Oboženje iz perspektive zapadne tradicije

[Nikola Knezevic]

Mali prilog iz jednog mog rada "Pojam oboæenja (posvećenja) u zapadnoj hrišćanskoj tradiciji", kompletan rad se može videti ovde http://www.codserbia.org/sites/default/files/nikola_knezevic_obozenje.pdf

Pojam oboženja je zastupljen u manjoj meri kao theosis u zapadno - hrišćanskoj tradiciji nego na pravoslavnom istoku. Iako se u Zapadnoj teološkoj misli ne koristi termin theosis, ideja oboženja nije strana zapadnoj tradiciji. „Bog je primio dušu i telo da bi i telo i duša bili blagosloveni: duša sa njenom božanstvenošću a telo sa njegovom čovečnošću.“  Alger od Liža i nemački egzegeta Rupert od Duca nazivaju Hristovo čoveštvo oboženim čovekom. Bernard od Klervoa je opisivao vernika kao biće koje se ispunjava Bogom.  Martin Luter je u jednoj od svojih propovedi rekao sledeće: „Bog je izlio Hrista, svoga sina na nas, i izliva njega samoga u nas da bi On postao u potpunosti očovečen, i da bi mi postali u potpunosti oboženi i da sve na taj način postane jedno: Bog, Hrist i ti.“  Žan Kalvin, u svom kapitalnom delu Nauk hrišćanske vere, opisuje mističnu vezu vernika i Hrista i govori o tajanstvenoj energiji Duha.  U protestanskoj tradiciji pojam theosis najviše koriste anglikanski teolog i osnivač Metodističke crkve Džon Vesli i njegov brat Čarls Vesli. Oslanjajući se na patrističku tradiciju, naročito na Sv. Jefrema Sirijskog, Čarls Vesli na poetičan način sagledava čoveka i njegovu božanstvenu sudbinu u kojoj će „čovek postati božanstven i izgubiti sebe u Bogu“.

Hrišćanski Zapad u svojoj soteriologiji retko upotrebljava reč theosis, prema tome, proces upodobljavanja i oboženja posmatra na nešto drugačiji i koristi drugačiju termine kao što su opravdanje i posvećenje (lat. sanctificatio). Na opravdanje i posvećenje se na različite načine gleda u rimokatoličkoj i u protestanstkoj teologiji. Predmet doktrinalne rasprave se nalazi u poimanju opravdanja kao procesa ili trenutka, a takođe i u načinu na koji se ono postiže.

Posvećenje i opravdanje u rimokatoličkoj tradiciji

U rimokatoličkoj teologiji, termin theosis predstavlja napredan stepen meditacije o Bogu (sozercanje). Ova vrsta meditacije je omogućena malobrojnima u ovozemaljskom životu koji su iskusili posebnu Božiju milost.  Važno je naglasiti da se u Rimokatoličkoj crkvi nije uvek blagonaklono gledalo na theosis, posebno na učenje o nestvorenim božanskim energijama Sv. Grigorija Palame, koje je za katolike imalo panteistički prizvuk zbog brkanja pojmova nestvorene božanske enegije sa božanskom suštinom.

Ideja oboženja je tokom latinskog srednjeg veka zadobila svoje mesto i kod Sv. Tome Akvinskog koji je naučavao da je habitualna milost istinsko učestvovanje u božanskoj naravi, predukus slave koja nas čini „bogolikima“, odnosno, sličnima Bogu.  Akvinski tačno određuje u čemu se sastoji čovekovo oboženje kako bi izbegao svaku opasnost bilo od „upijanja“ u Boga i poništenja ljudskog, bilo od opasnosti da se naglašava samoostvarenje čoveka i negira božansko. Milost kao gratum faciens (posvećujuća milost) definisana je kao stvoren kvalitet, habitus koji je po svojoj biti slučajan, a na osnovu kojeg se usavršava sama duša. Posvećujuća milost usavršava dušu usmeravajući pritom razum ka veri a volju ka ljubavi.  Ljudsko biće na taj način spoznaje istinitu i „savršenu sreću koja se sastoji upravo u meditaciji o Bogu“  i svoju puninu i savršenost dobija upravo u Njemu.  Ova savršenost postaje potpuna i ispunjava se u eshalotološkom trenutku, dok se u ovom životu može osetiti njen predukus.  Egzistencija verujućeg predstavlja postupno suobličavanje sa Hristom, sve dok se Hrist ne oblikuje u verniku  što podrazumeva postepenu asimilaciju vernika u Hristu, sve do trenutka u kojem se njegov razum u potpunosti usmeri ka Hristovim mislima. Asimilirajući se sa Sinom, život kao poziv prelazi u potvrdu ljubavi koja ne zadržava za sebe ni jednu pojedinost vlastitog života, nego sve pruža Ocu u sinovskoj poslušnosti.

