Руска духовна реч

[Guest Оливера]

Љубав

Дошао један молитвеник старцу и рекао:

"Желим да нађем пут ка Богу. Помози ми!"

Старац га је пажљиво погледао и упитао:

"Реци ми најпре, волиш ли некога?"

Гост одговори:

"Не занимају ме световне ствари, љубав и остало. Желим да приђем Богу!"

"Размисли још једном, молим те, да ли си у свом животу волео неку жену, дете, било кога?"

"Рекао сам већ једном, да ја нисам обични мирјанин. Ја сам човек који жели да спозна Бога. Ништа друго ме не интересује."

Старчеве очи испунише се дубоком тугом и одговори му:

"Онда је то немогуће. Најпре мораш да спознаш, како је то стварно, заиста волети некога. То ће ти бити прва степеница ка Богу. Питаш ме за последњу степеницу, а ниси ступио још ни на прву."


За Поуке.орг - Оливера Г.
http://www.pravmir.ru/

[Guest Оливера]

Великопостная молитва святого Ефрема Сирина

автор: Протопресвитер Александр Шмеман

Великим постом каждый день - с вечера воскресенья по пятницу читается удивительная молитва Ефрема Сирина

Молитву, которую предание приписывает одному из великих наставников духовной жизни, св. Ефрему Сирину, можно действительно назвать великопостной молитвой, т. к. она особенно выделяется среди всех песнопений и молитв Поста.

Вот текст этой молитвы:

Господи и Владыко живота моего,

Дух праздности, уныния, любоначалия и празднословия не даждь ми.

Дух же целомудрия, смиренномудрия, терпения и любви даруй ми, рабу Твоему.

Ей, Господи, Царю!

Даруй ми зрети моя прегрешения,

И не осуждати брата моего

Яко благословен еси во веки веков.

Аминь.

Эта молитва читается дважды в конце каждой великопостной службы от понедельника до пятницы (по субботам и воскресениям она не читается, т. к. богослужения этих двух дней, как мы увидим позже, отличаются от общего великопостного строя). При первом чтении этой молитвы после каждого прошения кладется земной поклон. Потом 12 раз про себя читается молитва: "Боже, очисти мя, грешнаго", — с поясными поклонами. Затем вновь читается вся молитва, после которой кладется один земной поклон.

Почему эта короткая и простая молитва занимает такое важное место во всем великопостном богослужении? Потому что в ней перечисляются особым, свойственным только этой молитве образом все отрицательные и положительные элементы покаяния и определяется, так сказать, список наших индивидуальных подвигов. Цель этих подвигов, прежде всего, — освобождение от какого-нибудь основного недуга, направляющего всю нашу жизнь и препятствующего нам вступить на путь обращения к Богу.

Основной недуг — праздность, лень, нерадение, небрежность. Это — та странная лень и пассивность всего нашего существа, что тянут нас всегда "вниз", а не поднимают "вверх", что постоянно убеждают нас в невозможности, а потому и нежелательности что-либо изменить. Это поистине глубоко вкорененный в нас цинизм, который на каждый духовный призыв отвечает: "зачем?" и благодаря которому в течение всей нашей жизни мы растрачиваем данные нам духовные силы. "Праздность" — корень всех грехов, потому что она отравляет духовную энергию у самых ее истоков.

Плод праздности — уныние, в котором все учителя духовной жизни видят величайшую опасность для души. Человек во власти уныния лишен возможности видеть что-либо хорошее или положительное; для него все сводится к отрицанию и пессимизму. Это воистину дьявольская власть над нами, т. к. дьявол прежде всего лжец. Он лжет человеку о Боге и о мире; он наполняет жизнь тьмою и отрицанием. Уныние — это самоубийство души, потому что, если человек находится во власти уныния, он совершенно неспособен видеть свет и стремиться к нему.

Любоначалие! Любовь к власти. Как ни странно это может показаться, но именно праздность, лень и уныние наполняют нашу жизнь любоначалием. Лень и уныние извращают все наше отношение к жизни, опустошают ее и лишают ее всякого смысла. Они заставляют нас искать возмещения в совершенно неправильном отношении к другим людям. Если моя душа не направлена к Богу, не ставит себе целью вечные ценности, она неизбежно станет эгоистичной, эгоцентричной, а это значит, что все другие существа станут средствами для удовлетворения ее желаний и удовольствия. Если Бог не Господь и Владыка моей жизни, то я сам превращаюсь в своего господина и владыку, становлюсь абсолютным центром моего собственного мира и рассматриваю все с точки зрения моих необходимостей, моих желаний и моего суждения. Любоначалие, таким образом, в корне извращает мое отношение к другим людям, стараясь подчинить их себе. Оно не всегда побуждает нас действительно командовать и властвовать над другими людьми. Оно может выражаться также в равнодушии, презрении, отсутствии интереса, внимания и уважения к другим людям. Дух праздности и безнадежности в этом случае направлен на других; и духовное самоубийство соединяется здесь с духовным убийством.

После всего этого — празднословие. Только человек среди всех созданных Богом тварей получил дар речи. Все святые Отцы видят в этом "отпечаток" Образа Божия в человеке, потому что Сам Бог явлен нам как Слово (Ин 1,1). Но, будучи высшим даром, он в то же время и наибольшая опасность. Выражая действительно саму сущность человека, его самоисполнение, он именно благодаря этому может стать средством падения, самоуничтожения, обмана и греха. Слово спасает и убивает; слово вдохновляет и слово отравляет. Правда выражается словом, но и дьявольская ложь пользуется словом. Обладая высшей положительной силой, слово поэтому имеет огромную отрицательную силу. Оно создает положительное и отрицательное. Когда слово отклоняется от своей божественной природы и назначения, оно становится праздным. Оно "подкрепляет" дух праздности, уныния и любоначалия, и жизнь превращается в сущий ад. Слово становится тогда действительно властью греха.

Покаяние, таким образом, направлено против этих четырех проявлений греха. Это препятствия, которые надо удалить. Но только Один Бог может это сделать. Поэтому первая часть этой великопостной молитвы — крик из глубины человеческой беспомощности. Затем молитва переходит к положительным целям покаяния.Их тоже четыре.

Целомудрие! Если не придавать этому слову, как это часто делают, только его сексуальное, побочное значение, то его надо понимать как положительную противоположность духа праздности. Праздность, прежде всего, означает рассеяние, разделение, изломанность наших мнений и понятий, нашей энергии, невозможность видеть вещи, как они есть, в их целом. Противоположность праздности и есть именно целостность. Если обычно считают целомудрие добродетелью, противоположной сексуальному развращению, то это происходит только благодаря тому, что изломанность нашего существования нигде так себя не выражает, как в сексуальном разврате, в отчуждении жизни тела от жизни духа, от духовного контроля. Христос восстановил в нас целостность, восстановил настоящую иерархию ценностей, приведя нас обратно к Богу.

Первый чудесный плод этой целостности или целомудрия — смирение. Мы уже говорили о нем. Оно, прежде всего, - победа правды в нас самих, уничтожение всей той лжи, в которой мы обычно живем. Одни смиренные способны жить по правде, видеть и принимать вещи так, как они есть, и благодаря этому видеть Божие величие, доброту и любовь ко всем. Вот почему сказано, что Бог смиренным дает благодать и противится гордым.

За целомудрием и смирением естественно следует терпение. "Падший" в своей естественной природе человек — нетерпелив, т. к., не видя самого себя, он скор на суд и осуждение других. Это понятия обо всем неполные, изломанные, искаженные. Поэтому он судит обо всем согласно со своими вкусами и со своей точки зрения. Он равнодушен ко всем, кроме как к самому себе, поэтому он хочет, чтобы жизнь для него стала немедленно удачной.

Терпение поистине божественная добродетель. Господь терпелив не потому, что Он "снисходительно" к нам относится, но потому, что Он видит реально самую глубину вещей, которую мы по своей слепоте не видим, и которая открыта Ему. Чем больше мы приближаемся к Богу, тем терпеливее мы становимся, тем более отражаем в себе свойственное одному Богу бережное отношение, уважение к каждому отдельному существу.

Наконец, венец и плод всех добродетелей, всех усилий и подвигов есть любовь, та любовь, которая, как мы уже сказали, может быть дана одним Богом. Это тот дар, который является целью всего духовного подготовления и опыта.

Все это сведено воедино в последнем прошении великопостной молитвы, в котором мы просим: "видеть свои прегрешения, и не осуждать брата своего". В конце концов, перед нами стоит одна опасность: гордыня. Гордость — источник зла, и зло — источник гордости. Недостаточно, однако, видеть свои прегрешения, потому что даже эта кажущаяся добродетель может обратиться в гордость. Писания святых Отцов полны предостережением против этого вида ложного благочестия, которое на самом деле, под прикрытием смирения и самоосуждения, может привести к дьявольской гордыне. Но когда мы "видим наши грехи" и "не осуждаем брата своего", когда, другими словами, целомудрие, смирение, терпение и любовь соединяются в нас в одно целое, тогда и только тогда наш главный враг — гордость — уничтожается в нас.

