Тајном и зато што изображава жртву Христову. Господ Исус Христос је принео за нас жртву на Голготи. Принео ју је једанпут, пострадавши за грехе света, васкрснувши и вазневши се на небо, где је свечано сео с десне стране Бога Оца. Христова жртва је принесена једанпут и више се неће поновити.

Господ устројава Свету Тајну Евхаристије због тога што „сада на земљи, у другом обличју, мора постојати Његова жртва, у којој би Он стално Себе приносио, као на Крсту“.[3] Увођењем Новога Завета старозаветна жртвоприношења су обустављена и сада хришћани савршавају своју жртву у знак сећања на жртву Христову, и због причешћивања Његовим Телом и Крвљу.

Старозаветна жртвоприношења, као што је заклање жртвених животиња, била су само сенка, праслика Божанствене жртве. Као што су ишчекивање Искупитеља, Ослободитеља од власти ђавола и греха главна тема Старог Завета, тако су и за нас — људе Новога Завета — жртва Христова и Спаситељево искупљење грехова света, основа наше вере.

ЧУДО СВЕТОГ ПРИЧЕШЋА

Света Тајна причешћа је највеће чудо на земљи, које се савршава стално. Као што је некад несместиви Бог сишао на Земљу и боравио међу људима, тако се и сад сва пуноћа Божанства смешта у Свете Дарове, и омогућава нам да се причестимо том највећом благодаћу. Јер, Господ је рекао: Ја сам са вама у све дане до свршетка вијека. Амин (Мт. 28, 20).

Часни Дарови су као огањ који сажиже сваки грех и сваку гадост, ако се човек достојно причешћује. Приступајући, пак, причешћу и ми то треба да чинимо са страхопоштовањем и трепетом, са свешћу о својој немоћи и недостојности. „ Ако желиш да једеш (желећи да окусиш), човече, Тело Владикино, са страхом му приступи да се не би опекао, јер је као огањ“ — каже се у молитвама пред свето причешће.

Неретко су се духовницима — подвижницима за време служења Евхаристије догађала јављања небескога огња, који силази на Свете Дарове. На пример, ево како је то описано у житију преподобног Сергија Радоњешког: „ Једном, када је свети игуман Сергије служио Божанствену литургију, Симон (ученик преподобнога — прим.аут.) виде небески огањ како силази на Свете Тајне у тренутку њиховог освећивања, како се креће по светом престолу, обасјавајући читав олтар, и како кружи око Свете Трпезе, окружујући предстојатеља Сергија. А када преподобни хтеде да се причести Светим Тајнама, Божанствени огањ се склупча „као неки чудесни покривач“ и уђе у унутрашњост светог путира. На тај начин се угодник Божији причести тим огњем „несагориво, као дрво купине која је несагориво горела“. Ужасну се Симон од тог виђења и трепетно ћуташе, али се није дало сакрити од преподобног да се његов ученик удостојио виђења. Причестивши се Светим Тајнама Христовим, одмаче се од светог престола и упита Симона: „Чега се толико уплашио дух твој, чедо моје?“ — „Видех благодат Светог Духа, која је деловала са тобом, оче“, — одговори овај. „Пази, ником о томе не говори, док ме Господ не позове из овога живота“, — заповеди му смирени отац“.

Једном је Свети Василије Велики посетио неког презвитера веома моралног живота и видео како Свети Дух у виду огња, за време његовог служења литургије, окружује и њега и свети олтар. Такве ситуације, када се нарочито достојним људима открива силазак Божанственог огња на Свете Дарове или се Тело Христово јавља као видљиво на престолу у виду младенца, више пута су описане у духовној литератури. У „Дидактичким вестима“ (упутству сваком свештенику) се чак и објашњава како да се свештеник понаша у ситуацији кад часни Дарови добију необичан, чудесан изглед.

Оним, пак, који сумњају у чудо претварања хлеба и вина у Тело и Крв Христову и усуђују се при том да приђу светој чаши, може постати страшно ако чују следећи догађај: „Дмитриј Александрович Шепељев причао је о себи настојатељу Сергијеве пустиње, архимандриту Игњатију I, следеће. Он је стицао образовање у Пажеском корпусу. Једном је младић Шепељев у Великом посту, када су питомци приступали Светим Тајнама, саопштио другару који је ишао поред њега своје одлучно неповерење у то да су у чаши Тело и Крв Христова. Када су му биле дате Свете Тајне, осетио је да му је у устима месо. Младића је обузео ужас. Био је ван себе, немајући снаге да прогута честицу. Свештеник је приметио новонасталу промену код њега и наредио му да уђе у олтар. Тамо је, држећи честицу у устима и исповедајући своје сагрешење, дошао себи и прогутао Свете Дарове“.

Да, Света Тајна причешћа, Евхаристија, заиста је највеће чудо и тајна, тј. највећа милост нама грешнима и видљиво сведочанство тога што је Господ установио са људима Нови Завет „у крви Његовој“ (уп. Лк. 22, 20), приносећи за нас жртву на Крсту, умревши и васкрснувши, васкрсе са Собом читаво човечанство. И ми сада можемо да се причешћујемо Његовим Телом и Крвљу на исцељење душе и тела, пребивајући у Христу, да би он могао „пребивати у нама“ (уп: Јн. 6, 56).

Превела са руског: Наташа Вулетић

[1] Святой Филарет (Дроздов). Православный катихизис. М., 2006, С. 63.

[2] Святой праведный Иоанн Кронштадский. Полное собрание сочинений. СПб., 1893, Т.1. С. 348, 349.

[3] Историческое, догматическое и таинственное изъяснение Божественной литургии. М., 1993. С. 2.

[4] Православный молитвослов. М., 1992. С. 77.

[5] Троицкий патерик. М., 1896. С. 8.

[6] Святитель Игнатий (Брянчанинов). Отечник. СПб, 1903. С. 53.

Свештеник Павле Гумеров

21 / 07 / 2011

http://www.pravoslavie.ru/srpska/

Оља · Август 1, 2011

СВЕТА ТАЈНА ПРИЧЕШЋА (II)

Порекло литургиjе

Још је у давна времена Света Тајна причешћа, Евхаристија, добила назив литургија, што на грчком значи „заједничко дело“, „заједничко служење“.

Свети апостоли, ученици Христови, добивши од Свог Божанственог Учитеља заповест да савршавају Свету Тајну причешћа у знак сећања на Њега, после Његовог вазнесења су почели да обављају ломљење хлеба — Евхаристију. Хришћани бијаху постојани у науци апостолској, и у заједници, у ломљењу хљеба и у молитвама. (Дап. 2, 42)

Литургијски обред се формирао постепено. На почетку су апостоли савршавали Евхаристију по истом оном редоследу који су усвојили од свог Учитеља. У апостолска времена Евхаристија је била сједињена са такозваним агапама, или трпезама љубави. Хришћани су јели храну и пребивали у молитвама и братском општењу. После вечере се обављало ломљење хлеба и причешћивање верујућих. Али је потом литургија била одвојена од трпезе и почела је да се савршава као самостални црквени обред. Евхаристију су почели служити унутар светих храмова. У 1. и 2. веку, по свој прилици, поредак литургије није био записан и преносио се усмено.

Какве литургиjе могу бити

Постепено су у различитим крајевима настајали различити литургијски обреди. У Јерусалимској општини се служила литургија апостола Јакова. У Александрији и Египту се служила литургија апостола Марка. У Антиохији, пак, литургије светог Василија Великог и Јована Златоустог. Те литургије су имале много заједничких црта у главном светотаинском делу, а разликовале су се једна од друге у детаљима.

Данас се у пракси Православне Цркве служе три литургије. То су литургије светог Јована Златоустог, светог Василија Великог и светог Григорија Двојеслова.

Литургиjа Светог Jована Златоустог

Та литургија се служи током читаве године, осим радним данима Великог поста, као и првих пет недеља истог.

Свети Јован Златоусти је саставио чин литургије на основу претходно састављене литургије светог Василија Великог, изузевши неке молитве. Свети Прокло, ученик светог Јована Златоустог, говори да се раније литургија служила веома опширно и да је „свети Василије, снисходећи...слабости човековој, скратио; а после њега још више свети Златоуст“.

Литургиjа Светог Василиjа Великог

Према речима светог Амфилохија, епископа Иконије Ликаонске, свети Василије Велики је молио „Бога да му дâ снагу духа и разума да саврши литургију својим речима. Након његове шестодневне ватрене молитве, Спаситељ му се јавио на чудесан начин и услишио му молитве. Убрзо потом Василије, будући прожет усхићењем и Божанственим трепетом, поче возглашавати: нека се испуне уста моја хваљења; и чуј Господе Исусе Христе Боже наш, из светог Твог обитавалишта, и остале молитве литургије“.

Литургија светог Василија служи се десет пута у години: на Бадњи дан и Крстовдан (уочи Богојављења); на дан празновања светог Василија Великог 1.јануара/14.јануара; у првих пет недеља Великог поста, на Велики Четвртак и Велику Суботу.

Литургиjа Светог Григориjа Двоjеслова, или Пређеосвећених дарова

За време свете Четрдесетнице Великог поста, радним данима се не служи пуна литургија. Пост је време покајања, плача над греховима, када се из богослужења искључује и најмања празничност и торжественост. О томе пише блажени Симеон, митрополит Солунски. И због тога се по црквеним правилима средом и петком у току Великог поста служи литургија Пређеосвећених дарова. Верујући се причешћују Часним Даровима, претходно освећеним на недељној литургији.

У неким помесним православним Црквама на дан празновања светог апостола Јакова, 23.октобра/5.новембра, служи се литургија по његовом обреду. То је најстарија литургија и она је дело свих апостола. Свети апостоли, до тренутка када су се раштркали на различите стране због проповедања Јеванђеља, окупљали су се ради служења Евхаристије. Доцније, тај обред је остао и писмено обележен као Јаковљева литургија.

Превела са руског: Наташа Вулетић

Свештеник Павле Гумеров

31 / 07 / 2011

Оља · Август 14, 2011

СВЕТА ТАЈНА ПРИЧЕШЋА (III)

Доследност и символика Литургиjе

Поредак служења обичне литургије (која није пређеосвећена) је следећи. Најпре се припрема материја за савршавање Евхаристије, а затим се верујући припремају за Свете Тајне. Најзад се савршава сама Света Тајна: освећење Часних Дарова и причешћивање верника. Према томе, Божанствена литургија се састоји из три дела:

проскомидија

литургија оглашених

литургија верних

Проскомидиjа

Проскомидија је реч грчког порекла која у преводу значи приношење. У стара времена су чланови прве хришћанске заједнице пре литургије сами доносили као уздарје хлеб и вино за Свете Тајне. Хлеб који се употребљава приликом служења литургије носи назив просфора, што значи принос, опет као знак да су раније хлебове на литургију доносили хришћани. У Православној Цркви Евхаристија се савршава од просфора, које су направљене од квасног теста.

У проскомидији се употребљава пет просфора у знак сећања на чудесно насићивање пет хиљада људи.

За причешће се употребљава једна просфора (агнец). Јер и Господ је причестио апостоле, преломивши и раздавши један хлеб. Свети апостол Павле пише: јер један је хљеб, једно смо тијело многи, пошто се сви од једнога хљеба причешћујемо (1Кор. 11, 17). Агнец се ситни после предложења Часних Дарова и њиме се причешћују свештенослужитељи и они који су се спремили за Свето Причешће. За савршавање литургије користи се црвено вино од грожђа, јер оно због боје подсећа на крв. Вино се меша са мањом количином воде, која симболише воду потеклу заједно са крвљу из Спаситељевог прободеног ребра.

Проскомидија се савршава у олтару на самом почетку литургије, док чтец чита часове. Возглас „Благословен Бог наш...“, који претходи читању трећег часа, сматра се још и почетним возгласом проскомидије.

Проскомидија је веома важан део Божанствене литургије, а припремање Часних Дарова за освећење има дубљу симболику.

Проскомидија се врши на четвртастом столу, који се налази са леве стране од престола и назива се жртвеник.

Специјалним ножем који се назива копље, свештеник из просфоре исеца средишњи коцкасти део и тај део просфоре носи назив Агнец. Симболички приказује Исуса Христа, који као Непорочно јагње (агнец) узима грехе света на себе и страда ради спасења истог. Агнец се исеца са доње стране крстолико уз речи: „Жртвује се Јагње Божије, које узима грех света, за живот света и спасење“. Затим свештеник пробада копљем Агнец са десне стране, говорећи: „Један од војника прободе Му ребра копљем и одмах изиђе крв и вода, и онај што виде посведочи, и истинито је сведочанство његово“ (Јн. 19, 34—35).

Уз те речи улива у путир (свету чашу) вино помешано са водом. Припремање Дарова на проскомидији симболизује неколико догађаја. Ту се спомиње рођење Спаситеља, Његов долазак на свет и, наравно, голготска жртва на Крсту, као и погребење.