Proces posvećenja počinje čovekovim obraćenjem  i opravdanjem. Opravdanje podrazumeva oproštenje greha i ono čisti ljudsko srce.  Takođe, podrazumeva i prihvatanje Božije pravednosti kroz veru u Isusa Hrista.  Počinje Svetom tajnom krštenja  i predstavlja Božiji dar Isusove savršene žrtve na krstu zbog koje je celom čovečanstvu otvoren put ka oproštenju greha.  Opravdanje dolazi kroz Božiju milost koja uvodi vernika u intimnu vezu sa Svetom trojicom, a krštenjem čovek postaje usvojeno Božije dete.  Važno je naglasiti da u procesu opravdanja postoje dva važna perioda, prvi predstavlja period pripreme i nade, a u drugom se čovek okreće od greha i dolazi do trenutka aktivnog opravdanja (lat. actus justificationis) od kojeg počinje posvećenje. 

Posvećujuća milost predstavlja dar koji se dodeljuje svakom verniku i koji mu omogućava da živi u harmoniji sa Bogom,  „označava nadprirodni kvalitet duše koja iz unutrašnjosti osvećuje ljudsko biće i čini ga pravednim i Bogougodnim.“  Milost opravdava i posvećuje  čoveka, darovana je od Boga, ne duguje se Bogu i nije zaslužena.  Milost je unutrašnja snaga koja vernika pokreće na dobra dela, ugodna je Bogu.  U toku svog puta ka posvećenju, vernik ulazi u mistično, tajanstveno jedinstvo sa Svetom trojicom. Posvećenje se odvija kroz učešće u Svetim tajnama, a posredstvom nekih vernika, ova milost se manifestuje u vidu posebnih znakova.  Posvećenje i opravdanje se u katoličkoj teologiji, za razliku od reformisane, vidi kao proces koji se konstantno odvija, a ne kao određeni trenutak u prošlosti, kada je osoba „spašena“.

Tokom procesa posvećenja, vernik dolazi do posebnog stanja svetosti u kojem svoja dela u potpunosti usklađuje sa Božijom voljom.  Ovo stanje podrazumeva odricanje i okretanje od ovozemaljskih stvari, od kontemplacije o svetovnim (inferiornim) stvarima, „jer da bi se um sjedinio sa uzvišenim Bićem, mora se odreći svih inferiornih stvari, pošto se um bez čistoće ne može usresrediti na Boga.“  U katoličkoj soteriološkoj svesti, svetost predstavlja ono ka čemu se vernik kreće na putu svog posvećenja, cilj njegovog putešestvija. Posvećenje počinje krštenjem i završava se u trenutku eshatona.

Posvećenje i opravdanje u protestantskoj tradiciji

U teološkoj refleksiji Reformacije jasno je određena razlika između opravdanja i posvećenja. Opravdanje predstavlja pravni čin božanske milosti koji utiče na pravni status čoveka, dok posvećenje označava proces koji iznutra menja ljudsko biće. Opravdanje, prema tome, predstavlja inputiranu pravednost, dok posvećenje predstavlja pravednost iznutra. Po opravdanju, briše se krivica uzrokovana grehom, dok se po posvećenju briše ili miče prljavština greha.  Reformisani teolozi definišu pojam posvećenja kao „milostivo delo Svetog duha koje uključuje našu odgovornost i učestvovanje, i na osnovu kojeg nas On otkupljuje, i kao opravdane vernike izbavlja od prljavštine greha - obnavlja našu celokupnu prirodu po ugledu na Božiju sliku i omogućava nam da živimo živote koji su ugodni Bogu."  Za blaženog Avgustina posvećenje predstavlja deo procesa opravdanja.  Pošto je verovao u potpunu iskvarenost ljudske prirode posle pada, posvećenje vidi kao novi nadprirodni božanski dar, slično kao donum superadditum koji čovek prima kroz Svete tajne Crkve.

