Архимандрит Гаврило (Вучковић) на форуму Живе Речи Утехе

[stamenko]

KOMENTARI NA FOTOGRAFIJE SA PROFILA O.GAVRILA NA FEJSBUKU (CLVI)

http://manastir-lepavina.org/dthumb.php?file=cms/slike/vijesti/5055_1846897-e-n-l2-14-1-sajt.jpg&size=500

o.Gavrilo >>> DA LI SMO U CRKVI? JEROMONAH INOKENTIJE (IVLJEV)

Mi smo u današnje vreme po našoj sveopštoj ohladnelosti prema svetoj veri u Gospoda našeg Isusa Hrista i po našoj nepažnji za delovanje Njegovog Bozanskog Promisla o nama i opštenju čoveka sa Bogom, došli do toga da se može reći da smo se skoro potpuno udaljili od istinskog hrišćanskog života

Prepodobni Serafim Sarovski ..

Danas mi iz nekog razloga smatramo da stepen ocrkovljenosti ili neocrkovljenosti čoveka lako može da se odredi na osnovu toga zna li on ili ne gde, kada i kome treba upaliti sveću; gde se može stajati u hramu, a gde ne; kada se treba krstiti, a kada ne. A još ako neko pored ovih navedenih stvari “poznaje” i bogoslužbeni ustav onda je on dostojan najviših pohvala. Ali da li je to zaista tako? Zar je za to da neko postane pravoslavni hrišćanin dovoljno samo da poznaje crkveni ustav? Zar se Pravoslavlje, a znači i Hristova propoved može svesti na norme ponašanja ili skup pravila? A možda su znati crkvena pravila i biti član Crkve, pravoslavni hrišćanin, dve različite stvari? Tada se javlja pitanje: “šta znači biti u Crkvi?”

Oglašeni ili verni?

U prošlosti su se ljudi koji su dolazili u hram i učestvovali u zajedničkoj molitvi, delili na dve kategorije - oglašene i verne. Oglašeni su nekršteni ljudi, koji su se spremali za primanje te Tajne. Kao i verni (to jest kršteni, istinski članovi Crkve) oni su slušali Sveto Pismo, propovedi, molili se zajedno sa hrišćanima, učili se hrišćanskom životu i blagočestivosti, ali su u odredjenom trenutku Bogosluženja, tačnije pre početka Evharistije (tako se naziva Bogosluženje kada se verni pričešćuju Telom i Krvlju Hristovom) ti ljudi morali da napuste hram. Oni su znali kako treba da se ponašaju, znali su hrišćanske molitve, Sveto Pismo, ali nisu bili članovi Hristove Crkve. Postojalo je nešto što im je nedostajalo - oni nisu mogli da učestvuju u crkvenim Tajnama. Crkva je, kako svedoči apostol Pavle - Telo Hristovo. I zato da bi neko postao vernik, treba najpre da primi Krštenje i miropomazanje, to jest da stupi u Crkvu. A drugo, treba da postane pričasnik Tela Hristovog, jer je Crkva bogocovečanski organizam, i da bi se postalo članom Crkve nije dovoljno samo slušati ili znati nešto o Hristu. Treba se sjediniti sa Njim. I zato se na pitanje: “Da li smo u Crkvi?”, može uverljivo odgovoriti samo u slučaju ukoliko Krv Hristova teče u nama. Ulazak u Crkvu se može uporediti sa uvodjenjem čoveka u više društvo. Novog člana u početku uče kako treba da se ponaša u tom društvu, za stolom i sl. I tek kada usvoji sva ta pravila i norme ponašanja, onda ga puštaju ka stolu. Tako i u Crkvi, pre nego što se čoveku dozvoli da pristupi Božanskoj trpezi uče ga tome kako treba da se ponaša za tom trpezom, kao i ono najvažnije - zbog čega postoji ta trpeza.

Zašto treba odlaziti u Crkvu?

Da bi se zadobilo spasenje? Ali kako, na koji način se ono zadobija? Da li se moliti za spasenje? Ali čovek može da se moli na svakom mestu!? Upaliti sveću, i kandilo? Ali i to može kući da se uradi!? Zbog čega se onda verni svake nedelje okupljaju u Crkvi? Da bi se odgovorilo na ovo pitanje, potrebno je pre svega razmisliti o tome zbog čega je uopšte Hristos dolazio na zemlju, zašto je osnovao Crkvu, i poslao apostole na propoved?

Svi mi predivno znamo da je ljudski rod još od vremena grehovnog pada naših praroditelja Adama i Eve zaražen grehom, i da se ta bolest prenosi iz generacije u generaciju. I što više vreme prolazi, to greh sve više prekriva naša srca, i nema tog čoveka koji ne boluje od greha.

Hristos je došao da nas isceli. Ali na koji način dogadjaji koji su se odigrali pre dve hiljade godina u Palestini mogu da utiču na moj današnji život? Na koji način ja grešni mogu da zadobijem taj dar, koga su se udostojili Hristovi apostoli?

U savremenoj medicini postoji sledeća operacija: čoveku menjaju njegovu sopstvenu krv, propuštaju je kroz filtere, čiste od štetnih materija i hrane korisnim sastojcima i ponovo vraćaju u čoveka. Hristos nešto slično radi sa nama. On se pre dve hiljade godina ovaplotio, i primio našu prirodu, očistivši je od greha, prokletstva i smrti, i preobrazivši je, On nam se daje u Tajni Pričešća. I mi pričešćujući se dobijamo isceljenje i mogućnost da promenimo i ispravimo svoj život i iscelimo svoju ljudsku prirodu. I tako dobijamo mogućnost da se spasemo. Tako se u Crkvi vrši spasenje posredstvom pokajanja ljudskog srca i primanja Svetih Hristovih Tajni.

Hram za vreme Pričešća prestaje da bude samo zgrada, on postaje Nebo na zemlji, a mi dospevamo ne na neku drugu ili novu, već tu istu Tajnu Večeru, koju je Hristos imao sa Svojim učenicima. Mi ulazimo u tu istu odaju i postajemo sapričesnici sa apostolima, jer se ne prinosi neka druga žrtva, niti se savršava neko novo delo, već se prisajedinjujemo Evharistiji koja se odvija u večnosti. Tamo gde nema Pričešća, nema ni Crkve. I gde nema Crkve, nema ni Pričešća, pa znači ni spasenja. Zamislite čoveka, čiji je prst jako zategnut - šta će se sa njim desiti? On će najpre poplaveti a zatim će i odumreti. To se isto dešava i sa onim ljudima koji se ne pričešćuju - oni se pretvaraju u leševe koji hodaju. Zato se sektaši, jeretici i raskolnici nalaze van Crkve i nemaju Pričešće. Oni se čak ne pričešćuju ni onda kada vrše lomljenje hleba. Crkva je živi, bogočovečanski organizam, i njemu se može prisajediniti, prirasti, ući u njega, ali ne i ponovo ga stvarati. Potpuno isto se ne sme zahtevati od Hrista da On ponovo dodje na zemlju, da bude razapet, i da izvrši Tajnu Večeru. Sektaši, čije zajednice osnivaju ljudi a ne Hristos, i nisu Crkva, niti imaju Pričešće. Pošto su jednom napustili Crkvu i lišili sebe mogućnosti da se pričešćuju Hristovim Telom i Krvlju, oni ne mogu da osnuju svoju crkvu, jer kako mogu da pruže ono što ni sami nemaju, i kako mogu nekoga da uvedu u Crkvu ako se ni sami ne nalaze u Njoj?! Kako mogu da se prisajedine Telu i Krvi Hristovoj, ako nisu Telo (Crkva), i ako Hristova Krv ne teče u njima?! Ali najgore od svega je to kada neki od pravoslavnih postaju kao sektaši, odlučujući sebe od Pričešća, pa samim tim i od crkvenog opštenja.

Dakle, znati napamet datume crkvenih praznika, crkvene običaje i tradicije, pravila i ustave i ne učestvovati u Evharistiji, znači pre svega ostati pored crkvenog praga, i biti van Crkve. Tada se pojavljuje pitanje: “Koliko se često može pričešćivati?” Neki kažu da je dovoljno jednom godišnje, drugi kažu dvanaest puta, a treći opet kažu da se treba pričešćivati svaki dan!?”

Apostolska tradicija

Prvo, odmah se može reći, da nas na svakodnevno Pričešće podstiču svi sveti naše Crkve, a tome nas uče i Apostolske i Saborne postavke. Samo u poslednja vremena, neki koji su se usprotivili opštecrkvenoj praksi, i udaljili od crkvenog učenja, počeli su da uče o “štetnosti čestog pričešćivanja”, ružne babine basne.

Sveti Jovan Kronštatski je ovako pisao o Pričešću: “Sveti Darovi nose u sebi veliku silu, jer su Telo i Krv Gospoda Boga Reči Svedržitelja Isusa Hrista, koji se Duhom Svetim pretvaraju na Liturgiji od hleba i vina, i zato Oni sami ispravljaju, isceljuju, i osvećuju svakog ko pristupa ovoj velikoj Tajni”.

“Ti si njihov duhovni otac i nemoj da im zabranjuješ da se pričešćuju jer je blagodat koja se dobija Pričešćem tako velika da bez obzira koliko čovek bio nedostojan i grešan, ukoliko samo sa smirenom svesti o svojoj grehovnosti pristupi ka Gospodu, Koji iskupljuje sve nas, iako čak od glave do nogu prekrivene grehovnim čirevima, bićemo oče očišćeni Hristovom blagodaću, i sve više i više ćemo svetleti, i sasvim prosvetleti i spasti se. I zato oče ti si im duhovni otac i ja ti sve ovo govorim da bi ti znao”, - govorio je sveti Serafim Sarovski (“Svetilnik celom svetu prepodobni Serafim Sarovski” str. 43-44).

Samo neprekidno prebivanje sa Bogom preko Njegovog Tela i Krvi, spasava čovekovu dušu. Kao što i telo ne može da živi bez hrane, tako i duša gine bez neprekidnog napajanja darovima Božanske Evharistije. Tome je Gospod učio, “Oče naš ... Hleb naš nasušni daj nam svaki dan. Sa molbom je sjedinjena i zapovest, koja na hrišćane nalaže obavezu danas toliko napuštenog svakodnevnog prisajedinjenja Svetim Tajnama. Rekavši svaki dan daj nam Hleb, Gospod je rekao da bez tog Hleba ne možemo da provedemo ni jedan dan duhovnog života. Rekavši danas, On je poučio da taj Hleb treba da se jede svakodnevno, jer onaj koji je uzet juče nije dovoljan, ukoliko Ga danas ponovo ne uzmemo. Svakodnevna potreba za tim Hlebom zahteva da češće ponavljamo tu molitvu i da je prinosimo u svako vreme: nema dana u kome nam nije potrebno da se pričestimo učvršćujući na taj način srce našeg unutrašnjeg čoveka” (Sveti Ignjatije Brjančaninov, t.4, str.248).