После каждого прошения молитвы мы кладем земной поклон. Но не только во время молитвы св. Ефрема Сирина кладут земные поклоны; они составляют отличительную характеристику всего великопостного богослужения. Но в этой молитве значение их раскрывается лучше всего. В долгом и трудном подвиге духовного возрождения Церковь не отделяет души от тела. Человек отпал от Бога весь целиком, душой и телом. И весь целиком человек должен быть восстановлен, чтобы вернуться к Богу. Греховное падение состоит именно в победе плоти (животной, похоти в нас) над духовной, божественной природой. Но тело прекрасно, тело свято. Так свято, что Сам Бог "стал плотью". Спасение и покаяние тогда - не презрение к телу, не небрежение им, но восстановление тела в его настоящем служении, как выражения жизни и духа, как храма бесценной человеческой души. Христианский аскетизм не борьба против тела, но за него. Вот почему весь человек — душой и телом — кается. Тело участвует в молитве души, так же, как и душа молится не вне, а в своем теле. Таким образом, земные поклоны, "психо-телесный" знак покаяния и смирения, поклонения и послушания, являются отличительной чертой великопостного богослужения.

Извор: Правмир.ру

[Guest Оливера]

Рећи грех шапатом"Не колебај се, кажи ми грехе своје, чедо моје", говорио би отац Сава, "ја сам стар човек, чак могу и заспати, али ти продужи. Христос је овде, и Он све чује..."Монах би почео да се исповеда, а духовник би деловао поспан. Ускоро би му се глава опустила, чак би и помало хркнуо. Тада би монах почео да набраја своје најозбиљније грехе."Чедо моје, сачекај тренутак, ти си сад исповедио неки грех", одједном би се "будио" старац. "Шта си рекао? Нисам добро чуо. Реци јасније, очистићеш душу своју."Монах би скупио храброст и говорио би јасно. Са душе би му спадао терет. Бог се радовао а зао дух повлачио.Превод за Поуке.орг - Оливера Г.

[мирођија]

       

        Прелепо. 0205_whistling

[Guest Оливера]

Митрополит Антониј Сурожски(1914-2003)Дружење са БогомМислим да је најважнија ствар између свих ових ствари -  крштења одраслих, исповеди,причешћа,  хришћанског живота то, да све то иде уз дружење са Богом и радости, радости због тога, да смо од Њега вољени и да можемо да Му одговоримо на ту љубав и бар нечим малим је доказати.То је од огромне важности, зато што се људима каже: живите по заповестима, ево вам десет заповести, Јеванђеље – ту је указано на све што не треба радити, верујте и покајте се, покајте се, покајте се...Као резултат тога, хрићански живот се претвара у потпуни пакао. До тада се могло живети некако, а сада је немогуће, јер и како уздахнем – није то добро...И то је јако озбиљна ствар, зато што се уз радост може много тога урадити а од страха или од таквог осећања да је све безнадежно лоше, ништа нећеш урадити у животу.Мислим да и децу треба васпитавати тако да нема веће радости од сусрета са Богом, дружења са Њим и жеље да Га обрадујеш тиме што ћеш се трудити да живиш на такав начин да будеш достојан таквог дружења. Али ако не успеш у томе, ако се нешто догоди, то није крај свему. Можеш Му прићи и рећи Му:„Опрости! Ево шта се догодило...“Чак не ни повремено „Опрости!“, него Му једноставно испричати. Мислим да нарочито децу, али и одрасле треба тако учити, зато што свештеници сувише често уче „страху Божијем“ и људи мешају тај појам, зато што „страх Божији“ не значи бојати се. Тим пре, што Христос каже: „ Више вас не зовем слугама својим, него пријатељима, зато што слуга не зна вољу свог господара, а Ја сам вам све рекао...“Такав треба да је наш однос са Богом: дружење, поверење. Ако учиниш нешто„недопуштено“, треба се баш Њему обратити. Ако смо се огрешили о Њега, ка Њему поћи а не некако проћи поред Њега.Наравно, постоје грехови, као и физичка болест али ми не можемо живети на тај начин непрестано истражујући себе и тражећи болести од којих би могли оболети. Треба себе да васпитавамо здрави, а то здравље произилази из здравља зарад којег са свог пута склањамо све, што би могло нарушити то здравље.За Поуке.орг – Оливера Г.

 

Извор: reshma.nov.ru

[Guest Оливера]

Васкрсе Христос и живот живи

Митрополит Антоније (Блум)

Данас благодат Божја делује у нама без труда с наше стране, без подвига. Она испуњава наша срца некако сама од себе. „Ви који сте постили и ви који нисте постили, празнујте једни с другима! Ревнитељи и лењивци величајте овај дан!“ – вели свети Јован Златоуст у својој чувеној васкршњој беседи. И заиста, како ћеш, ако не благодаћу Божјом, објаснити радост која у  освит овог светог Дана неочекивано испуњава твоје срце и ослобађа те од мржње, гњева и роптања на Бога? Како би друкчије могао објаснити те сузе умиљења, које ти навиру  на очи док слушаш васкрсне црквене песме? Како тумачити ту своју неодољиву жељу да помогнеш сироте? Постао си данас хришћанин не својим трудом, но благодаћу коју данас Васкрсли дарује свима. „Наслађујте се сви гозбом вере, уживајте сви у богатству доброте!“, кличе свети Златоуст.

Немој мислити да је то што данас осећаш само утицај свеопштег одушевљења побожног народа око тебе, које је и тебе захватило. Не варај себе, тврдећи да су се данас код тебе маловерног пробудиле успомене из оних давних дана када си истински веровао и када си Страсне седмице свакодневно одлазио у цркву, распињао се у души са Христом, умирао с Њим и, потом, на данашњи дан примио дарове Његовог Васкрсења. Не, није твоју душу испунила никаква варка, него је само спао са ње вео гордог слепила, па сад поново беседиш с Богом, као они чије срце није огрубело од лажи, гнева и чулности. Осећаш се као да си се пробудио од сна, као да си васкрсао из мртвих. Задивљен, посматраш у духу свој протекли живот; збуњен си и не схваташ зашто си обмањивао себе, правдао своје грехе, добровољно се удаљавао од Бога, и крио се од Њега као некада праотац Адам пред изгнање из раја. О, кад бисмо читавог живота били овакви какви смо данас! Па, кад можемо да будемо такви једном годишње, зашто, да не можемо увек? Кажеш: „То је ствар благодати, а не наших моћи“. Да, то је благодатни дар. То што данас осећаш јесте Божје откровење и најјаснији доказ Његовог постојања и Његовог дејства на нас. Не вараш се: Он је Тај Који ти данас говори. Он Који се родио, умро и васкрсао за твоје спасење, открива ти Себе, истинитог Бога, а открива ти и тебе самога и говори: „Зар није дивно бити хришћанин? За шта да мењаш ову радост додира са Мном и ову празничну љубав према свима? За шта да мењаш ово предокушање раја и вечног блаженства? Зар за прљаве насладе, за јефтину љубав и лажљиву сујету и ону безумну трку за добитком, којима се хвале одстпуници?“.

Да, то што данас осећаш Божји је дар! Господ ти данас не открива ништа страно и далеко твоме срцу. Дух Божји сведочи у твојој души, у самоме теби, оном правом човеку, какав би могао да будеш и какав желиш да будеш, иако ти то понекад не признајеш. Зашто си гонио Бога из срца свога? Зашто си служио духу ласкања и гордости и толико се трудио да прикажеш себе пред светом онаквим какав ниси, самода би се допао људима? Али, не заноси се! Иако си непрестано стављао маску на лице и крио своје срце – ниси задобио свет, јер су готово сви људи подједнако искусни у тој врсти лажи и могу се преварити само за кратко. Данас и сам увиђаш да си, трудећи се око ништавних ствари, упропастио себе и да је сва награда коју си примио била она страшна унутрашња празнина душе и осећање бесциљности и промашености.

Претварао си се и крио од Бога, али данас те је Христос пронашао! Открио ти је да сјај Његове неисказане славе није ишчезао из твога срца и да није избледео због твојих грехова и твоје равнодушности према животу у Богу, твог одрицања од вере и упорног омаловажавања Њега, Спаситеља свих људи. Открио ти је још да си дете Божје, као што је посведочио свети апостол Павле, да си Његов син по благодати и део Његовог пречистог Тела.

Не бој се и не говори себи: данас сам обучен у благодат, али сутра ћу већ бити онакав какав сам био пре! Драги мој, то зависи само од тебе! Благодат се Божја не удаљава од нас ниједног дана. Само, данас се она даје свима без разлике. Нека те не плаши овај труд – он није тежак.  Не избегавај Христов јарам ни у данима који долазе, јер је јарам Његов благ. Толико си много настојао, па чак и своју савест жртвовао, само да би те људи хвалили и волели. Па зар је Спаситељ гори од њих и зар једино Њему нећеш да угодиш? Његова се благост дотакла данас твога срца и наново те родила и испунила надахнућем, свеопштим праштањем и љубављу. Приступи Господу и ишти то исто и сутра и прекосутра! А знам да ћеш се сутра усрдно молити, јер си данас окусио сладост Божијег дара. Ако будеш усрдно тражио, поседоваћеш тај дар и убудуће.

Буди увек овакав какав си данас! Живи Христом и радошћу Његовог Васкрсења! Бура живота, злурадост грешника, светски метеж и бестидни разврат, који те окружују као узбуркано море, све ће то бити немоћно да те одвоји од Извора живота. Твоје ће очи бити управљене у вечност и твоје ће срце обухаватити васељену. Ниси сам! С тобом су арханђели и анђели, апостоли и пророци, мученици и преподобни, као мноштво оних који данас живе на земљи и нису преклонили кољена своја пред Ваалом. Зло нашег времена ништавило је пред вечитом победом Христа, Победитеља смрти. Васкрсе Христос и падоше демони! Васкрсе Христос и радују се анђели! Васкрсе Христос и живот живи!

Живи и ти у Њему и не препуштај  се духовној смрти, коју гледаш свуда око себе! Жива је Христова Црква и Господ ће победити свет!

Христос васкрсе!