Luter, za razliku od Avgustina, bliže definiše opravdanje, ne kao darovanu pravednost već kao Hristovu pravednost koja biva inputirana u čoveka.  Za Lutera, pravednost koja spašava nije vlastita pravednost koja je nepotpuna i nedovoljna, već pravednost drugoga, to jest, Hristova pravednost koja je u Božijim očima savršena. Luter je naglašavao pasivnu pravednost koju čovek nije ostvario i ne može ostvariti,  naprotiv, čovek pred Bogom svoje opravdanje stiče verom, kroz zadovoljavajuću Hristovu žrtvu posredstvom koje u njega biva inputirana pravednost.  Luterovo shvatanje opravdanja je predstavljeno u strogo juridičkoj formi u kojoj se gubi svaka mističnost. Tako, on svodi tajnovitost opravdanja isključivo na domen razuma i pravničke retorike. Ovakvim teološko – juridističkim načelima se upravljao još izraženije i Luterov učenik Melanhton. 

Dok je za Lutera najvažniji motiv opravdanje grešnika, za švajcarskog reformatora Kalvina najvažniji je život vernika. Kalvin je verovao da se celokupan život vernika mora usresrediti na vežbanje pobožnosti u kojoj Hristos predstavlja najuzvišeniji primer ka kojem vernik teži.  Za Kalvina, posvećenje je proces u kojem čovek postaje sve sličniji Hristu, njegova unutrašnjost i spoljašnost se menjaju i bivaju posvećeni Božijoj volji.  Nakon obnovljenja i opravdanja, u životu vernika počinje nov proces posvećanja u kojem Sveti duh ima najvažniju ulogu u formiranju čovekove ličnosti i njegovog suobličavanja sa Hristovim likom. „Duh je veza kojom nas Hrist vezuje za sebe.“  Blagodat Svetog Duh je presudna za život vernika, bez Duha je nemoguće umrtviti putene želje.  Stanje čovekovog posvećenja ocrtava se u silini Duha koji obitava u njemu. 

Važno je naglasiti da je Kalvin napravio razliku između opravdanja i posvećenja ali nije odvajao ova dva pojma.  Opravdanje i posvećenje predstavljaju dva dela jedne složene celine. Oni se moraju tumačiti odvojeno, ali ipak ostaju deo jedne celine. „Do Hrista možemo doći i razumeti ga samo kroz veru, ovim imamo dvostruku korist; prvo, budući da smo pomireni (opravdani) Hristovom pravednošću, Bog postaje, umesto sudije, Otac pun oproštenja; i drugo, budući da smo osvećeni Duhom mi sada težimo ka čištoći života (posvećenju).“  U Kalvinovoj soteriološkoj refleksiji, opravdanje i posvećenje postoje kao samostojeće stvarnosti koje nisu podređene jedna drugoj. Verniku je potrebno i jedno i drugo za pravilan duhovni život.  Kalvin posvećenje vidi kao neprekidan proces koji razotkriva opravdanje vernika i koji je cilj hrišćanskog života. Kalvinov pristup duhovnom razvoju vernika u kojem blagodat Duha ima presudan značaj je mističniji od Luterovog pristupa. U tom procesu neki napreduju više od drugih, od pokajanja do savršenosti, jer je „najviše savršenstvo pobožnih u ovom životu njihova žarka želja da napreduju prema svetosti“.