Tome su učili Sveti Hristovi Apostoli i zato su prvi hrišćani “neprekidno prebivali u lomljenju lebova” (Dela 2.42), i kada se vršila Tajna Božanske Evharistije, onda su se svi prisutni na Liturgiji, sem oglašenih, pričešćivali Svetim Tajnama. U tome i jeste najdublji smisao Tajne - “da rasijanu djecu Božiju sabere u jedno” (Jn. 11, 52), - Telo Hristovo, “...nas sve koji se od jednog Hleba i Čaše pričešćujemo, sjedinjavajući jedne s drugima u Pričešću jednim Duhom...”. Sveti Jovan Zlatoust je strogo ukorevao one koji su prisustvovali na Božanskoj Liturgiji i nisu se pričešćivali: “I kao što onaj koji je pozvan na gozbu ponižava onoga koji ga je na nju pozvao ukoliko seda za trpezu i ne jede od nje, tako i onaj koji prisustvuje na Božanskoj Litirgiji ponižava Božansku Trpezu, udaljujući se od nje”. I zato se “u prošlosti onaj ko bez razloga nije učestvovao u Evharistiji odlučivao od Crkve, pošto je sam sebe odvajao od organskog jedinstvac Hristovog Tela, Koje se ostvaruje na Liturgiji”.

Koga treba da slušamo - Boga ili ljude? Ako ćemo da slušamo Boga, onda treba da živimo prema Apostolskom učenju, inače kako možemo da se nazivamo Apostolskom Crkvom. Ako treba slušati Boga onda to znači da treba slušati i Njegove Svete.

Sveti Vasilije Veliki uči, da je “dobro i korisno svaki dan prisajedinjavati se i primati Sveto Telo i Krv Hristovu jer ko sumnja da neprestano pričešćivanje životom znači nešto drugo, kako da živi raznoliko? Uostalom, pričešćujmo se četiri puta sedmično: na dan Gospodnji, u sredu, u petak i u druge dana ukoliko je praznik nekog Svetitelja”. (Dela sv.Vasilija Velikog, Sergejeva Lavra 1901 č.6, str.186).

“Ako je naš život u Gospodu, i ako On kaže da je u Njemu onaj ko jede Njegovo Telo i Krv, onda kako da se ne pričešćuje onaj koji želi život? Ko vam smeta da češće pristupate Tajnama? - Samo pusto praznoverje. Za nas su reči: “Sa strahom Božijim i verom pristupite” - postale puka forma. Božiji jerej zove, a niko ne ide ... i niko pritom ne primećuje besmislenost u ovom neodgovaranju na Božiji poziv ... i na Božiju Večeru”, - pisao je sveti Teofan Zatvornik.

“Dakle istina je da oni koji se stalno ne pričešćuju propuštaju sva nebeska i božanska blaga. Pored toga, narušavaju Zapovesti Gospodnje, kako smo ranije govorili, kao i apostolska i saborna pravila, i pravila svih Svetih, kojima smo se obraćali, i zaslužili smo odlučenje od Crkve, koje su ustanovili Božanstveni Apostoli i Apostolski Sabor. Oni su, odbacujući Pričešće, dali slobodu i mesto djavolu, kako bi ih on uvukao u razne grehe i druga iskušenja, - kaže sveti Kiril Aleksandrijski, - udaljujući se od Crkve i Pričešća oni postaju Božiji neprijatelji, a prijatelji demonima”. Zašto su vernici počeli da se udaljavaju od te Najveće Tajne Kojom Crkva treba da živi?!

Kao rezultat nove “blagočestivosti”, koja nije zasnovana na svetootačkom učenju, već na babinim basnama, došlo je do “faktičkog odlučenja mirjana od Pričešća”. Nekima su usadjene novine o strogoj pripremi za Pričešće, o strogim ispovestima, deljenju na “dostojne” i “nedostojne”, svemoguća zaplašivanja mirjana o “nedostojnosti” čestog pričešćivanja itd. Medjutim, “mladi starci” tako i ne primećuju ono što je očigledno. Čovek, koji sebe smatra dostojnim Pričešća posle duge a ponekad i naporne pripreme, koju mu odredjuje “ duhovnik” upada u krajnji stepen gordosti zato što se ne uzda u Božiju milost, već u svoje “podvige”, koji ga u stvari ne približavaju Bogu, već naprotiv postaju pregrada na putu čoveka ka svome Tvorcu”.

“Rana Crkva je znala da niko po svojim delima ni po svojim podvizima nije dostojan da se prisajedini Hristovom Telu i Krvi, i da se zbog toga priprema ne sastoji u analizi svoje “spremnosti”, već u odgovoru ljubavi na ljubav” (Prot. Aleksandar šmeman).

“Šta su ljudi uradili sa istinskom verom, koju je Hristos doneo sa Neba sa svim Svojim učenjem, i Bogoustanovljenim Tajnama? Oni su ih iskrivili u potpunosti, a neke su odbacili i umesto Njegvog učenja su postavili svoje izmišljotine, kao književnici i fariseji” (“Živi kolos sa duhovne njive” Sv.Jovan Kronštatski, 1909 g., str.70).

I zato ko želi da se zove pravoslavnim hrišćaninom treba jasno da se suoči sa tim da li je u Crkvi ili još luta oko crkvene ograde, a možda i gore od toga predavši se djavolskoj prelesti, uzdigavši sebe na visinu svetosti, a u stvari nije ni prekoračio crkveni prag? Ne primorava li on svoju dušu da gladuje nedeljama i mesecima? Teče li u njemu Krv Hristova? Da li je on pričasnik Telu Hristovom - Crkvi? Da li se on okreće od Evharistijske Čaše za vreme sveštenikovog vozglasa: “Sa strahom Božijim i verom pristupite”? Ne odbacuje li on samim tim Božanski dar Ljubavi Hristove, i ne postaje li na taj način Božiji protivnik? Ne postaje li njegovo istraživanje sopstvene nedostojnosti sastav na temu “Zašto ja nisam u Crkvi”? Da li se on zaista trudi da promeni svoj život i da se izbavi od greha ili se poziva na sopstvenu nedostojnost, baveći se uglavnom samoopravdavanjem?

preuzeto http://manastir-lepavina.org/vijest.php?id=62

Borko Jovanovic POMAZE BOG OCE ..interesuje me da li smije da se pricescuje osoba koja pusi...

o.Gavrilo Bog blagoslovio brate Borko, preporučljivo je da se duvan ostavi sasvim jer je štetan po duši po zdravlju i na kraju i po džepu.

Nebojsha Tatomir Pomaze Bog, oce. Mnogo toga o veri, sam naucio sam, jer nije imao ko da mi to objasni, kako treba. Jer nasi svestenici, kojima je to osnovni posao, da uce ljude veri, se uglavnom bave svim ostalim, nego ovim sto bi zaista trebali da rade. E sad, imami duhovnika, koji je jeromonah, i koji ima vise vremena i volje da se bavi time, medjutim, on je sad daleko.
On me je savetovao, upravo da za pricesce, treba da se pripremam kroz strog post i molitvu. A u ovom tekstu, se kaze da je bitnije prici ovom cinu sa strahom i ljubavlju prema Gospodu. I da je bitno, sto cesce se pricescivati.
Zato pitanje: Koliko zaista treba postiti hranom, da bi se moglo pristupiti ovom cinu.S obzirom da znam da se u manastirima, monasi i monahinje u toku velikih postova svakodnevno pricescuju, ali su tada i svakodnevno na strogom postu. Hvala!

Sanja Knežević Zorić Hvala Ti,Hriste Boze, na Tvom "odgovoru ljubavi na ljubav".Jer koliko god se pripremala za Sveto pricesce uvijek se osjecam nedostojnom, ali se uzdam u Tvoje milosrdje,Gospode.

Svetlana Ležaić Pomaže Bog oče. Kada sam krenula da idem u crkvu na bogosluženja zbunjivalo me je različitost u ponašanju vernika, a ja nisam znala ni kako pravilno da celivam ikone. Ali ja sam tražila i našla, čitala sam i nisam želela da slušam, često pogrešne savete okoline. Znam da onaj koji traži - on će naći, ali apelujem na sveštenstvo da uči narod, sramota je da se guramo da bi primili naforu, da se raspravljamo ko je bio prvi u redu za pričest, da žvaćemo žvaku i prilazimo ikoni da je poljubimo.
Nažalost mnogi dugogodišnji vernici(e) daju se bi za pravo da procenjuju onoga koji je počeo da dolazi u hram na bogosluženje i time često , pogotovo ako je to mlada nestabilna osoba, odbiju je od crkve zauvek. Tužno i istinito. Blagoslovite oče.

Marko Popović Svaka čast jeromonahu Inokentiju, vidi se da voli Boga, jer Bog daje mudrost i razum onome koji ga voli, ali isto tako ne prezire grešnika već je za spasenje odredio pokajanje. Pokajanje je neverovatna stvar, ono je spasilo bludnicu koja je celivala Hristove noge i uznelo razbojnika u raj. A bez pokajanja čovek postaje kao okrečeni grob, nekada kao vojnici što su razapeli Isusa, a nekada kao fariseji koji su ga klevetali, a nekada kao Pontije Pilat koji ''nije imao stav''. I zato neka se čovek kaje dok god je živ. Mi se i na Bogosluženjima molimo da kraj života naših bude Hrišćanski, bezbolan, nepostidan i miran. Jedino kad se čovek kaje i kad smatra svoju ogrehovljenost može primiti Telo i Krv Hristovu na Spasenje. Verujte mi, ja sam sto puta se Pričestio misleći da sam toga dostojan, posle mi cela nedelja bude nikakva. Ispovest može i da se obavi kod bližnjeg. Jer, čoveka kad god nešto, recimo, danima muči, kad god nema od nečega mira, kad apsolutno ne može da se opusti, tad treba da se ispovedi. I to neka prvo kaže bližnjem, majci, ocu, bratu, sestri, prijatelju i da vidi je li prošlo. Jer možda se to đavo igra sa čovekom, pa samo hoće da dosađuje svešteniku. E, a, ako nikako ne prolazi, onda se obavezno treba ispovediti. Jer kakav je to Bog ako traži od nas da svaki detalj o svom životu kažemo svešteniku i ako ne prašta grehe? Pa, ne bi se spasao niko živ! Sveštenici mogu čoveka da posavetuju ako je neki problem, ali, nisu ni mirjani mutavi. Ovo je jako lično što ja pišem i zato se izvinjavam bilo kome ako sam nekoga uvredio. Samo hoću da pomognem, jer sam svašta toga doživeo i video u Crkvi što je neprijatno i ne bih voleo niko to da doživi. Bog pomogao svima vama, oprostite, nadam se da će vam ovaj tekst biti na korist.

Ljuba Malesevic Pomaze Bog Oce. Interesuje me dali greh koji smo ispovedili, a za koji osjecamo jos uvjek grizu savjesti treba ponoviti u ispovjedi pomenuti.

