Е.Ч. (Евлија Челебија)

[Јаков.]

Овај знаменити и за србе веома битан путописац (стицајем околности) оставио је један опис манастира Ораховица, који ме је веома замислио.

Он наводи да је средином 17.века када је обилазио просторе Балкана, у манастиру Ораховица боравило око 500 монаха. Навешћу опет цифру...П Е Т С Т О ... 500

Сада у демократској и прилично клерикалној држави (ипак се 90 и кусур становништва изражава као верници), све укупно да се саставе сви монаси са свих континената где се налази СПЦ, па нема уполо толико колико је тада било само у овом манастиру. Да не помињем број становништва који је за бар 10 пута већи него тада. (Ово сад напамет причам, али отприлике нисам далеко са цифром претпостављам).

Просто се упитам да ли је тада поробљивач, отоманска Турска била толико демократска и амбивалентна према хришћанском народу да је монашки живот могао да буде толико богат.

Наравно да смо упамтили и много гадне године, када Турска и није била толико благонаклона, али захваљујући тој неблагонаклоности смо се и пренули и ослободили од тирана.

Да су остали неки њихови султани и везири, које памтимо по неким бољим односима са србима тада, вероватно би њихово царство и даље постојало, а Турска би сада била Америка, али добро то је само сајнс фикшн.

[Млађо]

            Ево нешто слично (исто путописац из тог времена само немачки):

            "Занимљив нам је запис Стефана Герлаха у коме износи како му беогадски прота Лазар „вели да је њихов старешина патријарх пећки, по имену Герасим (1575-1586). У Пећи има манастир у коме патријарх с неколико калуђера живи. Прича да има манастира у којима је по 100 до 150 калуђера; сви они раде какве занате те се хране, или обрађују њиве, винограде, сено косе, воће негују итд. Него нису никада сви на окупу, већ једни дођу, други оду.... Њихов патријарх у Пећи мора сваке године плаћати султану по 2000 дуката као за слободу вере и свога сталежа; али осим тога и сваки свештеник који је под њиме мора турском цару сваке године плаћати неку суму према заслузи својој"."

[Justin Waters]

Мислим да је сувише тривијалан одговор због чега је онда било у једном манастиру 500 монаха, а због чега данас нема толико ни у свим манастирима у матици и дијаспори.

У 18 веку, сви су Срби живели у Србији. Већина становништва је било из руралних предела, већина се бавила пољопривредом и сточарством, мало је било образованих који су градили каријере, индустријско доба још није било почело...стопа наталитета је била солидна, много је породица имало по 4 и више деце, и многи су се одлучивали на монаштво. После се све изокренуло. Стигла је индустријска револуција, технолошки напредак, један нови вид и начин живота, до данас познат као градски начин живота се почео умножавати. Многи су похрили на универзитете, да се школују, а после тога онда да граде каријеру у својој бранши. Док се можда и донекле број монаха до другог светског рата и одржавао, после успостављања социјализма и СФРЈ све се променуло вероватно. Старије монаштво се упокојило, млађег није било ни на помаку, јер су сада омладници ишли на радне акције и носили партијске књижице и тако све остало је историја.

Монаштво је један специфичан вид живота које приличи једног временској епохи, и мислим да оно неће преживети у будућности, тј остаће само обриси јер свет је ушао у манастире, и мало је монаха који се уопште понашају као монаси древних времена. Технологија је ушла и на Свету Гору чак.

[Јаков.]

            Ево нешто слично (исто путописац из тог времена само немачки):

            "Њихов патријарх у Пећи мора сваке године плаћати султану по 2000 дуката као за слободу вере и свога сталежа; али осим тога и сваки свештеник који је под њиме мора турском цару сваке године плаћати неку суму према заслузи својој"[/i]."