Džon Vesli, anglikanski teolog iz 18. veka, poistovećivao je posvećenje sa opravdanjem.  „Opravdanjem smo spašeni od krivice greha i vraćeni u Božiju milost; posvećenjem smo spašeni od moći i korena greha, a Božija slika u nama je obnovljena.“  Vesli smatra da posvećenje započinje u trenutku opravdanja ili obraćenja, ali zatim uvodi još jedan pojam ili delo - delo potpunog ili celovitog posvećenja - puno ili potpuno spasenje. Ono se ne može zaraditi delima, već samo verom, ali takođe, podrazumeva konstantno napredovanje u posvećenju, ka stanju savršenosti i proslavljenja. 

Važno je naglasiti da pod posvećenjem Vesli podrazumeva aktivno učešće vernika u preobražavajućoj svrsi spasenja,  odnosno, učestvovanje u blagodati Svetog duha koji vernika menja iznutra, na mističan način, dovodeći ga, ukoliko istraje dovoljno dugo, do stanja savršenstva.

„Savršenost ne podrazumeva odsustvo grešaka, slabosti ili iskušenja, kako su to neki pogrešno razumeli. Pošto je savršenost hrišćanina samo drugo ime za svetost, svako ko je svet jeste savršen u onom smislu u kojem nam Pismo o tome govori. Ipak, ni u svetosti ne postoji apsolutna savršenost ovozemaljskog života. Nije važno koliko su neki ljudi napredovali na svom putu posvećenja, jer oni još uvek imaju prostora da uzrastu ’do milosti i znanja našega Gospoda i Spasitelja Isusa Hrista’"

On dakle, shodno Anglikanskoj bogoslovskoj misli tog vremena, posmatra opravdanje iustificatio u okvirima duhovne obnove i ponovnog rođenja, udaljavajući se tako od Rimskog legalizma, vraćajući se tako ka Grčkoj patrističkoj misli telesnog iskupljenja.

Vesli je dakle prevashodno bio zainteresovan za preumljenje kao proces u kojem vernik dolazi do svoje duhovne i moralne obnove - posvećenja (sanctificatio).

Ukoliko posvećenje zaista predstavlja proces duhovnog isceljenja onda je svakako moguće i odrediti faze unutar njegovog duhovnog uzdizanja. Kao što bolesna osoba može itekako pridoneti svome isceljenju, tako i grešnik može unutar sinergičkog procesa potpomoći proces svoga duhovnog isceljenja. Sve naravno počiva na Božijoj milosti koja oslobađa grešni um i budi u njemu nove energije.

U Veslijevoj soteriologiji je primetan snažan pnevmatološki naglasak. Vesli, za razliku od Lutera, nije koristio juridističku retoriku u svom teološkom diskursu. On je proces posvećenja smatrao mističnim. Naglašavao je značajnu ulogu blagodati Svetog duha u preobražavanju i suobražavanju vernika sa Hristom.

Razmišljajući o pojmovima kao što su oboženje, opravdanje i posvećenje, zaključujemo da se radi o terminološki i formalno različitim, ali suštinski sličnim pojmovima. Iako je pojam oboženja na hrišćanskom istoku usko vezan za mistično iskustvo, kako ga apofatička inercija bogoslovlja prirodno i uslovljava, ne može se potvrditi ni potpuno odsustvo mističnosti u zapadno - hrišćanskoj tradiciji, pogotovo u katoličkoj teologiji koja je i pored skolastičkih formulacija zadržala određen stepen apofatike unutar svoje bogoslovske refleksije.

Uzimajući u obzir teološku tradiciju reformacije, nije sporno da njena soteriološka frazeologija u sebi poseduje juridističku konotaciju ali bi bilo neobjektivno tvrditi da je u potpunosti lišena mističnog iskustva. Hrišćansko iskustvo, a samim tim i Bogopoznanje, se produbljuje i postaje autentičnije samo kada se posmatra iz ugla šireg spektra teoloških formulacija, odnosno, celokupne hrišćanske tradicije. Šarolikost hrišćanskog iskustva o kojem svedoči istorija hrišćanske crkve ne mora uvek i isključivo da se sagledava u svetlu dogmatskih rasprava koje imaju za cilj da opradavaju stavove jedne ili druge hrišćanske provenijecije već naprotiv, ona može da naglasi dubinu hrišćanskog iskustva i obogati sve one koji u hrišćanskom konfesionalnom pluralizmu vide jednog i nedeljivog Trojedinog Boga.