Da li je opasnije stvari shvatati preozbiljno ili ih shvatati neozbiljno?

[florenntina]

Vec dugo vremena, kroz svakodnevne zivotne situacije, primecujem da dosta ljudi ili preozbiljno ili potpuno neozbiljno shvata sebe i svet oko sebe. Tako mi se neretko desava da se nadjem u poziciji da se dodvoravam prodavacici ili nekoj sluzbenici na salteru ili nekom profesoru za informaciju koja odjednom volsebno postaje od zivotne vaznosti-kao da se radi o pitanju zivota i smrti, a ne podatku o boji haljine, overavanju dokumenta ili informaciji o terminu predavanja. Tako se moji "darodavci" stavljaju na  Bozanski pijadestal sa carobnim stapicem u rukama kojim mogu promeniti svet, a ja postajem neozbiljno derle koje ne shvata njihovu vaznost i ozbiljnost te time ostaje nedostojno odgovora...

S druge strane, neretko dobijam i epitete "uciteljice" i "smaraca" kada pokusavam ukazati na ocigledne posledice neke lose odluke ili radnje. "Ti uvek nesto analiziras, opusti se, iskuliraj! Razmisljacemo o tome kada dodje vreme" cujem tada...

Jasno mi je da je i jedno i drugo znak nezrelosti i da je resenje u realnom sagledavanju sebe, realno postavljenim ciljevima, realnim ambicijama... Medjutim, "dok ne odrastemo" ne bi bilo lose razmisliti o ovom pitanju  i sagledati pogubnost ovako ekstremnih stavova prema zivotu.

Dakle? Ja l' su kompleksi ja l'  je nedostatak poslusanja ja l' nesto gore od oboje? greengrinBas me zanima sta Vi mislite o ovome!

[obi-wan]

"Bolje da me Bog osudi za blagost, nego za strogost..."

Sv. Jovan Zlatousti

[Prolece]

"Bolje da me Bog osudi za blagost, nego za strogost..."

Sv. Jovan Zlatousti

0442_feel potpisujem

[Милан Меденица :)]

свакоме треба приступити другачије, па ће и реакције бити разноврсније.

а на нечија мишљења и не треба обраћати пажњу, понекад чак треба и да ласкају, док неког треба сасвим озбиљно послушати.

[florenntina]

Iskreno, i ja mislim da je to mnogo "zdravije" bar u situaciji koja je trenutno u Srbiji. U protivnom, ako bi covek ozbiljno shvatao sve sto mu se "servira" tokom dana mogao bi bez preterivanja da ugrozi svoje mentalno zdravlje... Medjutim, veliki problem je sto smo u nezavidnoj poziciji jer moramo potpuno ozbiljno (hteli to ili ne) snositi posledice neozbiljnih odluka onih koji nam "kroje sudbinu"...

[rajka samurajka]

свакоме треба приступити другачије, па ће и реакције бити разноврсније.

а на нечија мишљења и не треба обраћати пажњу, понекад чак треба и да ласкају, док неког треба сасвим озбиљно послушати.

Prvo treba dobro osmotriti vaseg sagovornika i vidjeti u kakvom se stanju nalazi.

Znate, ne mozete depresivnom coveku da pristupite, kao nekom veseljaku.

Veoma je vazno da izmerite, pa onda ispitate, potom razmislite i onda tek da delate.

Ali sve sa merom i sa oprezom, jer ima ponekad opasnih situacija, koje mogu da se izmaknu kontroli.

Moja mama mi je uvek govorila, dete moje, prvo ispeci pa reci.

Danas, kada nisam vise mala, shvatila sam svu mudrost te poruke.

Dakle, dragi moj Milane, ako tako mogu da vas zovem, prvo skocite pa recite hop.

[Aristotel]

Jednostavan odgovor:

Ozbiljno treba shvatiti ono što je vječno, ne previše ozbiljno ono što je prolazno.

[И.стојковић]

....................

Jasno mi je da je i jedno i drugo znak nezrelosti i da je resenje u realnom sagledavanju sebe, realno postavljenim ciljevima, realnim ambicijama...

Реално сагледавање себе је стални процес и траје до саме кончине овог временски ограниченог живота. Када то чинимо потпуно искрено, као Православни хришћани, којима је једини циљ да се што више уподобимо Богу који нас Је по свом лику Створио, онда све амбиције саме себе одређују као реалне или не. У таквом начину проживљавања, заиста почињемо да Живимо већ овде и сада, радујући се искрено  људима који са толико важности дају одговоре на, по нама веома једноставна, питања, јер им приступамо са ставом, да и они себе реално и свакодневно сагледавају. Људи који се тврдокорно држе свог става, било да је по нашем мишљењу погрешан или не, скоро увек нису од оних који себе преиспитују. Опет и опет, реално сагледавајући себе, и увидевши да их не можемо покренути да бар размисле, о себи и свом ставу, увиђамо врло прецизно када је тренутак, да ради Христа у себи, а и у њима, и Мира Христовог, препустимо Њему, оно што сами не бејасмо кадри учинити, тако што ћемо се молити, и опет и опет, молити.

1405_love

0442_feel

[sandokan]

Najbolje je biti neozbiljan.

To opusta.

A obicno su glupi i ograniceni ljudi previse ozbiljni.

I dobro je kada ljudi misle da ste neki Lujko, onda vam brzo pokazu svoje pravo lice.

Zivot je ionako previse ozbiljna stvar, da bi ga covjek dodatno komplikovao.

Gospodine Zelic, da li su vam poznati tekstovi kineskog filozofa Kman Vua, koji je sa aspekta konfucionizma objasnio, probleme modernog drustva.