Dunja Neda Pomaže Bog,oče Gavrilo!Samo zahvaljujući Vama sam dosta toga naučila.Srećom pa me je baka odgajala i ljubav prema Presvetoj Trojici,Prečasnoj Bogorodici i svim Svetima je uvek popunjavala moje srce i dušu,celo moje biće.Odlazila sam u crkvu i danas odlazim u najbližu kada mogu,a najsrećnija sam kada mogu doći kod Vas u Manastir.Postim i pričešćujem se.Srećna sam kada se približava post.Čak sam jednom i bolesna izdržala celi Božićnji post,ali uz pomoć mojih ukućana,Bogu hvala.Zbog preopterećenosti na poslu često pojedem samo slani hleb i vodu.Pored velikih postova,postim sredu i petak.Znam da bi morala ,ponekad spojiti post od srede do nedelje,ali se ponekad osećam iscrpljena od posla i neosećam da sam gladna.Ako grešim u nečemu,Oče, molim Vas ispravite me.A molitvu našemu Gospodu Isusu Hristu često tiho ponavljam gde god mogu i na radnom mestu:"Isuse Hriste,Sine Božiji,radi molitava Tvoje Prečiste Matere,Prepodobnih Otaca i svih Svetih,pomiluj nas grešne!" Amin! Bože daj ! Blagoslovite Oče.

Rade Šljivić Bog vas bladoslovijo o. gavrilo.Ovaj članak što ste objavili,baš je dobro ,da se otklone neke nedoumice.Naime mnogo vernika sa takim stvarima u vizi pričešća,pripremanje za pričešć,strogost pripreme za pričes,koliko puta u toku posta se sme pričestiti nisu dovoljno poučeni.Meni je to sada puno jasnije posle čitanja ovog članka.Zato sam dragi naš o. Gavrilo jako počašćen ,da uživam u duhovnim poukma ,koje nam vi šaljete.Znate ,koliko god da znamo,možemo i trebamo mnogo više do savršenijega.Mi u svet posebno.Hvala o. Gavrilo.

Vesna Zdravkovic Pomaze Bog oce Gavrilo.Htela bih da Vas zamolim da posetite stranicu pod nazivom-,,ISTINA JE SAMO JEDNA VLADIKA ARTEMIJE`na kojoj je vec drugi dan rec o Vama.Ostavite komentar kako biste,, nama neupucenima``iskristalisali pravu sliku`` o istini za koju se Vi zalazete.Unapred hvala.

Saša Lazić sa velikim strahopoštovanjem prići Svetom Pričešću meni djeluje kao nešto najvažnije, svakako da je priprema bitna, ali ako strahopoštovanja nema džabe pripreme... bilo je slučaja da su neki sumnjali u istinitost Pričešća kao Tijela i Krvi ...Hristove, mislili ma to običan kruh i vino, međutim kad pristupili Pričešću neposredno pred ustima se kruh i vino pretvorili u krv i komadić mesa, skoro pa su povraćali...Poslati su na analizu, nakon tog čuda taj komadić mesa i krv u institut i pokazalo se da je komadić mesa dio srčane klijetke a krv grupe A...Pričešće je dano nama kao kruh i vino da možemo lako progutnit, ali to uistinu jeste KRV I TIJELO HRISTOVO...Prikaži više

Olivera Lazarevic Hvala Vam oče Gavrilo na ovom tekstu.Jasnije mi je u vezi prićešćivanja,ali sam sada malo u nedoumici.Ja se pričešćujem jednom godišnje(moj duhovnik mi je tako rekao,jer sam u jednoj komplikovanoj situaciji o kojoj ne mogu sada da govorim)Inače postim svaki post,ali moram da priznam da ima te strože pripreme,detaljnije ispovesti.Ja sam to prihvatila da to tako mora i da je to naš trud,pa mi ponekad smeta ta kao neka opuštenost vernika prilikom češćih pričešćivanja.Gosode Isuse Hriste pomiluj me grešnu.Živim u neznanju,pomozi Bože.

Nenad Badovinac Od samog postanja greha još od Adama pre toliko hiljada godina, čovekova duša traži način da se očisti od greha, pa onda pre dve hiljade godina Bog nam šalje Sveti Putir da iz njega pijemo i da se iscelimo i očistimo od greha i smrti. Tako mi danas imamo Svetu Pričest dostupnu skoro u svakom selu gde se nalazi crkva i gde se služi Sveta Liturgija. Milost Božja dopušta nama nedostojnima da se pričestimo i sjedinimo sa Bogom. Kaže se samo "sa strahom Božjim i verom pristupite". Pomalo neshvatljivo da ono za čime čovek žudi već hiljadama godina, danas imamo tako dostupno, čim izađemo do mesne crkve na Svetu Liturgiju. A onda još čudnije je čuti kako ti isti ljudi koji hiljadama godina čekaju Božju milost se posvađaju međusobno i poruše i unište te iste crkve.

[Lepavina-administrator]

Pomaže Bog, večeras 02.11.2010 na Radio Blagovesti bilo je 128 priključenih kompjutera, i to iz Srbije 40, Bosne 40, Nemačke 9, Austrije 7, Hrvatske 7, Nepoznato 6, Makedonije 4, Crne Gore 3, Slovenije 3, Italije 2, Amerike 2, Švajcarske 1, Danske 1, Kanade 1, Norveške 1, Engleske 1. Detaljnije o Radio Blagovesti: http://www.manastir-lepavina.org/stranica.php?id=18 U mesecu Oktobru bilo je 2.745.483 učitavanja stranica sajta manastira Lepavine

[stamenko]

Arhimandrit Gavrilo (Vučković), čita MOLITVE i AKATIST PRESVETOJ BOGORODICI-Blagoveštenski , duhovna muzika po izboru O.Gavrila,

Njegova Svetost Patrijarh Srpski G. Irinej uz sasluženje Njegovog Visokopreosveštenstva Arhiepiskopa Cetinjskog Mitropolita Crnogorsko - primorskog G. Amfilohija, Igumana Svete carske lavre Hilandara Arhimandrita Metodija i sveštenstva, služio je u ponedjeljak 1. novebmra, na praznik Svetog Prohora Pčinjskog, Svetu Arhijerejsku Liturgiju u manastiru Ždrebaonik kod Danilovgrada. Svjatejši Patrijarh Irinej je u manastir Ždrebaonik stigao sinoć, gdje ga je riječima tople dobrodošlice dočekao Mitropolit Amfilohije. Na Svetom bogosluženju besjedio je Iguman Metodije Hilandarac, a besjedom sabranima, pored moštiju Svetog Arsenija Drugog Arhiepiskopa Srpskog, na čijem se tronu nalazi kao patrijarh Srpski, obratio se Svjatejši Patrijarh Srpski Irinej kao i Visokopreosvećeni Mitropolit Amfilohije. Svjatejši Patrijarh Irinej se danas poklonio i moštima Svetog Vasilija Ostroškog Čudotvorca, prilikom svoje posjete manastiru Ostrog, blagoslov Oca Gavrila!!!

>>>RADIO SNIMAK 2.11.2010.<<<

[stamenko]

KRV DRUŠTVA I KRV SPASITELJA

http://www.manastir-lepavina.org/dthumb.php?file=cms/slike/vijesti/5057_bxhd48.gif&size=500

Vrijednost nastaje prolivanjem krvi i znoja nekog ljudskog bića. Sad novac simboliše vrijednost.  Onaj koji nam je dao novac, taj povjerilac dao nam je nečiju krv. Kod  Georga Zimela,  njemačkog sociologa možemo pročitati da je novac krv društva. Novac postaje preduslov naše uspješne socijalizacije.

S druge strane kada se pričestimo krvlju i tijelom Hristovim, može se reći da ulazimo u tokove Crkve.  To su naizgled dvije antipodne tačke ljudske egzistencije.

Imajući i nemajući novca možemo spoznati do koje mjere je teza Georga Zimela tačna. Zaista u stepenu u kome posjedujemo novac,  postajemo makar mehanički mobilni u društvu poput vampira.  Možemo da putujemo, platimo ljekara, kupimo automobil ili stan, povežemo se najbržim mogućim načinom sa internetom, bavimo se društvenim aktivnostima i izbjegnemo samoću.

U mjeri naše saživljenosti sa životom Crkve s druge strane  postajemo duhovno mobilni kako možemo naučiti kod oca Gavrila Lepavinskog: Pred našim očima oživljava vaseljena, tajne se otkrivaju, naši snovi postaju smisleni i sadržajni, komuniciramo sa prirodom, ljudima, sa svima na bezbroj načina, po potrebi i našoj vjeri i molitvi Bog nam šalje ljude kao anđele, povezujemo se duhovnim internetom, izjegavamo kosmičku samoću i zadobijamo nebeski mir.

Da li se ove dvije vrste mobilnosti mogu pomiriti? Zašto ovo pitamo?

U današnje vrijeme svjedoci smo pokušaja da se obadvije vrste mobilnosti pomire.  Ogroman je raskol između jedne i druge tačke, a da bi tu provaliju premostili potrebno je iskustveno sagledavanje i  svih aspekata života, od istorije, ekonomije, ekologije, medicine, pravosuđa, ljubavi i smrti...Pa to se dešava u litrugijskom krugu!

To sagledati mogu samo pojedinci tj. oni koji su prošli sve bitne faze duhovnog napredovanja, pa i faze socijalnog napredovanja gore, dolje na hijerarhijskoj ljestvici.  To su rijetki pojedinci, ali može se reći da su u svezi  po duhovnom i uopšte životnom iskustvu i oni se prepoznaju i u ovom i u onom svijetu u većoj ili manjoj mjeri, bili su raspeti, poniženi,invalidni,  umrtvljeni  i vaskrsli su proletivši kroz svjetlost. To su braća i sestre.

To prepoznavanje vaskrslih je sve evidentnije kako se širi medijska civiilizacija i mogućnost da komuniciramo sa drugim narodima i kulturama. To mogu biti elektronski, ali mogu biti i duhovni "mediji".  Zato je pitanje globalne ekumene, pitanje koje se otvara pred nama u znacima istorijskog vremena.

Kao pravoslavni hrišćani i kao pravoslavni Srbi mi naslijedivši duhovnu tradiciju pravoslavlja imamo univerzalni ključ kojim možemo da otvaramo i zatvaramo dileme vezane za probleme antipoda dva svijeta, taj ključ može da zadobije svaki pojedinac u okviru pravoslavlja, ali mora da u nekom vidu umre, pa da oživi, a umrijeti nije lako i da se potrudi da umnožava talante tj. duhovne novčanice.  Pored toga imamo svoje narodno legendarno i mitsko naslijeđe (npr. legenda o vampirima ili zduhačima) koje na dubljem nivou sagledavanja nije suprostavljeno pravoslavnom učenju.  Znači, imamo resurs budućnosti u rukama. Neki su toga svjesni, a neki ne.