Припремљени Агнец и честице (извађене из четири просфоре), означавају сву пуноћу небеске и земаљске Цркве. Након припремања, Агнец се ставља на специјални тањир (дискос).

Свештеник из друге просфоре, на којој је изображена Мајка Божија, вади у облику троугла честицу у част Пресвете Богородице и ставља је са десне стране светог хлеба (Агнеца). Из треће просфоре исеца честице у част и спомен Јована Крститеља, пророка, апостола, светитеља, мученика, преподобних, бесребреника, родитеља Пресвете Богородице — светих и праведних Јоакима и Ане, и светитеља, чија се литургија тог дана служи.

Из преостале две просфоре ваде се честице за живе и упокојене православне хришћане. Верници остављају цедуљице са именима за помен (живих и упокојених), које се у олтару на проскомидији читају. За људе, чија се имена налазе на цедуљама, такође се ваде честице.

Све честице имају одређено место на дискосу. Окадивши звездицу свештеник је ставља на дискос изнад Агнеца и честица. То су два метална лука, у облику крста. Дискос симболизује још и Витлејемску пећину и Голготу, зведица — звезду над пећином и крст. Свештеник кади специјалне покриваче и покрива површину дискоса и путира, што симболизује, како покров у који је тело Христово било повијено и положено у гроб тако и витлејемске пелене.

Значаj помињања на проскомидиjи

На крају Божанствене литургије, после причешћивања верника, свештеник у свету чашу спушта честице извађене из просфора на проскомидији, говорећи: „Омиј, Господе, светом Крвљу Твојом грехе свих овде поменутих, молитвама Светих Твојих“.

Помињање на проскомидији, вађење честица за здравље и упокојење, а затим и њихово спуштање у путир, сматра се једним од значајнијих помињања у Цркви. Они који се тад помињу су равноправни учесници литургије, јер се за њих савршава бескрвна Жртва. Једном приликом је чувени јеромонах Алексије, старац Голосејевског скита Кијево – Печерске Лавре, а данас и прослављени локални светититељ, преоблачио мошти светог Теодосија Черниговског. Само што је задремао, седећи крај њих, угледао је свеца који му је рекао: „Хвала ти за труд око мене, молим те да споменеш моје родитеље — Никиту и Марију, кад будеш служио литургију“. Када га јеромонах Алексије упита, како може да тражи молитве од свештеника, а сам стоји пред Божијим престолом, свети Теодосије рече: „Приношење на литургији је јаче од мојих молитви“.

О другом случају приповеда свети Григорије Двојеслов. Након смрти неког немарног монаха, пострадалог због среброљубља, он је наредио да се за покојника одслужи тридесет заупокојених литургија, а братији да се заједнички моле за њега. И након што је одслужена последња литургија тај монах се јавио свом рођеном брату, говорећи: „Досад сам, брате мој, сурово и страшно страдао, а сада ми је добро и пребивам у светлости“.

Литургиjа оглашених

Други део литургије носи назив литургија оглашених. У древно време су се људи за примање светог крштења дуго припремали. Упознавали су се са основама вере, ишли у цркву, али учешће у молитви могли су узимати само до одређеног тренутка службе. До преношења Часних Дарова са жртвеника на престо, оглашени, као и они који се кају за своја прегрешења или су под епитимијом због тешких преступа, морали су излазити у припрату храма.

После свештениковог возгласа: „Благословено Царство Оца и Сина и Светога Духа, сада и увек и у векове векова“ — хор поје: „Амин“ ( што значи „заиста, правилно говориш“). Почиње мирна или велика јектенија са следећим речима: „ У миру Господу се помолимо“. Реч „у миру“ не означава позив „свету“ на заједничку молитву (иако је молитва на литургији увек заједничка, саборна), већ нам говори о нашој обавези да се молимо у миру, измиривши се са ближњима, јер ће једино тад Господ примити наше молитве.

Мирна јектенија као да обухвата све сфере нашег постојања. Ми се молимо: за мир читавог света, за свете цркве, храм у ком се обавља служба, епископе, презвитере, ђаконе, за нашу земљу, за оне који су на власти и војнике, за благорастворење ваздуха (и времена мирна) и изобиље плодова земаљских, неопходних за исхрану. Такође, молимо се и за путнике, болеснике и оне који су у ропству.

Литургија је заједничко дело и молитва се на њој узноси саборно, тј. сви се верници скупа моле „једним устима и једним срцем“. Говори Господ: Јер гдје су два или три сабрана у име Моје, ондје сам и ја међу њима (Мт. 18, 20). По правилу свештеник не може служити литургију сам, с њим мора бити макар један човек.

После велике јектеније певају се псалми, који се зову антифони, јер их по правилу певају две певнице наизменично, тј. антифоно. Псалми пророка Давида су улазили у састав старозаветног богослужења, и чинили су важан део свечаних песама у ранохришћанској служби. После другог антифона увек се пева: „Јединородни Сине...“ — о доласку на свет Христа Спаситеља, Његовом оваплоћењу и искупитељској жртви. За време певања јеванђелских заповести блаженстава из Господње Беседе на гори, отварају се Царске двери ради обављања входа са Јеванђељем или такозваног „Малог входа“. Подижући високо свето Јеванђеље и чинећи њиме знак крста, свештеник или ђакон изговара возглас: „Премудрост! Прости!“. То је напомена верујућима, да су они дужни да стоје право. У буквалном преводу са грчког прости значи: правилно, право. Такође, овде је реч о премудрости коју нам собом носи Божанствено Јеванђеље и Господња проповед, јер се оно и износи из олтара у знак Христовог изласка на проповед, носећи благу вест свету.

Након појања тропарâ посвећених празнику, том дану или светима дана и храма, поје се Трисвета песма: „Свети Боже...“. На Рождество Христово, Крштење Господње, Пасху (читаве Светле седмице), на дан Свете Тројице, као и у суботе — Лазареву и Велику, уместо Трисвете песме поје се: „Јелици (који) во Христа крестистесја (крстили), во Христа облекостесја (обукли), алилуја“. У древно време су се оглашени традиционално крштавали на те празнике.

На празник Воздвижења Крста Господњег и Крстопоклоне недеље Великог поста, уместо Трисвете песме се пева: „Крсту Твоме клањамо се Владико, и свето васкрсење Твоје певамо и славимо“.

Даље следи утврђено за тај дан читање из књига Посланица светих апостола или Дела апостолских и Јеванђеља.

За пажљиво читање Апостола и Јеванђеља припремају нас возгласи: „Вонмем (пазимо!) и „Премудрост, прости, чујмо Свето Јеванђеље“. После Јеванђеља следи сугуба (посебно усрдна) јектенија, у којој се поред различитих молитви за свештенослужитеље, као и за оне који су на власти, војнике и све верне, помињу и сви они који су оставили своја имена за помен. Заједно са свештеником који се моли за здравље и спасење слугу Божијих „овде и сада поменутих“, молитву узносе и сви присутни.

За време сугубе јектеније свештеник распростире на престолу свети антиминс. То је правоугаоно платно на којем је представљено Спаситељево полагање у гроб. Он стално стоји на престолу и на њему се служи Божанствена литургија. У антиминс су ушивене честице моштију светих мученика. У раној Цркви први хришћани су служили литургију на гробовима мученика, као што је то био случај, на пример, у Римским катакомбама, где су сахрањивали мученички пострадале хришћане.

После сугубе јектеније следи јектенија за умрле. У њој се молимо за све умрле оце, браћу и сестре наше, да им Господ опрости вољне и невољне грехе; да их настани у насељима небеским, где се праведни упокојавају.

Затим се произноси јектенија за оглашене. Тај део код неких ствара недоумицу. Заиста, пракса оглашавања (припрема за крштење), која је постојала у раној Цркви, сада не постоји. Ми данас, као по правилу, крштавамо људе након једног или два разговора. Међутим, још увек има оглашених који се припремају да приме православље. Бројни су и они који се још нису крстили, али имају жељу — иду у Цркву. И за њих се такође молимо, да Господ оснажи њихову добру намеру, да им открије Своје „Јеванђеље правде“ и присаједини их „Светој Саборној и апостолској Цркви“.

Недавно сам крстио једног свог рођака, који се годинама спремао за крштење, али је увек био некако неодлучан. При том је веома темељно пришао упознавању са Православљем: прочитао је Стари и Нови Завет у целини, велики број духовне литературе, научио „Символ вере“ и „Оче наш“. И тек у осмој деценији свога живота, најзад, примио свето крштење.

У наше време је много оних које су још у детинству крстили родитељи или баке, али су остали сасвим непросвећени. За време ове јектеније треба се молити, да их Господ „просветли речју истине Своје“ и да их присаједини својој светој Цркви.

После речи: „оглашени изађите“, они који се спремају за крштење и покајници, излазили су у припрату храма, јер је у том тренутку почињао најбитнији део Божанствене литургије. За време тих речи ми, треба да се пажљиво загледамо у своју душу и из ње избацимо све увреде и мржњу према својим ближњима, као и све свакодневне празне помисли, како би с особитом пажњом и страхопоштовањем могли да се молимо на литургији верних.

Литургиjа верних

Тај део службе почиње после позива оглашеним да напусте храм. Даље следе две кратке јектеније, а хор почиње да пева Херувимску песму. У преводу на руски (српски, прим.прев.) ова песма чита се овако: „Ми који Херувиме тајанствено изображавамо, и Животворној Тројици Трисвету песму певамо, сваку сада животну бригу оставимо, да би прославили Цара свих, Кога ангелски чинови славно прослављају. Алилуја!“

У овој песми се спомињу анђелски војници којима је Господ окружен и који Га непрестано прослављају. На Божанственој литургији не узносе молитве само свештенослужитељи и парохијани, већ заједно са Црквом земаљском литургију савршава и Црква небеска.

Једном је преподобни Серафим (Саровски, прим.аут.), док је још био јерођакон, служио Божанствену литургију на Велики Четвртак. После Малог входа уследио је Серафимов возглас са Царских врата: „Господе, спаси благочестиве и услиши их!“ Али само што је, окренувши се народу, усмерио орар на предстојатеље, уз речи: „И у векове векова!“ – обасјао га је зрак сјајнији од сунца. Осврнувши се на ту светлост, угледао је Господа Исуса Христа у виду Сина Човечијега, у слави, и неизрецивом светлошћу сијајући, окруженог Небеским Силама: Анђелима, Арханђелима, Херувимима и Серафимима, како као пчелињи рој од улазних двери лебде по вадуху“.

За време Херувимске песме савршава се преношење Часних Дарова, припремљених за освећење, са жртвеника на престо. То се преношење назива Велики вход. Изишавши из олтара кроз северне (леве) двери, свештеник са ђаконом преноси Дарове. Заустављају се на амвону испред Царских двери где се, окренувши се лицем према верујућима, моле за светог патријарха, митрополите, архиепископе, епископе, свештенство, за све који се труде и присутне у том храму.

Вративши се након тога кроз царска врата у олтар, свештенослужитељи постављају чашу и дискос на престо и покривају Дарове специјалним покровом (воздухом). Појци у то време завршавају Херувимску песму. Велики вход представља славни ход Исуса Христа на вољна страдања и крсну смрт.

После приношења Дарова следи прозбена јектенија која представља припрему верујућих за најважнији део литургије – њихово освећење.

Пре саборног певања (или читања, прим.прев.) Символа вере ђакон произноси возглас: „Двери, Двери! Премудрошћу пазимо!“ Те речи су у древно време подсећале црквењаке да почиње најглавнији и најсвечанији део службе, како би они боље осмотрили врата храма, не пуштајући у њега оглашене и неверујуће. Сада се тим речима напомиње верујућима да затворе двери своје душе за све друге мисли. По правилу, сви који се моле певају Символ вере, исповедајући своју веру и најважније догмате Православне Цркве.

Често се сусрећемо са тим да крштени кумови при Светој Тајни крштења, не могу да прочитају Символ вере. То се дешава због тога што људи не читају јутарње молитве (у чији састав улази и Символ вере) и ретко иду на литургије. Јер на свакој Божанственој литургији народ једним устима, саборно, исповеда своју веру и, наравно, зна ту песму напамет.

После возгласа: „Стојмо смерно, стојмо са страхом, пазимо да свети Принос у миру узнесемо“ (Свету Тајну Евхаристије и свето приношење, треба произносити са страхом Божијим, страхопоштовањем и особитом пажњом) почиње канон евхаристије. Певање „Милост мира, жртву хвале“ представља одговор на тај позив.

Возгласи свештеника се смењују са појањем хора. Свештеник за време појања чита тајне евхаристијске молитве. Зауставимо се на основним, најглавнијим молитвама канона евхаристије. Речима свештеника „Заблагодаримо Господу!“ почиње припрема за освећење, претварање часних Дарова. Јереј чита благодарствену (евхаристијску) молитву. У њој прослављамо доброчинства Божија, нарочито искупљење рода човечијега, захваљујући Господу што нас удостојава примања бескрвне Жртве, кроз Свету Тајну евхаристије, иако се Њему поклањају и славе га чинови анђелски: „Победничку песму певајући, кличући, узвикујући и говорећи“. Те речи молитве свештеник произноси гласно, као возглас.