Митрополит Сурошки Антоније (Блум)

[Guest Оливера]

Хоће ли оживети кости људске?

Свети Јован Шангајски

Не беше краја јаду и тyзи старих Јудејаца када је разорен био Јерусалим и када они сами бејаху одведени у Вавилонско ропство. „Гдје су милости Твоје из старине, којима си се Давиду заклео?“ (Пс.89,3) – вапили су они. „Али сада си нас подвргао и посрамио… непријатељи нас наши харају и по народима расијао си нас“ (Пс.44,9-14).

Али када је изгледало да нема наде у спасење, пророк Језекиљ који је такође био у заробљеништву, имао је дивну визију. „Рука Господња дође нада ме“, казује он о томе. Невидљива Десница Господња постави га усред поља пуног костију људских. И питаше га Господ: „Сине човјечји, хоће ли оживјети ове кости?“ „Господе, Господе Ти знаш“, одговара пророк. Тада глас Господњи заповеда пророку да каже костима да ће Господ метнути у њих дух пошто их обуче у жиле, плот и кожу. И када изрече пророк реч Господњу, наста глас и затресе се земља и почеше кости да се прибирају свака ка својој кости, и на њима се појавише жиле и показа се месо и навуче се кожа, тако да се све поље испуни телима људским, али духа још не беше у њима. Поново пророк зачу Господа и по заповести Његовој прориче реч Господњу и са четири стране слећу душе, улази дух живота у тела, они устају и поље се испуњава великом масом људи.

И рече Господ: „Сине човјечји, ове су кости сав дом Израиљев; гле говоре: прође надање наше, пропадосмо… Ја ћу отворити гробове ваше, и извешћу вас из гробова ваших народе мој, и метнућу дух свој у вас да оживите и населићу вас у вашој земљи“.

Тако показа Господ Бог Језекиљу да су поуздани завети Његови и да се оно што изгледа немогуће људском уму догађа силом Божијом.

Ова визија је значила да ће се Израиљ, ослободивши се из заробљеништва, вратити у своју земљу, а у вишем значењу је упозоравала на улазак духовног Израиља у вечно небеско Царство Христово. У исто време ту се унапред објављивало и опште васкрсење свих умрлих који ће доћи.

Зато се ово Језекиљево пророштво чита на јутрењу Велике Суботе, када смрћу својом Христос, пошто је разорио врата смрти отвара гробове свих умрлих.

Вера у васкрсење је камен темељац наше вере. „Ако нема васкрсења мртвих, то ни Христос није устао. А ако Христос није устао, онда је празна проповијед наша, па празна и вјера наша“ (1.Кор. 15,13-14). Ако нема васкрсења лажно је читаво хришћанско учење. Ето зашто се толико против вере у васкрсење боре непријатељи хришћанства и исто толико тврди веру у васкрсење Црква Христова. Често се подизаху високо таласи неверовања, али се одбијаху пред новим знамењем које је објављивало стварност васкрсења, Божијег оживотворења оних који су проглашени мртвима.

За владавине цара Теодосија Млађег, била је почела да се веома шири сумња у васкрсење мртвих, тако да су се чак и у Цркви о томе одвијали спорови. И баш у то време се догодио диван догађај, чија је веродостојност потврђена низом историјских записа.

Још средином III века, за владавине цара Декија (249-251), по његовом налогу у пећину покрај града Ефеса је камењем зазидано седморо дечака. Син градоначелника Ефеса, Максимилијан и шест његових пријатеља – Јамблих, Дионисије, Јован, Антонин, Мартинијан и Ексакостудијан су исповедали хришћанство и одбили су да принесу жртву идолима. Искористивши потом време које им је остављено за размишљање и привремени одлазак цара, они су напустили Ефес и сакрили се у једној пећини у околним планинама. Када се Декије вратио, пошто је сазнао за то наредио је да се зазида улаз у пећину да би момчићи у недостатку хране и довода ваздуха тамо били живи сахрањени.

Док је наређење Декија извршавано, два потајна хришћанина, Теодор и Руфин, записали су тај догађај на оловним плочама које су сакрили међу камење код улаза у пећину.

Дечаци који су се налазили у пећини свеједно, нису знали шта се догодило. Напокон су они, пошто су сазнали да је Декије стигао у град и од срца се помолили Богу, заспали необично чврстим сном који је трајао око 172 године. Они су се пробудили тек за владавине Теодосија Млађег, баш када су се водиле расправе о васкрсењу. У то доба тадашњи власнбик тог земљишта је пронашао камење које је заграђивало улаз у пећину, и употребио га је за изградњу уопште не сумњајући да се у пећини налазе дечаци на које су већ одавно сви заборавили. Пробуђени момчићи су мислили да су преспавали једну ноћ, јер нису у пећини приметили никакве промене и сами се уопште нису изменили. Један од њих, најмлађи, Јамблих, који је раније ишао у град по храну, помоливши се са пријатељима Богу, поново је кренуо у Ефес да сазна да ли их траже и да купи храну. Био је запањен променом, видећи, како је њему изгледало, цркве које још јуче нису постојале и чувши како се слободно изговара име Христово. Мислећи да је грешком доспео у други град, одлучио је да ипак ту купи хлеба, али када је за тражени хлеб дао новац, трговац га је пажљиво посматрао и запитао га где је нашао закопано благо. Узалуд је Јамблих уверавао да он није пронашао скривено благо и да је новац добио од родитеља, почео је да се окупља народ и да се домишља, где ли је он пронашао старински новац. Јамблих је изговорио имена својијх родитеља и пријатеља, нико их није познавао и, коначно је од окупљених чуо да се заиста налази у Ефесу, али да цара Декија већ одавно нема, већ влада христољубиви Теодосије.

За долазак су чули градоначелник и епископ и ради провере Јамблихових речи заједно с њим су отишли до пећине, где су пронашли шест осталих момчића, а код улаза у пећину су пронашли оловне плоче и из њих сазнали када и како су се дечаци нашли у пећини. О свему томе градоначелник је хитно обавестио цара који је лично стигао у Ефес и разговарао са дечацима. За време једног од разговора они су оборили главе и заспали вечним сном. Цар је желео да их пренесе у престоницу, Али дечаци који су му се јавили у сну, наложили су му да их сахрани у пећини, где су они већ много година спавали дивним сном. То је било испуњено и дуго година њихове мошти су почивале у тој пећини – руски поклоник из X века Антоније описује како им се поклонио. Ово чудесно буђење дечака тада је било прихваћено као прототип и потврда васкрсења. На све стране се проширила вест о томе – то помиње неколико савременика – историчара, о томе се говорио на III Васељенском Сабору који је ускоро био одржан у томе граду. Ово задивљујуће чудо је тада учврстило веру у васкрсење. Очигледно се пројавила сила Божија, која је током много година сачувала од труљења тела и одећу дечака. Тако ће Господ, као што их подиже из сна, сакупити кости и мртве подићи, према визији пророка Језекиља.

Ово пророштво, које предвиђа не само васкрсење мртвих него и очување од пропасти народа који чува закон Божији, испунило се исто тако очигледно над земљом руском.

Почетком XVII века, после пропасти династије, наступиле су у Русији тешке године. Руска земља остаде без власти, раздирана унутрашњим немирима, била је изложена нападима околних народа, који су освојили многе руске области и чак срце Русије – Москву. Руси постадоше малодушни, изгубише наду да ће Руско Царство опстати, многи су тражили милостињу код туђих господара, други су прилазили разним самозванцима и лоповима који су се издавали за царевиће.

Када је изгледало да Русије више нема, када су се још само малобројни, надали да ће се она спасти, разлегао се из подземних одаја Чудског манастира последњи позив Патријарха Гермогена који је тамо убијен.

Његова посланица са поруком архимандрита Тројице-Сергијевог манастира Дионисија и црквењака Аврамија Палицина је стигла до Нижњег-Новгорода. У њој су Руси позивани да устану у заштиту московских Светиња и Дома Мајке Божије.

Посланица је дирнула срца, и грађанин Козма Мињин се из црквене порте обратио суграђанима са ватреним позивом да се све да за Отаџбину. Одмах су кренули прилози, почели су да се прикупљају добровољци. На чело добровољаца су позвали прослављеног војводу Димитрија Михаиловича Пожарског, који се тек опоравио од рана. Али свесни слабости људских снага Руси су се препустили покровитељству Војводе Најузвишенијег и као највећу драгоценост су за војску из Казања узели ону чудотворну икону Мајке Божије, коју је тамо некада из земље извадио Свети Патријарх Гермоген, док је још био презвитер Јермолај.

Кренули су руски добровољци, не уздајући се у своје слабе снаге, него у свемогућу помоћ Божију. И заиста се догодило оно што све до тада нису могли да ураде никакви напори. У кратком року ослобођења је Москва и на данашњи дан сећања на седам ефеских младића руски добровољци су у

свечаној литији ушли у Кремљ, одакле им је у сусрет долазила друга литија са владимирском иконом Мајке Божије, која је остала у освојеном граду.

Очишћена је руска земља од непријатеља и самозванаца, обновљено је Руско Царство на чији је престо дошао млади Михаил Фјодорович Романов. Васкрсла је Русија, исцељене су ране и она је кренула из славе у славу. Казањска икона Мајке Божије, уз коју је ослобођена Москва, и са њом  читава земља руска, постала је највећа светиња читавог руског народа. Њене копије, које су постављене најпре у првопрестоном граду Москви, а потом и у новом царском граду Светог Петра, такође се прославише мноштвом чудотворења. Казањске иконе Богородица налазиле су се у сваком граду, селу и скоро у сваком дому, а празник казањске иконе славио се у читавој Русији као велики празник .