Pomenute krstoobrazne  ključeve dobijamo tek onda kada pređemo razne nivoe duhovnog sagledavanja, jer jasno je da na  nekim nivoima i zavisno od ličnih životnih okolnosti mi moramo da se isključimo iz tokova društva, pa tada postajemo pomalo i isključivi kao neki revnitelji vjere, a opet na nekim drugim nivoima se otvaramo prema svijetu koji nas okružuje ili čak prema svijetu demona.  Tako otvaramo i zatvaramo vrata i pravimo promaju.

Razni nivoi duhovnog sagledavanja s jedne strane kao i objektivne društvene okolnosti kao npr. socijalne napetosti i materijalno raslojavanje  s druge strane su uzrok izvjesnih polemika u društvu, pa čak i pobuna. To se dešava na površini našeg vidokruga.  Svjedoci tih pobuna smo mi danas po Srbiji i rasijanju.  Polemiše se ko je izdajnik vjere i naroda, a ko ne,  vodi se diskusija o izumiranju naroda  i sveopštoj ekonomskoj i ekološkoj propasti.

Ne možemo da očekujemo da će svi imati iste uvide i da će svi biti istog društvenog statusa.  Ne možemo ni očekivati da su svi imali groznicu subotnje večeri i sučelili se sa duhovima predaka da bi dobili objašnjenje zašto su nastale neke istorijske konstalacije naizgled tragične po ovaj narod i po pojedinca niti da su se svi životno afirmisali sastradavajući sa poniženim Spasiteljem koji se pokazivao u nesaglednim varijacijama i čiji znoj i krv su postali vrijedniji od zlatnih novčanica.

Možemo svaki ponaosob da se molimo, da se kroz pokajanje preispitujemo i trpimo dok drugi put ne dođe Hristos. Njegov dolazak može da bude momentalan, a može da malo potraje zavisno od čistote srca i smirenja u nama onog početnog antipoda između krvi društva i krvi Spasitelja.

Radomir Vučić, Bgd. , 03.11.2010.

[stamenko]

KOMENTARI NA FOTOGRAFIJE SA PROFILA O.GAVRILA NA FEJSBUKU (CLVII)

http://www.manastir-lepavina.org/dthumb.php?file=cms/slike/vijesti/5060_Sveti%20Jovan%20ruski%20i%20ljekar%20ateista.jpg&size=500

o.Gavrilo >>> ‎"Sveti Jovan ruski i ljekar ateista"

Šezdesetih godina prošloga vijeka, ljekar koji je bio uporni ateista razbolio se od raka rektuma, jednog od najopasnijih oblika raka u to vrijeme, iako je danas jedan od onih čije liječenje je moguće. Na...kon uspostavljene dijagnoze ljekar je pao u stanje očaja, i po prvi put u životu počeo je da se moli: „ O Bože, nikad nisam vjerovao u Tebe. Mislio sam da je vjerovanje besmisleno, i da jedino u šta čovjek treba vjerovati jeste u čovjeka i nauku. Sada je sva moja filozofija izgubila svoju vrijednost. Prihvati moje pokajanje, i ukoliko misliš da ova molitva vrijedi, izliječi me u ime Svetog Jovana ruskog.“

Nakon što je završio sa molitvom neko mu je pokucao na vrata. Mladi ljekar je ušao u sobu. „Kako ste kolega?“, upitao je.

„Šta da kažem?“ bolesnik mu odgovori, „Ja umirem.“

„Ne, nećeš umrijeti,“ odgovori mu mladi ljekar, „Ja ću tvoju bolest preuzeti na sebe.“

Međutim, stari ljekar mu nije povjerovao. „Ja sam već duže vrijeme ljekar. Znam šta znači ova moja bolest. Ko si ti?“

„Ja sam onaj čiju pomoć si tražio,“ reče mu mladić i napusti sobu.

Stari ljekar ga je pratio do hodnika, ali više ga nije vidio. Upitao je osoblje za njega, ali oni su odgovorili da takvog ljekara nije ni bilo, i sugerisaše mu da je halucinirao usljed šoka od dijagnoze. Ali starac je bio siguran da je pričao sa svetiteljem. Tražio je da se još jednom obave pretrage, i ti nalazi su pokazali da je on potpuno zdrav. Na desetine specijalista su bili pozvani da pogledaju rendgen; prvo onaj koji je pokazao rak, a zatim drugi koji je bio potpuno čist.

Prevod Dragana Pećanac

Izvor http://www.johnsanidopoulos.com/2010/05/st-john-russian-and-atheist-doctor.html

Sladjana Pavlovic Divna priča,laka za shvatiti i nama malog duhovnog nivoa!
Pomislim na neke drage ljude i na mom licu i osmjeh i suze....

Tanja Klašnja Hvala ti Gospode. Pomiluj nas gresne.Mnogi ne znaju koliko si Ti Velik i koliko je Tvoja ljubav Velika. Nikad nisu to osjetili jer nisu bili u kontaktu sa Tobom. Oprosti im Gospode.

LJiljana Krstovic Ninkovic Slava Bogu i milost NJegova nek bude na svima nama !

Zarko Lazic Hvala oce Gavrilo, nisam znao za ovu priču, jako mi je drago što je sada znam, i mislim da je ovako svakodnevno da oni koji nisu vjerovali zaista kad tad će povjerovati, a nama je dužnost da svakoga uputimo i kažemo mu za istinu tako očiglednu i jasnu, i samo onaj koji ne želi da je vidi neće o njoj svjedočiti. Pomozimo svima da svi spoznamo jednu jedinu i najveću istinu! Amin

Svetlana Ležaić Slava Tebi Bože naš! Slava Tebi.

Mrkšić Ružica Svakodnevno osjecam da mi je molitva uslisena, svakodnevno se molim i srećna sam sto mogu izgovoriti ime Bozije, čuda vide oni koji vjeruju, istinski....

Tvrtko Tvrtkovic Slava i hvala Bogu za sve!

Vojanka Lucic Malesic hvala oce Gavrilo mnogo nam pomazes svojim znanjem koje prenosis na nas koji mnogo toga neznamo.

VUK ROGANOVIĆ hvala oče Gavrilo na divnoj i poučnoj priči, koja nam govori da iskrena i prava molitva iz srca bude uvek uslišena.Slava i hvala Bogu što je uvek milostiv prema nama grešnicima.

Saša Lazić vjera čini čuda Gospod je i tražio vjeru pri isceljenju nekoga, ne zato što ne bi mogao, On sve može, nego zato da to isceljenje ima svrhu jer bolesti često i dođu zbog nevjerstva i svega što uz nevjerstvo dolazi što vjera jača to i djelovanje jače, što molitva srčanija to i djelovanje i "odaziv" Gospoda jači...Eto, nakon susreta sa smrću ovaj doktor ateista je, na njegovu vlastitu sreću, shvatio da se bez Boga ne može i ujedno da Bog sve može...vjera ga je spasila i vjerovatno nakon toga isceljenja se obratio potpuno i učvrstio u vjeri i okrenuo Bogu jer ako nije moglo bi bit još gore i bezizlazno idući put...upozorenja treba slušati...ali, na žalost, ima i onih koji će i kad vide rengenske snimke reći: MA TO SLUČAJNO PSIHIČKI SE SAM DOKTOR IZLJEČIO ILI NIJE NI BIO RAK NEGO KRIVA DIJAGNOZA...TOGA JE BILO UVIJEK I BITI ĆE JER IM NIJE DANO DA VJERUJU.

Mirjana Jovicic Blagodarim oče Gavrilo za ovu divnu priču iz koje se mnogo ohrabrujućeg saznaje: da je ta bolest danas izlečiva, da za spasenje nikad nije kasno. Kad vapaj bića koje se iz dubine duše preobraća od ateiste u verujućeg stigne do Gospoda i kad se sazna za ovakav ishod celo čovečanstvo dobije lekciju.

Marija Milovanovic sto je nama ljudima nemoguce bogu jeste moguce.slava tebi boze nas dragi sada i kroz sve vekove vekova amin!

Jasmina Djordjevic Ima podosta godina da sam procitala zitija Sv.Jovana Ruskog, kao da je danas, tako snazno se secam svake reci, SLAVA MU!

Ivana Pijović Slava Bogu za sve.

Ana Mamic Slava Bogu! Bozija milost nikoga nece zaobici kada se iskreno i sa verom obrati i zamoli za pomoc. Gospod je uvek sa nama, samo mi nismo uvek sa njim. Treba da se okrenemo ka Gospodu, iz srca i iz dubine duse, da verujemo, da se molimo, da se sjedinimo i dusom i srcem sa Gospodom. Pomoc i milost Bozija nas tada nece zaobici, jer Bog je Ljubav i On je pruza svima koji Mu se obrate i koji veruju. Slava Tebi Gospode i hvala!!!

Konstantin Sergeyev O.Gavrilo, spasibo za fotografiю. http://www.facebook.com/photo.php?fbid=154035094639198&set=a.114530195256355.6284.111303218912386

Aleksandra Saška Gordić Pomaže Bog,blagoslovite oče Gavrilo.
Mislim da ova poučna priča pokazuje nam pravi put istine i da nikad ne treba da odustanemo od vjere. Ako se čovijek iskreno pokaje i sam uvidi da je pogriješio da mu sam Bog oprosti i vrati ga u prvobitn...o stanje svjesti. Svako ko se iskreno pokaje i iskreno se pokaje za grijehe svoje, sam Bog mu oprosti i uvijek je tu da da nadu i vjeru grešnom čedu svome.

Nenad Badovinac Sigurno ćemo se okrenuti ka Bogu kada shvatimo da nam niko na zemlji više ne može pomoći u našim problemima. Tako da pre nego zatražimo pomoć od Boga, pretražimo celu Zemlju, prekopamo sve što ima na njoj kako bi pronašli pomoć za sebe. Tražeći već iscrpljeni, zaplačemo beznadežno. Tada dajemo malo pažnje svojoj duši koja iscrpljeno, ali ipak sa nadom zavapi Stvoriteljevo ime, sada već hrapavim i istrošenim glasom: Bože, svuda sam bio i sve video, nigde nisam Tebe tražio. Živeo sam bez Tebe, a tek sada shvatam da ustvari nikada nisam mogao bez Tebe. Ovaj moj zemaljski život je čisti promašaj, i neće mi ga biti žao baciti samo ako me nakratko posetiš svojom toplinom.

Dunja Neda Pomaže Bog.oče Gavrilo.Kratka životna priča,ali velika! GOSPOD JE VELIKI ; i NJEGOVA LJUBAV JE UVEK OKRENUTA ČOVEKU,AKO JE ČOVEK OTVORIO SRCE SVOJE NJEMU.ON JE MILOSTIV I SVE NAS VOLI SAMO MI MORAMO VOLETI NJEGA. I neka NADANJE naše bude OTAC PRIBEŽIŠTE naše je SIN,a zaštita je naša DUH SVETI,TROJICE SVETA sSLAVA TI. AMIN.

Jelena Stojanović Blagoslovite Oče. Molitva iz srca uvek je uslišena.

LJiljana Botić Vilotić Rečeno je :Po Vjeri Vašoj neka Vam bude.Dato Vam je samo ono u šta vjerujete.