Настављајући евхаристијске молитве, свештеник гласно произноси речи Спаситеља, изречене на Тајној вечери: „Примите, једите, ово је Тело моје, које се ради вас ломи за отпуштење грехова“. При том он указује на дискос с Агнецом. И: „Пијте од ње сви: ово је Крв моја Новога Завета, која се ради вас и ради многих пролива за отпуштење грехова“, указујући на свету чашу.

Свештеник произноси возглас, пун дубоког богословског смисла: „Твоје од твојих Теби приносећи ради свих и за све“. Ми се усуђујемо принети Богу оне дарове које је он створио (хлеб и вино), приносећи бескрвну Жртву за сва чеда Цркве и за сва доброчинства, која нам Он даје.

За време песме „Тебје појем, Тебје благословим, Тебје благодарим, Господи; и молимтисја, Боже наш“ освећују се (претварају) претходно припремљени хлеб и вино у Тело и Крв Христову. Свештеник се моли и припрема за тај узвишени тренутак, читањем тропара 3‑ег часа. Затим благосиља Свети Агнец, и говори: „И учини овај Хлеб часним Телом Христа Твога“. Благосиља исто тако вино, и говори: „А то што је у Чаши овој часном Крвљу Христа Твога“. На крају, благосиљајући хлеб и вино заједно, свештеник говори: „Претворивши их Духом Твојим Светим“. Свештенослужитељи чине земни поклон пред Светим Даровима. Часни Дарови се приносе као бескрвна Жртва за всје и всја без изузетка; за све свете и за Владичицу Богородицу, о чему се говори у возгласу свештеника, који представља финале свештеникове молитве: „Особито за пресвету, пречисту, преблагословену, славну Владичицу нашу Богородицу и Приснодјеву Марију“. Као одговор на тај возглас верујући одговарају хвалебном песмом у част Божије Мајке: „Достојно јест“ (на свету Пасху и на свих дванаест празника (до њиховог завршетка), уместо „Достоино јест“, поје се у част Божије Мајке задостојник).

Даље следи јектенија која припрема верујуће за причешће, и која такође садржи обичне прозбе прозбене јектеније. Након јектеније и возгласа свештеника поје се (најчешће саборно) Господња молитва: „Оче наш“. Када су апостоли замолили Христа да их научи да се моле, Он им је дао ту молитву. У њој ми молимо за све што је неопходно у животу: да на свету буде воља Божија, за насушни хлеб (као, наравно, и за то да нас Господ удостоји примања небеског хлеба, Тела Његовог), за опроштење грехова наших; и да нам Господ ниспошље своју помоћ да издржимо сва искушења и да нас избави од смућења нечастивога.

Возглас „Светиње светима“ говори нам о томе да Светим Тајнама треба да прилазимо чисти, претходно осветивши себе молитвом, постом и очистивши се покајањем.

О припремању за Свету Тајну причешћа подробно се говори у поглављу „Како се припремати за причешће“.

Свештенослужитељи у олтару дробе Свети Агнец, причешћују се и припремају Дарове за причешће верујућих.

Након тога се отварају царска врата и ђакон, износећи Свету Чашу у рукама, произноси: „Са страхом Божијим, вером и љубављу приступите“. Отварање царских врата у том моменту представља отварање гроба Спаситељевог, а изношење Светих Дарова — јављање Исуса Христа после васкрсења.

Свештеник чита молитву светог Јована Златоустог пре светог причешћа: „Верујем Господе и исповедам да си Ти заиста Христос, Син Бога живога, који си дошао на свет да грешнике спасеш, од којих сам први ја...“ И људи се моле, пажљиво слушајући смирену молитву светог Јована, свесни своје недостојности и величине Светиње. Молитва се завршава речима: „Нити ћу Ти дати целив као Јуда, већ као разбојник исповедам Те: сети ме се Господе у Царству Своме. Да ми не буде на суд или осуду причешће Светим Тајнама Твојим, већ на исцељење душе и тела. Амин“.

Треба се причешћивати достојно, с вером и скрушеношћу срца, претходно измиривши се са својим ближњима, да не би били слични Јуди-издајнику, који је био један од дванаесторице ученика, и који је присуствовао Тајној Вечери, а затим отишао и издао Учитеља.

Сви који су се припремали за Свето причешће и који су добили благослов од свештеника, причешћују се Светим Христовим Тајнама. Након тога свештеник враћа у олтар свету чашу.

Јереј светом чашом благосиља вернике, говорећи: „Свагда, сада и увек и у векове векова“ и односи је на жртвеник. Ово је последње јављање Светих Дарова верујућима и оно симболизује последње јављање Спаситеља ученицима, као и Његово вазнесење на небо.

Ђакон произноси кратку благодарствену јектенију.

На крају литургије свештеник изговара отпуст. У отпусту се обично спомињу молитве Божијој Мајци, светитељ чија је литургија служена тог дана, храмовни светитељи, као и светитељ чију успомену празнујемо на тај дан.

Верници целивају свети крст, који им даје свештеник.

После литургије се обично читају благодарствене молитве после светог причешћа. Уколико се оне не читају у храму, причасници су дужни да их прочитају по доласку кући.

Протоиерей В.Гурьев. Пролог в поучениях. М., 1912. С.431.

Реч „мир“ у преводу са руског значи „свет“. (Прим.прев)

Протоиерей В.Гурьев. Пролог в поучениях. М., 1912. С. 688.

задостојник − 9-ти ирмос празничног канона са одговарајућим припевом (Прим.прев.)

Превела са руског: Наташа Вулетић

Свештеник Павле Гумеров

14 / 08 / 2011

http://www.pravoslavie.ru/s

Септембар 8, 2011

Света Тајна Причешћа (IV)

Како се припремити за Причешће

Свете Тајне — Тело и Крв Христова — су највећа светиња, дар од Бога нама грешнима и недостојнима. Самим тим се не зову без разлога — Часни Дарови.

Нико на земљи не може себе да сматра у потпуности достојним за причешћивање Светим Тајнама. Спремајући се за причешће, ми очишћујемо своју духовну и телесну природу. Душу припремамо молитвом, покајањем и помирењем са ближњим, а тело постом и уздржањем. Та припрема носи назив „говение“.[1]

О молитвеном правилу

Они који се припремају за причешће читају три канона — Покајни Господу Исусу Христу, Молебни Пресветој Богородици и Анђелу Чувару, као и молитвено правило пред свето причешће, које обухвата Канон и молитве.

Препоручује се да се ишчитају сви канони дан уочи причешћа, а молитвено правило ујутру — на сам дан причешћивања, пре литургије.

Сви ти канони и молитве налазе се у канонику и обичном православном молитвенику.

Уочи причешћа је неопходно да се буде на вечерњој служби, будући да нови црквени дан почиње од тог тренутка.

О посту

Пре причешћа треба постити и телесно се уздржавати. Пост подразумева искључење хране животињског порекла: месних и млечних производа, као и јаја. Приликом строгог поста из исхране се искључује и риба. Конзумирање посне хране, такође, треба да буде умерено.

Супружници за време припремног периода за свето причешће треба да се уздржавају од телесне блискости (пето правило светог Тимотеја Александријског). Жене, у време чишћења (месечног циклуса), не могу да приступају причешћу (седмо правило светог Тимотеја Александријског).

Постити треба, како телом тако и умом, видом и слухом, чувајући своју душу од световних забава.

Дужина трајања евхаристијског поста се обично одређује у договору са духовником или парохијским свештеником. То зависи од телесног здравља, духовног стања оног који се причешћује, као и од тога, колико често приступа Светим Тајнама.

Опште правило прописује тродневни пост пред причешће.

Онима, пак, који се често причешћују (на пример, једанпут у недељи), дужина поста може да буде скраћена на дан или два, по благослову духовника.

Духовник може да ублажи пост болесницима, трудницама и дојиљама, као и у неким другим животним околностима.

Они који се припремају за причешће од поноћи ништа не једу и не пију. Причешће се прима наште срце. Нипошто се не сме пушити. Неки погрешно мисле да тог јутра не треба прати зубе, да се не би прогутала вода. То је сасвим неисправно. Чак се у „Дидактичким вестима“ сваком свештенику налаже прање зуба пре литургије.

О покаjању

Најважнији тренутак у припреми за Свету Тајну причешћа представља очишћење наше душе од грехова, које се савршава у Светој Тајни исповести. У душу која није очишћена од греха, па самим тим ни помирена са Богом, Христос не улази.

Данас се може чути мишљење о томе да треба раздвајати Свете Тајне исповести и причешћа. И уколико се човек редовно исповеда, он може да приступи причешћу без исповести. У том случају се обично позивају на праксу неких помесних Цркви (на пример, Грчке). Наш народ се више од седамдесет година налазио у атеистичком ропству. И Руска црква је тек помало почела да долази себи од те духовне деградације, која је задесила нашу земљу. Имамо тако мало православних храмова и свештенослужитеља. У Москви је на 10 милиона становника само око хиљаду свештеника. Људи су одељени од традиције и нису црквени. Градско-парохијски живот фактички не постоји. Ево простог примера: у току Часног поста на недељној литургији велике московске парохије причести се понекад преко 800 људи (каткад и много више). Међу њима има сталних парохијана, који редовно приступају Светим Тајнама; такође, има оних који се причешћују сасвим ретко, као што има и оних који су дошли на причешће по први пут у животу. Како да се човек ту постави? Наравно, све оне који желе да се причесте обавезно треба исповедити.

Није згорег приметити, да је живот и духовни узраст савремених православних верника неупоредив са животом хришћана првих векова. Због тога се ми придржавамо праксе исповедања пре сваког причешћа.

Узгред, што се тиче првих векова хришћанства, треба истаћи да најважнији историјски споменик ранохришћанске писмености „Дела дванаесторице апостола“, или на грчком „Дидахи“, говори: „У недељу Господњу (дан васкрсења, прим.аут.), сабравши се заједно, ломите хлеб и вршите Евхаристију (=Литургију), исповедајући претходно грехе своје, да би жртва ваша била чиста. 2. Сваки пак онај који има спор са другом својим нека не долази на сабрање са вама, докле се не измире, да се (тиме) не упрља жртва ваша. 3. Јер је то она (жртва) за коју је Господ рекао: „У сваком месту и времену приносићете ми жртву чисту, јер сам ја Цар велики, говори Господ, и Име је моје чудесно међу народима“ (глава 14). И још: „ У цркви исповедај грехе своје, и не приступај молитви својој са савешћу нечистом. То је пут живота“ (глава 4).

„Дела дванаесторице апостола“ представља ауторитативни извор с краја 1. и почетка 2. века и даје нам јасну представу о животу ранохришћанских заједница; стога је поука о неопходности литургијске исповести за нас веома значајна.

Пошто је важност покајања − очишћења од грехова пред причешће неоспорна, на тој теми ћемо се мало подробније задржати.

Прва исповест и прво причешће су многима биле разлог почетка њиховог оцрковљења, постајања православним хришћанима.

Припремајући се за дочек драгог госта, трудимо се да што боље поспремимо своју кућу и успоставимо ред. Тим пре, ми треба да се с трепетом, страхопоштовањем и брижљивошћу припремимо да примимо у дом своје душе „Цара царева и Господа господара“. Што пажљивије хришћанин пази на свој духовни живот, то се чешће и усрдније каје, а нарочито види своје грехе и недостојност пред Богом. Нису узалуд свети људи сматрали своје грехе небројеним − као песак морски.

Када је код преподобног оца Доротеја дошао један угледни грађанин градића Газе, он га је упитао: „Поштовани господине, реци ми, за кога ти сматраш себе у свом граду?“ Он рече: „Сматрам себе за великог и првог“. Тада га преподобни опет упита: „Ако би отишао у Кесарију, за кога би тамо себе сматрао?“, тај човек одговори: „За последњег међу тамошњим велможама“. – „Ако би се пак упутио у Антиохију, за кога би себе тамо сматрао? „Тамо бих – рече он – сматрао себе за обичног човека из народа“. „Ако би отишао у Цариград и приближио се цару, сматрао би себе...?“ И он одговори: „Дословно убогим“. Тада му отац Доротеј рече: „Ето тако и светитељи, што се више приближавају Богу, утолико пре увиђају своју грешност“.[2]

Нажалост, морамо приметити да неки прихватају Свету Тајну исповести као неку формалност, после које ће добити разрешење да приступе причешћу. Спремајући се за причешће, ми треба са пуном одговорношћу да приступимо очишћењу своје душе, како би је учинили храмом за примање Христа.