Сада је поново до темеља уздрмана Земља Руска, високо се уздижу таласи безбожништва. Јад обузима срца и у невољама руски људи су попут робља Израиљског спремни да завапе: „посахнуше кости наше и прође надање наше, пропадосмо“. Али сећање на седам дечака што устадоше из сна, са сретењем казањске иконе Мајке Божије сведоче о свемогућој десници Божијој, а речи пророка Језекиља из дубине векова грме гласом Господњим: “ Ево, ја ћу отворити гробове ваше, и извешћу вас из гробова ваших, народе мој… и населићу вас у земљи вашој и познаћете да ја говорим и чиним – говори Господ! (Језекиљ 37,12-14).

Свети Јован Шангајски

Шангај, 1948.

[Guest Оливера]

Васкршња вера

У дане после Васкрса наше се мисли спонтано враћају следећем питању: ако је истина да је у задивљујућем усклику „Христос васкрсе!“ сва суштина, сва дубина и сав смисао хришћанске вере, а јесте, и ако је истина – како каже апостол Павле – да би била „празна вера наша“ да није васкрсао Христос, а била би, од каквог је онда то значаја за наш, за мој живот овде и сада?

Ево, дошао је још један Васкрс. Поново смо учествовали у тој величанственој ноћи, гледајући пламен свећа осећајући целим бићем то растење из усхита у усхит, поново смо учествовали у блиставој радости васкршње службе која као да се сва састоји од једне једине сверадосне песме: „Сада се све иреисиуњава светлошћу, и небо, и земља, и иодземље. Нека иразнује, стога, сав свет устајање Христово…“. Какве радосне, какве победничке речи! Све је сједињено у Васкрсу: и небо, и земља и подземно царство смрти. Читав свет учествује у тој Христовој победи: све у Васкрсењу Христовом налази свој смисао и своју истину.

И, гле, прошла је васкршња ноћ, завршио се празник, и ми се из светлости Васкрса враћамо у овај свет, спуштамо се на земљу, поново улазимо у наш стварни, свакодневни и рационални живот. И шта онда? Све је као што је било и пре, ништа се није променило, и изгледа као да ништа, заиста, ништа нема баш никакве везе са оним што се пре тога, на Васкрс, дешавало и певало у црквама: „Нека празнује, стога, сав свет устајање Христово…“. И у душу почиње да се увлачи сумња. Те речи – тако предивне, тако узвишене речи, од којих дивнијих и узвишенијих нема и не може бити на овој земљи, нису ли те речи, ипак, само илузија и пука машта? Срце и душа човекова жедно упијају те речи, али хладни и рационални разум говори: машта, самообмана! Две хиљаде година је прошло и где су резулати тих речи? Где су докази њихове снаге? У чему је њихова победност? Нажалост, хришћани често као да обарају главу пред овим питањима и као да више чак и не покушавају да дају одговоре на њих. Оставите нам – као да говоре они свету – ту нашу последњу драгоценост, утеху и радост! Пустите нас да иза затворених врата наших храмова певамо о томе да се радује и ликује сав свет. Пустите нас на миру, и ми вам ни на који начин нећемо сметати да организујете ваш свет, да њиме управљате и живите у њему како вам је угодно…

Но, и поред тога, свако од нас у дубини своје савести осећа да су та малодушност, тај минимализам и то унутарње бекство у празновање Васкрса као некаквог изолованог и скривеног празника заиста неспојиви са истинским смислом и истинском радошћу Васкр-сења Христовог. Или је Христос васкрсао, или није васкрсао. Или – или! Ако је васкрсао Христос – а чему се другоме ако не управо томе радујемо у васкршњу ноћ, препуну светлости, славља и победе? – ако се, дакле, у једном одлучујућем и јединственом тренутку у историји не само људскога рода, већ и у историји читавога света заиста збила та неизре-цива Христова победа над смрћу, онда је од тог тренутка – знали то људи или не – одиста све у свету постало другачије и ново. Али, онда на нама који верујемо и који се радујемо Васкрсењу Христовом лежи огромна одговорност: да другима посведочимо ту веру и ту радост да би и други поверовали, и познали, и видели, и чули, и ушли у ту васкршњу победу над смрћу, у ту васкршњу радост. Древни Хришћани нису своју хришћанску веру називали – религијом, већ Благом (Добром) Вешћу, а свој задатак у овом свету су схватали првенствено као објаву и ширење те Благе Вести. Древни Хришћани су веровали и знали да Васкрсење Христово није само догађај из прошлости кога се сећамо сваке године пра-знујући Васкрс, већ да је оно живи извор силе и преображења свецелог живота. И то што су слушали на ухо, објављивали су са кровова…

Међутим, мој рационални или, како се то данас каже, реалистични ум на ово одго-вара: шта ја ту могу? Како да објављујем, да проповедам и да сведочим ту Благу Вест, ја – немоћна јединка, изгубљена у маси? Но, тај и такав „здраворазумски“ став није ништа дру-го до једна обична лаж и то, може бити, једна од најстрашнијих и најдемонскијих лажи са-временога света. Савремени свет је на неки начин успео да убеди људе да су искључиво број, количина и маса оно што у животу има моћ и смисао. Шта може један против свих? Но, упркос томе, управо се у хришћанском ставу према тој лажи открива у својој својој си-ли основни став Хришћанства, као и његова логика која је потпуно различита од сваке дру-ге логике. Хришћанство сматра да један човек може бити јачи од свих. И управо у том ста-ву јесте благовест о Христу. Сетимо се само оних задивљујућих стихова из поеме „Гетси-мански врт“ Бориса Пастернака:

„Без опирања Он се одрекао

(К’о од ствари само узајмљених)

Свемоћи и чудотворства

И беше к’о смртник сваки, к’о ми“.

Управо у томе и јесте прави лик Христов: лик човека без власти, без икакве земаљ-ске силе, без опирања. Он, један једини! Остављен, издан, одбачен од свих. Али, Побе-дник! Пастернак наставља:

“ Ти видиш да векова ток је сличан причи

И може букнути у сваком часу.

Ја ћу у име њене величине сићи

У добровољним мукама у гроб“.

А трећег дана ја ћу се дићи,

И к’о што низ реку силазе сплавови,

Мени ће на суд, к’о низ дереглија,

Из тмине допловити векови…“.

„И може букнути у сваком часу…!“. У том „може планути“ – дат је одговор на све сумње здравога разума. О, када би свако од нас – који смо искусили ту васкршњу радост, који смо слушали о тој васкршњој победи над смрћу, који смо поверовали у то да је Хри-стос ту победу извојевао далеко од очију света, али ради тог света и у том свету – забора-вивши на све те бројеве, количине и масу, предао ту васкршњу веру и радост бар једном човеку, када би том вером и радошћу коснуо бар једну људску душу! Јер, када би та вера и радост били тајно присутни у сваком нашем, макар и у најбезначајнијем разговору, када би та васкршња радост и вера били непрестано са нама у нашој рационалној свакодневици онда би већ сада и овде почело то тајанствено преображавање света и живота. „Царство Божије неће доћи на видив начин…“, говори Христос. Царство Божије долази сваки пут – у сили, светлости и победи – када ја, када свако од нас верујућих износе то Царство из хра-ма и њиме почиње да живи у свом животу. Тада се све, у сваком часу и сваком тренутку „може букнути“ светлошћу Царства Божијег.

Протојереј Александар Шмеман

[Guest Оливера]

Неверни Тома

„Док не будем видео, нећу поверовати…“ – то је био одговор апостола Томе, једног од дванаест ученика Христових, на радосне приче оних који су видели свог распетог и умрлог Учитеља као васкрслог. И после осам дана – како каже Јеванђеље – када су ученици опет били заједно, јавио се Христос и рекао Томи: „Пружи прст свој амо и види руке моје, и иружи руку своју и метни у ребра моја, и не буде неверан него веран“ (Јн. 21, 27). И апостол Томаје ускликнуо: „Господ мој и Бог мој!“. И тада му је Христос рекао: „Пошто си ме видео, поверовао си, блажени који не видеше а вероваше…“ (Јн. 21, 29).

Милиони људи размишљају и говоре као што је говорио Тома и сматрају да је такав приступ сасвим правилан и човека сасвим достојан: „Док не будем видео, нећу веровати…“. Ако бисмо говорили на савременом језику, тај и такав приступ би смомогли назвати „научним“ приступом.

Христос говори: „Блажени они који не видеше, а вероваше…“. То значи да постоји и да је увек постојао и један други приступ, друга вера, друга могућност за човека. Да, одговарају нам на ово, али тај приступ је наиван, нерационалан и, једном речју, ненаучан. Тај приступ није за нас. Ми смо савремени људи и зато говоримо: „Док не будемо видели, нећемо веровати…“.

Живимо у времену великог упрошћавања и, стога, великог осиромашења. „Научно“, „ненаучно“. Људи понављају ове речи као да се ту ради о нечем што је самоочигледно и што се само по себи разуме. Они папагајски понављају те речи зато што и сви други људи око њих, такође, папагајски и без трунке размишљања понављају исте речи. Они, у ствари, слепо и упрошћено верују у те речи. Зато им се и чини да је сваки други приступ неозбиљан и да због тога не заслужује никакву пажњу. Питање је решено. Но, да ли је баш тако?