Marijana Stevanović Kad je tesko i kada nas muka uhvati onda se uglavnom ljudi okrenu ka Gospodu ali kada se okrenemo ka njemu treba imati vere da ce nam stvarno Gospod pomoci.."Vera tvoja spasla te je .."

Jovana Čonjić Kratko,jednostavno i razumljivo..samo bi mozda bolje bilo po ljude da ne ocekuju uvijek da se desi neko cudo, da se ne bi razocarali u suprotnom

Brankica Banjac Dragovic Gospod je veliki,samo treba verovati...
Gospode, pomiluj nas gresne.

Zoran Cavkoski slava na Gospoda!

Snezana Trajkovic Blagoslovite Oče!Gospod je veliki i voli nas,samo mi treba da znamo za to i da se uvek iskreno molimo.Moje dva iskustva su slična ovoj priči,jedno je bilo pre 16god. kad mi je brat nesrećnim slučajem nastradao,nekako iznenada i neshvatljivo mi se razbolela i ćerka od trovanja.U bolnici su pokušavali da joj priključe infuziju ali bezuspešno,pitala sam doktorku šta će biti a ona je samo slegla ramenima.U tom teškom trenutku samo sam osetila potrebu za iskrenim moljenjem Gospodu,i hvala Bogu za dva sata mom detetu kao da ništa nije bilo,kad je doktorka došla da nas obidje nije mogla da veruje kakva se promena desila.Drugi slučaj se desio letos uoči sv.Jovana, u blizini manastira sv.Otac Prohor Pčinski. Moj suprug je pao sa litice visoke 7-8 metara, 5-6 je bio bez svesti, ja nisam znala tačno šta se dešava, osećala sam strašno uznemirenje,ali pošto je bila noć,nisam mogla ništa da preduzmem osim da se molim Bogu,sv.Jovanu i sv.Ocu Prohoru da bude živ i da dodje kuci. Ujutru kad se pojavio i kad je u magnovanju ispričao ono što je mogao da se seti ,jer je imao jak potres mozga,svima nam je bilo jasno da se desilo čudo,i kako su mnogi doktori rekli da se zahvali Bogu što je ostao živ posle takve povrede.Hvala ti Bože što si bio milostiv i pogledao na nas grešne.

[Lepavina-administrator]

Pomaže Bog, večeras 03.11.2010 na Radio Blagovesti bilo je 132 priključenih kompjutera, i to iz Srbije 42, Bosne 37, Nemačke 11, Austrije 8, Hrvatske 8, Nepoznato 6, Makedonije 6, Slovenije 5, Norveške 2, Italije 2, Crne Gore 1, Holandije 1, Amerike 1, Danske 1, Engleske 1. Detaljnije o Radio Blagovesti: http://www.manastir-lepavina.org/stranica.php?id=18 U mesecu Oktobru bilo je 2.745.483 učitavanja stranica sajta manastira Lepavine

[stamenko]

Arhimandrit Gavrilo (Vučković), čita MOLITVE i AKATIST PRESVETOJ BOGORODICI-Blagoveštenski , duhovna muzika po izboru O.Gavrila,

Iguman Svete carske lavre Hilandara otac Metodije, govorio je, o ulozi ove Svetinje na život Srpske crkve i prosvećenje srpskog naroda, obnovi Hilandara nakon požara, uz divne duhovne pouke onima koji se spremaju na put angelskog življenja kao i savremenim hrišćanima u svijetu a govorio je i o značaju Svetog Petra Cetinjskog za naš pravoslavni rod srpski-preuzeto sa radio Svetigora, blagoslov Oca Gavrila!!!

>>>RADIO SNIMAK 3.11.2010.<<<

[stamenko]

Razgovor sa shiigumanom Jeronimom

Dva susreta

Prvi susret


O starcu Jeronimu sam prvi put saznao od protojereja Jovana Derzavina, koji me je upoznao s njim pri veoma neobicnim okolnostima.

"Vaskrs 1994 godine sam po blagoslovu njegove Svetosti Patrijarha Moskovskog i cele Rusije Alekseja II docekao u Jerusalimu, pored Groba Gospodnjeg, - prica svestenik. – Na dan Svete Pashe sam sa svojom matuskom otisao na Golgotu. Tamo je vec bio meni nepoznat svestenik, Rus, mojih godina. Ja sam ga pozdravio i upitao odakle je. On je odgovorio da je dosao iz Mordovije, iz Sanaksarskog manastira, koji se nalazi u blizini grada Temnikova. "Mi smo onda susedi!" – rekao sam obradovan i poceo da mu pricam o Samari.

Da bi se na Veliku Subotu video silazak Blagodatnog Ognja na Grob Gospodnji, treba zauzeti mesto pored Kuvuklije i to skoro 24h unapred. Posli smo zajedno ka Grobu Gospodnjem. Zauzeli smo mesta i cekali. Otac Jeronim je ugledavsi dve devojke iz nase grupe – cerke moskovskog svestenika Vjaceslava Marcenkova – iznenada rekao: "Evo ova devojka se moli danju, a ova druga – i danju i nocu…" One su obe studirale i danju se molile. Ali, kako se zaista pokazalo, druga devojka Masa je volela da se moli jos i nocu, skrivajuci to od svih!

Starac Jeronim je oslabio od posta. Ja sam ga vodio za ruku po Kuvukliji, kada se tamo pevalo "Vaskrsenje Tvoje, Hriste Spasitelju". Kada sam se vratio kuci u Neronovku saznao sam da i u nasim krajevima znaju za sanaksarskog starca. Ja sam o njemu znao da je bio parohijski svestenik u Mordoviji, i da ima dve cerke od kojih je jedna postala monahinja. A on i matuska su otisli u manastire i primili postrig. srecan sam sto me je Gospod udostojio takvog susreta".

Uskoro se, kako to obicno biva, o shiigumanu Jeronimu svuda govorilo. U narodu postoji velika zelja za razgovor sa takvim ljudima. Mnogi Samarci su vec bili kod starca u Sanaksarskom manastiru, u Mordoviji. Drugi su se tek spremali da idu. Ja sam takodje zeleo da idem kod njega, ali sam prethodno odlucio da uzmem blagoslov za put od nase blazene Marije Ivanovne. Ona je rekla da zna za starca Jeronima i da cu ga bez svake sumnje videti, ali mi nije dala blagoslov za put. "Zasto?" – razmisljao sam.

Pocetkom decembra sam saznao da je starac Jeornim neocekivano dosao u goste kod oca Jovana Derzavina u selo Neronovku, u Sergejevskom rejonu. Odlucio sam da hitno odem tamo da bih video starca. Sutradan sam vec putovao automobilom u Neronovku zajedno sa rektorom Samarske Duhovne skole, svestenikom Evgenijem Sestunom. "Eto zasto mi Marija Ivanovna nije blagoslovila put u Sanaksarski manastir", - razmisljao sam u sebi. Sve je bilo mnogo jednostavnije, pa time i zadivljujuce. Kada smo dosli u Kazanjsku Crkvu u Neronovki, ugledali smo neciji automobil, malo zasut snegom. "Znaci otac Jeronim je jos tu!"- srce mi je radosno zaigralo.

Potrcao sam na terasu velike gostoprijemnice. Docekao nas je srdacan domacin, a za njim i mrsav monah, asketskog lica. Duboke, mudre starceve oci su me posmatrale, zraceci dobrotom. On se radosno osmehnuo i po monaski me toplo zagrlio, i blagoslovio. (Ja znam tajanstvenu silu monaskog zagrljaja! Tako me je u Orenburgu ovlas zagrlio poznati atonac shiarhimandrit Serafim Tomin – i sve moje brige, i sva moj gradska "nervoza" su bile odnesene kao rukom).

- Trebalo je vec odavno da otputujem, ali sam bukvalno osecao da me neko zadrzava, - prostodusno je objasnjavao shiiguman Jeronim. – Znaci do naseg susreta je doslo po Bozijoj Volji!

Ali je trebalo pozuriti. Pred starcem Jeronimom je dug put: treba stici do blazene Marije Ivanovne u Samaru, u Toljatiji ga odavno sa nestrpljenjem cekaju njegova duhovna ceda… A vremena je malo. A kroz jedan dan shiigumana Jeronima, duhovnika Sanaksarskog manastira, vec cekaju u manastiru.

- Oce! – molila je starca duhovna cerka koja ga je pratila. – Svuda nas cekaju. Treba uskoro da putujemo. Kada polazimo? Za dvadeset minuta?

- Dajte da ne nagadjamo, - odgovara starac. Ali zena ne odlazi vec ga i dalje moli da joj odgovori kada ce da podju. A on se osmehuje i kaze da "treba pricekati", iako se vec smrkavalo…

Tada se u razgovor umesao i otac Evgenije Sestun, trazeci savet: sta je najvaznije za formiranje duhovne skole? Starac detaljno odgovara ocu rektoru, i mi smo stekli takav utsiak da su za oca Jeronima svi problemi nase Duhovne skole (i ne naravno samo nase) bili kao na dlanu.

"Najvaznije je strog izbor, - poucava on. Neka bude i manje ucenika; vazno je da medju njima ne bude slucajnih ljudi. Vazno je da ne podlezu kanonskim zabranama, i da svi budu verujuci, crkveni ljudi. Da se obavezno mole ujutru i uvece, i da postuju postove. A ne da dodju oni koji se ne mole, i koji su prvi put dosli u crkvu pre mesec dana…

- A sta je jos vazno? – pita svestenik Evgenije Sestun.

- Strogost. Seminarija treba samo malo da se razlikuje od manastira. Buduci pastiri treba da zive izolovano, i da bez potrebe ne idu u grad. Da nemaju drugih knjiga sem duhovnih, niti svakakve savremene "kasete". Televizor ne treba da gledaju. Treba da cuvaju celomudrenost. i jos strogo treba voditi racuna da se alkohol ne donosi u skolu.

… Otac Jeronim je s postovanjem govorio o Samari: "U vasem gradu ima mnogo vernika. Vise nego u drugim gradovima". Pozvao nas je u svoj manastir. Odazvacu se na starcev poziv ako Bog da!

Jedan od prisutnih ljudi je upitao oca Jeronima, da li je istina to da su cudne standardne etikete – sertifikati, koji su se pojavili na mnogim prehrambenim i neprehrambenim proizvodima, "pretece" buduceg antihristovog pecata? Za stolom se povela diskusija. Jedni su govorili da na te etikete ne treba obracati paznju. Drugi su naprotiv ubedjivali da to nije tako bezopasno kako se cini. I nas uce da zivimo po standardima, za koje ne znamo ko ih je ustanovio. Uce nas da sve bude "prebrojano", "odstampano",…Starac Jeronim se poslednji izjasnio u vezi toga.

- Nedavno, - rekao je on, - mi unuk govori: "Deda, hrana se ne sme jesti sa tim trakama".

- A zasto? – pitam ga ja.

- Zasto se ne smeju jesti proizvodi sa tim oznakama?- upitao je neko od nas.

Starac se zamislio, i pocutavsi rekao: - Sila Krsta sve pobedjuje!