Свети оци покајање називају другим крштењем, крштењем у сузама. Као што воде на крштењу умивају нашу душу од грехова, тако сузе покајања, плач и туга због прегрешења очишћују нашу духовну природу.

Због чега се ми кајемо ако Господ ионако зна све наше грехе? Бог чека наше кајање, тј. њихово признање. У Тајни исповести ми молимо Њега да нам опрости. То се може схватити на основу следећег примера. Дете се без питања завукло у ормар и појело све бомбоме. Отац одлично зна ко је то учинио, али чека да син сам приђе и затражи опроштај.

Сама реч „исповест“ значи да је хришћанин дошао да исприча (=поведать), исповеди и сам каже своје грехе. Свештеник у молитви пред исповест чита: „Ти сам као Благ и незлопамтљив Господ благоизволи да ове слуге Твоје речју разрешиш“. Сам човек се посредством речи разрешава од својих греха и добија од Бога опроштај. Због тога исповест мора да буде индивидуална, а не заједничка. Имам на уму праксу, по којој свештеник чита списак могућих грехова, а затим ставља епитрахиљ на главу онога који се исповеда. Заједничка исповест је била готово општа појава у совјетско време када је било врло мало активних храмова, који су недељним и празничним данима, као и у време постова, били препуни верника. Све њих исповедити, било је просто нереално. Одржавање исповести после вечерње службе, такође се готово нигде није одобравало. Данас је, слава Богу, остало веома мало храмова у којима се обавља слична „исповест“.

Да би се добро припремили за очишћење душе, потребно је да пре Тајне покајања поразмислимо о својим гресима, да их се присетимо. У томе нам помажу књиге „В помощь кающимся“ светог Игнатија (Брјанчанинова), „Опыт построения исповеди“ архимандрита Јована (Крестјанкина) и друге.

Исповест не треба прихватати само као духовну, прочишћујућу, душевну. Можемо да се ваљамо по земљи и блату без страха, у души ће свеједно после све да се спере. И можемо опет да наставимо да грешимо. Уколико човек прилази исповести са таквим мислима, он се исповеда на суд и на осуду, а не на спасење. И формално „исповеђени“, он неће добити од Бога разрешење грехова. Није све тако једноставно. Грех и страст наносе души велику штету, па чак и онај који се покајао сноси последице свога греха. Као код болесника који је прележао богиње – остају ожиљци. Није довољно само исповедати грех, треба уложити све напоре да се победи склоност ка греху у својој души, и да се више не враћа њему. Када лекар уклања канцерозни тумор, прописује хемотерапију како би победио болест и спречио рецидив[3].

Наравно, није једноставно одмах напустити грех, али покајник не сме да буде лицемеран: „Покајаћу се и опет ћу наставити да грешим“. Он мора да уложи све напоре, како би стао на пут исправке и да се више не враћа греху; да моли од Бога помоћ за борбу са гресима и страстима. Они који се ретко исповедају и причешћују, престају да примећују своје грехе; удаљују се од Бога. И обрнуто, приближујући се Њему, као Источнику светлости, људи почињу да примећују све мрачне и нечисте углове своје душе. Слично сјајном сунцу које осветљава све непоспремљене кутке просторије.

Господ од нас не очекује земаљске дарове и поклоне, али зато: „жртва је Богу дух скрушен, срце скрушено и смирено Бог неће презрети“ (Пс 50, 19). И припремајући се за сједињење са Христом у Тајни причешћа, ми ту жртву приносимо Њему.

О измерењу

Ако, дакле, принесеш дар свој жртвенику, и ондје се сјетиш да брат твој има нешто против тебе, остави ондје дар свој пред жртвеником, и иди те се најприје помири са братом својим, па онда дођи и принеси дар свој (Мт. 5, 23−24) – говори нам реч Божија.

О томе у какво ужасно греховно стање могу да западну људи који приступају причешћу гневни и неизмирени, говори нам Кијево-Печерски патерик: „Била једном два брата по духу: ђакон Евагрије и свештеник Тит. Један према другом су осећали тако велику и нелицемерну љубав, да су се сви дивили њиховој слози и безмерној љубави. Нечастиви који пак мрзи доброчинство, и који као лав ричући ходи и тражи кога да прождере (1 Пт. 5, 8), изазвао је међу њима кавгу. И такву је мржњу он усадио у њих, да су један другог избегавали, не желећи да се погледају у очи. Више пута братија их је молила да се измире, али они нису хтели ни да чују. Када би Тит пролазио са кадионицом, Евагрије би се склањао од тамјана; а када се Евагрије не би склонио, Тит би пролазио поред њега не окадивши га. И тако су они у том греховном мраку провели много времена, приступајући Светим Тајнама: Тит не тражећи опроштаја, а Евагрије гневећи се – до те мере их је нечастиви изазвао. Једном се Тит био страшно разболео и, пошто је био већ на самрти, стаде туговати због свог прегрешења и посла ђакону молбу: „Опрости ми брате мој, Бога ради, што сам се узалудно гневио на тебе“. Евагрије је одговорао сурово, проклињући. Старци, видевши да Тит умире, силом доведоше Евагрија, како би га помирили са братом. Угледавши га, болесник се придиже, паде ничице пред његове ноге и рече: „Опрости и благослови ме, оче мој!“ Он пак, немилостив и љут, одби да опрости у присуству свих, говорећи: „Никада се нећу помирити са њим, ни у овом веку, ни у будућем“. И одједном се Евагрије истрже из руку стараца и паде. Хтели су да га подигну, али видеше да је он већ мртав. И не могоше му ни руке исправити, ни уста затворити, као код давно упокојеног. Болесник тог тренутка устаде, као да никад није ни боловао. Запрепастише се сви због изненадне смрти једног и брзог оздрављења другог. Са пуно суза су погребли Евагрија. Уста и очи су му остале отворене, а руке раширене. Тад старци упиташе Тита: „Шта то све значи?“ И он исприча: „Видех ја Анђеле, како узмичу и плачу над мојом душом, и нечисте силе које се радују гневу моме. И тада почех молити брата да ми опрости. Када га пак доведосте код мене, видех Анђела немилостивог, који у руци држи пламено копље, и кад ми Евагрије не даде опроштај, он га удари те овај мртав паде; А мени Анђео пружи руку и подиже ме“. Чувши то, братија се побоја Бога који је рекао: Опраштајте и опростиће вам се (Лк. 6, 37). [4]

Припремајући се за причешће Светим Тајнама, треба (уколико постоји таква могућност) да затражимо опроштај од свих, које смо хотимично или нехотично увредили, и да сами свима опростимо. Уколико је немогуће учинити то лично, треба се измирити са ближњима макар у свом срцу. Наравно, то није једноставно, јер смо сви ми људи гордељиви и осетљиви (узгред, осетљивост увек произилази из самољубља). Али како ми можемо да тражимо од Бога опроштај својих грехова, рачунајући на њихово отпуштање, ако сами не праштамо онима који су нас увредили? Мало пре причешћа верника на Божанстваеној литургији поје се молитва Господња „Оче наш“ – као напомена, да ће Бог „опростити нама дугове (тј. грехе) наше“, онда када ми „опростимо дужницима својим“.

Колико се често причешћивати Светим Таjнама?

У првим вековима хришћанства верници су се причешћивали често. Многи чак сваки дан. Традиција честог причешћивања чувала се на свакој Божанственој литургији и у наредном периоду. Многи свети оци позивају да се причешћујемо по могућности што чешће.

У Русији се од 18. века, нажалост, усталила пракса ретког причешћивања. Било је доста људи који су се причешћивали само једанпут у години. Сматрало се да је довољно приступати причешћу у току сваког од четири вишедневна поста (Великог, Петровског, Госпојинског и Божићњег) и на имендан. Неки су се причешћивали исто тако и на велике празнике. Појавила су се чак бесмислена мишљења о штетности честог причешћивања, а оне људе који су се често причешћивали могли су сумњичити за јерес и секташтво.

Свети праведни Јован Кронштатски пише: „Неке личности говоре, као да је грех ако се мирјани причешћују често, и да млади као треба само једанпут у години да приступају причешћу, а стари само за време свих постова, и да они који се често причешћују постају луди. Какав апсурд! Какво богохуљење и скрнављење вере! Какво неразумевање! А због чега онда свакодневно на литургији одјекује Спаситељев глас, који позива на причешће?... Зар да читаве године огрежњавамо у гресима, а само једанпут да се очишћујемо покајањем и причешћем? Зар се не грешимо, не изопачујемо морално и не скрнавимо гресима сваки дан? Зар нам не треба свакодневно очишћење, освећење, обновљење? Могу ли се грехови који се свакодневно нагомилавају чистити само једном у години? Има ли то смисла?

Зар се ви не умивате и не купате редовно? Зар не треба душу, непрекидно изложену скрнављењу гресима, свакодневно умивати? Неумесни и бесмислени људи, они који мисле и они који говоре безумно, незналице су које не разумеју потребе душе човекове. Немилосрдни су! Они нису спознали дух Христов“.[5]

Није довољно чистити душу своју једанпут, па чак ни четири пута у години. Рецимо, ако бисмо пробали да кућу не чистимо целе године, да ствари не враћамо на своје место, да не чистимо прашину, да не бришемо под и не износимо ђубре, у шта би се претворило наше место становања? Исто тако апсурдно је не одржавати ред и чистоћу у кући своје душе. Но, ипак отац Јован Кронштатски упозорава оне који се причешћују често, да им то не пређе у навику, формалност, и да не дође до хлађења и немарности за њихов духовни живот: „Ви који себе називате духовном децом мојом, који се досада већ неколико година причешћујете свакодневно Светим Тајнама Христовим, нисте се научили послушању, незлобивости и дуготрпељивој љубави и предајете се озлојеђености и непокорности“.[6]

Често причешћивање мора бити усаглашено са духовником, и ако он примети да учесталошћу човек губи страхопоштовање према светињи, онда може посаветовати да оно постане ређе. „Ја причешћујем сваке недеље и чешће, али то само у њима (духовној деци – прим.аут.) изазива љубомору једних према другим, и због тога им понекад не дозвољавам.[7] Једна духовна кћи оца Јована рекла му је како се причешћује једанпут у две недеље, на шта јој је он одговорио: „Одлично чиниш, чешће и не треба“. Тако да сваком човеку од стране његовог духовника или парохијског свештеника, треба да буде одређена своја мера учесталости причешћивања. Неко може да се причешћује сваке недеље, док неко други не треба тако често; али сваки православни хришћанин мора да се труди да се не причешћује ређе од једанпут месечно, како се не би отуђио од евхаристијског живота Цркве.

Како прилазити Светоj Чаши

Пред почетак причешћа причасници прилазе ближе царским дверима − то треба учинити раније да се не би после журили и гурали. Када се отворе царске двери и ђакон изађе са чашом уз позив: „Са страхом Божијим и вером приступите“, треба направити, уколико је то могуће, поклон и крстообразно сложити руке на груди (да десна рука буде одозго).

Свештеник наглас чита молитву: „Верујем Господе и исповедам...“ – и причасници је понављају у себи.

Чаши прилазе редом, обично прво пропуштају бебе, децу и болесне људе. Када приђемо чаши, треба разговетно да кажемо своје крштено име и широко да отворимо уста. Након узимања причешћа, целива се доњи крај свете чаше (руска пракса – прим.прев), који симболизује Спаситељево ребро из ког су истекле крв и вода. Свештеникову руку при томе не љубити.

Одлазећи од чаше, не растављајући руке, треба прићи столићу где се деле комадићи просфоре и запивка[8] (по правилу, вино-кагор разбављен топлом водом). Након што причасник отпије, он наставља да се моли до краја Божанствене литургије и заједно са свима прилази крсту. Постоји погрешно мишљење, да не треба целивати свештеникову руку, већ крст. То је нетачно. Причасник пошто отпије вино може да целива како крст, тако и да узме благослов од свештеника, јер греха у томе нема.

По правилу, у храму се после литургије читају молитве после светог причешћа. Уколико њих из неких разлога не прочитају, причасник их чита код куће, чим се врати из храма. Оне се налазе у православном молитвенику.

На дан причешћа не праве се метаније (земни поклони), осим пред Спаситељевом Плаштаницом на Велику Суботу и за време коленопоклоних молитви на Духове.

Након причешћа треба пажљиво поступати са својом душом, чувати себе од празних занимација и разговора, пребивати у молитви, читању духовних књига, чинити добра дела.

[1] Израз за „говение“ не постоји у српском језику зато што тај обичај не постоји у Српској помесној Цркви. То је локална пракса (обичај) Руске помесне Цркве. У нашој помесној Цркви постоји локална пракса седмодневног поста пред причешће. Колико је руско „говение“ канонски утемељено, толико је утемељено и српско седмодневно пошћење пред причешће (Прим.прев.)

[2] Авва Дорофей. Поучения, послания, вопросы, ответы. М., 1991. С. 48, 49.