Већ сам рекао да живимо у свету великог осиромашења. И, заиста, ако је човек на крају свог бескрајно дугог развоја дошао до става – „Док не будем видео, нећу веровати“ и ако тај став представља врхунац човекове мудрости и највеће достигнуће његовог разума, онда је наш свет стварно један бедни, плитки и, што је главно, неизмерно досадни свет. Ако знам само то што видим, што могу да додирнем, измерим и анализирам, како ја онда мало тога знам! Пре свега, у том случају отпада читав свет људскога духа и мишљења, оног дубљег знања које проистиче не из „видим“ или „додирујем“, већ из „мислим“ и, што је главно, „умом сагледавам“. Отпада све оно знање које је вековима било укорењено не у спољашњем и емпиријском искуству, већ у једној другој задивљујућој и, заиста, необјаснивој човековој способности, којом се човек разликује од свега другог у свету, која га чини заиста јединственим бићем. Додирнути, измерити, дати тачне податке, па чак и дати предвиђање – то данас знамо – може не само човек, већ и робот, машина и компјутер. Шта више, компјутер – знамо и то – може да мери, упоређује и даје неупоредиво тачније и „научније“ податке од човека. Али, оно што никада и ни под којим условима никакав компјутер неће бити способан јесте да се усхити, да се зачуди, да појми, да буде ганут, да се обрадује, да схвати оно што није могуће схватити никаквим мерењем, нити анализом. Никакав компјутер не може да чује оне нечујне звуке из којих се рађају музика и поезија. Никакав компјутер никада неће ни над чим заплакати, нити у било шта поверовати. Али, зар наш свет – оставши без свега тога – не постаје онда један беживотан, досадан, и – рекао бих – непотребан свет? О, да – авиони и космички бродови ће летети још даље и још брже. Али, куда и зашто? О, да – лабораторије ће давати још тачније анализе. Али, ради чега? Кажу нам: „За добро човечанства“. Ми им одговарамо: светом ће ходати здрави, сити и самозадовољни људи, али толико слепи и толико глуви да више неће ни бити свесни свог слепила и глувоће.

„Док не будем видео, нећу поверовати“. Али, емпиријско искуство јесте само једно од људских искустава, и – при том – онај најелементарнији и, стога, најнижи вид знања. Емпиријско искуство је корисно и неопходно, али сводити свеколико људско знање искључиво на емпиријско искуство, то је исто као покушати схватити лепоту уметничке слике помоћу хемијске анализе боја употребљених на слици. И оно што називамо вером јесте уствари онај други и виши ниво људскога знања. Може се рећи да човек без тог вишег знања, без вере не би могао да живи ни један једини дан. Сваки човек верује у нешто и верује некоме. Питање је само у томе чија је вера, чије је виђење и познање света правилније, пуније и адекватније богатству и сложености људскога живота.

Кажу: Васкрсење Христово је измишљотина, јер мртви не васкрсавају. Да, али само ако нема Бога. Међутим, ако Бога има, онда и смрт мора бити побеђена, јер Бог не може бити Бог распада и смрти. Но, они настављају: али, Бога нема – нема Га, јер Га нико није никада видео. Али, шта значи онда – питамо их ми – сво то искуство милиона људи који радосно тврде да су видели Бога, али не физичким, већ унутарњим, дубљим и поузданијим видом? Прошло је две хиљаде година, а светом и даље као одговор на небески поздрав „Христос васкрсе!“ одјекује тај сверадосни отпоздрав „Ваистину васкрсе!“. Зар не видите, зар не чујете? Зар у дубини ваше свести – са ону страну свих анализа, мерења и провера – не видите, не осећате ту бесмртну и блештаву светлост, зар не чујете тај вечни глас који говори: „Ја сам Пут, Истина и Живот…“? Зар не схватате да у дубинама душе Христос непрестано одговара Неверном Томи у нама, у мени, у теби:

„Блажени они који не видеше, а повероваше“.

Протојереј Александар Шмеман

[Guest Оливера]

Отац Александар Шмеман о припреми за свето Причешће

Нико и никада није био „достојан“ Причешћа и нико и никада га није „заслужио“, није био „готов“ за њега. „Један Свет“ је само један – сам Христос. Причешће је дар, дар Божије љубави и старања… Стога права припрема за причешћивање није „провера своје спремности“, него схватање своје „неприпремљености“. Причешће се прима у смирењу и послушању, и што је главно – у простоти срца. „Пошто хоћеш да живиш у мени, ја се усуђујем да приступим“… И колико је само такав приступ „духовнији“ од „одрицања од причешћивања“ због „неприпремљености“, које се увукло у Цркву и већину Литургија учинило Евхаристијом без причесника…

[Guest Оливера]

„Технички“ хришћанинЕпископ, свештеник, „влашћу која му је дата“, може донети суд над човеком  - при исповести, решавању разних канонских проблема и питања. У томе је живот наше земаљске Цркве.Епископ, свештеник, „влашћу која му је дата“, може донети суд над човеком  - при исповести, решавању разних канонских проблема и питања. У томе је живот наше земаљске Цркве.Свети оци су, живећи и дишући благодаћу Духа Светога, чистим срцем могли да виде Христа у срцу човека, који није просвећен светом Истине, који још није примио Свету Тајну Крштења и својом љубављу, („више од свега желим да се научим љубави Христовој, да никога не бих увредио и молио се за све, као за самог себе“, преподобни Силуан Атонски),  задивљавали непросвећене истинском лепотом православља и изводили их из таме на светлост.Прави хрићанин је онај, кога Христос сматра Својим – име може бити различито: и раб, и син, и брат, и сестра и мајка… „Технички“  хришћанин је већ много тога урадио на свом путу - спознао је многе истине, прочитао је  много текстова, разумео нешто...Упао је у депресију. Зато што у суштини сав чин спасења (или не-спасења) свео на себе самог и не даје Богу да дејствује кроз њега.Старац Пајсије Светогорац је говорио: „Савремени човек често има све, али живи у тузи, зато што у њему нема Христа.“Причао ми је мој пријатељ, свештеник,  о једној исповести. После Литургије пришла му је жена и затражила да се исповеди. Време исповести је прошло, али свештенику је било жао да је одбије.- Молим Вас изволите, говорите, – рекао је свештеник.Жена је почела своју причу:- Идем ретко у цркву, имам у кући великог пса…- А какав је то грех?- Рекли су ми, да је то велики грех… Тада, кад сам имала проблеме на послу, одвели су ме неким људима, који помажу молитвама (!)Узела је из џепа папирић, на коме је било написано још неколико грехова:- Једно време живела сам са ожењеним човеком, не постим, много једем, не молим се ујутро и увече…Даље је уследило ћитање, реч „кајем се“, није се чула.Тада је свештеник рекао жени:- Ви знате, да сте рекли много ствари, које се сматрају нарушавањем Божијих заповести, али све што сте набројали, нема никакве везе са псом. Причали сте само о испразном, полупроживеном животу. Дозволите да кажем, рећи ћу то исто, како би требало исповедити?И продужио је, гледајући на икону Богородице пред њима:- Господе, желим да Ти откријем срце своје, не волим Те, мало се и ретко молим, нема молитве у мом животу, као што нема у том животу ни Тебе. Због тога сам Те издала више пута, у мом животу нема благодати, моја љубав је слаба, сагрешила сам много и блудом, не познавајући Тебе и Твоју помоћ, издала сам Те и обраћала сам се људима, који пре свега не служе Теби, него нечастивом и наводе на ту службу многе слабе духом, лишене живе вере у Тебе...За мене нема Твоје речи, не чујем је, немам чиме да одговорим на њу...Али сада, не могу без Тебе, све, чак и оно што нисам признала као грех, јако ми смета у животу, не могу више са тим да живим, а како другачије да живим, не зна душа моја...Ту се свештеник зауставио и рекао жени:- Знате, мислио сам, да ћу то рећи то за вас, али десило се и осећам да то говорим за себе, а од себе - Богу. Можете ли Ви једноставно схватити, да је Христос посреди нас сада, и можете ли то рећи, макар слично, из свег срца, али за себе?Жена је заплакала и, скупивши све речи, поновила то слично, што је говорио баћушка... „Кајем се, опрости ми Господе, дај ми нов живот, нека тај живот буде са Тобом, али немам снаге, помози ми, не одбацуј ме Господе...“После тога, свештеник је прочитао разрешну молитву и загрлио је, погледао ју је у очи и осмехнули су се.Христос примајући твоју исповест,  је жив. „Технички“ хришћани, помозите Христу да живи у вашим срцима, посматрајте свет око себе Његовим очима и ваш живот ће се изменити.Протојереј Игор Пчељинцевза Поуке.орг - Оливера Г.