Cini mi se da je doticni gospodin prije tri godine bio licno primjen kod pape i da je prilicno poznat u rimokatolickim krugovima.

Vi znate da ja nisam ljubitelj vase vjere, ali ima nekih poteza koje i kod vas pozdravljam.

Citao sam Kman Vua i smatram da je veoma pozitivno, sto ga rimska crkva protezira i sto veoma reklamira njegov rad. Po meni, on je jedan od najvecih umova dvadeset i prvog vijeka, ali nazalost u nasem narodu se vrlo malo zna o njemu, za razliku od rimokatolickih zemalja. U Njemackoj vlada prava pomama za njegovim knjigama, naprimjer za knjigom "Konfucije kroz prizmu rimokatolickog pogleda na svet".

Molim vas, gospodine Zelicu, da li mi mozete reci sledece:

1. Da li je gospodin Vu krsten kao katolik?

2. Da li znate sto je pisao u vezi prelaska Kineza na rimokatolicizam?

3. Kakve veze ima doticni gospodin sa Vatikanom?

Unaprijed vam se zahvaljujem na odgovorima.

[sandokan]

Da, zasto u ovoj temi pominjem gospodina Kman Vua.

Znate, on je jednom prilikom napisao da covjek treba biti neozbiljno ozbiljan, ali ja nikako da shvatim, kako to covjek moze biti neozbiljno ozbiljan.

Da li neko od vas zna, nesto vise o tome.

[Никола Ђоловић]

Potrebno je i jedno i drugo a da se ni od jednog ne napravi kult ili krajnost u nacinu postojanja...

[florenntina]

Jednostavan odgovor:

Ozbiljno treba shvatiti ono što je vječno, ne previše ozbiljno ono što je prolazno.

Da, jako lep i interesantan stav ali postavlja se pitanje sta koristiti kao kriterijum za podelu na vecno vs. prolazno?

I. Stojkovic- Vi ste dali odgovor kao pravi pravoslavni hriscanin i zaista ga nalazim duboko ispravnim. 0442_feel Na zalost zauzimanje opisanog stava u svakodnevnom zivotu cesto granici sa utopijom s obzirom da podrazumeva duboko smirenje koje nije lako zadobiti a jos manje ocuvati. Cak su i neki svetitelji govorili "Da mi je s' Bogom bar tri dana sastaviti" ...

Sandokan- Mislim da je neozbiljan stav, bar u danasnje vreme u Srbiji, dosta  "praktican". Medjutim pitanje je koliko je on moguc-ipak ti na neki nacin zavisis od tih "malih Bogova" i kao sto rekoh ozbiljan ili neozbiljan moras da trpis posledice njihovih odluka a to je daleko od prijatnog i "lakog za podnosenje" S druge strane, koliko je neozbiljan stav koristan na dugi rok u kontekstu "spasenja" ako smo na zemlji da bi dostojno  izneli na ledjima krst Adamovog greha i zadobili vecni mir?

Inace, da "covjek treba biti neozbiljno ozbiljan" razumem kao da treba imati neozbiljan pristup/nacin/nastup ali ipak ozbiljno shvatati svet oko sebe tj. neozbiljnu formu ali ozbiljnu sustinu. Verujem da je autor imao vise nameru da akcentuje vaznost i dominaciju sustine nad formom nego da bukvalno smatra da bi covek trebao imati neozbiljan pristup-formu...

[Светлана ПС]

Знаш ли ону народну причу "Тешко је свету угодити"?

[volga]

свакоме треба приступити другачије, па ће и реакције бити разноврсније.

а на нечија мишљења и не треба обраћати пажњу, понекад чак треба и да ласкају, док неког треба сасвим озбиљно послушати.

Moje iskustvo pokazuje da je bolje sve na salu okrenuti...ne uzimati sve k srcu...prastati...radi sopstvenog mira...i mira ljudi koji me okruzuju.Kada sam bila u krajnosti da sve ozbiljno shvatam,bilo mi je tesko boriti se,to je bio stres za mene...ovako neozbiljno mi se vise dopada,opustena sam ...ali svako treba da ispita sebe i svoje afinitete.Ja funkcionisem tako sto nateram sebe da se smeskam i da sam opustena kada necastivi hoce da dela...ne dam mu ...Kada bih najradije opsovala,ja zapevam...lakse mi je kasnije...

Sada sam u toj fazi...ko zna koliko ce faza proci do malog smirenja... ako dodje uopste do istog.

[volga]

Mislim da ljudi ne trebaju puno da se bave oko nebitnih stvari...

Vladika Grigorije kaze lep primer: Dete kada padne ono prvo pogleda unaokolo da vidi da li ga je neko video...ako nije nastavi da trci..Ako su ljudi videli ,pa prave dramu i ono se uplasi i pocne da place...eto tako i oko nekih sitnica.Iks puta sam videla na poslu kako se ljudi kidaju oko sitnica,nebitnih stvari kojima daju vaznost...(djavo dela samo onoliko koliko mu mi damo prostora).

Plakala sam sto puta zbog sitnica kojima sam se bavila,misli razmnozavala...umesto odmah da sasecem i okrenem na salu,na dobro...ali covek se uci svaki dan...

Jos nesto bitna je dobra pomisao!

Moja koleginica uvek nadje opravdanje i za jako zle ljude...misli nisu hteli...ili mozda ne znaju...?

Ima dobru pomisao,pa cak i ako je neko zeli uvrediti,ona se ne uvredi jer ne misli o tome da je to nesto namerno...i njoj se super,nije opterecena...dok se drugi opterecuju da li su baksuzi sto ih je macka na ulici presrela...