[3] Рецидив (лат. recidivius који се поново појављује) мед. повратак, враћање болести за коју се већ мислило да је прошла (Прим.прев)

[4] Кијево-Печерски патерик. М., 1911. С. 55.

[5] Святой праведный Иоанн Кронштадский. Душа-христианка: Созерцания и чувства христианской души. М., 1997. С. 233.

[6] Цитат из: Епископ Арсений (Жадановский). Воспоминания. М., 1995. С. 172.

[7] Духонина Е. Как наставил меня на путь спасения отец Иоанн Кронштадский: Дневник духовной дечери. М., 1998. С. 256.

8] У Русији после Причешћа, само за оне који су се причестили, дели се вино „запивка”.

Свештеник Павле Гумеров

03 / 09 / 2011

Православие.Ru

Септембар 10, 2011

УТЈЕХА МОНАХА

Валаамским монасима није досадно зими, када је Ладога окована ледом, а река ходочасника пресушује. И – напротив – често им је теже лет, када туристи посећују острво. Утеха монаха је – молитва и духовна радост.О томе, како живе и примају поклонике монаси Спасо-Преображењског манастира, која је позната по свом строгом уставу, прича игуман Валаамског манастира епископ Троицки Панкратије (Зердев).

Молитва и рад

- Владика Панкратије, Валаамски манастир је познат по свом строгом уставу. Да ли бисте могли да нам испричате несто о животу валаамске братије при постојећем уставу?

- Валаам је – северни Атон, и манастирски устав је строг. Али строгост треба да има своју основу. Господ је у Јеванђељу рекао: “Субота је ради човека, а не човек ради суботе” (Мк.2, 27). Сва црквена правила, Богослужења, Тајне усмеревају човека на пут спасења, савлађивања греха, зла, поспешују духовни напредак и укрепљење у врлинама. Када се пренебрегава унутрашња страна, онда спољашња мало помаже, чак и штети.

У човеку може да се развија фарисеј, који уопште не прати свој унутрашњи свет, дозвољавајући себи и помисли, и дела осуђивања. И зато у сваком манастиру све треба да буде хармонично и уравнотежено. Јер манастир је пре свега место на коме се најбоље могу испуњавати јеванђелске заповести, и реализовати хришћански идеали у споственом животу.

Молитва и рад – су два весла, којима треба веслати истовремено. Да би се човек кретао право, треба и радити и молити се. Ако се више наслони на једно од та два весла онда ће или кренути у страну или че почети да кружи. И молитва у цркви, као и у келији, и сав рад братије треба да буду хармонични, уравнотежени тако, да остане времена и снаге за пазљиву келејну молитву, али да притом постоји могућност да се заједно помоле у цркви, и раде на послушањима.

И због тога ми не тежимо да апсолутно тачно испунимо уставна правила тог истог Типикона. Иако безусловно држимо дух Типикона, ток самог Богослужења, његову структуру и карактеристике. У њима је мноштво духовног блага – и догматског, и вероучитељског, која помажу, назидавају, надахњују, дотичу душу и срце. Тако да је свакодневно учешће у служби, у заједничкој црквеној молитви, безусловно неопходно: минимум 2-3 сата ујутру и исто толико времена увече.

Живот по уставу

- Какав је дневни распоред у Валаамском манастиру?

- Богослужбени круг у манастиру почиње у 17.00 с малим повечерјем, коме се додаје валаамско монашко правило (три канона са акатистом Мајци Божијој) и чин опраштања.

После правила је – вечера. У 21.00 ударом звона, почиње време тиховања, када монаси извршавају своје келејно правило, које се састоји од Исусове молитве и поклона.

Јутрење, којој претходи полуноћница, код нас почиње у пет сати ујутру, а потом братија прелазе у цркву посвећену Валаамској икони Мајке Божије, где се служи рана Божанствена Литургија. Служба се завршава око девет сати.

После јутарњег чаја и кратког одмора монаси одлазе на послушања. У један сат је ручак у трпезарији. Током ручка се читају светоотачка дела. Сва братија је дужна да буде присутна.

После ручка свакодневно се у 13.30 служи молебан на гробу оснивача манастира преподобних Сергеја и Германа, Валаамских чудотвораца, а средом – икони Мајке Божије, “Свецарица”. Недељом после вечерње саборно се поје молебан са акатистом преподобном Сергеју и Герману, Валаамским чудотворцима.

- Како се одређује келејно правило? Какав је његов смисао?

- Које време је за монаха најбоље да се моли – одређује духовник или игуман са сваким братом посебно. Келејна молитва има посебан значај у животу монаха. “Ти дакле када се молиш, уђи у клет твоју и, затворивши врата помоли се Оцу твојему, Који је у тајности; и Отац твој, који види тајно, даће ти јавно” (Мт.6, 6).

Управо то самостално стајање пред Богом, које је Господ заповедио, представља кључ ка молитви као таквој, па самим тим, црквеној, литургијској. И због тога сваки брат има своју келију – која је у сустини домаћа црква, у којој он не само да одмара, већ и извршава самосталну молитву, обично Исусову или неке друге молитве, које поптпомажу Богоопштење.

- Колико времена траје келејно правило?

- За почетнике – обично пола сата, али се постепено продужава. Управо у тој молитвичовек може да осети благодат Божију; то искуство му пружа могућност да се правилно моли у цркви. У супротном, може у цркви неко време да се моли пажљиво, а потом се расејава, не знајући ни ум да сабере, нити да задржи пажњу. И тада је стајање у цркви празно.

Келејно правило је потребно ради тога, да би сада већ сати молитве у цркви хранили душу, били плодотворни. Ми том питању посвећујемо највећу пажњу, разговарајући с младом братијом, објашњавајући им како треба да се извршавају келејно правило, које је понављам за свакога – индивидуално.

- Свети Оци пишу о неопходности постојаности у молитви...

- Неопходно је створити добру навику за келејну молитву у једно те исто време; као и ради тога да се човек не би молио рецимо данас много, сутра мало, а прекосутра – никако. Постојано молитвено правило је – основа духовног живота и духовног раста.

- Колико братији остаје времена за спавање?

- Братија обично спава 4-5 сати ноћу и пар сати током дана. Свега 6-7 сати, како је и написано у светоотачким књигама. У “Добротољубљу” је написано да монах почетник треба да спава шест сати. Не треба мање, јер нервни систем можда неће издржати. Али се такође не препоручује да се наспава колико жели.

“Најважније је – бити са Богом”

- Колико данас у манастиру има монаха, послушника? Колики је број радника који стално раде у манастиру?

- Укупан број манастирских житеља је – 217, укључујући скитове и манастирска подворја. Од њих је:

Јеромонаха – 37
Јерођакона – 12
Монаха – 89
Расофорних послушника – 19
Послушника – 60

На острву непрекидно радио д 30 до 40 радника.

- Како човек обично доспева у манастир?

- Обично молимо за препоруку или благослов старца, свештеника, епископа. Али дешава се да дође човек који тек почиње да се оцрковљује, и осетивши тежину манастирског живота добије жељу да се испита. Такве људе такође не одбијамо. Он се оцркови у манастиру, и тада постаје јасно и њему и нама – може ли он да буде кандидат за братију или не.

То се одвија баш тако и уопште није формализовано. Једни сами долазе, други се обраћају преко интернет или пишу обична писма, моле за благослов да дођу. Има разних случајева, али најважнија је жеља за монашким животом. Али не ради тога да би се тек негде отишло – то је најгора варијанта. Најважнији је Божији призив, када човека не интересује живот у свету, када му нису важни ни каријера, ни новац, па чак ни породица, ни најмања задовољства; када му је у животу најважније да – буде с Богом. И због тога природно, човек долази у манастир.

- Да ли данас на Валааму има отшелника, затворених скитова?

- Према традицији највећи скит посвећен Свим светима је довољно затворен: женама је ту дозвољено да уђу једном годишње на престолни празник. Постоји и скит светог Јована Претече где је женама потпуно забрањено. Тако да се за то Монашко острво, где се тај скит налази, с пуним правом може рећи да је то северни Атон. Овде влада тај исти принцип као и на Светој Гори. То је делимично и традиција, која је у тим скитовима уведена још из давнина.

Али истовремено су заиста потребна и усамљена места, где братија у спокојним условима могу да иду монашким путем. У скитовима је обично и келејно правило као и богослужбено дуже него у самом манастиру. Али за рад остаје мање времена. Многа братијажеле да дођу у скит, али се трудимо да тамо шаљемо само оне који су за њега већспремни. Јер усамљенички живот (али још не отшелнички) је – потпуно друга ствар.

- Да ли на Валааму има много таквих подвижника?

- Има код нас братије који воде такав живот, али ја не бих желео да причам, где и како – то је скривено. Они се нису усамили због тога да би се целом свету јавило, да би их посећивали поклоници, духовна чеда итд.

Епоха успостављања монаштва

- Владика, како ви у целости оцењујете стање савременог монаштва?

- И Валаамски манастир, и наши скитови, и та братија која живи усамљено, као и цело руско монаштво се налазе у фази успостављања.

Пре само 20 година у целој земљи је било неколико мушких манастира: у совјетско време су били активни Тројице-Сергејева лавра, Почајевска лавра, Псково-Печерски манастир и Свето-Успењски манастир у Одеси. Четири манастира на многомилионску земљу.

Монаштво као масовна појава се недавно појавило. 20 година је – историјски кратак период, и рано је говорити да се налазимо у фази раста, тим пре, сто је највећи део те две деценије протекао на успостављање услова за монаштво – обнављање цркава, конака, пресељавање мирјана, који су у њима живели.

Например, на нашем острву поред манастира и дан данас живе мирјани, иако тога није било на Старом Валааму. Он је био потпуно монашко острво.

- Како се решава питање пресељавања мирјана?

- Постојање манастира и светског становништва сматрамо наравно као привремену појаву и тежимо томе да Валаам поново постане северни Атон. Али истовремено треба да се с љубављу, хришћански односимо према људима који живе поред нас, иако то могу да буду људи наши парохијани, тако и људи сасвим других убеђења.

Пресељавање мирјана, које се одвија током свих последњих 20 година, је искључиво добровољно. Уколико људи изјаве жељу да пређу на копно, онда им уз помоћ државе и наших добротвора омогућавамо да добију стан на копну, обично у Сортавали. То је најближи град, коме административно припада и Валаам. У Сортавали су током ових година изграђена два стана од 60 квадрата. Један је предате 2001 године, а други је усељен прошле године, а предстоји и пресељење још неколико породица. Има их укупно 120.

Тако да се број мирског становништва значајно смањио у поређењу са 1993. Годином, када сам дошао овде. Тада је на Валааму живело око 500 људи, данас их има 160, а стално их живи 80, остали долазе лети, да тргују и искористе туристичку сезону. Зими по правилу нема туриста. Надамо се да ће кроз неколико година Валаам претежно насељавати монаси. Људи који овде раде у електростаници, ватрогасном удружењу, болници, имаће кућу и породице на копну, као што је то и сад.

Два путовања на Свету Гору

- Владика, реците нам како сте се нашли на Валааму?

- На Валааму сам се нашао потпуно неочекивано...1992. године био сам са групом поклоника на Светој Гори, били смо тамо само један дан. Тада смо први пут од 1914.године однели Благодатни огањ у Русију. И тако сам заједно са том групом, учествујући у тој мисији, доспео на Свету Гору и био потпуно задивљен Светом Гором – био је то као рај на земљи, истински врт Мајке Божије. Притом, у том периоду је још било могуће видети и стару Свету Гору.

Данас се тамо одвијају велики радови, и слава Богу. Али ипак се несто губи. Свуда су рестаурирана здања, предивна одељења, веома добри путеви, и мотели. Али знате, постоје ствари које су антикварне, истинске, трајне, са својим чарима, и ми знамо да оне траје већ и понеколико векова, и да одређена ствар носи одређени дух. Ако је замените потпуно исто направљеном ствари, али савременим радом, тада се тај дух губи. Форма је иста, али је сустина – друкчија. И однос према души.

Тако сам ја затекао ту стару Свету Гору, када је још био жив старац Пајсије и други оци. Потом сам често путовао на Свету Гору, али тај први сусрет с њом је био посебан доживљај, преображавајући, потресан у духовном смислу те речи. Осећала се потпуно посебна молитвена атмосфера. Иако су наравно животни услови били много гори него данас, и било је много теже кретати се по Светој Гори. Али Света Гора је оставила такав утисак на мене, да сам одлучио да урадим све оно што зависи од мене да дођем у нас Пантелејмонов манастир и да се тамо подвизавам. У то време сам био економ у Тројице-Сергејевој лаври, али сам замолио за отпуст, и потпуно неочекивано свештенство се према њему понело позитивно.