[Guest Оливера]

Митрополит Иларион (Алфејев)


Молитва за ближње



Морамо се молити, не само за себе, него и за наше ближње.                                                   Свако јутро и свако вече, или налазећи се у цркви, морамо се сетити наших рођака, ближњих, пријатеља, непријатеља и за све приносити молитву Богу. То је јако важно, зато што су људи међу собом повезани невидљивим нитима, и често молитва једног човека за другог, спашава га од велике опасности.
Светом Григорију Богослову догодило се следеће. Још у младости, када још није био крштен, пловио је преко Средоземног мора бродом. Одједом је започела велика бура, која је трајала неколико дана и нико се више нија надао спасу и избављењу, брод је био скоро сасвим потопљен. Григорије се молио Богу и за време молитве видео је своју мајку, која се у то време налазила на обали, али како се касније разјаснило, предосетила је опасност и непрестано се молила за сина. Брод је, упркос свим околностима и очекивањима , срећно пристао на обалу. Григорије је увек памтио да су за његово избављење заслужне молитве његове мајке.
Неко може рећи:  „Ево још једне приче из живота древних светих. Зашто се нешто слично не догађа данас?“  Уверавам вас да се и данас догађа. Знам много људи, који су молитвама својих ближњих спашени од  смрти или велике опасности. И у мом животу било је много примера  када сам избегао опасности молитвама моје мајке или других људи.
Једном сам имао саобраћајну незгоду и може се рећи, чудом сам остао међу живима, зато што се аутомобил сурвао у провалију, преврнувши се неколико пута. Од аутомобила ништа није остало, али возач и ја смо остали живи и неповређени. Десило се то ујутро, око 5 часова. Када сам се увече вратио у цркву где сам служио, затекао сам неколико верница, које су се пробудиле у пола пет ујутро, осетивши опасност, и почеле да се моле за мене. Њихово прво питање је било: „Шта се десило, батјушка?“ Мислим да смо захваљујући њиховим молитвама возач и ја спасени од невоље.
Морамо се молити за своје ближње не ради тога, што Бог не зна како да их спасе, него што Он жели да учествујемо у спасењу једни других. Наравно, Он Сам зна, шта је потрабно сваком човеку – и нама и нашим ближњима. Када се молимо за ближње, то уопште не значи да желимо да будемо милосрднији од Бога. Али то значи да желимо да учествујемо у њиховом спасењу. И не смемо у молитвама да заборавимо на људе са којима нас је живот спојио и о томе да се они за нас моле. Свако од нас може увече пред спавање рећи Богу: „Господе, молитвама свих оних који ме воле, спаси ме.“
Сетимо се живе везе између нас и наших ближњих спомињимо увек једни друге у молитви.

Фонд „Хришћански живот“, Клин 2001
Игуман Иларион Алфејев. О молитви.


Превод за Поуке. орг - Оливера Г. bliss jeeee

[Guest Оливера]

Свети Игњатије Брјанчанинов:

О читању Светих Отаца

Разговор и друштво ближњих веома делује на човека. Разговор и познанство са научником доносе мноштво информација, а тиме – много узвишених мисли и осећања, са путником – много сазнања о земљама, наравима и обичајима народа. Очигледно: разговор и познанство са светима доносе светост. Са преподобним (светим) бићеш преподобан (свет), и са човеком невиним бићеш невин, и са изабраним бићеш изабран (Пс 17,26-27).

Од сада, у току кратког земаљског живота, који се у Писму чак и не назива животом, него странствовањем, упознајмо се са светима. Ти хоћеш да припадаш њиховом друштву, хоћеш да будеш судеоник њиховог блаженства? Од сада ступи у општење са њима. Када изађеш из зидина тела, они ће те примити код себе, као свог познаника, као свог друга (Лк 16,9). Нема ближег познанства, нема тешње повезаности од повезаности јединством мисли, јединством осећања, јединством циља (1 Кор 1, 10).

Где је једномислије, тамо је неизбежно и једнодушност, тамо је неизбежно један циљ и подједнак успех у достизању циља.

Усвоји у себи мисао и дух светих Отаца читањем њихових списа. Свети оци су достигли циљ: спасење. И ти ћеш достићи тај циљ, природним током ствари. Као једномислен и једнодушан са светим оцима, ти ћеш се спасити.

Небо је примило у своја блажена недра свете Оце. Тиме је оно посведочило да су мисли, осећања, делања светих Отаца њему благоугодни. Свети оци су изложили своје мисли, своје срце, начин свог делања у својим списима. Дакле, колико је поуздано руководити се ка небу по списима светих Отаца, посведочило је само небо.

Сви списи светих Отаца су састављени по надахнућу или под утицајем Светог Духа. Необично је сагласје у њима, необично помазање! Онај који се руководи њима, без сумње, има за руководиоца Светога Духа.

Све воде океана сливају се у океан, и можда је океан почетак свих земаљских вода. Сва дела Отаца спајају се у Јеванђељу; сва она нагињу томе да нас науче тачном испуњавању заповести Господа нашег Исуса Христа, извор и крај свих њих – јесте свето Јеванђеље.

Свети Оци поучавају како приступати Јеванђељу, како га читати, како га правилно схватати, шта доприноси, а шта спречава његово разумевање. И зато се у почетку више бави читањем светих Отаца. Када те они пак науче да читаш Јеванђеље: тада првенствено читај Јеванђеље.

Не сматрај да ти је довољно само читање Јеванђеља, без читања светих Отаца! То је горда, опасна мисао. Боље пусти да те Јеванђељу приведу свети оци, као своје вољено дете, које је своје претходно васпитање и образовање добило посредством њихових списа.

Многи, сви, који су безумно, охоло, одбацили свете Оце, и непосредно, са слепом дрскошћу, приступили Јеванђељу са нечистим умом и срцем, упали су у погибељну заблуду. Њих је одбацило Јеванђеље: оно ка себи пушта једино смирене.

Читање Отачких списа је – родитељ и цар свих врлина. Читањем светих Отаца учимо се истинском разумевању Светог писма, правој вери, животу по јеванђелским заповестима, дубоком уважавању, које треба имати у односу на јеванђелске заповести, једном речју – спасењу и хришћанском савршенству.

Читање Отачких списа, по смирењу духоносних учитеља, постало је главни ослонац за оне који желе да се спасу или чак да достигну хришћанско савршенство.

Књиге светих Отаца, по изразу једног од њих, сличне су огледалу: пажљиво и често се загледај у њих и душа може да сагледа све своје недостатке.

Опет – те књиге су налик богатој збирци лековитих препарата: у њој душа може потражити спасоносни лек за сваку од својих слабости.

Свети Епифаније Кипарски је говорио: „Један поглед на свете књиге побуђује на благочестиви живот.“

Читање светих Отаца мора бити савесно, пажљиво и постојано: наш невидљиви непријатељ, који мрзи глас који утврђује, нарочито мрзи када тај глас долази од светих Отаца. Тај глас изобличава подвале нашег непријатеља, његово лукавство, открива његове замке, његов начин деловања: и зато се непријатељ бори против читања Отаца разним гордим и хулним помислима, труди се да баци подвижника у сујетне бриге, како би га одвукао од спасоносног читања, напада га унинијем, досадом, расејаношћу. Из те битке против читања светих Отаца, ми морамо закључити колико је за нас спасоносно оружје које непријатељ толико мрзи. Непријатељ се силно труди како би га истргао из наших руку.

Сваки нека изабере читање светих Отаца које одговара његовом начину живота. Отшелник нека чита Оце који су писали о безмолвију; монах који живи у општежићу – Оце који су писали поуке за монашка општежића; хришћанин који живи у свету – свете Оце који су износили своје поуке уопште за читаво хришћанство. Свако, ма у каквом звању био, нека црпи изобилно поучавање из списа Отаца.

Неизоставно је потребно да читање одговара начину живота. Иначе ћеш се испуњавати мислима, иако светима, али неостваривим на самом делу, које ће побуђивати бесплодно делање само у уобразиљи и жељи; а благочестива дела, која приличе твом начину живота, исклизнуће из твојих руку. Осим тога што ћеш постати бесплодни маштар – твоје мисли, које се налазе у непрестаној противречности са кругом деловања, непрекидно ће у твом срцу рађати збуњеност, а у понашању неодлучност – мучне, шкодљиве за тебе и за ближње. При неправилном читању Светог Писма и светих Отаца, лако се може удаљити од спасоносног пута у непроходне шуме и дубоке провалије, што се многима и догодило. Амин.

Свети Игњатије Брјанчанинов

Радио Светигора

[Guest Оливера]

О истинском и лажном смиреноумљу

Нико да вас не обмањује тобожњом понизношћу (Kол 2,18), рекао је свети апостол Павле.

Истинско смиреноумље састоји се у послушању Христу и у држању исте мисли која је и у Христу. (Фил. 2. 5-8 )

Истинско смиреноумље је духовно знање. Оно је дар Божији; оно је дејство Божије благодати у човековом уму и срцу.

Смиреноумље може бити и својевољно: њега гради за себе славољубива душа, душа саблажњена и обманута лажним учењем, душа која заварава саму себе, која иште лажни свет, душа која се потпуно устремила према земаљском напредовању и земаљским насладама, душа која је заборавила на вечност, на Бога.

Својевољно смиреноумље, смиреноумље властите израде, састоји се од безбројних разноврсних лукавштина којима људска гордост настоји да улови славу смиреноумља од заслепљеног света, од света који воли своје, од света који велича порок када је порок заодевен у маску врлине, од света који мрзи врлину када врлина излази пред његове очи у својој светој једноставности, у светој и непоколебивој покорности Јеванђељу.

Ништа тако није непријатељско Христовом смирењу као својевољно смиреноумље, које је одбацило послушање Христу и под велом лицемерног служења Богу светогрдно служи сатани.

Ако будемо непрестано проматрали свој грех, ако се будемо старали да га детаљно осмотримо, нећемо наћи у себи никакве врлине, нећемо наћи смиреноумље.

Истинским смирењем прикрива се истинска, света врлина: тако целомудрена девојка покрива велом своју лепоту, тако се светиња Над светињама покрива завесом од очију народа.

Истинско смиреноумље је јеванђелски карактер, јеванђелско расположење срца, јеванђелски начин мишљења.

Истинско смирење је божанска тајна: она је недоступна људском сазнању. Та највећа премудрост телесном разуму изгледа као лудост.

Божанску тајну смирења открива Господ Исус свом верном ученику, који је увек ту крај Његових ногу и пажљиво слуша Његове животворне речи. И откривена она остаје скривена: она је неисказива речју и језиком земаљским. Она је за телесни разум несазнајна; несазнајно се сазнаје духовним умом, и, сазнато, остаје несазнајно.

Смирење је небески живот на земљи.