- Oce, recite nam zasto je stetan "novi kalendar"? Mnoge pravoslavne Crkve (Grcka i druge) su presle na "novi kalendar". Da li je to lose? – Veoma strasno! Spasitelj se jos nije ni rodio a mi pocinjemo da slavimo Njegovo Rodjenje. Gospod jos nije vaskrsao, a mi spremamo Pashu. U najtuznije dane Spasiteljevih Stradanja "novokalendarci" su veseli, praznuju. Tako je i sa drugim praznicima. Da li je moguce, na primer, na praznik Svetog Nikolaja slaviti Savu Osvecenog?! To je greh… To sve dolazi od rimskog pape. On kaze drugim Crkvama: "Ako budete povezani sa mnom, nista vam nece nedostajati. Ja cu vam davati milione i milijarde. Ja imam i novac i svestenike i hramove". Eto zasto se tamo i uvodi "novi kalendar". Ljudi su slabi i mogu da se prodaju za novac.

Mnogi neverujuci ljudi se pokaju i postanu verujuci. Bolesni se pokaju i postanu zdravi. Uvek navodim reci iz Svetog Jevandjelja: "Istite najpre Carstvo Bozije, a sve ostalo ce vam se dodati". Najvaznije je da brinemo o spasenju, a ne o telesnom zdravlju. A kada budemo trazili spasenje, tada cemo nauciti kako da se oslobodimo od mracnih sila. Pokajanje je – ispravan put ka spasenju.

Jednom su kod mene dosli ljudi koji se pre toga nikada nisu kajali zbog abortusa. A sta je abortus nego ubistvo coveka. Ako si ubio coveka, onda po svetovnom zakonu podlezes ili streljanju ili dugogodisnjoj robiji. A kakva te tek Bozija kazna ceka za ubistvo deteta?! I kada pocnes da im pricas o tome, oni se pravdaju: "Mi to nismo znali! Ako si ubio coveka onda treba da dobijes malu epitimiju – za pocetak. A kada sam shvatis koliko veliki greh si ucinila, onda vec sama trazis vecu kaznu, vecu epitimiju.

Covek koji se duhovno radja dobija spasenje i iscelenje.

Covek moze biti vracen u zivot samo u slucaju da zeli da zivi po zakonu. Mi smo zato tako strogo kaznjeni jer smo narusioci zakona. Gospod nam salje bolesti, svakakva iskusenja i kazne. Jer da nikada nismo sagresili, ziveli bi kao Adam i Eva pre pada, i nikada ne bismo oboleli i ziveli bismo vecno. Ali mi i posle praroditeljskog greha nastavljamo da gresimo i podlozni smo grehu, pa znaci i bolesti i smrti.

Imam unuku. Jednom, pri kraju Velikog Posta smo odlucili da se svi pricestimo. S nama je trebalo da ide i trogodisnja unuka. Mi smo se molili i ona se molila zajedno sa nama. A zatim, kada smo vec krenuli u Crkvu, ona je rekla: "Ja sada hocu mleko i kajmak!" No, dobro mozda je njoj tesko s nama da posti. Dacemo ti mleka i kajmaka, ali samo da se prvo pricestimo. I kazemo joj da cemo joj kupiti mleko i kajmak. "To je sramota! – uzviknula je trogodisnja devojcica. – Spasitelj visi na Krstu, a ti hoces da me nahranis masnom hranom!" Od tada vise nikad nije narusila post.

Jednom joj je u postu jedna starica dala bombonu. Ali ju je devojcica pogledala i rekla: "Kako te nije sramota! Spasitelj strada, a ti ne postis". Zena je potom priznala: "Kao da su me batinom udarili, jer zaista nisam postila…" A devojcica joj kaze: "Ti ces skoro umreti a ne postis!" Starica je pocela da umire kroz pola godine. Pozvala me je i rekla da je zahvaljujuci mojoj unuci pocela da posti i da zivi pravilnije. Pred smrt se ispovedila i pricestila. Gospod je u miru uzeo njenu dusu. "Decija usta uznose hvalu!"

…Doslo je vreme da se oprastamo. Starac je ustao od stola, sve nas blagoslovio i rekao: "Zelim vam da prozivite zemaljski zivot ne radi telesnog, vec radi vecnog blazenog zivota… Ko sluzi besmrtnom, vecnom Bogu, taj i sam postaje vecan. A ko sluzi palom mrtvom djavolu – i sam postaje mrtvac".

Automobil je nestao u mraku, odvozeci starca. I vec nam se cine skoro nestvarni i taj beli sneg na tamnom nocnom nebu, i velicanstvena silueta Kazanjske Crkve, i to cudesno vece provedeno sa ocem Jeronimom.

Drugi susret

Cesto sam se u mislima vracao na taj kratak susret u decembru. I sve vreme sam razmisljao o tome da treba malo odloziti posao i uputiti se na daleko hodocasce u mordavski gradic Temnikov – kod shiigumana Jeronima. Ali mom planu nije bilo sudjeno da se ostvari. Starac Jeronim je ponovo sam dosao u nase krajeve kako bi se susreo sa svojim duhovnim cedima.

I evo ponovo putujem automobilom sa svestenikom Evgenijem Sestunom. Cilj naseg puta je selo Neronovka, gde nas u gostoljubivoj kuci protojereja Jovana Derzavina ceka otac Jeronim. Tamo su se vec okupili da slusaju starca svestenici otac Dimitrije iz susednog Sergejevska i otac Evgenije iz Malog Isutkina, nekoliko poklonika iz Toljatije i mladi poslusnik iz Sanaksarskog manastira, koji je pratio starca.

Starac Jeronim me ponovo blagosilja. Osmehuje se i raduje nasem susretu. Gleda me u oci ispod crne shimnicke kamilavke svojim cistim, decije srecnim ocima iz kojih zraci dobrota. I meni odjednom postaje neprijatno od tog radosnog pogleda jer ne zelim da iznosim na pokazivanje grehovnost svoje prirode! A od starcevog oka se ne mogu sakriti nikakve moje "crvotocine"… Ali znam i sledece: bez obzira na to sto je on procitao u tajnama moje duse, on ce me i dalje voleti – gresnog i jadnog, kao sto voli i sve ostale koji su se danas okupili u ovoj gostoprimljivoj kuci. Voli nas sve – pravom monaskom ljubavlju… Ja cinim napor i ne skrivam pogled. A uskoro sam iznenada primetio da ne zelim da odvojim pogled od njegovog produhovljenog lika i od njegovih plavih ociju koje se raduju! I shvatam da ce mi nedostajati upravo taj lik i taj pogled…

Cak ne mogu da verujem da ce starac biti s nama celu noc do ujutru. Cela noc je pred nama! Danas je imao mnogo posla: molio se u nekoliko samarskih Crkava, susreo se sa blazenom Marijom Ivanovnom, odgovarao na pitanja vernika koji su ga prepoznali sa fotografija objavljenih u "Blagovesti"… A sutra ce imati nove susrete – u Uljanovsku, Dimitrovgradu. Putovace i u Taslu, ali ne sutra. A danas, ovog casa mi ponovo sedimo za velikim stolom, spremni da do jutra slusamo tihu starcevu rec koja prianja za dusu…

- Oce secate se da ste prosli put predskazivali dobra vremena. Slava Bogu za sve! Greh je zaliti se. A sta dalje? Sta nas dalje ceka? – upitao je neko od nas.

- Da, trenutno su za Crkvu povoljna vremena, - odgovorio je starac. – Ali treba zuriti. Treba ubrzano graditi hramove, skupljati crkvenu imovinu iz muzeja, svetinje. Kuj gvozdje dok je vruce, jer ce potom biti vec odvise kasno. Trenutno zivimo kao pred potop. Sto sada ne uradimo vise nikada necemo uraditi. Pred nama su iskusenja…

-A kako se boriti sa neprijateljima Crkve? Njih je okolo sve vise i vise.

- Treba ih krstiti! – neocekivano je odgovorio otac Jeronim. – Ako uspemo da krstimo takvog coveka, on ce odmah omeksati u srcu. Na nase oci ce "odleteti" sva njegova zloba. Ljudi se menjaju primanjem Svetog Krstenja.

Sada je takvo vreme – zatisje pred uragan. Gospod ceka nase pokajanje, ceka da stanemo na spasonosni put zivota. Gospod nam je dao vreme za pokajanje i mi treba to vreme da prozivimo po Bozijoj Volji. Nikada ranije kao danas ljudi nisu bili podvrgnuti tako teskim iskusenjima i ispitivanjima. Ali sto su veca iskusenja, to je spasonosnije nase vreme. Nijedan covek danas ne zivi bez iskusenja. Danas je takav pritisak djavolskih prelesti i ima mnogo gatara u svetu. To su djavolove sluge. Djavo uz njihovu pomoc seje kukolj, da bi pripremio teren antihristu. Ali ga Gospod zadrzava. Sada nastupa poslednji rok za pokajanje, nasa poslednja sansa da se pokajemo i napustimo grehovni put. Pogledajte kakvi su sve danas gresi! Djavo je razapeo sve mreze. Zivot je danas potpuno kompjuterizovan, pod uticajem televizije. Svaki covek je hipnotizovan preko bluda, vina, pusenja, narkotika… Ali mi treba da budemo dobri Hristovi vojnici. Sebe treba pratiti svakog sekunda, svakog casa – kakav smo put prosli, koje su nam prepreke postavljene na putu ka spasenju, koje grehe smo ucinili… I treba se neodlozno kajati. Treba se neodlozno ispravljati dok u potpunosti nismo ogrezli u duhovnoj prljavstini. Treba se ocistiti od greha i ici Bozijim putem.

Gospod nas bezmerno voli i daje nam darove bez mere. Ali kako mi malo radimo za svoju dragocenu dusu. Koliko dugo pripremamo hranu, i koliko se mnogo doterujemo u oblacenju. A kako se malo brinemo o svojoj dusi – Hristovoj Nevesti! Kako je malo ukrasavamo! Tako se malo brinemo o njenoj cistoti, i o njenoj lepoti, i o tome da ona cista, a ne u grehovnim ritama, pridje svome Zeniku… Gospod nas voli do ljubomore. Bez obzira kakve grehe cinimo, Gospod nas trpi. Kako mi mozemo da ne trpimo jedni druge, kada Gospod trpi nas?! Mi se trudimo da spasemo svoju dusu, a On je za nas dao Svoju dusu, stradao je za nas na Krstu. A da li smo vi i ja stradali? Da li smo isli na Krst kao Spasitelj? Zar smo mi nosili Krst koji je nosio Spasitelj? Zar je nas krst tako tezak?

Mi treba da trpimo sva iskusenja i ispitivanja, kao sto je i Spasitelj trpeo. I ne samo da treba da ih trpimo vec i da ih podnosimo sa radoscu. Tako se spasavamo.