Када сам добио документа, Свјатјејши је на неки начин сазнао за мене, позвао ме је те смо се упознали и поразговарали. Судећи по свему, интересовало га је моје недавно путовање на Свету Гору. После неколико месеци потпуно неочекивано – крајем 1992 године – Свјатјејши Патријарх Алексеј поново ме је позвао и рекао: “Планирано је да вас пребаце на Свету Гору, а ја желим да вас упутим на северну Свету Гору – Валаам”. И шта ми је преостало? Одмах сам осетио да је то воља Божија, и одговорио сам Свјатјејшему да сам ја његов послушник, и да ћу поступити како он каже. Тако је на Крстовдан 1993.године потписан указ о мом назначењу и кроз неко време сам доспео на Валаам.

- Како вас је дочекало Свето острво?

- Први утисак је био шокантан. Нисам очекивао да ћу тај древни манастир затећи у тако тужном стању. Спровођена је наравно рестаурација, али веома безначајна, при чему је у време мог доласка и она престала. Мирјани – око 500 људи су живели у унутрашњем делу манастира, у коме су се налазиле и монашке келије. Али постепено уз Божију помоћ успели смо много тога да променимо. Најважније је било да се у манастир врати мир и сагласност међу братијом. А даље треба наставити рестаурацију, обнављати светиње.

- Опасност за монахе је – униније, туга. Колико је тешко у зимско време, када је свуда около сурова Ладога, снег, нема људи...

- То је најдрагоценије и најлепше време на Валааму! И није нам досадно јер је утеха монаха – молитва и духовна радост. Досадно и тужно нам је онда када смо окружени масом поклоника и туриста. Масе! То је права опасност за монахе, и ако озбиљно говоримо о томе, веома важан проблем. Неопходно је некако регулисати број посетилаца – ни природа више не може да издржи сто хиљада људи за три месеца, и монасима је тешко.

Али нажалост за то овде не постоје правни механизми – за разлику од например Свете Горе. Тамо је јасно одређен број поклоника, који могу да посете Свету Гору, и свакоме од њих се даје посебан писмени благослов. У њиховим манастирима се тачно зна колико људиће доћи, који број места се може обезбедити у тим малим трпезаријама. А код нас у јеку сезоне у току једног дана дође од три до пет великих пароброда, а на сваком од њих је око 300 људи.

То јест око 500 људи посећује Централни део манастира, одређене скитове. У манастирским трпезаријама можемо да сместимо до 200 поклоника, који бораве на нашој малој флоти – малим бродовима.

- Какви су услови у тим трпезаријама?

- На острву има разних трпезарија. Постоје удобне, комфорне, али њих нажалост нема много. Постоје и сасвим обичне просторије. Али и људи који нам долазе су разни – има сиромашних поклоника, који су спремни да остану у било каквим условима, само да се помоле, посете наше светиње, буду у скитовима и на острвима. Они су срећни што је тако нешто могуће. Ми смо сада принуђени да стављамо кревете чак и у школским учионицама због тога што нажалост немамо могућности да примимо све који то желе. Иако се постепено побољшавају услови пријема поклоника.

Хришћанство спољашње и унутрашње

- Владика, влада мишљење да се савремени свет одржава ради молитава светих угодника, који су на Земљи – појединци. Али Господ је више пута због њихових молитава одлагао крај света, шта ви мислите о томе?

- Нажалост аргумент о томе да је свет једном био на ивици краха и да су се неки свети молили за њега често користе адвентисти. Они редовно назначавају датум краја света, а потом говоре да су неки свети људи умолили Бога и да се све одлаже. По мом мишљењу било би једноставно само тако размишљати. Зашто? Наравно да молитва много значи, посебно светих људи.

Мислим да нашој Цркви умногоме помажу молитве новомученика. Молитва преподобног Серафима Саровског живи и делује у нама до дан-данас. Такве молитве не пропадају, као и молитва Господа у Гетсиманском врту. Она је вечна и њено дејство се сири у свим временима, она безусловно утице на судбину целог света. Али да би настала таква молитва потребни су подвижници, људи који могу тако да се моле. И погледајмо сада стање савременог друства, човечанства.

Видимо да се зло умножава, грех се повећава, бришу се границе између греха и врлине, добра и зла. То што се увек сматрало неприхватљивим, непристојним и неприличним, сада постаје норма и чак се и похваљује. То не може позитивно да утиче на духовно стање савременог човечанства. Нажалост такве рушилачке, страшне рекао бих чак демонске тенденције јачају и повећавају се. И наравно да овде много значи да Црква и људи који иду у њу, се супротстављају том злу. Ако они потпадну под њихов утицај, онда је нам је лош посао. Тада наступа апостазија – одступање од вере, од хришћанског пута. Хришћанство тада постаје спољашње – оно што видимо на Западу.

Али не треба мислити, да се то не односи на нас и да су само протестанти или католици подложни тим стварима. То исто може да се деси и са нашим друштвом јер смо и ми део света, и многи стреме ка томе да западне, либералне вредности буду прихваћене и у нашој земљи. Али то није само филозофска дискусија, то је питање живота и смрти наше државе, друштва и народа. И понављам да се овде повећава улога Цркве – не због тога што она жели да ојача у друштву као одређена институција, већ само зато што је само на основу хришћански вредности могуће поновно рађање Русије.

Превод са руског др Радмила Максимовић

извор : Манастир Св. Василија Острошког

Mironosica · Септембар 10, 2011

hvala Martirije 1000000001010

Септембар 10, 2011

thank_you777

Октобар 2, 2011

Света Тајна Причешћа (V)

О причешћивању деце и болесника у постељи

Фото: Антон Камальдинов/Православие.Ru

Крштена деца, као чеда Свете православне Цркве, такође се удостојавају светог причешћа „на освећење душа својих и примање благодати Господње“, као што је речено у „Дидактичким вестима“. Док се детету не наврши седма година, можете га причешћивати без исповести и поста. Дете треба привикавати већ од треће-четврте године на причешћивање наште срце. Од трогодишњег узраста деца заједно са родитељима уочи причешћа могу прочитати две-три молитве које су им познате.

Не треба децу доводити у храм пре самог причешћа, већ раније, водећи рачуна да дете, зависно од сопствених снага и узраста, може да остане неко време на литургији. Разуме се, овде свако има своју меру, али је децу неопходно привикавати на молитву у цркви. То треба чинити постепено, да дете не би заморили и узнемирили оне који се у храму моле. Деца, узраста шест-седам година, уколико су их правилно навикавали на службу, могу да издрже готово целу литургију.

После седме године посту пред причешће треба приступати постепено, почев са једним даном пре причешћа.

Често можемо видети како се већ довољно велика деца недолично понашају док их приводе чаши – плачу, вичу, отимају се. По правилу, то се догађа због тога што ту децу веома ретко причешћују. Родитељи треба раније да орасположе и умире дете; могу да му покажу како друга деца мирно приступају причешћу. И, наравно, да што чешће причешћују чедо. Приступајући светој чаши, бебе треба држати хоризонтално, да им главица буде с десне стране. Ручице треба придржавати, да дете не би случајно гурнуло чашу или зграбило кашичицу. Одојчад не треба превише дојити пред литургију, да не би након причешћа повратили.

Причешћујући децу, родитељи морају исто тако да се труде да приступају Светим Тајнама, дајући на тај начин пример својим чедима. Породица је мала црква у којој се људи заједнички: уздижу ка Богу, спасавају и причешћују од једне чаше.

Малу децу обично причешћују на један начин (само Крвљу Христовом). Међутим, ако се дете често причешћује и понаша долично код чаше, свештеник може да му дâ и мали део честице. (ово се не односи на бебе)

На литургији Пређеосвећених Дарова ону децу која не узимају честицу не причешћују, зато што се на Пређеосвећеној у чаши налази Тело Христово натопљено крвљу, и наливено вино непретворено у Спаситељеву Крв.

Има родитеља који се због своје неразумности и маловерја плаше да причешћују децу, лишавајући их самим тим спасоносне и утврђујуће благодати. Они то објашњавају тиме да дете, примајући причешће из исте кашичице и чаше као и сви остали, може да се зарази неком болешћу.

По правилу, тај страх је неверовање у спасоносну силу Таинства, јер тако размишљају нецрквени или недовољно црквени људи, који ништа не знају о животу Цркве. Евхаристија је највеће чудо на земљи које се континуирано савршава, и као још један од доказа истинитости тог чуда јесте то што се литургија није прекидала чак ни у време страшних епидемија куге, колере и других заразних смртоносних обољења.

У Кијеву је крајем 18. и почетком 19. века служио, веома познат у граду, протојереј Јован Леванда. Био је чувен по свом дару проповедништва и људи су се окупљали специјално да слушају његове проповеди. Он је служио у области, званој Подол. Тела упокојених су одвозиле читаве поворке товарних кола. За два месеца у области је умрло шест хиљада људи. И ето тај свештеник није прекидао своје служење. Исповедао је, причешћивао, прехрањивао, тешио своје парохијане, и болест га се није дотакла. И таквих случајева је веома много. Свештенослужитељи, ђакони и свештеници после причешћа верника употребљавају преостале Свете Дарове. То су увек чинили, у сва времена, не бојећи се да ће се заразити за време страшних епидемија.

Митрополит Нестор (Анисимов, 1884−1962), мисионар, епископ камчатски, саградио је за губавце лепрозоријум и освештао тамо храм. Након што су се сви губавци причестили, свештенослужитељи су употребили Дарове, и нико од њих се није заразио.

Митрополиту московском Филарету (Дроздову), један чиновник је рапортирао о јуначком поступку једног свештеника, и замолио да га за то одликују. Тај чиновник је био сведок тога како је код једног његовог рођака, оболелог од колере, дошао свештеник да му дâ последњу причест, али пошто је болесник био толико слаб, није могао да задржи честицу Тела Христовог у устима и испустио је из уста на под. И баш тај свештеник, не поколебавши се, употребио је сам честицу са пода.

Ни свештеници, ни ђакони, који употребљавају Свете Дарове и затим отиру свету чашу, пијући воду, не оболевају чешће него било који други људи. Стога, они који причешћују децу и сами приступају причешћу треба да оставе свако гађење, страх и маловерје.

Дечиjа исповест

Почев од дечијег (седмогодишњег) узраста, дете треба да се причешћује са претходном исповешћу. Малени хришћанин (наравно, уколико пожели) може и раније да приступи Тајни исповести ( например, са 6 година).

За прву исповест дете треба на одговарајући начин припремити. Са дететом је неопходно у миру и поверењу поразговарати, објаснити му шта је то грех, због чега ми молимо од Бога опроштај и шта је то нарушавање заповести. Није на одмет рећи и то да, чинећи грех, човек у првом реду наноси штету самом себи – све лоше које ми учинимо људима, вратиће нам се. Дете може осећати страх пре исповести, и неопходно је разбити га речима да је исповедник дао заклетву, обећање, да никада никоме неће испричати оно што је чуо на исповести, и не треба да га се плаши, јер се ми исповедамо Самом Богу, а свештеник нам само помаже у томе. Веома је битно рећи, да назвавши грехове на исповести, треба уложити све напоре да их више не поновимо. Веома је добро када се родитељи и деца исповедају код истог духовника.

Неке маме и тате праве велику грешку кад сами набрајају детету његове грехове или их пишу уместо њега на цедуљицу. Ми можемо само нежно и опрезно испричати, али не и исповедати се уместо њега. И сасвим је недопустиво након исповести запиткивати исповедника о садржини дететове исповести.

Причешћивање немоћних, болесника у постељи и последња причест Святим Таjнама оних коjи су на самтри

Дешава се да људи због болести, немоћи и старости не могу сами да дођу у храм да се исповеде и причесте. Тада се због њиховог причешћа кући позива свештеник. Тајна причешћа се такође савршава код куће над оним православним хришћанима који су на самрти.

Свете Тајне се савршавају само над човеком, који се налази у свесном стању. Последњу причест не треба одлагати до задње минуте. Ако човек болује од тешке болести, потребно је хитно код њега позвати свештеника.

Причешће код куће обавља се резервним Светим Даровима. Они се припремају једанпут у години, на Велики Четвртак у Страсној седмици, и чувају се у специјалној дарохранилици, која стоји на светом престолу у олтару.

Причешће код куће савршава се по чину „Када је болеснику потребно дати причешће“. То је последовање мањег обима, у којем свештеник чита молитве за исцељење болеснога и опроштај његових грехова. Неопходно је претрести са свештеником, како припремити тог или неког другог болесника за причешће. Болесници код куће исто се причешћују наште срца (једино се то не односи на оне који су на самрти).

Да би позвали свештеника кући код болесника, морамо доћи раније у храм (пожељно је неколико дана пре свештеникове посете, уколико стање болесника то дозвољава) и лично изложити свештенику своју молбу. Договорите се са оцем за време и дан посете, и оставите такође своју адресу и телефон. Уколико не постоји могућност да се сретнете са свештеником, оставите свој број телефона и адресу на месту где се продају свеће и остављају цедуљице са именима за помен, и напишите у каквом стању се налази болесник. Ако је стање болесника веома тешко и последња причест више не сме да чека, а ви рецимо нисте успели из неких разлога да нађете свештеника у храму, пођите у другу цркву и потрудите се да тамо нађете дежурног свештеника. Наравно, то је могуће учинити једино ако у вашем граду не постоји само један храм.