Добро. Класика. Порез. И сада попови када би се ослонили на пензију и оно што плаћају држави за радни стаж, па нису на неким директорским гранама, већ су више у линији са чистачицама и кафе куварицама. Не знам да ли се тај закон о радном стажу попова нешто променио на њихову корист. Тако је било раније. Ја сам за то да поп прима плату од државе (сви свештеници, не само православни) ионако их нема више од пар хиљада да се све сабере...али добро то је друга тема да сада не тролујем сопствену

[Јаков.]

Ово је опис Евлијин, манастира Ораховица, који ме је и потакао да отворим овај топик...Поред осталог посебну пажњу ми је привукао крај овог цитата где се наводе мириси који се у манастиру користе. Мошус, амбра, алоја...тешко да негде сада може да се ти мириси осете у цркви, сем наравно добро познатог тамјана.  Чак нисам сигуран да сам икада и осетио мирис мошуса или амбре. Право да кажем и не знам баш шта је то.

"Овај старински манастир лежи на високом брегу који окружује река Лим. То је уређен манастир четвороугаоног облика са разноврсним куполама као какав град, а сав је покривен чистим оловом. У њему има 500 калуђера, околни становници су Срби и Бугари. Калуђери послужују госте од свег срца, не дају им да скину покриваче и торбе својим коњима и сами их тимаре. Коњима дају храну, а људима чисте папуче и дан и ноћ стоје им на услузи. Сваком доносе јело и пиће по три пута дневно. Манастир има много задужбина. Овамо долазе сви који су се заветовали за "љубав Исусове вере", бесплатнно послужују госте храном и чине им друге услуге доносећи им брокатне, свилене и позлаћене јоргане и златне пресвалаке. Манастир је украшен златним и сребрним кандилима, крстовима и уметнички јако лепо израћеним скупоценим лустерима, а мириси мошуса, свете амбре, алоиног дрвета и тамјана опијају човеку мозак..."

извор Вики

[Млађо]

            Ево линка за вики  http://sr.wikipedia.org/sr/%D0%95%D0%B2%D0%BB%D0%B8%D1%98%D0%B0_%D0%A7%D0%B5%D0%BB%D0%B5%D0%B1%D0%B8%D1%98%D0%B0

            Ја имам тај Евлијин Путопис, али га нисам читао. Читао сам само уводне ствари које описују политичку ситуацију у Турској у то време, приказују укратко Евлијину биографију и дају осврт на тај десетотомни путопис.

            Он има историјску вредност без обзира што је путописац многе ствари навео без провере, неке је измислио, а неке до те мере преувеличао да је граница реалности прекорачена. Није немогуће да је у Ораховици било у то време 500 калуђера, али без неке додатне аналогије мислим да би такве информације требало узети са извесном резервом. Евлија је чак за свог деду говорио да је доживео 140 година (ако се добро сећам) и да је био савременик пада Цариграда, а да му је отац учествовао у свим ратовима Сулејмана Законодавца (1520-1566). Ако се он родио 1611. онда ови подаци за деду и оца бивају доста сумњиви.

            Евлија је исто што и Ефенди, а значи господин.

            Када је у питању монаштво у Србији - то је веома интересантна тема. Није ми познато да се неко тиме бавио у смислу да је изнео проучавања српског монаштва у квантитативном смислу кроз историјски контекст. Свакако да много фактора ту учествује - слажем се са Јустинијаном, мада сам мишљења да је ипак у великој мери породични суноврат условио и девалвираност монашких заједница. Када сам био у Румунији пре неколико година сазнао сам да је 450 сестара у Агапији и близу 1000 монаха у Сихастрији плод бројности народа; у сеоским срединама породице имају и по деветоро деце, а многе од њих практикују да бар двоје или троје деце шаљу у манастир да би и на тај начин испросили благослов Божији за породицу. Деца из таквих бракова су "силом прилика" научени заједништву и одговорности па им и није проблем да се уклопе у многобројна братства или сестринства.

            А код нас... да не причам... знамо како је...