Mi smo svi duhovno bolesni. Nekoga muci tuga, a nekoga uninije. A koliko covek samo prihvata besmislica! Gospod ceka da Mu pridjemo, i da se pokajemo. Upao si u uninije – pokaj se! I izbavices se od uninija. Tako je i sa drugim slabostima. Najvaznije je stati na put spasenja svoje duse. Carevi, svestenici, mirjani – svima je potrebno pokajanje. Pokajanje je – dar Boziji. Pokajanje je drugo krstenje – to je put ka spasenju.

Cak i za gatare ima pokajanja. Oni jos u ovom zivotu zive kao u adu. Za njih je ad vec poceo. Ali i oni mogu da se pokaju dok ih djavo u potpunosti nije zgrabio. Ako se pokaju cista srca, bice im oprosteno. Pogledajte koliko danas ljudi lezi u psihijatrijskim bolnicama! To su ljudi koji su potpuno rastrojeni, kojima je potrebna duhovna pomoc… Oni mogu da se iscele molitvom. Ali se oni svojevremeno nisu time koristili, i kada dodju u potpuno rastrojstvo, potpunu pustos, oni vec ne mogu pravilno ni da govore, njima je oduzet razum i namera da idu spasonosnim putem. I zato zapamtite: "Trazite najpre Carstvo Nebesko, a sve ostalo ce vam se dodati". U tome je spasenje!

Ukusna hrana je takodje dar Boziji. U Samari je veoma ukusan hleb. To je za utehu bratiji. Mislim, ta vestina pecenja hleba je – dar Boziji – nije sama od sebe… Bog nam salje utehu. Daje nam sve sto Ga zamolimo. "Molite i dace vam se, trazite i dobicete". Jednom sam sedeo u svojoj keliji, bilo je vece. A sutradan je bio praznik svetog Tihona i apostola Jovana Bogoslova. I mislim se: "Boze moj! Zeleo bih da jedem ribu. Jovan Bogoslov je bio ribar, i ja volim ribu – posalji mi ribu!" I samo sto sam to pomislio, kad odjednom se otvaraju vrata kelije i necija ruka mi protura dve velike deverike! (vrsta ribe – prim.prev.). Ja sam zeleo da se zahvalim darodavcu, potrcao sam za njim iz kelije, ali nikoga nije bilo… Ocigledno je da je Bog nekome sugerisao da mi da ribu i to bas tog trenutka kada sam se za to molio. Deverike su bile masne, svaka je imala skoro po tri kilograma. Pozvao sam bratiju i utesili smo se. Bila nam je dovoljna jedna riba – drugu vec nismo mogli da upotrebimo pa smo je poklonili. Kakva radost! Mislim da su mi te dve ribe poslali dvojica Bozijih Ugodnika – sveti Tihon i apostol Jovan Bogoslov.

Vaskrs je jednom godisnje, a meni je Vaskrs svaki dan. "Gospode! – mislim se. – Sta je to? Da li sam ja normalan? Samo dete sve vreme zeli da skace, a evo ja sam starac i zelim da skacem. Zelim da trcim, da budem nestasan, da se radujem. Otkud to?" Jos od malih nogu su me smatrali nenormalnim jer sam u detinjstvu na pitanje sta zelim da budem, odgovarao: "Bicu pop!" Oni su mi se smejali, a ja sam stvarno postao pop. I sa sest i sa sedam godina sam govorio da cu postati pop… Sva moja braca i sve moje dede su bili pismeni. Medju njima je bilo i ucitelja. I oni su se cudili zasto ja ne zelim da ucim. A ja sam ostajao pri svome: "Bicu pop!" Daju mi tako torbu sa udzbenicima, a ja se zimi na toj torbi spustam sa planine, knjige se gube a torba cepa. Tako sam se sankao. Gospod me je sacuvao… Tako je i zivot prosao. Proziveo sam sezdeset godina, a tek pocinjem da zivim, tek pocinjem da se kajem. Zelim da se spasem. Koliko ce mi Gospod dati vremena u ovom zivotu? Koliko cu jos poziveti? A zelim da vidim Drugi Hristov Dolazak. Da li cu ga doziveti ili necu? Ko zna?

Svakom coveku je Bogom data mera spasenja. Koliko se budemo smrivali, toliko cemo se priblizavati Bogu. Eto zasto smirenjem mozemo uvek da se spasemo ako samo to pozelimo. Ne zali telo – ono je samo nas stan. A tamo unutra je Nevesta nasa, koja ce se sresti sa Zenikom, sa Bogom. Dusa je – Nevesta Hristova! Nju, Nevestu treba ukrasavati cvetovima. Treba isplesti dragoceni venac. I ako uspemo, Gospod ce nas spasti. Samo mi nismo uvek postojani, a treba uvek biti postojan. Pao si – ustaj, trci. Lezis? Moli se! Ako ne uspes da ustanes kako biva u borbi dok sudija izbroji do deset – proigrao si. A ako su te cak stavili i na pleca, ali si ti odjednom skocio, onda jos nisi pobedjen i borba se nastavlja! Tako i mi treba neprekidno da ustajemo i da se drzimo do kraja u neravnopravnoj borbi. Kao sto dobar vojnik treba da se bori do poslednjeg daha, tako i mi treba da pobedjujemo neprijatelja-djavola, koji kao lav hoce da proguta svaku dusu. Ali smo mi dobri Hristovi vojnici, i mi uz Boziju pomoc treba da pobedjujemo zbog spasenja duse.

Penzenski vladika Melhisedek me je 1974 godine rukopolozio za svestenika. Bilo je to na Blagovesti. Na Vaskrs sam vec sluzio u svojoj parohiji. Na dan mog rukopolozenja se desilo sledece: vladika je poslao telegram u drugi grad svojim duhovnim cedima, da dodju u Penzu na moju hirotoniju. A oni su u to vreme zeleli da idu u Moskvu. Moskovski voz je obcino stajao na prvom peronu, pa su oni s kartama usli u taj voz. Ali tog puta je moskovski voz stajao na drugom peronu, a oni su seli u voz koji je isao u Penzu misleci da ce stici u Moskvu. Tek kada su stigli u Penzu shvatili su da su pogresili, ali su odlucili da posete vladiku i posle toga podju za Moskvu. Vladika ih je sreo u crkvi, zacudio se i rekao: "Kako ste tako brzo dosli? Poslao sam vam telegram tek pre dva sata… A vi ste vec ovde!" Oni su objasnili da nisu dobili nikakav telegram, i da su greskom dosli u Penzu. I – bili su na mom rukopolozenju!

Moja prva parohija je bila u Spasku, gde sam sluzio u Pokrovskoj Crkvi. Zatim sam pet godina sluzio u Penzi u Sabornoj Crkvi, a zatim u Kolopinu. Odatle sam dosao u Sanaksarski manastir, i pre pet godina sam tamo postavljen za duhovnika. Ljudi mi cesto dolaze trazeci utehu. Ucim ih da se pravilno mole, da traze isceljenje duse a ne tela… Mi smo kao radnici u poslednjem casu koji su poslednji unajmljeni i koji su se trudili najmanje od svih. Ali ocekujemo nagradu po Milosti Bozijoj, a ne prema svojim trudovima.

… U nasem zivotu svemu dodje kraj. Tako se zavsrila i ova predivna noc. Mracno je, ali je to vec pred zoru. Zvezde se gase, a na istoku se radja zora. Psi krecu u lov. Oci mi se sklapaju. Treba malo odremati i putovati za Samaru. Ali tako ne zelim da se rastanem od starca! Jer ko zna sta nas ceka sledeceg dana? I da li cemo se jos jednom sresti?..

Anton Zogoljev, decembar 1995, maj 1996

[Дејан]

Oce, recite nam zasto je stetan "novi kalendar"? Mnoge pravoslavne Crkve (Grcka i druge) su presle na "novi kalendar". Da li je to lose? – Veoma strasno! Spasitelj se jos nije ni rodio a mi pocinjemo da slavimo Njegovo Rodjenje. Gospod jos nije vaskrsao, a mi spremamo Pashu. U najtuznije dane Spasiteljevih Stradanja "novokalendarci" su veseli, praznuju. Tako je i sa drugim praznicima. Da li je moguce, na primer, na praznik Svetog Nikolaja slaviti Savu Osvecenog?! To je greh… To sve dolazi od rimskog pape. On kaze drugim Crkvama: "Ako budete povezani sa mnom, nista vam nece nedostajati. Ja cu vam davati milione i milijarde. Ja imam i novac i svestenike i hramove". Eto zasto se tamo i uvodi "novi kalendar". Ljudi su slabi i mogu da se prodaju za novac.

Ne slažem se !

[Lepavina-administrator]

Pomaže Bog, večeras 04.11.2010 na Radio Blagovesti bilo je 122 priključenih kompjutera, i to iz Srbije 40, Bosne 39, Nemačke 8, Austrije 6, Hrvatske 6, Makedonije 5, Nepoznato 4, Italije 2, Crne Gore 2, Slovenije 2, Danske 2, Kanade 2, Amerike 1, Holandije 1, Engleske 1, Norveške 1. Detaljnije o Radio Blagovesti: http://www.manastir-lepavina.org/stranica.php?id=18 U mesecu Oktobru bilo je 2.745.483 učitavanja stranica sajta manastira Lepavine

[stamenko]

Arhimandrit Gavrilo (Vučković), čita MOLITVE i AKATIST PRESVETOJ BOGORODICI-Blagoveštenski , duhovna muzika po izboru O.Gavrila,

Intervju koji je Njegova Svetost Patrijarh Srpski Gospodin Irinej, povodom svoje prve partijararške posjete dao za naš Radio, časopis „Svetigora“ i za Srpsku Radio televiziju iz Podgorice. Razgovor vodio Rajo Vojinović-preuzeto sa radio Svetigora, blagoslov Oca Gavrila!!!

>>>RADIO SNIMAK 4.11.2010.<<<

[stamenko]

KIRIE ELEISON – GOSPODE, POMILUJ! 

Zvona na zvoniku Manastira Lepavine oglasila su po volji Božijoj treće veče Petrovskog posta. Svaki post, pa tako i Petrovski, podrazumeva učestale molitve, te blagougodno ponavljanje Isusove Moltive učvršćuje nas u ljubavi prema Bogu našemu Isusu Hristu. Nežna Božija blagodat se useljava u našu dušu pročistivši je od svih zlih pomisli, zlih pomisli i želja. Čistom i neprikosnovenom Božijom milošću i nepresušnom dobrotom, sinoć smo bili počastovani gostovanjem novih duhovnih poklonika, RADIO „BLAGOVESTI“, koje pozdravljamo najsrdačnijom, najduševnijom i najumnijom molitvom, nada sve, molitvom ljubavi:

"GOSPODE ISUSE HRISTE SINE BOŽIJI POMILUJ NAS GREŠNE!"

Ispunjeni Božijom blagodaću očekivali smo da nam se obrati Glavni i odgovorni urednik Radio „Blagovesti“, naš bogomdani i voljeni  duhovni otac Gavrilo. Nova braća i sestre će moći svako veče da izgradjuju i nadopunjuju svoje duhovno biće slušanjem AKATISTA VLADIČICI NAŠOJ BOGORODICI, bogoumilnim pojanjem oca Gavrila, slušanjem duhovno-religijske muzike, kao i slušanjem čitanja relgijisko-teoloskih knjiga, a po volji Božijoj koje izabra otac Gavrilo.