Благодатно, дивно виђење величине Божије и неизбројивих добрих дела Божијих учињених човеку, благодатно познање Искупитеља, држање исте мисли која је и у Христу праћено самоодрицањем, виђење погибељног бездана у који је пао род људски – то су невидљиви знаци смирења, то су предње одаје оне духовне палате коју је Богочовек саздао.

Смирење не види себе смиреним. Супротно овоме, оно види у себи мноштво гордости. Оно се брине о томе да пронађе све њене огранке; тражећи их, увиђа да још много мора да тражи.

Преподобни Макарије Египатски, којег је Црква, због надмоћности његових врлина, посебно због дубоког смирења, назвала великим, отац знаменоносни и духоносни, рекао је у својим узвишеним, светим, тајанственим беседама да и најчистији и најсавршенији човек има у себи нешто гордо.

Тај угодник Божији достигао је највиши степен хришћанског савршенства, живео у времену које је обиловало светима, видео највећег јеромонаха, Антонија Великог – и рекао да није видео ниједног човека који би се потпуно и у дословном смислу речи могао назвати савршеним.

Лажно смирење види себе смиреним: смешно и жалосно теши се тим варљивим, душепогубним призором.

Сатана се претвара да је светли анђео; његови апостоли се претварају да су апостоли Христови (2 Kop 11, 13-15); његово учење узима изглед Христовог учења; стања која он ствара тако што саблажњује добијају изглед духовних, благодатних стања; његова гордост и славољубље, помоћу којих та стања стварају самообману и прелест, узимају изглед смирења Христовог.

Ах, куда се скривају од несрећних сањара, од сањара бедно задовољних собом, својим стањима самообмањивања, од сањара који уображавају да се наслађују и да су срећни, куда се скривају од њих речи Спаситељеве: Блажени који плачете сада, блажени који сте гладни сада и: Тешко вама који сте сити сада, тешко вама који се смијете сада (Лк 6, 21, 25 )..

Погледај пажљивије, погледај непристрасно душу своју, најљубљенији брате! Не приличи ли јој покајање више од наслађивања! Не приличи ли јој да плаче на земљи, у овој долини суза, одређеној управо за плач, више од измишљања за себе превремене, саблажњиве, бесмислене, погубне насладе!

Покајање и плач због грехова пружају вечно блаженство: то је извесно; то је поуздано; то је Господ објавио. А шта тебе спречава да се погрузиш у та света стања, да остајеш у њима; зашто измишљаш себи насладе, частиш себе њима, задовољаваш се њима, њима убијаш у себи блажену глад и жеђ за правдом Божијом, блажено и спасоносно жаљење због својих грехова и због грешности?

Глад и жеђ за правдом Божијом сведоци су сиромаштва духом: плач је израз смирења, глас смирења. Одсуство плача, насићивање самим собом и наслађивање својим привидно духовним стањем изобличава гордост срца.

Уплаши се да због празног, саблажњивог наслађивања не наследиш вечну тугу, јер њу је Бог обећао онима који су својевољно и противно вољи Божијој сити сада.

Славољубље и чеда његова, та лажна духовна наслађивања, делатна у души коју покајање није прожело, стварају привид смирења. Тај привид душа прихвата као истинско смирење. Привид истине заузима храм душе, заграђује самој Истини све улазе у духовни храм.

Авај, душо моја, од Бога саздани храму истине, чим примиш у себе привид истине, чим се поклониш лажи, а не Истини, ти постајеш богомоља незнабожачка!

У незнабожачкој богомољи утврђен је идол: привид смирења. Привид смирења је најстрашнији вид гордости. Гордост се тешко изгони и када човек признаје да она јесте гордост; но како да је изгони када мисли да управо она јесте његово смирење?

Какав жалосни ужас опустошења влада у тој незнабожачкој богомољи! У тој незнабожачкој богомољи шири се мирис служења идолима, певају се песме које увесељавају ад. Тамо душевне помисли и осећања једу забрањено јело идолских жртава, опијају се вином помешаним са смртоносним отровом.

Незнабожачка богомоља, тај стан идола и свега нечистог, није доступна ни за Божију благодат, за духовне дарове, ни за какву истинску врлину, ни за једну јеванђелску заповест.

Лажно смирење толико заслепљује човека да га приморава да мисли да је смирен, да то наговештава друтима, чак и да то отворено говори и гласно проповеда.

Жестоко нам се подсмехује лаж када, обманути њом, признајемо њу за истину.

Благодатно смирење није видљиво, као што није видљив ни његов давалац – Бог. Смирење заклањајућутање, једноставност, искреност, неусиљеност, слобода.

Лажно смирење увек има лажну спољашњост: њоме се оно представља. Лажно смирење воли сцене: њима оно обмањује и друге и себе.

Смирење Христово заодевено је у хитон и ризу (Jн 19, 24), у одежду најмање вештачку; покривено том одеждом, оно је за људе непрепознатљиво и неприметно. Смирење је залог у срцу, свето, безимено својство срца, божанска навика која се неприметно рађа од испуњења јеванђелских заповести.

Дејство смирења можемо упоредити са дејством страсти среброљубља. Човек заражен болешћу вере и љубави према пропадљивом благу не уме да се заустави у скупљању блага: што га више скупља, то више га жели, чак постаје незасит. Што је богатији, то је пред самим собом сиромашнији. Тако и онај којег води смирење: што се више богати врлинама и духовним даровима, то пред сопственим очима постаје оскуднији, ништавнији.

То је природно. Када човек није окусио највише добро, тада његово сопствено, грехом опогањено добро за њега има вредност. А када постане причасник Божијег, духовног добра, т.ада његово сопствено, са злом сједињено или помешано добро пред њим нема вредност.

Драгоцена је за сиромаха кесица готово безвредних бакарних новчића које је скупио дугим и исцрпљујућим трудом. Богаташ неочекивано саспе у његова недра огроман бројчистих златника, и сиромах са презиром баца кесицу онихбезвредних бакарних новчића, као бреме које му је само натерету.

Праведни, многострадални Јов је претрпео тешка искушења, и зато је удостојен боговиђења. Тада је он у богонадахнутој молитви рекао Богу: Ушима слушах о теби, а сада те око моје види. Какав се плод развио у души праведника од боговиђења? Зато поричем, и кајем се у праху и пепелу (Jов 42, 5, 6).

Хоћеш ли да задобијаш смирење? Испуњавај јеванђелске заповести: уједно са њима усељаваће се у твоје срце – или: срце ће усвајати – свето смирење, тј. својства Господа нашег Исуса Христа.

Почетак смирења је сиромаштво духом; средина напредовања у њему је мир Христов, који је изнад сваког ума и поимања; крај и савршенство је љубав Христова.

Смирење се никада не гневи, не угађа човеку, не предаје се тузи, не боји ее ничега.

Можеш ли да се предаш тузи ако си благовремено признао да си достојан сваке невоље?

Могу ли невоље да те уплаше ако си благовремено осудио себе на невоље, ако гледаш на њих као на средство свога спасења?

Заволели су угодници Божији речи разборитог разбојника, распетог крај Господа. Навикли су да у својим невољама говоре: Примамо по својим дјелима као што смо заслужили; сјети ме се, Господе, када дођеш у Царству своме (Лк 23, 41, 42). Сваку невољу они прихватају са признањем да су ње достојни.

Свети мир улази у њихова срца за речима смирења! Он доноси чашу духовне утехе и болеснику на постељи, и сужњу у тамници, и ономе којег људи гоне, и ономе којег демони гоне.

Чашу утехе приноси рука смирења и распетом на крсту; мир може да му донесе једино оцат помијешан са жучи (Mт 27, 34).

Смирени је неспособан да има злобу и мржњу: он нема непријатеља. Ако му неки човек наноси увреде, он види у том човеку оруђе праведности или промисла Божијег.

Смирени предаје себе целог вољи Божијој.

Смирени живи Богом, а не својим животом.

Смирени се клони уздања у самог себе, и зато непрестано иште помоћ Божију, непрестано пребива у молитви.

Грана која носи род савија се ка земљи, притиснута мноштвом и тежином својих плодова. Неплодна грана расте увис и умножава своје неплодне изданке.

Душа богата јеванђелским врлинама погружава се све дубље у смирење, и у дубинама тог мора налази драгоцене бисере: дарове Духа.

Гордост је поуздан знак да је човек празан, да је роб страсти, знак душе према којој Христово учење није нашло никаквог приступа.

Не суди о човеку по његовој спољашњости; по спољашњости не закључуј да је горд или смирен. Не судите по изгледу, него по плодовима њиховим познаћете их. (Jн 7, 24 и Mт 7, 16 ) Господ је заповедио да познајемо људе по ономе што они раде, по њиховом понашању, по последицама онога што раде.

Знам ја обијест твоју и злоћу срца твога (1 Caм 17, 28), говорио је Давиду брат његов; но Бог је посведочио о Давиду: Нађох Давида слугу Свога, уљем светим мојим помазах га (Пс 88, 21). Јер не гледам на што човјек гледа: човјек гледа што је на очима, а Господ гледа на срце (1 Цар 16, 7).

Слепе судије често сматрају смиреним лицемера и подлог човекоугодника: он је бездан славољубља.

Супротно овоме, те неуке судије мисле да је горд онај који не тражи похвале и награде од људи, па стога и не пузи пред људима, а баш тај јесте истински слуга Божији; он је осетио славу Божију, коју открива једино смирење, осетио је смрад славе човечије, и окренуо од ње и очи и чуло мириса своје душе.

„Шта значи веровати?“ – упитали су једног великог угодника Божијег. Он је одговорио: „Веровати значи пребивати у смирењу и милости.“

Смирење се узда у Бога, не у себе и не у људе, и зато је оно у свом понашању једноставно, отворено, непоколебиво, величанствено. Заслепљени синови света називајуто гордошћу.