У соби где се налази болесник, пре свештеникове посете, треба припремити столић (на њему не треба да стоје непотребни предмети), прекрити га чистим столњаком или салветом и ставити икону. Такође припрема се прокувана вода, шоља и кашичица. Након причешћа болеснику треба дати комадић просфоре или антидора и топле воде. Уколико он не може сам да прочита молитве после светог причешћа, неопходно је прочитати му их наглас.

Ми се причешћујемо Светим Христовим Тајнама на исцељење душе и тела, те је причешће нарочито потребно православним хришћанима за време болести и немоћи. Може се навести пуно примера када су после исповести, јелеосвећења и примања последњег причешћа тешки болесници, које су укућани сматрали већ умрлима, устајали са одра болести.

Мени се дешавало да видим у тренутку причешћивања тешко оболелих неко нарочито просветљење њиховог разума и осећања.

Када је једна моја рођака била на самрти, дошао сам да је исповедим и причестим. Било јој је већ 90 година, и у току последње болести њен разум је био страшно помућен, бунцала је и није увек препознавала ближње. Али у тренутку исповести пред причешће разум јој се повратио и исповедала се с великим разумевањем и скрушеношћу срца, сама именујући грехове.

Други пут позвали су ме код једне наше старе парохијанке. Њено стање је било веома тешко. Истини за вољу, ја чак нисам знао ни да ли ћу моћи да је причестим. Лежала је на леђима затворених очију, ни на шта не реагујући, и само промукло дисала. Међутим, само што сам јој принео чашу са честицом Светих Дарова и почео да читам молитве пред причешће, жена се прекрстила правилним знаком крста и отворила уста за причешће.

Свештеник Павле Гумеров

02 / 10 / 2011

ИЗВОР

Оља · Октобар 4, 2011

Тако је испало

Још увек се молим за његово здравље премда скоро засигурно знам да је умро. Па ипак. Понекад ми се чини да ћу негде у црквеној порти поново видети његов необријани лик и да ћемо ићи улицом и разговарати о животу, а пред растанак ћемо се чврсто загрлити… И осетићу да је за њега то јако важно: да зна да у животу још увек има брата…

Заувек ће остати загонетка за мене. Не само зато што је сваки човек загонетка, већ зато што је свим својим животом на питање: „Какав човек треба да буде?“ одговорио: „Ништа није тако једноставно као што изгледа… уопште није тако.“

Упознали смо се пре седам година. Замолио ме је за новац, као што је обичај, дао сам му нешто, распричали смо се… Тада још увек није остављао утисак „изгубљеног“. Па, обичан мушкарац, неуспешан, живот га је шибао… Зар је мало таквих? Стално се као нечег најсрећнијег и најсветлијег сећао свог живота у Кујбишеву са женом, у сопственој кући. А унаоколо су тамо шуме… лепота… благословени крај… С јесени је са женом ишао по планинама, пели су се на плато, скупљали лешнике, дрењине… кад би се попели лежали су на трави лицем окренути ка небу… То је живело у њему као најбоље, као сећање на истински живот.

Више никад нећу сазнати шта се тамо заправо десило, али по његовим речима, жена је отишла на локалну пијачицу и тамо ју је неко увредио, вратила се кући у сузама, Коља је отишао и средио онога ко ју је увредио. Тако је доспео у затвор на пет година. А кад је ослобођен испоставило се да је жена продала кућу и отпутовала у непознатом правцу. И он је постао човек без одређеног места становања. Личну карту је изгубио негде у неком бирцузу…

Спријатељили смо се.

Стално се сећао како је пре затвора радио као чувар – с правом ношења оружја, што је између осталог, морало сведочити о степену поверења које је уживао… Врло одговоран човек… Једино што је у мени због њега изазивало нелагодност било је то што је све време тражио новац. И ствар уопште није била у новцу, већ у томе што мушкарац нормалног изгледа, рекло би се још у снази – нека је и без личне карте… али још у снази – стално тражи новац. Некако ми је било тешко због њега, као да сам себе не поштује и као да не види какав је заиста и какав може да буде. Па, добро… Тада још увек нисам знао за његову слабост и једном сам му дао нешто пара да напокон реши питање личне карте…

Коља је нестао… А кад се појавио две недеље касније, био је што би се рекло, пијан као летва и седео је испред мојих врата на улазу, на степеницама, плакао је, сажаљевајући себе и молећи за опроштај. И било ми га је жао… стварно, без гадљиве снисходљивости… људски…

Затим се обријао, ошишао, нашао је негде нову кошуљу и поново се појавио у нормалном, пристојном и бодром обличју… И поново смо разговарали после службе, ишли смо улицом, причајући о вери, о музици, о природи, сањарећи о томе како ћемо једном заједно отићи у планине. И он би живнуо, обећао је да ће ме провести драгим стазама, да ће ми показати дивна места…

Међутим, ништа се није мењало у његовом животу. Месеци су се сливали у године, а он је исто тако остајао скитница и управо то ми није било јасно, било ми је чудно… неко необјашњиво шлајфовање: дан за даном, месец за месецом. Па да, мислио сам, тешко је, чак је врло тешко усамљеном бескућнику у животу, па још без докумената. Али не може се десити да Господ не помогне! Потребно је само јако пожелети и уложити макар мрвицу усрдности и упорности у добром делу. Вероватно може да издејствује да добије документа… да нађе посао, неки смештај… Макар да не гладује и да се не смрзава зими по хаусторима. То је мучно, тешко, неиздрживо преко сваке мере!... Никако нисам могао да схватим логику… И до данашњег дана нисам схватио. Зар је човеку лакше да пати, да се мучи од хладноће, од глади, сиромаштва, понижења… него да се пробија, чак и кроз буру неуспеха, али с молитвом, уз Божију помоћ, ка достојанственом људском животу?...

Нећемо сад философирати о релативности овог појмова – „људски живот“… о томе да и сиромашни скитница може бити човек, а имућни „господин“ – скот… све је то тако, али постоје неки средњестатистички оквири „нормалности“, чак и ако је у питању спољашња, у којој је лакше, ако хоћете – „згодније“ остати човек… Јер, да буде добар, богољубив и поштен, па још и трезан, на студени, напољу, без хране и топле одеће… да остане човек у таквим условима може само јуродив – у потпуном и највишем смислу ове речи. Али обичном „просечном“ човеку су за очување свог људског лика – и спољашњег, па и моралног – потребни извесни морални услови. Зато и не могу да схватим: зар је лакше подносити све страхоте бескућничког живота него уложити напор и остварити нормалан живот, ма како да се односимо према овој речи?!

И ето, испоставља се да одговор није очигледан. Разумете: одговор није очигледан – ево шта је главно што сам открио… И то је главна загонетка коју ми је поставио Коља. Испоставља се да има људи за које су неиздрживе муке, и сузе, и бол, и понижење… улица, прљавштина и сиромаштво – све то чему они у коначном дају предност у односу на наш „нормалан“ живот. Разумете, не принудно, већ управо у дубини срца томе дају предност! Ето, то никако не могу да схватим. И то је за мене остало тајна. Они ће се смрзавати, ампутираће им смрзнуте прсте, плакаће и жалиће се на судбину, пиће на крају крајева… али неће почети да раде, како би макар нешто променили у својој судбини, и неће примити – управо свесно неће примити – вашу помоћ. Наравно, немам у виду новац, већ само усмерење на достојанствен, „људски“ живот… Они неће хтети, неће ништа мењати у својој судбини, чак и уколико им се укаже таква прилика. Можда је то тема за дисертацију, за проучавање психолошке појаве…

Чак мислим да ако би се нашла гомила новца и такав човек извадио из блата, кад би се опрао, обукао и обуо, кад би му био дат посао, кад би се за њега нашла паметница-жена, кад би се обавила терапија рехабилитације и ко зна још чега, већина њих ће се свеједно вратити у пређашње стање и управо због тога што… ето, не знам како то да назовем! Као да је у њих инсталиран неки програм за аутодеструкцију – и не обавезно духовну, моралну, зато што међу њима, чак и ако их нема много, ипак има оних који верују и у Бога, и долазе у храм на службу, и исповедају се, и причешћују се – али управо у смислу свакодневног живота овим људима је својствена нека непојамна ентропија. Унутрашња дубока потреба за патњом. И не знам како то да објасним!

Коља је веровао у Бога, темељно је познавао основе православне вере и често је постављао озбиљна питања о духовном животу. Уопште, он није био прост човек, много тога је схватао дубоко и правилно, трудио се да свесно живи хришћански… и исповедао се искрено, од свег срца… У њему ме је привлачило и то што је био оно што се назива „добар момак“. Схватате, није постао озлојеђен због свих животних перипетија. Односно, бивао је оштар у размишљањима, понекад би се разгневио, али је то увек био управо порив, експлозија, али је главна позадина било братољубље и незлобивост. Он је био добар човек… да, лукав, понекад… мало више, у неким приликама… али је свеједно био добар у својој основи, а мислим да је то веома важно.

Једном приликом је моја жена изашла из храма после вечерње службе и изненада се сетила да код куће нема хлеба. Коља се као обично, врзмао код капије. „Кољице, дај ми за хлеб!“ – нашалила се жена. Коља је истресао из џепа све што је у њему било и пружио је жени…

Да, дешавало се да пије данима, и ова опијања су била страшна… кад се појављивао после њих једва да је личио на човека: био је страшан, поднадувен, црн, прљав, као да га је поплава избацила… Ипак се Коља ретко опијао данима, отприлике једном у пола године, а остало време… Зашто у остало време није предузимао кораке да се избави из своје бедне ситуације? Нарочито сам му лети стално говорио: „Коља, види: сад је лето, топло је… Хајде, покрени се, учини нешто… Документа, не знам… Иди у извршни комитет, куцај, објашњавај, моли, тражи… па ти си човек… не могу, не смеју просто тек тако да те избришу из живота, једино ако ти сам то не дозволиш… Па, не могу ја да те водим за руку као дечака, стварно! Кад будеш имао документа – тражи посао, као стражар, да до зиме нађеш неко уточиште, кров над главом и да имаш копејку за храну… зар ти је много потребно? Па радио си као чувар… добро, осуђиван си, али верујем, знам да ће Господ сигурно помоћи, само учини нешто, покрени се, моли, тражи…“

Крајем децембра, кад су две недеље били изузетно јаки мразеви, неко га је покупио на улици и довезао у болницу. Морали су да му исеку прсте на ногама и Николај је постао инвалид. Али је зато два месеца живео у топлом и у релативном комфору. Обилазио сам га понекад, доносио сам му намирнице, давао новац, истина, више не њему, него чистачицама… Два месеца касније ме је назвао и рекао: „На излазу сам са стварима, терају ме.“ Дошао сам, позвала ме је шефовица одељења и објаснила да Кољу истерују због кршења болничког режима, због пијанства, због псовања медицинског персонала…

Шефовица је с болом рекла: „Схватите, не могу да га оставим. Видели сте: за такве имамо велику собу и никога не истерујемо напоље тек тако. Али, ако човек почиње да заподева кавгу, не могу то да оставим, јер ће се цела соба узнемирити, разумете, у том погледу не смем бити блага.“ Сложио сам се… То је био један од најтежих дана. Нисам могао да поведем Кољу својој кући: жена, деца и ја смо изнајмљивали стан, а ни жена ми не би дозволила да га примим у кућу. Узео сам такси и почео да га возим по смрзнутом граду у којем је ветар носио снежну кашу од ЛТП до нарколошког диспанзера. Нигде нису хтели да га приме. Тог дана је требало да служим вечерњу и до службе је остало врло мало. На крају сам га одвезао на крај града у Центар за евиденцију и социјалну заштиту бескућних грађана. Попео сам се горе. Лекара ни болничара није било, „главни“ је остао штићеник. Почео сам да га молим да прими Кољу, главни је оштро одбио, ја сам почео да захтевам, он да одговара грубо, разговарамо повишеним тоном – све је узалудно. Силазим узнемирен низ степенице и видим како Коља на клупици потеже из сакривене пљоске. Нисам издржао. Оставио сам га у предворју ове установе и отишао сам на службу на коју сам једва стигао… Било ми је тешко…

Било је ту још много тога. Онда бисмо Коља и ја поново „мирили“… ја сам га исповедао, причешћивао у одељењу болнице где је примљен на неколико месеци и где су му се зацељивали патрљци.

На крају је код Коље откривен рак вилице… Запањио се, храмајућим старачким ходом је долазио у храм, исто тако је молио за копејку, али то више није био мушкарац, већ инвалид, којег је живот потпуно згазио, старац који тавори чекајући смрт, иако је тек напунио педесет. Схватао сам да одлази и маштао сам само о једном: да га исповедим и причестим пред смрт и да га достојно, људски сахраним. Чак сам записао и његове податке – податке човека, који наводно ни не постоји.