Večeras nam se, braćo i sestre, naš Visokoprepodobni Arhimandrit Gavrilo Vučković obratio s novim poglavljem iz knjige " Veče u pustinji Svete Gore" Ahimandrita Jeroteja Vlahosa, naslova koji pleni bogobojažljivu pažnju slušaoca: " PLODOVI ISUSOVE MOLITVE"
 
Dakle, šta su to plodovi Isusove Molitve? Svako jutro mi ustajemo i pozdravljamo s poštovanjem i prikrivenom radošću zbog novog susreta Gospoda našega Isusa Hrista:       

1) Kad izgovorimo prvi deo Isusove Molitve "Gospode Isuse Hriste.." mi prizivamo jedinog našeg Boga, želeći da se spojimo s Njim prvim i to je naš prvi jutarnji pozdrav -pozdrav zore, jer koga prvo da pozdravimo do Onoga Koji je dao život radi nas grešnih i Vasksnuo treći dan po Pismu, Spasa našega. 
                                       
2) Središnjim delom molitve koji glasi "Sine Božiji", mi potvrdjujemo istinitost Pisma i priznajemo pored Njegove čovekolike prirode i rodjenja od Prečiste Majke Bogoridice i Njegovu božansku ovaploćenost od Boga, Oca Njegovog Nebeskog, koji je posredstvom Duha Svetoga poslao Sina Svog ljubljenog, radi i izbavljenja i spasenja ogrehovljenog ljudskog roda. U ovom delu molitve naš glas je spušten, ponizan i često podrhtava nezaobilazno podsećajući nas na grešnost naše nesavršene duše

3) Završni deo molitve "pomiluj me grešnog(u)" jeste naša predaja našem Preslatkom i Predobrom Isusu Hristu, da nas izbavi, da nas spasi, jer shvatamo da samo preko Njega i sa Njim možemo dobiti oproštaj grehova, zbog kojih naša duša vapi za božanskom ljubavlju, koja proizilazi iz ISUSOVE MOLITVE povezujući se u neraskidivoj duhovnoj  vezi sa umom - prepoznaje i moli samo za jedan jedini put spasenja, kojim se jedino postiže BLAGODAT i PROČIŠĆENJE - PUT BOŽANSKI MOĆNE I NEUNIŠTIVE, U VEKOVE VEKOVA, ISUSOVE MOLITVE.

Arhimandrit Jerotej Vlahos u svojoj knjizi "Veče u pustinji Svete Gore" ističe da ISUSOVA MOLTIVA na onoga koji se moli deluje trostuko:
- u obliku hleba - učvršćujući dušu duhovnog atlete
- u vidu ulja - učvršćujući srce
- pretakanjem u vino - delujući kao neraskidiva spona Boga i ekstaznog uzbudjenja.

otac Stefan Karuljski

Podvižnici, koje je primio Hristos, u praktikovanju ISUSOVE MOLITVE mogu da potvrde da prvobitan osećaj, koji su imali nakon prvog dana moljenja jeste sveset o sopstvenoj grešnosti. Njihov racio ih opomije i ukazuje im da su "gnusobe opustošenja" Mt. (24, 15). Oni, Božijom voljom, primaju Slova Svetog Duha, koji im se urezuje u dubinu duše, pretaložene duhovnom prljavštinom i zadahom, koji se utkiva u najsitnije pore duše. Ipak, duhovni borci postepeno počinju da saznaju ono što nikad ranije znali nisu, a što  postižu upražnjavanjem ISUSOVE MOLITVE - neprocenjivu lepotu božanske istine. Zanemrljiva je činjenica da njihova odora poprima tako prepoznatljiv i težak duhovni miris, ove sluge Božije ga zanemaruju i potiskuju svesni težine unutrašnje nepročišćenosti. Duhovni borac oseća da je jedino štetno mesto prebivališta za njega -sam PAKAO i , oplakivanjem on nastoji da usmrti sopstvene grehe i duhovnog  pokojnika u sopstvenom telu. Prestaje da razmišlja o okolini i drugim ljudima, težeći pročišćenju kroz oplakivanje. Njegovo obraćanje Isusu Hristu je ispunjeno neprestanim oplakivanjem, propraćenim poniznom molbom: "Pomiluj me grešnog!“, pa ponovo, još molitvenijim glasom: "Pomiluj me grešnog!" Njegov naizgled nama nerazumljiv cilj je vrlo jasan - postići pročišćenje duše i uma, kao krune njenog pročišćenja.

Medjutim, plodovi  ISUSOVE MOLITVE ne mogu se osetiti bez ovih suza pročišćenja, koje se smatraju nekom vrstom drugog krštenja. Pročišćenje treba da bude dinamično i učestalo da bi Isusova molitva  mogla lepršavo da najavi najsladje plodove sveobuhvatnog pročišćenja. Sveti Jovan Lestvičnik je taj proces opisao jednom rečenicom, saznavši je od monaha, koji se ukrasio bestrašćem: "Savršenstvo, ali još uvek nesavršenstvo nestvarnih". Znači, potrebno je mnogo više oplakivanja, jer više pročišćenog nadahnuća usmerenog ka plakanju ,  doprinosi većem Božijem pročišćenju. Sveti Simeon Bogoslov kaže da je za očišćenje duše potrebna učestalost molitve i  izvorište duša nabujalih od suza  i reči kojima se priznaje ogrehovljenost.

Pročišćenje se postiže kroz sve učastalije i češće čišćenje duše uprljane sladostrasnim i pohotnim mislima. Bogom traženi put čišćenja duše se postiže očišćenjem prvo želatelnog dela duše, a potom slavesnog dela prepunjenog čovekove taštine, sujete , mržnje itd.

Božijom energijom blagodat se postepeno spušta u dušu, ali čovek ne može preko svojih moći. Sveti Simeon je zabelažio da čovek ne može prevazići svoje strasti bez dolaska svetlosti.

Čoveku je Božijom milošću dato da zna kad i koliko hodi putem pročišćenja sopstvene duše. U duhovnom životu to znači da se čovek poistovećuje sa zlim pomislima i  kad spozna njihovu gorčinu, preuzima i njihovu težinu. Pročišćenje je prestanak delovanja izazvanih rana, te dovodi do njihovog blagotvornog zeceljenja. To je prikazano i na primeru žene koja se rešila krvoliptanja, prišavši Isusu  Hristu s verom: "... I pristupivši sastrag, dotače se skuta haljine Njegove, i odmah stade tečenje krvi njene".

Razni oblici, stvari i drugi ljudi mogu da nas napadnu i ozlede nas duševno zbog svog demonskog dejstva. Ipak, ne treba zaboraviti da u suštini sve zavisi od nas. Ukoliko upražnjavamo ISUSOVU MOLITVU, svet oko nas dobija jednu novu, božansku misiju. Ljudi poprimaju obraz Boga, jer su stvoreni po Božijoj slici i prilici, odevenoj u blagodat Hristove Molitve. Uzmimo za primer Simeona Studita, koji je kao bestrasan čovek,  pročišćen božanskom blagodaću apsolutno i bezuslovno bio rasterećen nagosti sopstvenog ili tudjeg tela. On je toliko bio bestrasan i toliko ga se nije doticao spoljašnji ogrehovljeni svet, da je i nage ljude doživljavao kao obučene i obratno. Dakle, snaga bestrasnog čoveka ispunjenog Božijom blagošću  je tolika da pobedjuje djavola ne padajući u iskušenja. Naprotiv, duhovni atleta otkriva i prepoznaje protivnika, čije strele odbacuje hrabro na spoljašnjem omotaču srca, pre nego što se zariju u dušu - obitavalište blagodati Božija svetlost preferira svesvetlećem srcu. Zajedno sa pročišćenjem, Božija svetlost predstavlja dar Božije blagodati  koja pokriva i štiti Božanskom ljubavlju dušu. Sveti  Simeon Bogoslov poredi tela svetitelja s mesečevim diskom oblještenim svetlosnim prstenovima. Zašto? Iz prostog razloga da bi nam ukazao na razliku izmedju prolazne svetlosti i svetogoreće svetlosti, koja ne jenjava ispunjavajući se dobrim delima. Božija Svetlost je nalik prstenu, koji kao obruč stoji oko srca, ne puštajući zle misli do njega. Blagoslovenu, Božiju svetlost večito održavaju dobra dela podvnižnika, koji primenjuju i poštuju ISUSOVU MOLITVU. Iz svega navedenog, prizilazi da Božanska svetlost puni srce braneći ga, štiteći ga od nedostupnih neprijatelja.Ipak, pun učinak i dejstvo ISUSOVE MOLITVE ne postižu se samo putem Božije svetlosti. Istinsko duhovno pročišćenje uistinu, obuhvata Pročišćenje, Prosvetljenje i Savršenstvo. Ovu tvrdnju nalazim u dva primera koja su navedena u Svetom Jevandjelju:

1. Sveti Grigorije Nilski - Uspinjanje Mojseja na Sinajsku Goru u cilju preuzimanja dvanaest zakonskih tablica

2. Sveti Maksim ispovednik - Izlazak izraelskog naroda iz Misirskog ropstva u Obećanu Zemlju.

Sveti Oci, koji su nam Božijom blagodaću preneli svoje nepresušno znanje, nikada nisu zaboravljali značaj i važnost Božijom ljubavlju nadahnute, umne molitve, pa je, molim Vas, ponovimo svi još jednom u svoj njenoj neverovatnoj, a ipak božanski stvarnoj snazi, produhovljenosti i moći: "GOSPODE ISUSE HRISTE, SINE BOŽIJI, POMILUJ ME GRESNOG“.

Premilostivi i preblagi, Bože Naš, Isuse Hriste, čuvaj nam našeg dragog oca Gavrila, daruj mu svu svoju blagodat i daj našem Arhimandritu Gavrilu Vučkoviču, svako zdravlje i dobro, koje mu po Božijem zakonu pripada. S najvećom ljubavlju u Gospodu Isusu Hristu, najtoplije Vam se zahvaljujemo, oče Gavrlo, na sinoćnjem duhovnom  prosvećenju, obogaćenom Vašim sećanjima sa Svete Gore.
KIRIE ELEISON! (GOSPODE, SMILUJ SE!)

Sestra Branka Talić
18 juni 2009 godine

[Guest о. Агапије]

јако лепа тема !  Bogorodicaaaaaa

[Дејан]

Starac Porfirije kalsoklaivit je govorio da i dok spava u njegovom srcu je  tekla isusova  molitva!

[Дејан]

Ali svakako niko ne bi trebao da se bavi Isusovom molitvom u nekom svom izdanju,može to biti i opasno,kako kaže starac Tadej Štrbulović!

Dakle treba je upražnjavati pod rukovodstvom iskusnog duhovnika!