Смирење не даје никакву вредност земаљском благу, у његовим очима велики је Бог, велико је Јеванђеље. Оно стреми њима и не удостојава пропадљивост и сујету ни пажње ни погледа. Свету хладноћу према пропадљивости и сујетности синови пропадљивости, служитељи сујетности, називају гордошћу.

Постоји свети поклон од смирења, од уважавања ближњег, од уважавања лика Божијег, од уважавања Христа у ближњем. И постоји поклон порочни, поклон користољубиви, поклон човекоугодни и уједно човекомрски, поклон богопротивни и богомрски: њега је тражио сатана од Богочовека и нудио му за њега сва царства света и славу њихову (Лк 4, 7).

Колико и данас има оних што чине поклоне да би добили земаљске повластице! Људи којима се такви поклањају хвале њихово смирење.

Човек ти се поклања – а ти буди пажљив и надгледај: да ли ти се поклања из уважавања човека, из љубави и смирења, или пак његов поклон само развесељава твоју гордост, измамљује од тебе неку привремену корист?

О, велики земни! пажљиво размотри: пред тобом пузе славољубље, лаж, подлост! Чим достигну свој циљ, оне ће ти се наругати, изневериће те првом приликом. Милост своју никада не изливај на славољубивог: колико је славољубиви низак пред вишим од себе, толико је безочан, дрзак, нечовечан према нижем од себе. Познаћеш славољубивога по његовој посебној спремности на обману, на љубазност, на лаж, на све подло и ниско.

Пилата је увредило Христово ћутање, које се њему учинило гордим. Зар мени – упитао је он – не одговараш? Не знаш ли да имам власт да те распнем и власт имам да те пустим?( Jн 19,10 ) Господ је објаснио своје ћутање откривањем воље Божије: Пилат је био само њено слепо оруђе, иако је мислио да делује самостално. Због сопствене гордости Пилат није могао да схвати да је пред њим стајало свесавршено смирење: очовечени Бог.

Висока душа, душа са надом небеском, са презиром према пропадљивом благу света, није способна за ситно угађање човеку, за ниске поклоне. Погрешно називаш ту душу гордом, јер она не задовољава захтеве твојих страсти. Амане! Поштуј благословену, богоугодну гордост Мардохејеву! Та гордост, у твојим очима гордост – јесте свето смирење (Књига о Јестири, гл. 47).

Смирење је јеванђелско учење, јеванђелска врлина, тајанствена одежда Христова, тајанствена сила Христова. Бог обучен у смирење јавио се људима; човек који се обуче у смирење постаје сличан Богу.

Ако хоће ко за мном ићи, – објављује свето Смирење – нека се одрекне себе, и узме крст свој и за мном иде(Мт 16, 24). Не може се друкчије бити ученик и следбеник Онога који се смирио до смрти, до крсне смрти. Он је сео са десне стране Оца. Он је Нови Адам, Родоначелник светог народа изабраних. Вера у Њега укључује у изабране, избор прихвата свето смирење, печати света љубав. Амин.

Свети Игњатије Брјанчанинов

[Guest Оливера]

Преображење

Преображење! Каква чудесна, дивна и радосна реч! Одзвања у нашој души и уму таквом светлошћу и слављем.

Какав је ово празник, шта је срж и извор његове радости и светла? Прво, чујмо јеванђелску приповест о овом догађају. Исус, по речима јеванђелиста Матеја, узе „Петра и Јакова и Јована, брата његова, и изведе их на гору високу саме. И преобрази се пред њима, и засија се лице Његово као сунце, а хаљине Његове постадоше бијеле као свјетлост. И, гле, јавише им се Мојсеј и Илија који с Њим говораху. А Петар одговарајући рече исусу: Господе, добро нам је овдје бити; ако хоћеш да начинимо овдје три сјенице: Теби једну, и Мојсеју једну, и једну Илији. Док он још говораше, гле, облак сјајан заклони их, и, гле, глас из облака који говори: Ово је Син Мој љубљени, Који је по Мојој вољи; Њега слушајте. И чувши ученици падоше ничице и уплашише се веома. И приступивши Исус дохвати их се и рече: Устаните и не бојте се. А они, подигнувши очи своје, никога не видјеше до Исуса сама. И када силажаху са горе, заповједи им Исус говорећи: Ником не казујте што сте видјели док Син Човјечији из мртвих не васкрсне“ (Мт. 17,1-9).

Који је смисао ове јеванђелске приче? Које место у земаљском животу и служењу Христовом заузима ово тајанствено јављење славе Његове?

Неоспорна је чињеница да је лик Христов – онакав какав нам га даје Јеванђеље – пре свега лик смирења. За Његово рођење се није нашло места ни у једном граду, нити кући: Он се родио у пећини. И Христос до самога краја остаје такав: бездомник који – како је сам говорио – „нема где главу да склони“. Христос је од оних које би исцелио и којима би помогао захтевао да никоме о томе не говоре. Он се увек уклањао од сваке почасти и славе, Он се по Својој вољи вратио из Галилеје – где Му није претила никаква опасност – у Јерусалим где је претрпео понижавајуће суђење, осуду, мучење и страшну и срамну казну. „Научите се од Мене“ - говорио је Христос – „јер сам кротак и смирен срцем…“.

У тај и такав Христов живот, живот смирења и самоунижења, само су неколико пута продрли зраци божанске силе и славе. И сваки пут су се та Христова „прослављења“ збила пред малим бројем сведока, а и ти малобројни сведоци обично нису схватали смисао тих „прослављења“.

Тако је било у ноћи Његовог рођења када су простодушни пастири чули ангелски глас који им је „јавио“ – како каже Јеванђеље – „радост велику“.

Тако је било и много година касније када је Исус дошао на реку Јордан да прими крштење од Јована Крститеља и када се са неба зачуо глас који говори: „Ово је Син Мој љубљени…“. И, коначно, до таквог прослављења је дошло и на Таворској гори пред тројицом ученика Његових. И сваки пут – та тајанствена небеска слава, сваки пут – прослављење не од људи, већ свише, са Неба, од Бога…

На питање о смислу Христовог прослављења на Таворској гори Црква одговара не некаквим објашњењима, већ самим празновањем празника Преображења, односно радошћу са којом се сваке године сећа Преображења. Једна реч господари тим празником, свим његовим молитвама, песмама и чтенијима. А та реч јесте – светлост. „Нека и нама грешнима засија светлост Твоја вечна!“.

У свету је тамно, хладно и страшно. И ту таму физичка, сунчева светлост не може да разагна. Напротив, та светлост чини само још страшнијим и безнадежнијим људски живот који се у страдањима и самоћи неумитно и неповратно сурвава ка смрти и небићу. Све је осуђено на пропаст, све страда, све је потчињено несхвативом и безнадежном закону зла и смрти.

И, гле, у том и таквом свету појављује се смирени и бездомни Човек Који нема никакве власти над људима и никакве земаљске моћи. И Он говори људима да то царство таме, зла и смрти није истински живот човеков.

Он говори људима да такав свет таме, зла и смрти није онај свет који је Бог створио у почетку.

Он говори људима да зло, страдање и сама смрт могу и морају бити побеђени.

Он говори људима да је послат у свет од Бога Оца Свога да би спасио људе од њихове страшне поробљености злом и смрћу.

Он говори да је човек заборавио и одрекао се своје истинске природе и свог истинског призвања.

Он говори да људи морају да се покају да би поново могли да виде оно што више нису у стању да виде, да би поново могли да чују оно што више нису способни да чују.

Он говори да људи морају изнова да поверују да је добро јаче од зла, да је љубав јача од мржње, да је живот јачи од смрти.

Христос исцељује и помаже људима. Христос предаје Себе свима. Но, и поред тога људи Га не схватају и не слушају, људи Му не верују. Он је људима могао да покаже Своју божанску силу и славу, и да их тиме примора да поверују у Њега. Међутим, Он од људи тражи искључиво слободну веру, слободну љубав, слободно прихватање Његове Благе Вести. Он зна да ће Га сви из страха напустити и оставити у часу Његове последње жртве и крајње самопреданости.

Али, сада, да би после свега, када се све заврши, у свету остало сведочанство о томе куда зове људе, шта даје као дар, као живот, као пуноћу значења и радости – сада, дакле, тајно од света и људи – открива тројици Својих ученика Своју божанску славу, светлост и победно славље ка коме је човек вечно призван да узраста. Христос на Тавору јавља божанску светлост која прожима читав свет. Божанску светлост која преображава човека. Божанску светлост у којој све добија свој крајњи и вечни смисао. „Добро нам је овде бити“ кликће апостол Петар видевши ту светлост и ту славу. И од тог доба Хришћанство, Црква, хришћанска вера, јесу једно непрестано и радосно понављање тог – „добро нам је овде бити“, непрестана молитва за вечну светлост, непрестана жеђ за просветљењем и преображењем.

Кроз таму и зло, кроз сивило и свакодневицу овог света, као сунце кроз црне облаке, просијава светлост Преображења. Ту светлост препознаје наша душа, њом се теши наше срце, њом непрестано живимо и њом се постепено преображава ваш живот. „Господе, добро нам је овде бити“. О, када би ове речи постале и наше речи! О, када би оне могле да постану одговор и наше душе на дар божанске светлости! О, када би и наша молитва могла да постане молитва за преображење, за победу светлости!

„Нека и нама грешнима засија светлост Твоја вечна!“

Протојереј Александар Шмеман

Преузето са Светигоре