Међутим, Коља је отишао из живота као загонетка, оставивши ме у недоумици. Била је цича зима, влажна, ноћу је био мраз и стална туробна бљузгавица дању. Већ сам схватао да Коља умире и желео сам да му макар ови последњи дани протекну у људским условима. Добри људи су се договорили са шефом обласног онколошког диспанзера, пристали су да приме Кољу бесплатно у хоспис. То је била велика срећа у његовој очајној ситуацији. Више није могао да пијанчи, дао сам му новац и рекао гледајући га право у очи: „Коља, чекам те сутра у осам сати код болнице. Све што је потребно јесте да дођеш и бићеш у топлом, у чистоћи, под присмотром, сит и обучен. Само дођи…“

Следећег дана сам у договорено време чекао сат и по времена. Коља није дошао… Док је истовремено скоро сигурно морао онако болестан и беспомоћан да ноћи ко зна где у промрзлом граду.

Срео сам га неколико дана касније.

Више уопште није био свестан, али је реаговао адекватно. И ипак није умео, није могао да ми објасни зашто није дошао, само ми је одговорио лагано, једва покрећући језик: „Па, тако је испало…“ и скренуо је поглед.

Схватио сам само једно: није дошао зато што није хтео. И опет сам се телефоном договорио с људима и опет сам за сутрадан заказао састанак с Кољом. Заказао сам састанак зато што никако нисам могао просто да га узмем и доведем, већ је требало управо да се сретнемо ујутру кад начелник болнице још није заузет и кад може да изда одговарајуће налоге.

И поново сам чекао пола сата. И Коља поново није дошао.

Више га нисам видео.

Највероватније, тачније – чак је очигледно да није преживео ову зиму и тужно ми је да мислим да је лежао негде у некој прљавој мртвачници као безимено тело неколико дана, а да је онда у некој кеси бачен у државну јаму с таблицом испод броја – и то је све. Тужно… И заувек је за мене остало тајна зашто није хтео макар да умре људски. И знате, шта ћу рећи… Мислим да одговор на ово питање уопште није тако једноставан. Уопште није једноставан… Није једноставнији од објашњења шта је људска душа…

Имао је усвојеног сина којег су он и жена васпитавали у најсветлијим годинама свог живота, тамо у Кујбишеву. Испоставило се да је дечак чист, осетљив на веру, отишао је на Кавказ и настанио се у Ново-Атонском манастиру. Коља је волео свог пасторка, сећао га се, радовао се због њега и стално је маштао о томе да се виде… Није било прилике. Међутим, у самој овој тежњи према светости, према чистоти, без обзира на сву окорелу прљавштину и лаж свакодневице, помаљала се сва Кољина „Лазарева“ душа. И како човек да зна, можда ће због ових неиздрживих страдања, због смртне муке, због вере коју је сачувао до краја овај „ништавни“ човек бити заступник за нас, „мудре и разумне“ пред Богом? Како човек да зна…

Свештеник Димитриjе Шишкин

Православље.ру

Оља · Октобар 29, 2011

Света Тајна Причешћа (VI)

Свети оци о Таjни Причешћа

ПРИЧЕШЋЕ ОСВЕЋУЈЕ НАШУ ДУХОВНУ И ТЕЛЕСНУ ПРИРОДУ

Свети праведни Јован Кронштатски:

„Ох, каква велика срећа! Господ улази у грешну душу и исцељује у њој сва безакоња, и она постаје Дом Божији. Дакле, Спаситељ нам је оставио као завет да савршавамо литургију и примамо његово Животворно Тело и Крв. Литургија је чудесни дар Исуса Христа. Литургија је мост преко којег се може прећи у живот вечни. Запамтите, то је завет Исуса Христа! Пратите овај златни мост, који ће вас сачувати од адске пропасти. Не слушајте, љубљени, оне људе који беже од Спаситељеве чаше. То су несрећни, заблудели, жалосни људи, далеки од реке Христове, који падају у пропаст. Драги моји, волите Божанствену литургију, сматрајте за себе изгубљеним онај дан у свом животу у који се није дало бити на литургији, нарочито на празник. Свети Јован Златоусти говори, да је Божанствена литургија заиста велики и чудесни дар; Анђели Божији завиде нама, људима, којима је дарована срећа – примања Божанственог Тела и Крви“.

„Господ, са којим се ја свакодневно сједињујем кроз свето причешће, укрепљује ме. У супротном, где бих ја могао црпити снагу за таква стална прегнућа, којим покушавам да служим у славу светог имена Његовог и на спасење својих ближњих“.

Свети Јован Златоусти:

„Како они могу да очисте ум свој? Да просвете разум? Како да украсе све снаге душевне, ако се не причешћују од Тела и Крви Господа нашега, које представљају истинско очишћење, истинску лепоту, истинско освећење и племенитост душе?“

„Као лавови који дишу огњем, тако се и ми удаљавамо од те (Свете Трпезе), поставши застрашујући нечастивоме, имајући у себи и нашу Главу – Христа, и љубав, које нас је удостојио. Та Крв чини сјајним царски лик наше душе, порађа неописиву лепоту, не дозвољава племенитости да увене у души, орошавајући је и хранећи непрестано. Та Крв, која се достојно прима, тера даље од нас демоне, а Анђеле привлачи заједно са Владиком Анђела. Јер, зли дуси беже кад виде Владичанску Крв, а Анђели се сабирају. Она је спасење душа наших, Њој се радује душа, Њом се украшава, Њоме греје, Она чини ум наш светлијим од огња, Она чини душу нашу чистијом од злата. Они који се причешћују од те Крви стоје заједно са Анђелима и Вишњим Силама, будући одевени у исту ту царску одећу у којој су и они, и имајући оружје духовно. Међутим, ја нисам рекао још нешто о највећем: они који се причешћују одевени су у Самог Цара“.

Свети Кирило Александријски:

Захваљујући причешћу ми се очишћујемо од сваке душевне нечистоте и добијамо спремност и ревност за доброчинство: „Часна Крв Христова не избавља нас само од трулежности, већ и од сваке нечистоте, сакривене изнутра, и не оставља нас да се хладимо у небризи, него нас чини топлијим у Духу“.

СВЕТОЈ ЧАШИ ТРЕБА ПРИСТУПАТИ СА СТРАХОМ БОЖИЈИМ И ДУБОКИМ ПОШТОВАЊЕМ

Свети Јован Златоусти:

„Једна душевна бол треба да буде присутна у нама – што се ми нисмо причестили том Храном. Дејство те Тајне не савршава се човечијом снагом.

Онај, Ко их је савршио тад, на оној Вечери, и данас их савршава. Ми заузимамо место служитеља, а Дарове освећује и претвара Сам Христос. Да не буде овде ниједног Јуде, ниједног среброљубца. Ако неко није ученик Христов, нека се удаљи; Трпеза не дозвољава онима који нису такви да приђу. Са Мојим ученицима – говори Христос – савршићу пасху (уп. Мт. 26, 18) То је ништа мање него иста та Трпеза, коју је нудио Христос“.

Свети Кипријан Картагински:

„Немојте постајати лењи за приступање чаши Живота, Бесмртности, Љубави и Светиње, већ приступајте са страхом Божијим и вером. А ко не жели и не брине се о томе, тај не воли Исуса Христа, и неће добити Духа Светога, и, самим тим, неће ући у Царство Небеско“.

О НЕОПХОДНОСТИ ЧЕСТОГ ПРИЧЕШЋИВАЊА

Свети праведни Јован Кронштатски:

„Упитаћу те, човече, осећаш ли ти духовну глад и жеђ за тим да окусиш животни, натприродни клас и зрно (грожђа) дводелно, природно-животно − Тело и Крв Христа Животодавца, истински небески Хлеб који даје живот свету? Ако не осећаш ту спасоносну глад, онда то значи да си духовно мртав. Здрав човек или онај који почиње да оздравља, природно осећа глад и жеђ. Колико је само тих мртваца у Русији, у Православној Цркви, који не осећају ту спасоносну жеђ? – Тама најмрачнија! Безброј интелектуалаца се уопште не причешћује, већина људи приступа врло ретко, многи само једанпут у години. А Господ свакодневно позива: Примите, једите... пијте из ње сви... (Мт. 26, 26−27) – и нема оних који једу и оних који пију!“.

Свети Григорије Богослов:

„И како да они запале у својим срцима божанствену љубав, духовну радост, божанствени мир и остале плодове и дарове Светога Духа, ако се не причесте од Тела и Крви љубљеног Сина Оца, Једносуштног Духу Светоме, Који је, по речима Апостола, сушта радост, мир наш, и источник свих блага? Ја се запањујем и чудим, како хришћани данас могу празновати недељу или друге празнике у години и духовно се радовати истинском радошћу, ако редовно не примају свето причешће, које је повод и разлог празника и празновања“.

Свети Кирило Александријски:

„Како они успевају да угасе пламен страсти, ако се не причешћују Непорочним Тајнама, које удаљавају слабост, умирују сурову битку плоти и умртвљују страсти. И стога тачно је да они, који се редовно не причешћују, пропуштају небеска и божанствена блага. При томе, као што смо раније говорили, нарушавају заповести Господње, апостолска и правила Саборâ, и свих светих којима смо се обраћали, и бивају криви све до искључења из Цркве, које су установили божанствени апостоли и Апостолски Сабор. Они су дали слободу и место демону, остављајући причешће, како би их он наводио на различите грехове и друге искушења“.

Преподобни Макарије Велики:

Преподобни Паладије прича о оцу Макарију Египатском да је жени, која се дејством нечастивог показивала људима као коњ, након исцељења дао следећи савет и рекао: „Жено, никада немој да одсуствујеш са причешћивања Тајнама Христовим, већ им приступај често, јер се то демонско деловање са тобом и догодило зато што се ниси причешћивала пет недеља, те је демон услед тога себи нашао место и разљутио те“.

Преподобни Никодим Светогорац:

„Дакле, љубљени мој, ако желиш да запалиш у свом срцу божанствену ревност и да стекнеш љубав према Христу, а с њом и све остале добродетељи, често приступај светом причешћу и тада ћеш се насладити тиме, чиме желиш. Немогуће је да неко не заволи Христа и да не буде његов љубљени, ако се редовно причешћује од Његовог Светог Тела и Крви. То се дешава на природан начин“.

„Које је то добро хришћанине које би ти још хтео да добијеш, а да га већ ниси добио од светог причешћа? Хоћеш ли да славиш сваки дан? Да празнујеш Светло Васкрсење Христово када пожелиш и да се радујеш радошћу неизрецивом у овом жалосном животу? Непрестано прибегавај Тајни и причешћуј се са обавезном припремом, и тада ћеш се насладити тиме, чиме желиш. Јер, истинско Васкрсење и истински празник душе јесте Христос, Који се приноси на жртву у Таинству, како говори Апостол, а после њега и божанствени Златоусти: „Четрдесетница бива једанпут у години, Васкрсење Христово пак – три пута у недељи, а понекад и четири, тачније – онолико пута, колико ми зажелимо, јер Васкрсење није пост, већ приношење и жртва, која се дешава на сваком литургијском сабрању“.

Свети Теофан Затворник:

„Ако је наш живот у Господу, и Он говори, да је у Њему онај ко једе од Тела и Крви Његове, онда како да се не причешћује често онај који жели живот? Вама неко смета да чешће приступате Тајнама? – Обично празноверје. Нама су речи „Са страхом Божијим и вером приступите“ постале пуста формалност. Јереј Божији зове, а нико не иде...и нико, осим тога, није приметио недоследности у дисхармонији између овог неодазивања и позива на Бога...и на вечеру Божију“.

Свештеник Павле Гумеров

28 / 10 / 2011

Оља · Новембар 21, 2011

Пријави се

Руска духовна реч

Препоручена порука

Link to comment

Подели на овим сајтовима

Популарни чланови у овој теми

Популарни дани

Популарни чланови у овој теми

Популарни дани

Популарне поруке

PD

Оља

Stanoje Stankovic

Link to comment

Подели на овим сајтовима

Link to comment

Подели на овим сајтовима

Link to comment

Подели на овим сајтовима

Link to comment

Подели на овим сајтовима

Link to comment

Подели на овим сајтовима

Link to comment

Подели на овим сајтовима

Guest

Link to comment

Подели на овим сајтовима

Guest

Link to comment

Подели на овим сајтовима

Link to comment

Подели на овим сајтовима

Guest

Link to comment

Подели на овим сајтовима

Guest

Link to comment

Подели на овим сајтовима

Link to comment

Подели на овим сајтовима

Link to comment

Подели на овим сајтовима

Link to comment

Подели на овим сајтовима

Чланови који сада читају 0 чланова